Građani Srbije u Strazburu: Čekajući Evropu u Babušnici

Srbija se može “pohvaliti” visokim plasmanom kada je reč o tužbama koje protiv nje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu podnose sopstveni građani. Od svih država Saveta Evrope, na prvom je mestu u odnosu na broj stanovnika, a na petom po apsolutnom broju tužbi zbog kršenja osnovnih ljudskih prava, iza država poput Rusije, Ukrajine i Turske. Analizom presuda, primerima koji prikazuju kako je Srbija sistematski kršila prava svojih građana i drugim pitanjima koja stižu na dnevni red u pregovorima o pridruživanju EU, bavi se knjiga pod naslovom “Evropa ne stanuje u Babušnici”, u izdanju Pešcanika.

Roditelji koji već decenijama ne dobijaju odgovor na pitanje šta se desilo sa njihovom decom koja su nestala u porodilištima, odbijanje policije da zaštiti čoveka koji je godinama fizički zlostavljan zato što je pripradnik male verske zajednice, sudski proganjani novinari, radnici propalih fabrika koji su radili bez dinara, stara devizna štednja, ratne dnevnice za vojne rezerviste… To su samo neki od primera u kojima su građani Srbije tužili svoju državu i dobili pred Evropskom sudom. A taj broj, kako je na predstavljanju knjige ukazala jedna od autorki Peščanika, dramatično raste.

“Mislim da govorimo o povećanju od oko 300 odsto u protekle tri godine”, rekla je Svetlana Lukić.

Podaci o broju predstavki, prema rečima jedne od autorki knjige, profesorke Pravnog fakulteta Union Vesne Rakić-Vodinelić, ukazuju na veliko nepoverenje građana u pravosuđe u Srbiji i njegov izuzetno loš kvalitet.

“Imamo 71 odluku donesenu protiv Srbije. Kada pogledate meritorno rešene stvari, građani su dobili sve slučajeve sem jednog gde je meritorno odbijeno. U tri ili četiri slučaja je došlo do poravnanja. To vrlo egzaktno pokazuje da građani imaju pravo u tome što se osećaju ugroženim delovanjem države”, kaže Vesna Rakić-Vodinelić.

Peščanik se u knjizi, nizom tekstova i video priloga na sajtu, uz svedočenja ljudi koji su pravdu morali da potraže na drugom mestu, bavi različitim slučajevima kršenja ljudskih prava i odnosa države prema građanima. Iako Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava, obavezuje Srbiju od 2004. godine kada je pristupila Savetu Evrope, Zoranu Lepojiću iz Babušnice, koji je zbog kritike lokalnog moćnika osuđivan na ogromne iznose, pojašnjeno je kako stoje stvari u Srbiji.

“Kada sam se prilikom suđenja pozvao na Konvenciju, jer sam je našao na sajtu, dobio sam jasan odgovor uz osmeh da u Babušnici ne stanuje Evropska unija i da je to pogrešna adresa”, navodi Lepojić u dokumentarnom filmu Peščanika.

Po ovoj opasci sudije, knjiga je i dobila naslov. A to je samo jedan u nizu slučajeva o kojima govori. Od novinara, poput Željka Bodrožića, koji su najčešće žrtve kada je reč o povredi prava na slobodu izražavanja.

“Ko god je hteo da zaradi neke pare, a bio je pomenut u novinama, tužio nas je i dobio na sudu”, kaže Bodrožić.

Paradigmatičan je i slučaj Živote Milanovića iz Jagodine koji je sedam godina fizički zlostavljan samo zato što je pripadnik Hare Krišne, a da policija nije uradila apsolutno ništa da ga zaštiti.

“Posle svih tih napada sam valjda postao malo pametniji. Ako iz bilo kog razloga treba da odem uveče do grada, onda angažujem rođake ili prijatelje, uvek se nađe neko”, svedoči Milanović.

Žalba umesto provedbe presude

Jedan od najneverovatnijih primera je slučaj roditelja čija pitanja o sudbini njihove dece, koja su nestala iz porodilišta, država ignoriše decenijama. I ovaj slučaj dobio je epilog pred Evropskim sudom za ljudska prava kada je, presuđujući u korist Zorice Jovanović, Sud, pored ostalog, naložio Srbiji da istraži i utvrdi sudbinu sve nestale dece u Srbiji.

“Otpusnu listu nisam nikad dobila, navodno zbog poplave. Dijete mrtvo vidjela nisam. Hvala bogu te postoji taj Međunarodni sud za ljudska prava, pa čovjek u ovakvoj situaciji može nekome da se obrati”, kaže Zorica Jovanović.

Umesto da počne da radi na sprovođenju odluke Evropskog suda i formira nezavisno telo koje će utvrditi sudbinu nestalih beba, Srbija, kako navodi Vesna Rakić-Vodinelić, dan uoči stupanja na snagu presude povlači poslednji korak – ulaže žalbu.

“Država Srbija traži da se o tom pitanju izjasni Veliko veće koje će se izjasniti isto kao što se izjasnilo Veće sedmorice, jer postoji ustanovljena praksa povodom člana osam. Koji je dobitak za ovu državu? Tri meseca više za donošenje tog zakona. To nije iracionalno, to je strašno bezobrazno”, navodi profesorka Vodinelić.

Odlukama Evropskog suda, Srbiji je do sada naloženo da svojim građanima plati naknadu štete od oko 400 hiljada eura, što je, kako primećuje Svetlana Lukić, “pola one sume koju smo morali da damo za Miladina Kovačevića”. I to je “mala suma” budući da je Evropski sud zbog neispaćivanja zarada radnicima jedne leskovačke fabrike, naložio Srbiji da im isplati iznos viši od svih dosadašnjih zajedno. A na red tek dolaze presude po tužbi grupe tzv. starih deviznih štediša iz BiH protiv većine bivših jugoslovenskih republika, te slučaj vojnih rezervista mobilisanih tokom NATO intervencije 1999., kojima će morati da budu ispaćene ratne dnevnice.

Da je država “shvatila problem” govori činjenica da je nedavno, baš kao i nekada sa Haškim tribunalom, Vlada formirala Savet za odnose sa Evropskim sudom za ljudska prava. U pregovorima o članstvu u EU, zahtev za poštovanjem osnovnih ljudskih prava svojih građana, prvi dolazi na dnevni red.

“To je ono čuveno poglavlje 23. Mi praktično jesmo u poziciji da se prema nama postupa tako da se protiv volje političke elite uvodimo u obavezi poštovanja ljudskih prava i demokratije”, objašnjava Saša Gajin iz Centra za unapređivanje pravnih studija.

“Mi smo”, kako primećuje Svetlana Lukić, “jedna od onih zemalja koja je imala dva uslova plus sve ostale. Saradnja sa Hagom i Kosovo su kao rešeni i sad su nam ostali samo svi ostali uslovi.”

Na koncu, ono što bi za državu trebalo da bude najporaznije, jeste da su njeni građani, za razliku od predstavnika pravosuđa i drugih organa, shvatili da je pravo zasnovano na Evropskoj konvenciji, njihovo pravo.