Podaci koje su objavili novinari portala Mreža za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK ukazuju da je dobar deo ministara u Vladi Srbije direktno povezan sa petostruko većom imovinom od one koju su po zakonu prijavili Agenciji za borbu protiv korupcije.
Trend na koji ukazuje Stevan Dojčinović, glavni urednik KRIK-a, je da uoči stupanja na odgovorne funkcije većina njih nekretnine ili poslove kojima se bave užurbano prebacuju na bliže ili dalje članove svoje porodice. Svrha je, dodaje Dojčinović u Intervjuu nedelje RSE, puki populizam kako bi građanima delovali siromašnije, ali i prikrivanje odnosa sa ljudima čije je poslovanje sumnjivo.
Dojčinović: Sve što je objavljeno na sajtu Agencije, jeste tačno, ali smo mi pored toga mnogo više našli.
RSE: Kad kažete našli šta to znači?
Dojčinović: Našli smo stanove i različite nekretnine, koje su u vlasništvu uglavnom uže porodice oko samog ministra. Prema našem zakonu, praktično su svi zvaničnici i funkcioneri, dužni da dostave imovinske karte koje sadrže podatke o njihovoj imovini, imovini njihove supruge ili supruga. Agencija objavljuje na sajtu samo ono što je vezano za njih, dok ono što poseduje supruga, ostaje kod Agencije, nije javno dostupno. Mi smo istraživali i imovinu roditelja, brata ili sestre, dece. Praktično, rezultat našeg istraživanja je da se uvek mnogo veći deo imovine nalaziti na samoj porodici, a ne na funkcioneru. Potpuno je tačno ono što se nalazi u Agenciji, to smo potvrdili, ali smo našli još pet puta više od toga.
RSE: Da li je ta metodologija zgodan način da se nešto sakrije ili prikrije, ukoliko postoje takve tendencije?
Dojčinović: Ne optužujem svakog ministra, ali smo kod mnogih videli da se to praktično dešava. Za sada, oni znaju da ono, što će biti javno i dostupno svakom na sajtu Agencije, je praktično vezano baš za njih. U ovom trenutku se najviše brinu da na sebi nemaju mnogo imovine.
RSE: A zbog čega se brinu? Zbog čega bi bilo ko krio svoje imovinsko stanje?
Dojčinović: U Srbiji je uspostavljena ideja da političari ne smeju imati nikakvu značajnu imovinu, niti značajniju platu. Uvek ima tog nadmetanja među našom političkom elitom oko toga ko je siromašniji, što mislim da je pogrešno. Svi, po meni, imaju nerealno niske plate. Naš premijer zarađuje 100.000 dinara. Cela zemlja u rukama nekoga ko nema ni 1.000 evra platu. Tim nadmetanjem ko ima manje, svi se nekako dodvoravaju tom delu stanovništva koje jeste siromašno.
RSE: Da li je to neki populizam?
Dojčinović: Da, čist populizam. To je prvi razlog.
RSE: Da se vratimo na taj koruptivni kontekst prikrivanja stvarnog imovinskog stanja?
Dojčinović: To je drugi deo priče. To je vezano za način kako je neka imovina stečena. Sami prihodi i primanja nekako ne odgovaraju toj imovini. To znači da mi ne znamo da li je funkcioner nešto drugo radio, osim svoje funkcije, a imovina koju stiče je mnogo veća od zvaničnih primanja. U tom trenutku je bolje prikriti ili skloniti tu imovinu, kako se ne bi postavljalo pitanje odakle je to stiglo. Mi smo, osim imovine, gledali i sve poslove koje je taj uži krug porodice osnivao. U tim poslovima su često sarađivali sa nekim problematičnim ljudima, što nije nešto što bi oni želeli da bude javno.
Haos u katastru
RSE: Da li se imovinska biografija može „oprati“ uz pomoć članova porodice?
Dojčinović: Porodica je idealan primer kako nešto imovine možeš da skloniš od sebe.
RSE: Kako funkcioniše taj mehanizam? Do čega ste došli?
Dojčinović: Vrlo jednostavno. Oni koriste nesređenost našeg sistema, koji su oni dužni da srede. Naš katastar i zemljišne knjige funkcionišu katastrofalno. Ne vidim razlog zašto to nije sređeno do danas. Praktično se može raditi sve i mi smo nailazili na neverovatne slučajeve. Ministar kupi stan i ne ode u katastar da sebe uknjiži, već se tako godinama kao vlasnik vodi to lice od koga je on kupio. Tako da oni koriste taj neuređen sistem zato što je teže doći do saznanja o toj imovini. U Srbiji, samom pretragom kroz sajt Geodetskog zavoda, smo došli do možda trećine ovoga što smo na kraju objavili. Onda smo morali da jurimo po svim sudovima i opštinama, da jurimo ugovore da bi dokazivali sve stanove. Pitanje je da li smo sve našli? Verovatno nismo.
RSE: Tvrdite u istraživanju da su aktuelni ministar finansija Dušan Vujović i Milan Krkobabić, ministar bez portfelja, najbogatiji predstavnici izvršne vlasti. Kako ste do toga došli? Iz izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije nismo u mogućnosti da do saznamo?!
Dojčinović: Zbog toga što sami političari to ne žele. To funkcioniše tako da oni sami dostavljaju Agenciji podatke o svojoj imovini, a onda ih Agencija sredi i objavi na njihovom sajtu. Ako se nešto novo otkrije u javnosti, onda Agencija može izvršiti neke vanredne kontrole. Nadamo se da ćemo to uraditi posle ove baze.
Najviše promena kod svih njih, ali bukvalno kod svih, se dešava u mesec dana pre postavljenja na funkciju ministra. To se baš lepo vidi iz naše baze. U mesecu, pre nego što su postajali ministri, su se odrekli njihovih firmi, prebacili vlasništvo na njihove direktore, stanove prebacuju na nekog drugog ili ih prodaju. Tu vidimo da oni planski, pre dolaska na funkciju, kreću da sređuju svoj imovinski karton, koji moraju dostaviti Agenciji unapred. Kada ga dostave, ne žele da se vidi da oni imaju mnogo jer to očigledno njihov glavni problem.
Slabosti antikorupcijskih regulatornih tela
RSE: Da li se onda uloga i zadatak Agencije za borbu protiv korupcije obesmišljava kada takve stvari mogu da prođu pored nje na taj način?
Dojčinović: Mislim da Agencija inače nema ni zakonski okvir da funkcioniše kako bi trebalo. Mislim da ta Agencija treba da bude mnogo jači organ, ne samo u ovom polju prijave imovine. Mislim da je naša Agencija uređena da bude jako slaba institucija, koja im ne može mnogo nauditi i kao takva ne ispunjava svoju funkciju, u skladu sa svojim imenom. Ona je mnogo dalje od toga. Čak ni građani nemaju pravu sliku na osnovu imovinskih kartona. Postoji zakon, oni prijave Agenciji, Agencija objavi neke podatke. Sve oko kartona, što Agencija radi, se radi iz jednog razloga, da bi bila veća transparentnost o imovini funkcionera i da bi građani mogli da imaju predstavu o njihovom imovinskom stanju. Na kraju, ni ta funkcija ne funkcioniše kako treba. To smo mi sada pokazali ovim istraživanjem.
RSE: Zato me i začudila činjenica da ste vi došli do saznanja da Milan Krkobabić raspolaže sa više od 2.000 kvadrata, čija je vrednost 1,8 miliona evra, a na sajtu Agencije stoji da je vlasnik jednog stana od 106 kvadrata. Kako to?
Dojčinović: Iz više razloga. On ima puno nekretnina. Na primer, prijavio je jedan stan koji se u katastru čak i ne vodi na njega. To je jako zanimljiva situacija. Pretpostavljam da je on ugovorom kupio stan i da je to dostavio Agenciji, da to stoji, ali sebe nije uknjižio kao vlasnika tog stana. Taj stan je on prijavio. Sve ostale nekretnine, koje smo našli, se vode na njegovu užu porodicu.
RSE: Prijavio je stan čiji nije formalni vlasnik po katastru. Nije mi jasno kao je moguće da ga neko iz Agencije nije kontaktirao i rekao mu - Gospodine Krkobabiću, Vi ste prijavili stan, čiji formalno niste vlasnik, možda ste nam dostavi ugovor, ali u Katastru to ne piše, možda to da raščistite?
Dojčinović: Agencija ne funkcioniše baš tako. Ako on dostavi ugovor, Agencija će se zadržati na tom ugovoru. Agencija ne proverava to što joj se dostavi odmah. Agencija to pretvori u bazu i zadrži tu dokumentaciju. Kasnije, ako javnost nešto dovede u pitanje, Agencija može ući u kontrolu i dalje istraživati.
Neočekivana kooperativnost ministara
RSE: Znači, dok se nešto ne dovede u pitanje, postoji mogućnost da Agencija objavljuje neistinite podatke?
Dojčinović: Može se desiti. Agencija neće proveravati vernost ugovora. Njima je bitno da se to prijavi. Agencija ima neke vanredne kontrole koje se dešavaju tokom godine, oni određuju vanredne kontrole. Agencija se, u tim kontrolama, isključivo javlja našim zvaničnim institucijama. Pošalje dopis Katastru i odgovor, koji Agencija dobije, isključivo zavisi od toga šta je zvanično upisano i traženo. Agencija nema mnogo autoriteta da istražuje van Srbije. To je drugi problem. Pogotovo su problematični stanovi koji se nalaze u inostranstvu, kao ovi koje smo našli za gradonačelnika Beograda. Imovina van Srbije je problematična.
RSE: Kakve su bile reakcije funkcionera čiju ste imovinu istraživali? Sigurno ste ih sve zvali, to je u skladu sa profesionalnim odnosom prema poslu, u vezi sa saznanjima do kojih ste došli?
Dojčinović: Imali smo čak i bolji odaziv nego što smo očekivali. Koliko se sećam, od prvog dana, kada smo prve profile objavili u ponedeljak, smo imali šest njih, premijera i pet ministara. Oni su odgovorili na zakazan intervju. Dali su nam sve komentare, za sve delove. Neki od njih su nam čak i neku dokumentaciju dostavili. U ponedeljak, kada smo krenuli da objavljujemo, mnogi drugi su nam se javili. Ne znam tačan broj, ali preko pola Vlade nam se već javilo. Komentarisali su slučaj, dostavili su nam dokumentaciju.
RSE: Otkuda ta iznenadna kooperativnost?
Dojčinović: U pitanju je baza. Oni bazu doživljavaju kao mnogo blažu formu, nego kada pravimo istraživačke priče koje imaju naslove i lid. Mi smo hteli ovom bazom da izbegnemo uzavrelu atmosferu, koja je nastala kada smo objavili prethodna istraživanja. Bila je ideja da li da objavimo serijal tekstova, koji će da prate bazu, ali smo znali da bi opet bilo kampanja, pritisaka i svega toga. Ostavili smo samu bazu i to je smirilo tenzije, tako da su nam se političari javili. Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić nam je tu najviše zamerila. Ona tvrdi da smo doveli njenu porodicu u tešku situaciju.
RSE: Jeste li i šta ste uradili?
Dojčinović: Po mom stavu nismo. Ona se nama nije zvanično obratila. Mi smo objavili bazu, ona je izašla u javnost i poslala saopštenje svima, osim nama, da smo ugrozili bezbednost njene porodice. Mi smo u svim tim dokumentima stavili imena ulica, ali smo prekrili brojeve. To je praksa koju odavno radimo. Možda grešimo, ali mislimo da ne grešimo i da je bitno da se imena ulica vide, da bi građani imali predstavu. Krunska ulica u Beogradu je drugačija od nekog predgrađa na obodu Leskovca ili Kruševca.
RSE: Znači, hteli ste da ostavite utisak gde je šta, da bi ljudi sami izveli zaključak?
Dojčinović: Da. Kada smo počeli da istražujemo, to je bila jedna od glavnih zamerki za rad Agencije. Na primer, Vujović poseduje kuću. Koju mi predstavu imamo o toj kući? Kada smo krenuli da istražujemo, utvrdili smo da ima dve kuće, pošto je jedna na supruzi. Ta kuća je u stvari vila u SAD-u koja vredi skoro milion evra. Mislimo da je jako bitno da se čitaocima objasni gde je to i šta je to. Mi smo radili i procenu vrednosti. Kada objavite gde se nalazi, pokazujete zašto je ta vrednost tolika. Mislim da je to urađeno fer. Ona tvrdi da smo suviše otkrili tim ulicama. Tražio sam od poverenika mišljenje. Ako poverenik kaže da smo preterali i pogrešili, mi ćemo to ispraviti, on je institucija.
RSE: Pomenuli ste da je polovina ministara pristala da govori.
Dojčinović: Da, možda i više.
RSE: Od ovih koji su do sada pričali, da li procenjujete da su bili iskreni i otvoreni?
Dojčinović: Bili su iskreni i otvoreni do mere, do koje su morali da budu. Niko od njih nije negirao ni jedan naš nalaz, to je jako bitno. Neko od njih je dovodio u pitanje neke stvari koje objavljujemo. Verujem da niko nije bio otvoren. Par njih su nam čak i dodali neke nekretnine.
Transparentnost koja to nije
RSE: Ko su bili ti ljudi?
Dojčinović: Zorana Mihajlović, ministarka saobraćaja, nam je dodala jedan stan za koji nismo znali, koji je vlasništvo njene majke. Poslala nam je i ugovore. Ministarka pravde Nela Kuburović nam je isto poslala neku dokumentaciju za neku nekretninu za koju nismo znali. Oni su nam dodali neke stvari koje mi nismo imali. One su bile najotvorenije.
RSE: Kako su ministri objašnjavali nedoslednosti i nepodudarnosti između izveštaja koje je podnela Agencije za borbu protiv korupcije i rezultata istraživanja KRIK-a?
Dojčinović: Oni se drže toga da tako radi Agencija. To je zakon i ja sam to ispoštovao. Nije na njima odgovornost što Agencija radi na taj način. Oni kažu da su dostavili to što su trebali da dostave. Jednostavno, oni svi, načelno se zalažu za potpunu transparentnost. Zakonima, koje su oni doneli, tvrde da su napravili u Srbiji sistem gde je sve transparentno, a zapravo nije. Oni se pozivaju na te zakone. Kažu da je sve po zakonu. Problem je što je na kraju, na Internetu Agencije, samo jedan mali deo imovine.
RSE: Da li ima slučajeva da su se dostavljeni podaci podudarali sa rezultatima istraživanja i da li se to može smatrati kao izuzetak?
Dojčinović: To je samo nekoliko primera. Na primer, ove dve ministarke. Nije da ih nešto specijalno favorizujem. Ima još tri ili četiri slučaja gde smo našli još nešto malo, maksimalno jednu nekretninu. Ne mislim da je to dovoljno da posebno njih ističemo mada nešto pokazuju. Oni ne spadaju među one najbogatije. Možda je to povezano sa tim da oni i nisu bili u situaciji da nešto nužno kombinuju. Mislim da je više vezano za to.
RSE: Kako se sprovodi ovakvo istraživanje i kako se crpe činjenice?
Dojčinović: Istraživanje je trajalo tačno godinu dana. je na kraju godine objaviti i da će predmet istraživanja biti ministri. Samo istraživanje je imalo problema zbog kojih smo morali nekoliko puta da istupimo sa nekim pričama i nismo ih čuvali do kraja. Priču o Zlatiboru Lončaru, ministru zdravlja smo objavili u okviru ovoga što smo uradili. Drugi vanredni slučaj je priča o premijeru.
RSE: Šta se isprečilo?
Dojčinović: Informer (tabloidni list blizak vlasti u Srbiji) je objavio šta smo našli i šta istražujemo. Tada je kampanja krenula. Nisam mislio da mogu od marta do decembra čekati da objavim ono što smo imali, tako da smo morali nešto da pustimo jer je to bilo najlogičnije. Cela javnost je čekala da vidi šta imamo. Za sve ostale profile smo uspeli do kraja da ih sačuvamo i da budu objavljeni kada treba, u okviru baze.
RSE: Ovde se radi o javnim ličnostima, funkcionerima, političarima. Postojala je mogućnost ozbiljnih i opasnih grešaka. Da li su vam se greške događale? Da li vas je možda neki izvor namerno dezinformisao?
Dojčinović: Mi za ovu bazu nismo imali izvora. To je jako bitno reći jer nismo hteli da se igramo sa tim. Svu dokumentaciju koju smo dobili, apsolutno svaki dokument koji smo dobili, je dobijen zvaničnim putem putem, zahtevom na pristup informacijama od javnog značaja. Svaki dokument je od neke zvanične institucije. Nismo koristili nikakve druge izvore, upravo zbog toga, plašeći se da slučajno ne dođe do neke greške.
RSE: Onda je, u velikoj verovatnoći, sve što ste naveli tačno.
Dojčinović: Jeste tačno mada ima grešaka. Veliki posao mora da ima grešaka. Imali smo već jednu za Mariju Krkobabić, majku ministra. Objavili smo da ima 90 godina a ona ima 80 godina. Mi smo to ispravili u profilu. Svaku ispravku smo obeležili da kasnije možemo da proverimo koliko je napravljeno ispravki. Verujem da ćemo imati još par grešaka na tom nivou.
RSE: To i kritika ministarke Brnabić.
Dojčinović: To su dve najveće kritike koje su stigle. Verujem da ćemo imati još nekih grešaka, ali te greške neće biti oko ključnih nalaza.
Može da se desi da objavimo da neki ministar ima neki stan. Pošto nije hteo da priča sa nama unapred, a taj stan je u međuvremenu prodao, mi ga i dalje vodimo kao njegovo vlasništvo. mada, i to bila njegova greška, koju smo mi ponovili u bazi. On je trebao da ode u Katastru i da proknjiži da više nije vlasnik stana. Držimo se zvaničnih podataka do kraja. Ako su oni dovedeni u pitanje, osim njihove reči, moraju nam dati ili pokazati dokumentaciju na osnove koje možemo promeniti podatke u bazi. Držimo se naše metodologije rada, koja je jasno dana.
Neprocesuirane pretnje i tabloidno disciplinovanje
RSE: Mediji za istraživanje korupcije i vi ste i dalje na meti provladinih tabloida. Koliko je to zabrinjavajuće zbog toga što povodom neargumentovanih optužbi i lične diskreditacije vas i vaših novinara nema nikakvih ozbiljnih reakcija nadležnih?
Dojčinović: Najbolje se meri prema prijavljenim pretnjama. Mi smo podneli krivičnu prijavu za pretnje koje je dobila redakcija, pre svega naša novinarka. Do danas nemamo nikakve zvanične reakcije Tužilaštva, sa kojim pokušavamo da komuniciramo i koji je još uvek u predistražnom postupku. Na taj način mi osećamo da ne žele da nas zaštite. U nekim drugim slučajevima, pogotovo ako su pretnje državnim funkcionerima u pitanju, policija jako brzo reaguje, kao što ste videli, u roku od 24 sata. Novinari, koji se bave istraživačkim novinarstvom i koji se nađu u nekoj nezgodnoj situaciji, pokazuju da sistem ne funkcioniše, ili jako sporo funkcioniše. Za nas je to poruka da nam ne daju podršku, što se tiče sigurnosti.
U isto vreme imamo vlast i provladine tabloide koji, pravljenjem tih javnih kampanja, pospešuju napetu situaciju, u kojoj stvarno nešto može da ti se desi. Pretnje koje nam stižu, nisu upućene iz neke političke stranke ili iz kriminalnog miljea. Pretnje šalju uglavnom obični građani.
Uglavnom te pretnje stižu nakon tabloidnih kampanja ili žestokih izjava zvaničnika. Kad nas Informer optuži da smo strani agenti, špijuni, ili kada neko, kao što je član Parlamenta, Đukanović iz SNS-a, to isto ponovi i kaže da smo sorošovci. Tako da se pravi jedna jako loša atmosfera, koja praktično ugrožava sigurnost novinara koji se ozbiljno bave tim poslom.
RSE: Izostaje li u tim slučajevima medijska solidarnost u situacijama koje ponekada deluju i nepodnošljive?
Dojčinović: Postoji solidarnost kod nas kolega iz istraživačkih medija. Što se tiče mejnstrim medija, ovih glavnih, koji bi trebali da nam daju podršku jer je u pitanju ugrožavanje bezbednosti novinara, to definitivno izostaje. Novinarska udruženja nam daju podršku. Novine i televizije uopšte neće spomenuti slučaj kada ste pod pretnjom. Mislim da je to strašno jer novinari između sebe moraju da pokažu neku solidarnost. Onda će biti jači kao struka. Kada je god neki novinar napadnut, cela struka treba da stane u odbranu tog novinara. Nije to pitanje opredeljenja, da li ste nezavisni medij ili provladin, da li ste neutralni ili opozicioni. To je pitanje toga da je neko iz vaše struke napadnut i ta struka treba, pre svega, biti zajedno. To je ono što je ključno.
Facebook Forum