"Moj brat bi danas imao 38 godina. Moj brat bi danas imao svoju porodicu."
Ovim rečima se Duška Jovanović obratila okupljenima u Beogradu na skupu sećanja povodom 25. godišnjice od ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića.
Njega su 18. oktobra 1997. godine ispred zgrade u kojoj je živeo do smrti pretukla dva pripadnika neonacističkog "skinhead" pokreta.
Razlog da presretnu i brutalno pretuku dečaka koji je u tom trenutku imao 13 godina bila je njegova boja kože.
Četvrt veka kasnije, njegova sestra je, uz podršku nevladine Inicijative A11, u Gradskoj upravi glavnog grada Srbije podnela predlog da park u takozvanoj Mitićevoj rupi kod Trga Slavija, u neposrednoj blizini Dušanove kuće ponese ime po njemu.
Table sa njegovim imenom već godinama unazad stoje na mestu na kojem je ubijen.
Na dan kada je obeležena godišnjica smrti Dušana Jovanovića više desetina aktivista i građana je tu položilo cveće i vence, a potom su u parku na Slaviji postavili simboličnu tablu sa slikom ovog dečaka i porukom:
"Ovaj park nosi ime po Dušanu, u sećanje na njegovu tragičnu sudbinu i kao podsetnik da borba protiv rasizma, mržnje i nasilja nikada na prestaje."
Duška Jovanović u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da se nada da će gradska vlast prihvatiti njihov predlog.
Posebno joj, kaže, znači što je u tom parku provodila detinjstvo sa bratom.
"Kad sam bila u parku, dosta puta sam čula kako roditelji svoju decu plaše: 'Budi dobar da ne dođu Cigani da te ukradu'", priseća se Duška.
Nada se da bi se imenovanjem parka po njenom bratu, roditelji i deca upoznali sa tim do čega može da dovede mržnja.
"Sada razmišljam, ako bi se park zvao po mom bratu, deca bi pitala roditelje zašto se tako zove. Onda roditelji pogledaju tu tablu, pogledaju u njegove oči i shvate da on ništa nije drugačiji od drugih i da je izgubio život samo zbog druge boje kože", kaže Duška Jovanović.
Ubistvo iz mržnje
Porodica Jovanović živela je u Beogradskoj ulici. Tada trinaestogodišnji Dušan Jovanović je 18. oktobra 1997. godine u ranim večernjim satima izašao do obližnje prodavnice da kupi sok.
Ispred zgrade su ga presreli maloletnici Milan Čujić i Ištvan Fendrik, pripadnici neonacističkog "skinhead" pokreta, u čijoj srži su rasizam i šovinizam.
Iz čista mira su dečaka počeli da tuku pesnicama, cokulama i otkinutim olukom. Od posledica prebijanja, Dušanu je polomljen vrat.
Nakon što je primetio da mu se sin predugo zadržao napolju, Dušanov otac Aleksandar Jovanović je izašao da ga potraži. Zatekao ga je kako leži na ulici bez znakova života.
Dvojica napadača osuđena su na 10 godina zatvora, a oslobođeni su posle šest godina zbog dobrog vladanja.
"Oni su u svojoj izjavi rekli da nas mrze jer pričamo srpski jezik", kaže za RSE Duška Jovanović. "Ali, meni su tri generacije u porodici rođene ovde u Beogradskoj ulici – deda je ovde rođen, tata, ja i brat smo ovde rođeni. Kojim jezikom da pričamo?"
Biti Rom u Srbiji 1990-ih
U vreme kada je Dušan Jovanović ubijen, u Srbiji je već nekoliko godina funkcionisao ogranak neonacističke organizacije "Krv i čast" (Blood and Honour), ekstremističke mreže koja je originalno nastala u Velikoj Britaniji.
Takođe, delovao je i "skinhead" pokret u okviru beogradske navijačke grupe "United force" koja podržava Fudbalski klub Rad.
Devedesetih godina Srbija je bila pod sankcijama međunarodne zajednice zbog vojne agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.
Ratna atmosfera, ekonomska oskudica i društveno beznađe uticali su na porast etničke netrpeljivosti, pa su romska naselja i Romi često bili na udaru "skinhead"grupa. Ubistvo Dušana Jovanovića bilo je samo krajnja konsekvenca.
Beograđanin Siniša Marinković došao je ove godine da oda poštu Dušanu. U vreme kada je njegov sugrađanin ubijen, Siniša je imao 12 godina i takođe se bojao za svoju bezbednost iz istog razloga.
"Rođen sam na Vračaru i kao pripadnik romske nacionalne zajednice sam se često susretao sa pripadnicima 'skinhead' pokreta u tom periodu. Sećam se tog osećaja straha i neizvesnosti, skrivanje iza zidića da te neko ne vidi i sve to zbog toga što si tamnije puti", priseća se Marinković.
Ubistvo Dušana Jovanovića pokrenulo je proteste romske zajednice u Beogradu, a štampa iz tog perioda zabeležila je da su ulični okršaji neonasita i Roma bili česti.
Šest godina posle Dušanovog ubistva, u centru Beograda je ubijen poznati glumac Dragan Maksimović. Počinioci nikada nisu uhvaćeni i kažnjeni, a huligani su ga, kako se godinama sumnja, napali misleći da je Rom.
Dečakova smrt je, prema mišljenju Siniše Marinkovića, bio signal za državu da se pozabavi neonacističkim pokretima.
"Siguran sam da još uvek postoje članovi tog pokreta i da to još negde živi, ali je to u granicama", smatra Marinković.
Ipak, dvadeset pet godina kasnije na ulicama Beograda i dalje se mogu videti simboli ideologije koja je inspirisala njegove ubice.
Krajem 2014. godine, ultradesničarska grupa "Srbska akcija" je u pojedinim beogradskim naseljima u blizini romskih naselja ili zgrada u kojima su useljene romske porodice po socijalnom programu, ostavljala letke sa govorom mržnje prema romskoj populaciji.
Nacionalni savet Roma je tada saopštio da je bezbednost pripadnika romske nacionalne manjine ugrožena.
Diskriminacija nad Romima i dalje živi
Dvadesetogodišnja studentkinja Katarina Karavla nije ni bila rođena kada je Dušan Jovanović izgubio život.
O tome je slušala od svojih roditelja, a 18. oktobra je došla da oda poštu ubijenom dečaku.
"Najteže mi je bilo kada smo stali ispred zgrade gde je ubijen, jer čak i meni koja ga nisam poznavala niti znam njegovu porodicu, jako je teško kada znaš da je neko tako mlad doživeo tako nešto", kaže Katarina za RSE.
Prema njenim rečima i iskustvu, Romi su i danas izloženi diskriminaciji i rasizmu.
"Ja sam Romkinja i samo mi Romi smo svesni koliko rasizma ima. Nebitno je da li smo u velikom ili malom gradu, mnogo je toga. Već vidiš kad te neko pogleda, čak te ni ne poznaje a vidiš da te ne voli jer ti je boja kože braon", priča Katarina.
Siniša Marinković kaže da, iako u srpskom društvu postoji pomak kada je reč o pravima romske zajednice, i dalje vidi dosta "prikrivenog rasizma".
"Obrazovanje je ključ svega. Kada je čovek obrazovan, ima šansu da na život gleda znatno šire, a i životne prilike mu se otvaraju više nego inače", smatra Marinković.
Prema rezultatima istraživanja "Socijalni odnosi između etničkih zajednica u Srbiji" Instituta društvenih nauka iz 2020, 66 odsto ispitanih Roma kazalo je da su se tokom života više od deset puta suočili sa diskriminacijom na nacionalnoj osnovi.
Diskriminaciju Romi i Romkinje prijavljuju retko jer nemaju poverenje u institucije i sistem zaštite od diskriminacije. Prema rezultatima istraživanja, 71 odsto njih nije prijavilo nijedan oblik diskriminacije sa kojim su se tokom života susreli.
Prema izjavi Poverenice za zaštitu ravnopravnosti iz oktobra, Romi su skoro svakodnevno na meti diskriminacije u svim segmentima društvenog života u Srbiji, dok u isto vreme najnoviji podaci pokazuju da socijalna distanca prema njima raste.
U medijima i na društvenim mrežama Romi se često pominju u negativnom kontekstu, a u pojedinim školama i dalje postoje odeljenja formirana isključivo od dece romske nacionalnosti. Čak 80 odsto pritužbi Povereniku zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti u 2021. godini odnosi se na diskriminaciju Roma.