Temelj dobrog filma je dobra priča. Jednostavno, želim da budem dirnuta, kaže Joana Urikaru (Ioana Uricaru), filmska rediteljka i scenaristkinja iz Rumunije za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Debitantskim filmom "Limunada" predstavila se na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 2018, sa kojim je iste godine na Sarajevo film festivalu osvojila nagradu za najbolju režiju i Gran pri Dunav film festivala Smederevo. Živi i radi u Kaliforniji gde je diplomirala produkciju i doktorirala kritičke studije. Ove godine njen film prikazan je i na 47. FEST-u u Beogradu, gde je bila jedan od pet članova žirija.
"Želim da budem iznenađena i dirnuta, to mi je, kao gledaocu, najbitnije u filmu. Volim filmske zaplete, kada se kroz radnju sa platna oslobađaju ideje i emocije. Volim trilere, detektivske filmove i krimiće, sve što u sebi ima išćekivanje i tenziju", dodaje ona.
RSE: Da li ste ikada bili dirnuti nekim filmom?
Urikaru: Naravno, uvek plačem dok gledam filmove. Čak plačem i kada gledam loš film, jer podložna sam emotivnim manipulacijama sa filmskog ekrana. Posle nekada kažem, oh pa ovo nije i bio tako dobar film, ali tokom filma sam ipak plakala. Ako ima neka scena koja me dotakne, da, volim da plačem zbog filmova.
RSE: Šta je najvažnije da bi se emocija iz filma prenela gledaocu?
Urikaru: Montaža može biti najspecifičnije i vrlo korisno filmsko sredstvo za stvaranje emocija, kako bi ih učinili vidljivijim u postprodukciji iako nisu bile tu na prvi pogled tokom samog snimanja. Ima nešto magično u tome, ali rekla bih da je temelj svega dobra priča. Mislim da je to najvažnije. Ukoliko scenario već ne sadrži naznake jake priče, onda je vrlo, vrlo teško stvoriti je na filmskom setu. Scenaristi koji razumeju kako se pravi film, kako se gradi uloga i kako se rade montaža i zvuk, mogu da stvore dobar filmski scenario.
RSE: Koji vam je omiljeni film?
Urikaru: Pa, neke filmove volim zbog ovih razloga, a druge zbog onih... Veliki sam fan rumunske kinematografije. Ima nekoliko savremenih autora iz Rumunije koji su majstori filma. Verovatno dva najbolja filma u poslednjih 10 ili 15 godina u Rumuniji su "The Death of Mr. Lazarescu", Kristija Puiua, i "4 Months, 3 Weeks and 2 Days", Kristijana Munđiua.
RSE: Često se govori o evropskoj i holivudskoj kinematografiji, koja je razlika?
Urikaru: Čini mi se da je prednost sistema finansiranja evropske filmske industrije u tome što autorima daje šansu da preuzimaju više kreativnog rizika. Možda da naprave veoma dobar film, koji će možda razumeti samo mali broj ljudi. Filmski umetnici u Evropi lakše mogu da probaju stvari jer državne institucije sponzorišu promociju umetnosti.
U Holivudu, gde novac dolazi samo iz privatnih izvora, misija finansijera uglavnom je da im se isplati investicija i da, po nekada, kreiraju prestiž i da njihovi filmovi i glumci zasijaju i možda budu nominovani za nagrade Filmske akademije. To nije kritika, već to treba gledati kao stvar izbora – publika može da gleda filmove za zabavu i filmove koji vas teraju na razmišljanje. Lično, ne mogu da gledam filmove o superherojima. Probala sam, bila sam u bioskopu da pogledam, ali mi je bilo tako dosadno da sam se pitala zašto to radim.
RSE: Da li biste pomenuli neke američke reditelje koji imaju svetlu budućnost?
Urikaru: Ima nekoliko vrlo talentovanih reditelja u Sjedinjenim Državama koji prave filmove sa kreativnim rizikom i sa veoma malim budžetima. Keli Rajhart, koja radi predivne, tanane filmove. Želim da pomenem i Kloi Žao, rediteljku u usponu, koja ima odličan filmski senzibilitet i instinkt koja je priča dobra za film. Njen "Jahač" je priča o osobi iz stvarnog života koja je filmovana kombinacijom dokumentarne drame i fikcije.
RSE: Koliko ste zadovoljni vašim debitantskim filmom „Limunada“ koji je prikazan na 47. FEST-u u Beogradu, čini se da je dugo trajalo njegovo stvaranje?
Urikaru: Da, bio je to dug proces. Veoma sam srećna što sam uspela da napravim film, to je moja velika lična pobeda, jer sve je trajalo osam godina od ideje do realizacije. Drago mi je da sam uspela. Mislim da je ispalo prilično dobro, ali ima nekih stvari koje sam mogla da uradim bolje. Kada ga pogledam nekada sam u fazonu – kada bi ga sada radila ponovo neke stvari bih uradila drugačije.
RSE: Meni se sviđa kraj filma, šta ste uradili pogrešno?
Urikaru: Da, i meni se sviđa kraj. Ne bih rekla da je nešto urađeno pogrešno... Ali kako prolazi vreme, kada pogledate, ima nekoliko specifičnih momenata kada mi se čini – e, da sam stavila kameru na drugo mesto, ili, ne znam, da sam glumcu rekla nešto drugačije da uradi, mada ne želim o tome previše da razmišljam. Samo sam želela da, koliko god je moguće preciznije, ispričam priču o emigrantkinji iz Rumunije u Americi, o njenim iskušenjima i o tome kako čovek nema izbora već mora da se promeni ako želi negde da opstane.
Srećna sam što sam napravila "Limunadu", što ima dobar prijem na festivalima, što se prikazuje u mnogim zemljama. Čini mi se da je to dobar početak. Sada želim da napravim svoj sledeći film. Za mene je smisao snimanja filma snimiti još jedan film. Dobar film daje vam priliku da uradite još jedan film. To je sve što je važno.
RSE: Koji je vaš sledeći film?
Urikaru: Ne znam. Radim na nekoliko ideja, pokušavam da pišem, samo se nadam da ovog puta neće trajati osam godina dok završim novi film. Razmišljam o priči koja je smeštena u Evropi dok, sa druge strane, imam ideju i za priču koja se odigrava u Sjedinjenim Državama. Pišem, pa ću videti koja će biti realnija za dobijanje finansija i pretvaranje u film.
RSE: Koji film vam se baš dopao na 47. FEST-u?
Urikaru: Stvarno mi se svideo "Kapernaum", Nadile Labaki, koji je već dobio nagradu u Kanu. Gluma dečaka koji je u glavnoj ulozi, kao i majke bebe u tom filmu, koji nisu profesionalni glumci, je predivna. Naravno, tu se vidi i rediteljska ruka jer je sama izvedba rezultat umetničke simbioze glumaca i reditelja.
Takođe mi se veoma dopao "Crni anđeo" koji ima interesantnu rediteljsku viziju, finu stilizaciju koja kroz muziku i sliku rekonstuiše jednu epohu i vodi nas u taj period. Mladi glumac koji igra glavnu ulogu je izvanredan i mislim da je pred njim sjajna karijera.
RSE: Da li ste videli još neka kvalitetna ostvarenja?
Urikaru: Definitivno, bez svake sumnje. Bilo je nekoliko filmova koji su se izdvojili izvanrednim kvalitetom. Takođe, bilo je i par filmskih otkrovenja zbog čega sam posebno srećna. Bili smo u mogućnosti da potvrdimo vrednost nekih filmova koji su već bili primećeni na drugim festivalima, ali i da otkrijemo neke. Mislim da je to veoma važno za film, i kao član žirija zbog toga osećate veliko zadovoljstvo.
RSE: Šta ste posebno otkrili ovde?
Urikaru: Lično sam vrlo srećna nagradama koje smo dodelili najboljem glumcu i glumici, Grasijeli Borhes i Mateju Zemljiču u filmovima “Spokoj” i “Posledice”. Oboje su zaslužili priznanja, predivan su izbor, mladi glumac je zaista pravo otkrovenje. Nagrađena glumica je umetnica sa dugom karijerom, filmski veteran, dok je glumac na početku svog umetničkog puta, i kao žiri smo veoma srećni što možemo da otkrijemo i promovišemo mlade. Takođe, nagrađeni film „Divljina“ je odličan.
FEST je prestižan, sa velikom tradicijom, divno je što je uspeo da se održi, doživeti 47. izdanje je zaista izvanredno dostignuće. Veoma sam srećna što sam bila deo žirija, u svakom smislu bila je prava gozba pogledati 14 filmova u glavnom takmičarskom programu. Bio je to i mali maraton, jer imali smo samo pet ili šest dana da ih sve vidimo, ali je predivno. Volim filmove, tako da je to najidealniji posao na ovom svetu. Prvi put sam u Srbiji, što je malo čudno, jer smo komšije. Verovatno je trebalo da dođem ranije ali kada vam je nešto tako blizu uvek mislite doći ćete kad god, pa tako to odlažete.
RSE: Kakva je budućnost FEST-a?
Urikaru: Sve je u selekciji i kvalitetu filmova. Znam da je za festivale bitno da imaju važne goste, filmske zvezde, ali se na kraju sve svodi na dobre filmove. Samo oni mogu da uzbude publiku i da otkriju nove stvaraoce, talente i glumce. Uostalom, mislim da za to i služe filmski festivali. Nadam se da će FEST još dugo trajati. Dokaz za to je i to što ga publika voli. Bilo je tako dirljivo videti punu salu Sava Centra, da tri ili četiri hiljade ljudi gleda film, zaista neverovatno. To je impresivno u današnje vreme kada filmove možete gledati na internetu i telefonu. Uvek mi je toplo oko srca kada vidim toliko ljudi u bioskopu.
Facebook Forum