"Nisam mislila da će i moja generacija proživljavati težinu odluka koju su imali ljudi koje ja pamtim kao studente početkom devedesetih – ostati ili otići iz zemlje", kaže u intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa rediteljka Mila Turajlić, čiji je film “Druga strana svega” proglašen za najbolji dugometražni dokumentarni film 30. Festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu.
"Mi trenutno živimo u zemlji u kojoj ne funkcioniše apsolutno ništa i to je zapravo naš najveći problem", smatra njena majka, profesorka u penziji Srbijanka Turajlić. "Kada bih ja danas imala vaše godine, ako bih se rešila da odem odavde to ne bi bilo zato da bih ja živela bolje, to bi bilo zato da bih ja živela sigurnije i da bi mi se deca bolje školovala", kaže profesorka Turajlić koja je centralna figura u nagrađenom filmu “Druga strana svega”.
Mila Turajlić kroz priču o stanu njene porodice, koji je bio podeljen vratima zaključanim 70 godina, priča i istoriju jedne zemlje i, po oceni žirija, „vešto spaja istorijsko i lično".
"Jedan stan postaje metafora i za bivšu Jugoslaviju i za trenutnu političku klimu u tom regionu. U prostoru u kojem prošlost i sadašnjost neprestano stupaju u dijalog mi otkrivamo jedan nadahnjujući lik. Kroz autorkinu kameru upoznajemo njenu majku – prosvećenu ženu koja je život posvetila političkom aktivizmu“, navodi se u obrazloženju žirija.
RSE: Ovaj intervju je i malo “vraćanje duga” jer ste pre dve godine Vi, Srbijanka, odbili moj poziv. I taj naš telefonski razgovor u kome Vi odbijate da govorite o Petom oktobru je snimila Milina kamera, ali je snimila i njen šok kako to Vi nemate šta da kažete o Petom oktobru. I ta scena se našla u filmu „Druga strana svega“.
Mila, da li danas nakon dve godine razumete to njeno odbijanje?
Mila: Ne znam u kojoj meri razumem to njeno odbijanje, ali razumem trenutak u kojem je ona prebacila loptu na mene. Nakon tog trenutka u filmu, gde ona odbije da Vama da odgovor, sledi scena u kojoj je ja suočavam sa tim, i na kraju toga ona kaže meni - "pa ako ti misliš da ima nešto da se kaže, sad je okreni pa joj ti kaži". To njeno prebacivanje sam shvatila tako da, ako već mislim da treba nešto reći, da to treba ja da kažem a ne da svi insistiramo da ona to izgovara.
RSE: Da li bi i danas odgovor bio isti kad bih Vas pozvala sa tim pitanjem?
Srbijanka: Zapravo bi. Peti oktobar je bio nagoveštaj neke mogućnosti koja nije iskorišćena. Insistiranjem na dizanju na pijadestal tog Petog oktobra mi u stvari ne otvaramo neke nove mogućnosti. Peti oktobar je bio i prošao, nije uspeo. Hajde da pričamo o nečemu što možemo da radimo sada, ovog momenta ili sutra ujutro.
RSE: Meni je najupečatljivija scena u filmu kada Vi, Mila, veoma emotivno izgovarate "ova zemlja nije normalna, u ovoj zemlji se ne može živeti". Iz čega je progovorio taj vaš očaj?
Mila: Sigurno iz nekog generacijskog razočarenja. Ja sam generacija koja je odrastala u devedesetim. Svoje prve studentske dane sam provela u demonstracijama na ulici, to su te šetnje 1996. i 1997. godine, i za mene je taj trenutak Petog oktobra zaista predstavljao, u nekom političkom smislu, vrhunac mog angažmana, jer sam zaista verovala da stiže prilika za ostvarivanje ili drugačije postavljanje društva. Ti moji emotivni izlivi koji se vide u filmu se odnose na suštinsko razočarenje koji smo svi mi doživeli posmatrajući kako su se dalje stvari odvijale.
Ali zapravo mislim da je najviše izraz dileme koja je odlika svake mlade osobe u Srbiji danas, a to je - da li da pokuša da ode negde drugde i da tamo pokuša da gradi život, koji je s jedne strane manje opterećen politikom, a s druge strane u zemlji u kojoj pravna država deluje postavljenije, ili pak ostati ovde odakle potiče i ako će se već negde boriti i zalagati onda to treba raditi u sopstvenoj zemlji. Zapravo mislim da se na to odnosi.
RSE: Jedna od najcitiranijih poruka iz filma je kada Vaša majka kaže "pripadam onima koji misle da u ovoj zemlji treba živeti po svaku cenu". Vi za sebe kažete "stalno idem i stalno se vraćam". Upravo je odlaženje iz zemlje nešto što obeležava ovaj trenutak kao što je to bilo 90-ih.
Mila: Na žalost, čovek bi pomislio da moja generacija možda neće imati tu težinu odluka koju su imali ljudi koje ja pamtim kao studente devedesetih, početkom devedesetih. Pamtim taj talas odlazaka, pamtim količinu studenata koji su dolazili kod nas da im moj otac i moja majka popunjavaju preporuke, formulare za vize i tako dalje. Sećam se težine tog trenutka. Nisam mislila da ćemo ga i mi proživljavati.
RSE: Gde se ovo društvo nalazi danas?
Srbijanka: Na nizbrdici. Naravno sa malim usponima i padovima, ali zapravo sa tendencijom pada još od devedesetih. To je po meni ključna razlika moje generacije i vaše generacije. Mi smo rođeni u bedi, mi smo rođeni u jednom neugodnom momentu završetka, ne samo okupacije nego i građanskog rata, u kome dolazi do revolucije i stradanja klase koja je poražena, ali od tog trenutka do devedesete godine moj život i život moje generacije ide uzlaznom linijom. Nama je svaka godina istinski bila bolja.
Devedesetih je to krenulo nizbrdo. Prvo smo prekasno shvatili da ide nizbrdo. Kad smo shvatili da to ide nizbrdo to se već toliko strmoglavilo da je bilo i teško uhvatiti, mislim na celu generaciju, ne govorim o pojedincima koji su to videli unapred i svaka im čast, ali od onda se to kotrlja sa nekom idejom 2000. godine da ćemo mi to zaustaviti, sa nekom skepsom da to možda neće biti potpuno zaustavljanje, tako da mi nemamo razočarenje vaše generacije, bar se meni čini. Imam utisak da u mojoj generaciji nema razočarenja neuspehom Petog oktobra koliko ga ima u vašoj jer smo valjda bili zreliji pa nam je bilo jasno da to možda i neće da ispadne kako smo se mi nadali da će da ispadne.
RSE: "Sledeće godine će se živeti bolje." Ta rečenica kao da je postala mantra predsednika Aleksandra Vučića koju sada sledi i premijerka Ana Brnabić. Kad se setimo scena iz filma „Druga strana svega“ i kako se živelo 90-ih, da li je pomalo nadrealno da građani još nisu dočekali da se živi dobro? Nema više ratova ni redova za hleb i ulje, ali to nije dovoljno, zar ne?
Mila: Nije, ali baš smo malopre pričali kako idem pa se vraćam. Ja i kada odem nisam sigurna da moja generacija koja živi u Parizu ili Londonu živi bolje. To zavisi od svetske ekonomske situacije, a drugo mislim da su politički “comeback-ovi” (povratci) koji se dešavaju ovde prisutni i u celoj Evropi. Ni politička ni ekonomska klima ne obećava i možda i delimično cela ta priča “otići ili ostati” ima veze sa tim što nisam sigurna da Evropa nudi mnogo bolje u ovom trenutku.
Ja mislim da moju generaciju čeka jedan ozbiljan svetski rat, ali ja to stvarno mislim, tako da na nekom mikrolokalnom nivou reći nije ni ovde krenulo, nije, mi imamo svoj set neizlečenih problema kojim se ovo društvo nije bavilo poslednjih petnaeset godina uopšte, ali na to sada dolazi jedna cela garnitura problema koja zabrinjava svetsku generaciju.
Srbijanka: To je sasvim sigurno tačno, sa tom razlikom što mi se čini da u toj tvojoj sveukupnoj svetskoj zabrinutosti smo zaista izgubili nijanse koje su za dnevni život veoma bitne. Dakle, ova zemlja je trenutno potpuno rasturena zemlja. Ja se slažem da ima problema i u zapadnoj Evropi, ako nam je to svo vreme bio neki reper, da ima narastajuće desnice koja je zabrinjavajuća, međutim tamo ima, barem iz nekih mojih razgovora sa ljudima koji tamo žive, i mnogo aktivnije svesti o narastajućoj desnici, što ne znači da su oni spremni da se tome suprostave.
Oni imaju taj problem da je njima rat toliko daleko i toliko nezamisliv da oni ne vide da bi to moglo da se vrati, međutim mi trenutno živimo u zemlji u kojoj ne funkcioniše apsolutno ništa i to je zapravo naš najveći problem. Kada bih ja danas imala vaše godine, ako bi se rešila da odem odavde to ne bi bilo zato da bih ja živela bolje, to bi bilo zato da bih ja živela sigurnije i da bi mi se deca bolje školovala. To što moje dete treba da ide u školu u kojoj će ga ideologizovati i neće ga naučiti nekim bitnim stvarima koje su njemu potrebne za budućnost, to bi mene jako zabrinulo.
To što mi se saopštava da ja u stvari nisam zaradila nikakvu penziju, evo slušam Brnabićku (Ana Brnabić, premijerka) i Vujovića (Dušan Vujović, ministar finansija) i ne mogu da verujem da ono što ću ja dobiti kao penziju zavisi od njihove dobre volje. Oni će mi platiti koliko hoće da me plate jer ja to zapravo nisam zaradila kaže Vujović. To bi mene jako brinulo. A da ne govorim o potpuno nesuvislim ispadima ministra (Aleksandra) Vulina, neverovatno je da čovek bude ministar ali kad već to jeste... O predsedniku, bivšem premijeru (Aleksandar Vučić), tu više ne treba govoriti. Ta količina vređanja, nipodaštavanja, bilo kog mislećeg čoveka u ovoj zemlji je nešto što mene odbija od ideje da govorim o njemu. I to je razlog zašto bih ja razmišljala da odem iz ove zemlje, da živim negde gde postoji makar neko pristojno okruženje. Nismo se složile?
Mila: Ne, ne, možda si definisala primarni razlog, a to je osećaj vređanja inteligencije.
RSE: U filmu se opisuje i proces restitucije kroz primer vašeg porodičnog iskustva. Deo stana vam je oduzet u nacionalizaciji 1945. godine. To otvara pitanje istorijskih naslaga ili kako se ovde često govori da živimo u zemlji sa previše istorije. Kakve su posledice toga što izrastaju generacije koje su konstantno opterećene prošlošću, koja nije ni raspravljena ni stavljena po strani, već konstantno živa i povod novih podela?
Mila: Posledica je potpuna dezorijentacija. U našoj nesposobnosti da prošlost ispričamo, i u tom neprekidnom pokušaju da je prepravimo time što ćemo pravnim aktom da presložimo ko je tu bio šta, rezultat toga je manjak jednog nacionalnog narativa, ali kohezivnog nacionalnog narativa, da ćemo se mi složiti oko jedne priče makar ta priča imala više pogleda. Zemlja bez narativa je zemlja bez identiteta. Mislim da je to problem narastajuće generacije. Sinoć je u razgovoru nakon filma ustala jedna mlada devojka i rekla da je '97. godište i da, i kada pokuša da sazna nešto o tome šta se dešavalo u skorijoj prošlosti, ne zna čijoj priči da veruje.
RSE: "Druga strana svega", na tome insisitirate, nije priča druge Srbije ali je film o podeljenoj zemlji, o prošlosti, o načinu, kako ste rekli, na koji je politika krojila živote. Da li publika u ovom filmu vidi i ono što se sada događa?
Mila: Sigurno je da vidi, ali ja pre svega mislim da vidi taj simbol podeljenosti i zaključanosti. Mene nije zanimalo da pravim dnevnopolitički film jer bi takav film bio jako brzo prevaziđen, postao bi nerelavantan i neaktuelan. Bilo mi je mnogo važnije da napravim film koji će da zađe u ono što je univerzalno pitanje koje se nameće svakoj generaciji, i svakoj osobi koja odrasta u bilo kojoj zemlji u kojoj politika čoveka dovodi do tog suočavanja sa samim sobom - hoću li reagovati ili neću reagovati?
Ja imam osećaj da je to ono na šta ljudi reaguju, jer kad sam ja juče ušla u tu salu i zatekla više ljudi koji su hteli da daju neki komentar ali nisu mogli od suza da govore, sumnjam da ih je dnevna politika dovela do tog emotivnog stanja. Zaista mislim da su prepoznali jednu mnogo dublju traumu koja ide unazad u tu priču – zašto mi imamo toliku amneziju, zašto mi nismo u stanju da pričamo o sebi i neko opšte razočarenje. Da li je moguće da kada čovek tako posloži našu istoriju vidi jedan stalni neuspeh koji dovodi do današnje situacije koja deluje bezizlazno?
RSE: Istog dana kada ste u Amsterdamu dobili nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film u Hagu je izrečena presuda Ratku Mladiću. Na dodeli nagrade ste primetili da su sve one sile koje su vodile ka raspadu i uništenju Jugoslavije, danas u porastu širom Evrope. Obe ste bile u Amsterdamu, možete li da nam objasnite kolike su i kakve su reakcije publike tamo i u Beogradu?
Mila: Ja od starta rada na ovom filmu, obzirom da je on finansiran kao međunarodna koprodukcija, znam da ga pravim za dve publike, za domaću i za stranu. Montaža filma je trajala godinu i po dana upravo najviše zbog toga pokušaja da se napravi nešto što zapravo funkcioniše na dva nivoa. Moj utisak u Amsterdamu je bio da smo mi uspele da film funkcioniše na ta dva registra, da je publika prepoznala sve to što je opšte i što je univerzalno i sve što je relevantno za njih i njihovu trenutnu situaciju.
A onda, gledajući emociju u Sava centru (Beograd) za vreme projekcije gde se čuo aplauz ili gde sam čula da neko pored mene briše suze, shvatila sam da radi na jednom potpuno drugom nivou za ovdašnju publiku. Ima tu jedan element, nije moja namera bila da održim nikakvu lekciju iz istorije ovim filmom, ali je činjenica da jako mnogo stranaca koji pogledaju ovaj film kažu - "ja ovu verziju te priče nikada nisam čuo"; "ja nisam znao da se ovo u Srbiji dešavalo"... I najzanimljivija mi je bila reakcija jednog Francuza koji je bio na premijeri u Sava centru, koji mi je rekao - "ja sam pratio za vreme devedesetih izveštaje o ratu, ali ono što nisam znao je da ste vi u Srbiji imali paralelno i tihi građanski rat".
Za domaću publiku, vraćam se na te utiske najmlađeg dela publike, meni je jako drago da su ovaj film došli da vide mladi ljudi koji imaju 17, 19, 20 godina i koji kažu, za mene je ova priča otkriće jer je meni niko nikada nije ovako ispričao. Tako da, eto to negde smatram uspehom da radi i kod strane i kod domaće publike.
Srbijanka: Ima još jedan segment koji je meni bio zanimljiv u Amsterdamu. Mnogi ljudi, bar ono koliko sam stekla utisak, a posle filma su neki sa mnom razgovarali, imaju svest, oni zaista imaju svest o opasnosti desnice i sva su bila pitanja vezana za aktivizam i kako početi i kada početi i šta raditi. To je kod mlađih. A kod starije publike je bio jedan zanimljiv fenomen oni su otkrili da u Srbiji postoji i građanska klasa.
RSE: Kako je bilo ubediti prijatelje, komšije da učestvuju u snimanju?
Mila: Mučno i teško i sporo. Ponajviše sporo. Jedini faktor koji vam radi u prilog je vreme. U početku je to mala manipulativna situacija, jer to su sve ljudi koji mene znaju od kad sam se rodila, koji dolaze kod nas kući na knedle sa šljivama i koji onda zateknu kameru tu između tanjira, tako da im nije svejedno, ali vi računate na neku njihovu pristojnost da baš neće puno da se bune.
Prvih godinu, godinu i po dana snimanja takvih situacija su svi malo ukočeni, nikome baš nije svejedno - jel mora to baš da bude tu, a šta ti zapravo sa tim hoćeš i šta radiš? I onda vrlo brzo naučite lekciju da ne snimate ljude dok jedu, jer niko ne voli da bude tako snimljen. Tek negde treće godine obrće se malo atmosfera i kreću šale u stilu večiti film, večiti reditelj, i da se to nikada neće napraviti i tako dalje, i ko će to da gleda, i to sada već ima dvesta sati materijala, to ni ja neću nikada odgledati a kamoli neko drugi…
I onda kada postanete predmet zezanja, u četvrtoj godini snimanja možete da računate da ste nevidljivi. Ja sam tu komad nameštaja, oni su na mene navikli i tek kada sam postala nevidljiva, dakle tek onaj material koji sam snimala četvrte godine ili pete godine je zaista bio upotrebljiv. A pri tom je to proces jedne neprekidne izgradnje međusobnog poverenja, da ja to neću zloupotrebiti, zlonamerno prikazati ili izvaditi iz konteksta i da će se svako na kraju prepoznati. Možda mu neće biti drago, ali da će se prepoznati kao pošteno prikazan.
RSE: Da li je bilo situacija kada ste hteli da prekinete ili makar pomislili "šta mi je ovo trebalo"?
Srbijanka: Ne. Ja nisam baš bila sigurna kako će film izgledati. Ne bih odustajala ni da sam znala kako će izgledati, zato što kada vam se radi o kćerci, onda vi i nemate mnogo izbora. To je, ako hoćete, i emotivna ucena - meni to sada treba. U redu, ja ću to sada da radim. Ali je činjenica da sam vrlo brzo zaboravila da ona to radi i da ima, ali nebrojeno mnogo scena u filmu ima za koje uopšte nisam imala ideju da ih ona snima, uključujući i naš razgovor. Ima, naravno, situacija kada ona mene nešto direktno pita, tu mi vodimo direktan razgovor i tu znam da ona mene snima, nisam baš znala šta će sa tim, ali za niz drugih stvari nisam imala ideju da snima. Tako, preživi se. Svaki roditelj će razumeti da to nije moglo da se izbegne, a drago mi je što je postigla to što je postigla. Nemam reči. Ponosna sam.
RSE: Od aktivizma ne odustajete. Sada ste angažovani u Pokretu slobodnih građana. To što su Pokret napustili neki od osnivača i članova razočarani kako ta organizacija funkcioniše kao da je ubilo i poslednju nadu da opozicija može nešto da učini. Šta biste vi rekli tim razočaranim građanima?
Srbijanka: Neverovatno mi je kako je bilo ko, ko je preživeo u Srbiji deset godina boreći se protiv Miloševića, mogao da misli da će za tri meseca Pokret slobodnih građana ili bilo koji drugi uspeti da tu priču zatvori i sve uradi onako kako bi oni želeli da bude urađeno. Priznajem da ne razumem to nestrpljenje, ne razumem ni ta očekivanja, prosto ne mislim da su ljudi koji su hteli da se angažuju oko pokreta uopšte dovoljno uložili u njega da bi imali pravo da budu razočarani onim što nije urađeno. Ali sada naravno, ljudi se razlikuju. Znam i neke koji su 1991. godine spakovali kofere i otišli u inostranstvno, a neki su ostali da se bore.
RSE: Šta je to što onemogućava opoziciju da se konsoliduje?
Srbijanka: Mi smo imali potpuni krah demokratske opozicije 2012. godine na izborima. Ja sam očekivala da će tog momenta svi oni koji su aktivni na političkoj sceni u opoziciji da povuku konsekvencu i kažu: "OK, zabrljali smo, povlačimo se, napuštamo tu scenu i dolaze novi ljudi iz naših stranaka da nešto rade". I da je Demokratska stranka tada imala snage da to uradi, mislim da bi već na izborima 2014. godine, a pitanje je da li bi bilo izbora 2014. godine, tada rezultat bio drugačiji. Međutim, to se nije desilo nego smo mi to počeli da krpimo, popravljamo i sada smo mi ti isti, ali ćemo biti drugačiji.
To je ljude udaljilo od izbora i to je dovelo do toga da mi počnemo da tragamo za nečim novim, uključujući za Pokretom slobodnih građana i zato smo žrtve i političkog neiskustva, jer naravno da pokreti nemaju iskustvo koje imaju stranke. To nam je sada sudbina. Da li ćemo mi iz toga uspeti, da li će se na kraju ta nova generacija probuditi i reći "OK, hajde zaboravite sve stranke, zaboravite sve pokrete, zaboravite šta god hoćete, mi smo ti koji treba da skrojimo svoju budućnost" i da li će ona smoći snage da napravi neku sinergiju i da ide napred... Ja toplo se nadam da hoće. Da li ću ja to doživeti, ako me podrži zdravlje, nadam se da hoću, ali ja tu više ne mogu da pomognem.
RSE: Dragan Đilas je objavio da će se kandidovati za gradonačelnika Beograda. Da li Đilas može da bude vaš kandidat?
Srbijanka: Moram odmah da vam priznam. Dragana Đilasa sam upoznala 1992. godine kada je bio student prorektor. Pokazao je izuzetnu hrabrost onog momenta u borbi protiv rata, protiv Miloševića i imam nesumnjive simpatije spram Dragana Đilasa kao ličnosti. Mislim da je on bio dobar menadžer u Beogradu. Imao je propusta. Mislim da je on, kada je preuzeo DS morao, uključujući i sebe, da sprovede baš ovo o čemu smo govorili. On nije imao hrabrosti da do kraja tu stranku revitalizuje, ali ja lično nemam problem da glasam za Dragana Đilasa.
RSE: Naredni film je "Dosije Labudović" o nastanku Pokreta nesvrstanih kroz objektiv kamermana Filmskih novosti Stevana Labudovića. Nakon filma “Cinema komunisto” to će biti drugi vaš film koji se bavi nasleđem bivše SFRJ. Otkud to interesovanje? Znam da ste rekli da se u svakom vašem filmu prelama briga o stvarima koje nestaju. Ali da li tu ima i nečega što se tiče same Jugoslavije?
Mila: Ne, to nisam tako doživela, priznaću vam. Ono što je meni bila inicijalna kapisla je da sam htela da napravim dokumentarac o Pokretu nesvrstanih. Sećam se, imala sam deset godina kada je bio samit Nesvrstanih u Beogradu i sećam se dolaska Moamera Gadafija (libijski vođa od 1969. do 2011. godine) onih njegovih kamila, tada su mi te kamile bile upečatljivije od Gadafija.
Sećam se i cele te neke energije i političke ideje i moram da kažem, ta se ideja ponovo rodila u meni kada sam bila na filmskom festivalu angažovanih filmova u Alžiru sa filmom “Cinema komunisto” i provela sam četiri, pet dana sedeći sa rediteljima iz Vijetnama, Kube, Senegala, Egipta. Tada sam shvatila, ono što je meni bilo jako zanimljivo, jer ne srećete se tako često za rediteljima iz zemalja trećeg sveta u jednoj nesvrstanoj zemlji, je da smo mi pet dana pričali istim jezikom.
Mene je strašno zainteresovalo odakle ta neka transnacionalna sposobnost i solidarnost da se iskomuniciramo. Imali smo vrlo slične stavove na temu Amerike, Rusije, na temu velikih sila, na temu našeg položaja u nekoj globalnoj svetskoj igri sila i mene je strašno zainteresovalo odakle nama tragovi tog zajedničkog jezika i vratila sam se na ideju tog pokreta Nesvrstanih kao nešto što je bilo dobro. I pukom igrom slučaja u istom tom Alžiru upoznala sam Stevana Labudovića i shvatila da je njegova životna priča i činjenica da je on svojom kamerom zabeležio celu istoriju nastanka tog pokreta u stvari ono što mene zanima - a to je kako se gradi kroz filmsku sliku politička vizija jednog novog sveta.
Ako sam imala ikakve rezerve da napravim ovaj film, to je što mi se nije pravio “Cinema komunisto” dva. Imala sam osećaj da sam obradila temu SFRJ, stigla do odgovora na neka pitanja koja su mene kopkala i povela u rad na “Cinema komunistu” i nije mi to bila uopšte orijentacija. E sada, naravno, kao kada sam krenula u priču o Filmskom gradu, nisam shvatila da ću usred te priče otkriti Titovu ljubav spram filma, tako da kada krenete da radite priču o Nesvrstanima, istraživanje vas dovede do centralne uloge koju je Titova vizija za Jugoslaviju imala u izgradnji tog pokreta.
To je jedna neuspela politička vizija, taj pokret je danas prilično marginalan, pa zašto onda ima tako jake tragove? Zašto se mi i dalje prepoznajemo? Zašto meni kada odem u Meksiko taksista kaže - a Jugoslavija, ili negde u Egiptu mi se neka vrata otvore samo zato što sam iz Jugoslavije. Dakle, mene zanimaju tragovi te ideje i zanima me moć koju ta sposobnost komunikacije među ljudima ima danas. Otud ideja za taj film.
RSE: Mila je ovih dana odgovarala i na pitanje kako je biti ćerka Srbijanke Turajlić. Nakon uspeha ovog filma ja bih vas pitala kako je biti mama Mile Turajlić?
Srbijanka: Moram da kažem da je biti mama Mile Turajlić fantastično. Moram da kažem i da sam mama Nine Turajlić, docenta na Fakultetu organizacionih nauka i da je i to fantastično i prosto lepo je biti mama njih dve.
Facebook Forum