U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome ima li sličnosti između onoga što se 90-ih godina dešavalo u Bosni i Hercegovini i onoga što se sada događa u Ukrajini. Sagovornici su bili Edina Bećirević, vanredna profesorica Fakulteta za sigurnosne studije iz Sarajeva, i Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta iz Beograda.
Bilo je reči o sličnosti i razlici između Miloševića i Putina, o pokušajima da se te dve zemlje podele, o tome da li bi u Ukrajini mogao izbiti krvavi rat kakav je izbio u Bosni i Hercegovini, da li će odluka o sudbini Ukrajine biti doneta na međunarodnoj konferenciji, kao što je to bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom, da li sadašnji odnos Brisela i Vašingtona prema krizi u Ukrajini podseća na ponašanje Zapada na početku rata u Bosni i Hercegovini, jača li Rusija svoj uticaj na Balkanu i zašto bi za Bosnu i Hercegovinu bilo važno da što pre uđe u NATO pakt.
Edina Bećirević: Kada gledamo snimke i fotografije prvo sa Krima a sada i iz istočne Ukrajine sa vojnicima u maskirnim uniformama na barikadama i ako ih poredimo sa slikama koje smo vidjeli 1992. godine u prvim danima agresiji na Bosnu i Hercegovinu - to je nevjerovatna sličnost. To su iste slike. Putinov i Miloševićev scenario je zapravo vrlo sličan. Ukrajinski Rusi traže spas od Putina, kao što su bosanski Srbi tražili spas od Miloševića. Kao i u Bosni i Herecgovini pojavljuju se misteriozne vojne snage, za koje je jasno da su ruske, i lokalna paravojska koja navodno spašava miroljubljivi narod. Prvo se to dešava na Krimu, a sada vidimo da se sličan scenario dešava i u istočnoj Ukrajini. Primjetila sam još jednu sličnost. U ukrajinskim pobunjeničkim područjima ugašen je signal ukrajinskih TV kanala i zamjenjen je signalima ruske
televizije. To isto se dešavalo i u Bosni i Hercegovini kada su osvajani repetitori da bi se preko njih emitirala propaganda kako bi se narod homogenizirao za političke ciljeve. Zaista, mnogo je sličnosti.
Žarko Korać: Iskreno govoreći, ja vidim veću sličnost sa onim što se dešavalo u Hrvatskoj. Ovo što se događa u Ukrajini podseća me na balvan revoluciju, samo što ovi ne prave barikade od balvana, nego od starih guma, ali je frapantna sličnost sa početkom rata u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini smo imali razvijeni oblik ovoga što se sada zbiva u Ukrajini. Tamo je to dobilo najkrvoločniji oblik - organizovani zločin, proterivanje, etničko čišćenje i crtanje granica. Strahujem da bi se to moglo desiti i u istočnoj Ukrajini. Čekam trenutak kada će neko da izađe sa mapama i kaže: "Ovo je Rusija". Zanimljivo je da se Rusi za sada toga čuvaju. Mene zaprepašćuje da svet to na neki način mirno gleda. Ne kažem da mnogo može da uradi. To je glavna razlika između Miloševića i Putina. Putin ima mnogo veću vojnu moć, pre svega nuklearnu i niko ne bi mogao da mu se suprodstavi, a Milošević je bio samo čovek koji je iskoristio slabosti i neodlučnost Zapada posle pada Berlinskog zida. Vidim još jednu razliku. Do sada je u Ukrajini malo života izgubljeno, za razliku od krvoprolića koje
smo imali mi na Balkanu. Strašno bi bilo kada bi do to toga došlo u toj ogromnoj zemlji od 45 miliona stanovnika.
Edina Bećirević: Još 2008. godine formulisana je takozvana Medvedevljeva doktrina, kada je Medvedev rekao da je Rusija spremna da brani sve Ruse bez obzira na to gdje se oni nalazili i da će reagovati na sve napade na njih bilo gdje u svijetu. Očigledno je da Putin ima dosta sličnosti sa Miloševićem kada je riječ o
Miloševićevom konceptu - svi Srbi u jednoj državi. Ja, međutim, nisam sigurna da će Putin, koji je ipak racionalan političar, ići toliko daleko jer bi realizacija te ideje izazvala apsolutni haos na postsovjetskom prostoru.
Žarko Korać: Nisam baš siguran da Putin to hoće jer kada bi išao tom logikom on bi trebalo da krene na Kazahstan, jer je u Kazahstanu skoro 30 i nešto procenata stanovništva reklo da im je ruski maternji jezik. I u baltičkim zemljama ima dosta Rusa koji i dalje imaju rusko državljansto, ali te zemlje su danas u Evropskoj uniji i NATO paktu. Sigurno postoji granica onoga što on hoće, ali činjenica je da je njegova popularnost porasla otkako nastupa kao zaštitnik svih Rusa. On ne želi da se ne samo NATO nego i Evropska unija prošire na Ukrajinu. To sa Evropskom unijom je vrlo neobično. Mislilo se da je Putinu u interesu mirna, ujedinjena Evropa koja je njegov veliki trgovinski partner i kojoj on isporučuje velike količine nafte i gasa. Sve u svemu, ovo je jedna mučna priča koja pokazuje da se zaštita svoga naroda u nekoj drugoj zemlji koristi kao predtekst za osvajačke ambicije i loše namere prema susednoj državi. Za sada nema masovnih zločina i genocida kao u Srebrenici. Nema ni masovnog egzodusa. Ali ono što se desilo kod nas je strašna opomena i ja sam zapanjen da sami Rusi ne vide da ova igra može da se završi sa milionima ljudi koji će izgubiti domove, a možda i živote.
Edina Bećirević: Možda je rano da predviđamo u kom će pravcu krenuti sukob u Ukrajini, ali stigmatizacija neruskih manjina budi strah da bi neke buduće autonomne oblasti u eventualnoj federaciji mogle postati entiteti po uzoru na Republiku Srpsku koja je kreirana na ideji da nema mjesta za nesrbe, to jeste na apsolutnoj etničkoj homogenizaciji stanovništva baziranoj na genocidu, etničkom čišćenju i protjerivanju. Sve zavisi od toga kako će se postaviti Rusija, da li će težiti da zaštiti neruske manjine ili će htjeti da ih se u potpunosti oslobodi. Htjela bih da dodam još nešto. Srbija je uvijek javno tvrdila da nema nikakve veze sa ratom u Bosni i Hercegovini već da se srpski narod pobunio zato što se osjećao ugroženim.
Rusija je mnogo eksplicitnija, kad je riječ o korištenju vojske, i zato je pitanje koliko daleko je Putin spreman da ide. Srbija nije imala ni potrebu da šalje vojsku zato što je JNA već bila na teritoriji Bosne i Hercegovine. Putin je, međutim, priznao da je ruska vojska bila na Krimu da bi, kako je rekao, Rusi mogli glasati bez straha. Čini se da Putin nije odolio da ne prizna prisustvo ruske vojske na Krimu jer mu je upravo invazija na Krim poslužila da pokaže kako danas izgleda ruska vojska. Sjetimo se kako su ruski vojnici izgledali za vrijeme rata u Čečeniji, pa i u Gruziji. To su bili bradati i pijani vojnici pored tenkova zaglavljenih u blatu. Danas je to dobro istrenirana vojska sa modernim oružjem i vrhunskom radijskom opremom. Sve to pokazuje da je reforma vojske, koju je Putin započeo prije pet godina, dala rezultate. Do sada se je u zemljama NATO saveza i na Zapadu govorilo da Rusija jeste nuklearna sila, ali da nema kvalitetnih konvencionalnih snaga koje bi se mogle upustiti u neki ozbiljniji vojni sukob.
Krimska intervencija je ozbiljno poljuljala to zapadno gledanje na rusku vojsku kao inferiorniju. Naravno, na Krimu su bile elitne jedinice i pitanje je kako izgledaju redovne snage, ali to ipak pokazuje da Rusija ima snage za brzu intervenciju koje su spremne da brzo i uspješno djeluju u postsovjetskom prostoru. To je izazvalo strah, ne samo na zapadu Ukrajine nego i ostalim državama koje su nekada bile u sastavu Sovjetskog saveza. Čitala sam neke analize zapadnih vojnih zvaničnika koji su govorili da je od intervencije u Gruziji ruska vojska ostvarila šokantan napredak i da ruski vojnici djeluju impresivno. Mislim da je Putinu u propagandnom smislu bilo izuzetno važno pokazati da je Rusija ponovo sila koja zavrijeđuje pažnju i koja izaziva strah.
Žarko Korać: Meni Ukrajina više liče na Čehoslovačku uoči Drugog svetskog rata koja je praktično predata Nemcima ili Poljsku koja je podeljena Brest-Litovskim sporazumom. Bojim se da će Ukrajina loše proći u toj priči. Šta će ostati od Ukrajine zavisi od toga koliko daleko je Rusija spremna da ide u konfrontiranju sa Zapadom. Ovde odlučuje Rusija, a ne neka međunarodna konferencija. Milošević se uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma osećao politički nesigurno. Čak je uoči odlaska u Dejton tražio potpis od patrijarha. Znam da je crkva zbog toga besnela, pa je patrijarh navodno povukao potpis. Srbija je tada već bila umorna od rata i potpuno izolovana tako da je bilo dosta uslova da joj se nametne Dejtonski sporazum. U slučaju Ukrajine takvog sporazuma neće biti, ukoliko se Rusija tome protivi.
Kako god da pogledam - ja sam skeptičan i vidim jedan mračan scenario za Ukrajinu. Otišao je Krim, pitanje je šta će biti sa pojasom uz Rusiju. Ukrajini preti podela, a, ako ne pristane na podelu, onda će zavisiti od odluka Moskve, što znači da nema ništa od Evropske unije i NATO pakta. Ako pravimo analogiju sa Srbijom, meni se čini da je ova nova- stara vlast, ne znam kako da je nazovem, ipak shvatila da Srbija nema nikakve alternative sem Evropske unije. To je goli pragmatizam, nikakva velika ideologije, jer je ekonomska situacija u Srbiji jeziva. Zato mi se čini da Dodik živi u carstvu snova. Ako misli da će neko podržati njegovu priču o otcepljenju Republike Srpske - grdno se vara. Nema nikakvog referenduma o otcepljnju.
Meni je zapravo fascinantno da Dodik na ukrajinskom primeru ne vidi da možeš istrajati na separatizmu samo ako iza sebe imaš neku ogromnu vojnu silu koja te u tome podržava. Srbija nije ni velika vojna sila, niti je nuklerana sila, niti sme da podrži takve zahteve jer bi to značilo raskid sa Evropskom unijom. Da sam lider Republike Spske, ja bih iz ukrajinske lekcije izvukao naravoučenije da politiku otcepljenje možeš voditi samo ukoliko imaš iza sebe nuklearnu silu i Putina. Ako Dodik misli da su Tomislav Nikolić i vojska Srbije analogija Putinu i ruskoj vojsci, onda je u velikoj zabludi.
Edina Bećirević: Slažem se da će sa Ukrajinom biti onako kako Rusija kaže. Tužno, ali istinito. Evropska unija je veliko dostignuće u institucionalnom smislu, međutim ona nema kapacitete za brzo reagovanje u kriznim situacijama. Zapad je neodlučan i razjedinjen kao u vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu, sada naravno iz drugih razloga. U vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu postojale su vrlo jake prosrpske struje, posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj, te vrlo jak antimuslimanski sentiment o čemu je svjedočio i sam predsjednik Bil Klinton.
Svjedočeći pred Haškim tribunalom venecuelanski diplomata Diego Aria, koji je 1992. predsjedavao Vijećem sigurnosti Ujedinjenih nacija, rekao je da Zapad nije intervenisao u Bosni i Hercegovini zato što se smatralo će Milošević pregaziti Bosnu za nekoliko mjeseci. To su neki od razloga zbog kojih je Bosna i Hercegovina tako loše prošla tokom rata i što je Dejtonski sporazum takav kakav jeste. Naime, taj sporazum je zapravo u najvećoj mjeri izašao u susret srpskim zahtjevima. U ovom trenutku Evropa je previše energetski ovisna o Rusiji. Ja ne sumnjam da je i Rusija jako ovisna o Evropi - sigurno više nego Evropa o Rusiji - međutim, dok se Evropljani snađu i izmjere svoje interese, Putin će završiti sve što bude želio da završi.
Žarko Korać: Ako pravimo neku jako grubu analogiju, mislim da se ponaša slično. Mene zapanjuje kako Evropljani ne izvlače pouku iz onoga što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1995. godine. Kako su mogli tako indiferentno da posmatraju ono što se dešavalo na Krimu kada je bilo potpuno očigledno da će Krim da ode u Rusiju? Meni je potpuno jasno da Ukrajina više neće biti jedinstvena država. Mislim da Kijev više neće kontrolisati ceo istočni deo Ukrajine, ne samo Donjeck koji je industrijsko srce te zemlje. Mislim da će Ukrajina ili ostati slaba država u kojoj glavni grad neće kontrolisati veliki deo državne teritorije ili će biti pretvorena u neku federaciju po ugledu na Bosnu i Hercegovinu koja ima dva eniteta. Istočni deo zemlje će biti okrenut Rusiji i gledaće da se za nju što čvršće veže.
Bojim se da mi sada prisustvujemo kraju a ne početku jedne priče gde je Rusija uspela da razbije Ukrajinu i pošalje poruku Zapadu da on ne može doći u njeno predvorje. Mi prisustvujemo novoj stranici istorije. Nije više pitanje da li će Ukrajina biti jedinstvena. Ona više neće biti jedinstvena. To je gotovo. Pitanje je samo šta će preživeti od te države? Šta će Kijev kontrolisati i u kom obliku? Iskustvo Bosne i Hercegovine i Hrvatske pokazuje da je podela najgora solucija jer je prate užasne stvari - preseljenje naroda, etničko čišćenje i zločini - tako da jedino što mogu da zaželim Ukrajini je da makar formalno ostane jedinstvena država kako bi se sprečile užasne tragedije koje smo gledali na prostoru bivše Jugoslavije.
Edina Bećirević: Iskreno bih voljela da izvuku pouku zbog toga što je Rusija već prisutna u Bosni i Hercegovini, ne samo ekonomski nego i politički, što možemo da vidimo iz odnosa koji Dodik ima sa Rusijom. Činjenica je takođe da državni konsensus o ulasku u NATO pakt praktično više ne postoji jer ni vladajući Savez nezavisnih socijademokrata, niti ostale partije iz Republike Srpske više ne podržavaju ulazak Bosne i Hercegovine u taj savez. Ja sam inače aktivna u jednoj organizaciji koja se zove Atlantska inicijativa i mi već nekoliko godina upozoravamo na to da Rusija preko Dodika radi na tome da razbije državni konsensus o ulasku u NATO pakt. Moram reći da nas sagovornici iz euroatlanskog svijeta nisu previše ozbiljno shvatali. Oni su podcijenili Rusiju.
Čini mi se da bi ovo što se dešava u Ukrajini moglo da bude neka vrsta opomene, jer potcjenivati ruski faktor u Bosni i Hercegovini može biti opasno. Zato je važno da Bosna i Hercegovina što prije uđe u NATO pakt. Za Bosnu i Hercegovinu je Europska unija poprilično daleka budućnost, dok je ulazak u NATO znatno manje kompliciran. Ukoliko bi NATO počeo tretirati Bosnu i Hercegovinu kao svoj geopolitički interes, mislim da bi ona vrlo brzo mogla ući u taj savez. To bi bila garancija očuvanja granica Bosne i Hercegovine, pa bi Dodik mogao zaboravti krimski scenario na koji se tako često poziva.
Žarko Korać: Uvek sam smatrao da Srbija kao država ima moralne obaveze prema Bosni i Hercergovini. Ne znam zašto i danas ne bi mogle postojati moralne obaveze, kao što su Evropa i zapadni svet imali moralne obaveze prema Izraelu, kada je nastajao, upravo zato što su se smatrali odgovornim za jedan od najstrašnijih genocida koji se u moderno doba desio. Mislim, međutim, da Zapad izbegava da se suoči sa svojom moralnom odgovornošću kada je Bosna i Hercegovina u pitanju, a ta odgovonost je ogromna. Ipak se nadam se da tamo gde se odlučuje ima dovoljno pametnih ljudi koji će shvatiti da kriza u Ukrajini pokazuje da se obnavlja geostrateška igra na prostoru bivše Jugoslavije. Ja veoma ozbiljno shvatam pretnje koje je Rusija uputila Đukanoviću. Njegova poseta Vašingtonu i njegovo predavanje koje je tamo održao izazvali su veoma agresivnu reakciju Moskve u kojoj je čak bilo i elemenata pretnje. Rusija se ponaša kao da je razočarana. Čime je razočarana? Time što jedna mala zemlja, koja ima 650.000 stanovnika, želi da uđe u NATO. Ta jako oštra rekcija pokazuje koliko Rusija ne želi proširenje NATO pakta na Balkanu.
Podsetiću da je Vojislav Koštunica, dok je bio premijer Srbije, insistirao da parlament donese odluku o vojnoj neutralnosti. Srbija je poslala posmatrače, ne samo u NATO pakt jer je članica Partnerstva za mir, nego i u Organizaciju država kolektivne bezbednosti okupljenu oko Rusije. Što se tiče Bosne i Hercegovine, čini mi se da se može zaoštriti pitanje njenog ustrojstva i njene pozicije u vojnom i političkom smislu. Ako bi se to dogodilo, verujum da bio onda bio napravljen pritisak da Bosna i Hercegovina uđe u NATO pakt i da se brže integriše u ekonomske i političke strukture Evropske unije bez obzira što ne ispunjava neke uslove. Presedani su već napravljeni. Nekada davno u slučaju Grčke, a potom i u slučaju Rumunije i Bugarske. Kriza u Ukrajini će imati reprekusije i na Bosnu i Hercegovinu i na ceo region. Pretnje Đukanoviću su neuobičajno oštre i pokazuju da se računa na "zdrave snage", jer je deo Crne Gore je proruski i prosrpski orijentisan.
S druge strane, u Srbiji se vode igre oko Južnog toka. Sve to pokazuje da je Rusija veoma zainteresovana za Balkan i da Zapad ima mnogo razloga da požuri da ceo ovaj prostor integriše u zapadne ekonomske, političke, pa i vojne strukture. Slovenija i Hrvatska su u NATO paktu, Crna Gora je na putu da uđe u taj savez, ostale su Makedoniju, koju blokira grčki veto, Bosna i Hercegovina, koja zbog protivljenja srpskih predstavnika više nema konsensus, i Srbija koja ima politiku vojne neutralnosti. Jedini odgovor na pretnje Đukanoviću bio da Crna Gora ove godine bude primljena u NATO savez i da se tako poruči Rusiji da ona ne može da diktira jednoj suvernoj zemlji zemlje u kojem će savezu da bude. Evropa je u ovom trenutku koncentrisana na baltičke države, Poljsku i Moldaviju, te države su jako uznemirene, ali morala bi postati svesna da neuobičajno oštre rečenice upućene Đukanoviću, kao i igre u Bosni i Hercegovini i Srbiji, pokazuju da Rusija želi da itekako bude prisutna na Balkanu.
Bilo je reči o sličnosti i razlici između Miloševića i Putina, o pokušajima da se te dve zemlje podele, o tome da li bi u Ukrajini mogao izbiti krvavi rat kakav je izbio u Bosni i Hercegovini, da li će odluka o sudbini Ukrajine biti doneta na međunarodnoj konferenciji, kao što je to bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom, da li sadašnji odnos Brisela i Vašingtona prema krizi u Ukrajini podseća na ponašanje Zapada na početku rata u Bosni i Hercegovini, jača li Rusija svoj uticaj na Balkanu i zašto bi za Bosnu i Hercegovinu bilo važno da što pre uđe u NATO pakt.
Omer Karabeg: Vidite li vi sličnosti između bosanskog i ukrajinskog scenarija?
Edina Bećirević: Kada gledamo snimke i fotografije prvo sa Krima a sada i iz istočne Ukrajine sa vojnicima u maskirnim uniformama na barikadama i ako ih poredimo sa slikama koje smo vidjeli 1992. godine u prvim danima agresiji na Bosnu i Hercegovinu - to je nevjerovatna sličnost. To su iste slike. Putinov i Miloševićev scenario je zapravo vrlo sličan. Ukrajinski Rusi traže spas od Putina, kao što su bosanski Srbi tražili spas od Miloševića. Kao i u Bosni i Herecgovini pojavljuju se misteriozne vojne snage, za koje je jasno da su ruske, i lokalna paravojska koja navodno spašava miroljubljivi narod. Prvo se to dešava na Krimu, a sada vidimo da se sličan scenario dešava i u istočnoj Ukrajini. Primjetila sam još jednu sličnost. U ukrajinskim pobunjeničkim područjima ugašen je signal ukrajinskih TV kanala i zamjenjen je signalima ruske
Ukrajinski Rusi traže spas od Putina, kao što su bosanski Srbi tražili spas od Miloševića
Žarko Korać: Iskreno govoreći, ja vidim veću sličnost sa onim što se dešavalo u Hrvatskoj. Ovo što se događa u Ukrajini podseća me na balvan revoluciju, samo što ovi ne prave barikade od balvana, nego od starih guma, ali je frapantna sličnost sa početkom rata u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini smo imali razvijeni oblik ovoga što se sada zbiva u Ukrajini. Tamo je to dobilo najkrvoločniji oblik - organizovani zločin, proterivanje, etničko čišćenje i crtanje granica. Strahujem da bi se to moglo desiti i u istočnoj Ukrajini. Čekam trenutak kada će neko da izađe sa mapama i kaže: "Ovo je Rusija". Zanimljivo je da se Rusi za sada toga čuvaju. Mene zaprepašćuje da svet to na neki način mirno gleda. Ne kažem da mnogo može da uradi. To je glavna razlika između Miloševića i Putina. Putin ima mnogo veću vojnu moć, pre svega nuklearnu i niko ne bi mogao da mu se suprodstavi, a Milošević je bio samo čovek koji je iskoristio slabosti i neodlučnost Zapada posle pada Berlinskog zida. Vidim još jednu razliku. Do sada je u Ukrajini malo života izgubljeno, za razliku od krvoprolića koje
Ja vidim veću sličnost sa onim što se dešavalo u Hrvatskoj
Omer Karabeg: Milošević je pokušao da ostvari ideju - svi Srbi u jednoj državi. Da li se nešto slično vidi i kod Putina, da li on nastoji da ostvari koncept - svi Rusi u jednoj državi?
Edina Bećirević: Još 2008. godine formulisana je takozvana Medvedevljeva doktrina, kada je Medvedev rekao da je Rusija spremna da brani sve Ruse bez obzira na to gdje se oni nalazili i da će reagovati na sve napade na njih bilo gdje u svijetu. Očigledno je da Putin ima dosta sličnosti sa Miloševićem kada je riječ o
Očigledno je da Putin ima dosta sličnosti sa Miloševićem kada je riječ o Miloševićevom konceptu - svi Srbi u jednoj državi
Žarko Korać: Nisam baš siguran da Putin to hoće jer kada bi išao tom logikom on bi trebalo da krene na Kazahstan, jer je u Kazahstanu skoro 30 i nešto procenata stanovništva reklo da im je ruski maternji jezik. I u baltičkim zemljama ima dosta Rusa koji i dalje imaju rusko državljansto, ali te zemlje su danas u Evropskoj uniji i NATO paktu. Sigurno postoji granica onoga što on hoće, ali činjenica je da je njegova popularnost porasla otkako nastupa kao zaštitnik svih Rusa. On ne želi da se ne samo NATO nego i Evropska unija prošire na Ukrajinu. To sa Evropskom unijom je vrlo neobično. Mislilo se da je Putinu u interesu mirna, ujedinjena Evropa koja je njegov veliki trgovinski partner i kojoj on isporučuje velike količine nafte i gasa. Sve u svemu, ovo je jedna mučna priča koja pokazuje da se zaštita svoga naroda u nekoj drugoj zemlji koristi kao predtekst za osvajačke ambicije i loše namere prema susednoj državi. Za sada nema masovnih zločina i genocida kao u Srebrenici. Nema ni masovnog egzodusa. Ali ono što se desilo kod nas je strašna opomena i ja sam zapanjen da sami Rusi ne vide da ova igra može da se završi sa milionima ljudi koji će izgubiti domove, a možda i živote.
Edina Bećirević: Možda je rano da predviđamo u kom će pravcu krenuti sukob u Ukrajini, ali stigmatizacija neruskih manjina budi strah da bi neke buduće autonomne oblasti u eventualnoj federaciji mogle postati entiteti po uzoru na Republiku Srpsku koja je kreirana na ideji da nema mjesta za nesrbe, to jeste na apsolutnoj etničkoj homogenizaciji stanovništva baziranoj na genocidu, etničkom čišćenju i protjerivanju. Sve zavisi od toga kako će se postaviti Rusija, da li će težiti da zaštiti neruske manjine ili će htjeti da ih se u potpunosti oslobodi. Htjela bih da dodam još nešto. Srbija je uvijek javno tvrdila da nema nikakve veze sa ratom u Bosni i Hercegovini već da se srpski narod pobunio zato što se osjećao ugroženim.
Mislim da je Putinu u propagandnom smislu bilo izuzetno važno pokazati da je Rusija ponovo sila koja zavrijeđuje pažnju i koja izaziva strah
Krimska intervencija je ozbiljno poljuljala to zapadno gledanje na rusku vojsku kao inferiorniju. Naravno, na Krimu su bile elitne jedinice i pitanje je kako izgledaju redovne snage, ali to ipak pokazuje da Rusija ima snage za brzu intervenciju koje su spremne da brzo i uspješno djeluju u postsovjetskom prostoru. To je izazvalo strah, ne samo na zapadu Ukrajine nego i ostalim državama koje su nekada bile u sastavu Sovjetskog saveza. Čitala sam neke analize zapadnih vojnih zvaničnika koji su govorili da je od intervencije u Gruziji ruska vojska ostvarila šokantan napredak i da ruski vojnici djeluju impresivno. Mislim da je Putinu u propagandnom smislu bilo izuzetno važno pokazati da je Rusija ponovo sila koja zavrijeđuje pažnju i koja izaziva strah.
Omer Karabeg: U slučaju Bosne i Hercegovine odluka o ustrojstvu zemlje doneta je van Bosne i Hercegovine na međunarodnoj konferenciji. Postoji li mogućnost da se to desi i sa Ukrajinom? Ženevska konferencija je početak rešavanja ukrajinske krize van Ukrajine uz učešće velikih sila.
Žarko Korać: Meni Ukrajina više liče na Čehoslovačku uoči Drugog svetskog rata koja je praktično predata Nemcima ili Poljsku koja je podeljena Brest-Litovskim sporazumom. Bojim se da će Ukrajina loše proći u toj priči. Šta će ostati od Ukrajine zavisi od toga koliko daleko je Rusija spremna da ide u konfrontiranju sa Zapadom. Ovde odlučuje Rusija, a ne neka međunarodna konferencija. Milošević se uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma osećao politički nesigurno. Čak je uoči odlaska u Dejton tražio potpis od patrijarha. Znam da je crkva zbog toga besnela, pa je patrijarh navodno povukao potpis. Srbija je tada već bila umorna od rata i potpuno izolovana tako da je bilo dosta uslova da joj se nametne Dejtonski sporazum. U slučaju Ukrajine takvog sporazuma neće biti, ukoliko se Rusija tome protivi.
Meni je zapravo fascinantno da Dodik na ukrajinskom primeru ne vidi da možeš istrajati na separatizmu samo ako iza sebe imaš neku ogromnu vojnu silu koja te u tome podržava. Srbija nije ni velika vojna sila, niti je nuklerana sila
Meni je zapravo fascinantno da Dodik na ukrajinskom primeru ne vidi da možeš istrajati na separatizmu samo ako iza sebe imaš neku ogromnu vojnu silu koja te u tome podržava. Srbija nije ni velika vojna sila, niti je nuklerana sila, niti sme da podrži takve zahteve jer bi to značilo raskid sa Evropskom unijom. Da sam lider Republike Spske, ja bih iz ukrajinske lekcije izvukao naravoučenije da politiku otcepljenje možeš voditi samo ukoliko imaš iza sebe nuklearnu silu i Putina. Ako Dodik misli da su Tomislav Nikolić i vojska Srbije analogija Putinu i ruskoj vojsci, onda je u velikoj zabludi.
Edina Bećirević: Slažem se da će sa Ukrajinom biti onako kako Rusija kaže. Tužno, ali istinito. Evropska unija je veliko dostignuće u institucionalnom smislu, međutim ona nema kapacitete za brzo reagovanje u kriznim situacijama. Zapad je neodlučan i razjedinjen kao u vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu, sada naravno iz drugih razloga. U vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu postojale su vrlo jake prosrpske struje, posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj, te vrlo jak antimuslimanski sentiment o čemu je svjedočio i sam predsjednik Bil Klinton.
Svjedočeći pred Haškim tribunalom venecuelanski diplomata Diego Aria, koji je 1992. predsjedavao Vijećem sigurnosti Ujedinjenih nacija, rekao je da Zapad nije intervenisao u Bosni i Hercegovini zato što se smatralo će Milošević pregaziti Bosnu za nekoliko mjeseci. To su neki od razloga zbog kojih je Bosna i Hercegovina tako loše prošla tokom rata i što je Dejtonski sporazum takav kakav jeste. Naime, taj sporazum je zapravo u najvećoj mjeri izašao u susret srpskim zahtjevima. U ovom trenutku Evropa je previše energetski ovisna o Rusiji. Ja ne sumnjam da je i Rusija jako ovisna o Evropi - sigurno više nego Evropa o Rusiji - međutim, dok se Evropljani snađu i izmjere svoje interese, Putin će završiti sve što bude želio da završi.
Omer Karabeg: Gospodine Korać, mislite li i vi da se Zapad u ukrajinskoj krizi ponaša na sličan način kao što se ponašao na početku rata u Bosni i Hercegovini?
Mene zapanjuje kako Evropljani ne izvlače pouku iz onoga što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1995. godine
Bojim se da mi sada prisustvujemo kraju a ne početku jedne priče gde je Rusija uspela da razbije Ukrajinu i pošalje poruku Zapadu da on ne može doći u njeno predvorje. Mi prisustvujemo novoj stranici istorije. Nije više pitanje da li će Ukrajina biti jedinstvena. Ona više neće biti jedinstvena. To je gotovo. Pitanje je samo šta će preživeti od te države? Šta će Kijev kontrolisati i u kom obliku? Iskustvo Bosne i Hercegovine i Hrvatske pokazuje da je podela najgora solucija jer je prate užasne stvari - preseljenje naroda, etničko čišćenje i zločini - tako da jedino što mogu da zaželim Ukrajini je da makar formalno ostane jedinstvena država kako bi se sprečile užasne tragedije koje smo gledali na prostoru bivše Jugoslavije.
Omer Karabeg: Kada se ponavlja istorija i kada se ponavlja scenario iz devedesetih godina, da li će Zapad, odnosno Vašington i Brisel, izvući pouku iz ukrajinske lekcije i više se angažovati na očuvanju Bosne i Hercegovine?
Edina Bećirević: Iskreno bih voljela da izvuku pouku zbog toga što je Rusija već prisutna u Bosni i Hercegovini, ne samo ekonomski nego i politički, što možemo da vidimo iz odnosa koji Dodik ima sa Rusijom. Činjenica je takođe da državni konsensus o ulasku u NATO pakt praktično više ne postoji jer ni vladajući Savez nezavisnih socijademokrata, niti ostale partije iz Republike Srpske više ne podržavaju ulazak Bosne i Hercegovine u taj savez. Ja sam inače aktivna u jednoj organizaciji koja se zove Atlantska inicijativa i mi već nekoliko godina upozoravamo na to da Rusija preko Dodika radi na tome da razbije državni konsensus o ulasku u NATO pakt. Moram reći da nas sagovornici iz euroatlanskog svijeta nisu previše ozbiljno shvatali. Oni su podcijenili Rusiju.
Čini mi se da bi ovo što se dešava u Ukrajini moglo da bude neka vrsta opomene, jer potcjenivati ruski faktor u Bosni i Hercegovini može biti opasno
Žarko Korać: Uvek sam smatrao da Srbija kao država ima moralne obaveze prema Bosni i Hercergovini. Ne znam zašto i danas ne bi mogle postojati moralne obaveze, kao što su Evropa i zapadni svet imali moralne obaveze prema Izraelu, kada je nastajao, upravo zato što su se smatrali odgovornim za jedan od najstrašnijih genocida koji se u moderno doba desio. Mislim, međutim, da Zapad izbegava da se suoči sa svojom moralnom odgovornošću kada je Bosna i Hercegovina u pitanju, a ta odgovonost je ogromna. Ipak se nadam se da tamo gde se odlučuje ima dovoljno pametnih ljudi koji će shvatiti da kriza u Ukrajini pokazuje da se obnavlja geostrateška igra na prostoru bivše Jugoslavije. Ja veoma ozbiljno shvatam pretnje koje je Rusija uputila Đukanoviću. Njegova poseta Vašingtonu i njegovo predavanje koje je tamo održao izazvali su veoma agresivnu reakciju Moskve u kojoj je čak bilo i elemenata pretnje. Rusija se ponaša kao da je razočarana. Čime je razočarana? Time što jedna mala zemlja, koja ima 650.000 stanovnika, želi da uđe u NATO. Ta jako oštra rekcija pokazuje koliko Rusija ne želi proširenje NATO pakta na Balkanu.
Kriza u Ukrajini će imati reprekusije i na Bosnu i Hercegovinu i na ceo region
S druge strane, u Srbiji se vode igre oko Južnog toka. Sve to pokazuje da je Rusija veoma zainteresovana za Balkan i da Zapad ima mnogo razloga da požuri da ceo ovaj prostor integriše u zapadne ekonomske, političke, pa i vojne strukture. Slovenija i Hrvatska su u NATO paktu, Crna Gora je na putu da uđe u taj savez, ostale su Makedoniju, koju blokira grčki veto, Bosna i Hercegovina, koja zbog protivljenja srpskih predstavnika više nema konsensus, i Srbija koja ima politiku vojne neutralnosti. Jedini odgovor na pretnje Đukanoviću bio da Crna Gora ove godine bude primljena u NATO savez i da se tako poruči Rusiji da ona ne može da diktira jednoj suvernoj zemlji zemlje u kojem će savezu da bude. Evropa je u ovom trenutku koncentrisana na baltičke države, Poljsku i Moldaviju, te države su jako uznemirene, ali morala bi postati svesna da neuobičajno oštre rečenice upućene Đukanoviću, kao i igre u Bosni i Hercegovini i Srbiji, pokazuju da Rusija želi da itekako bude prisutna na Balkanu.