Brexit, rasne tenzije u SAD u kojima ginu Afroamerikanci i policajci, teroristički napad u Nici, već sledeći dan pokušaj vojnog udara u Turskoj... Ovi događaji koji su u poslednjih mesec dana potresli svet smenjuju se kao na filmskoj traci. Na delu je "tiranija trenutka", kako bi rekao Tomas Eriksen (Thomas Eriksen), jer jedan događaj potiskuje drugi, tako da ne samo da nismo u stanju da shvatimo do kraja njihove uzroke i posledice, već ih gledamo i kao neku vrstu spektakla koji nam serviraju mediji u kome nije lako razlučiti virtuelno od realnog. Iako smo užasnuti, to je uglavnom "nemoćni bes" jer ne možemo ništa da promenimo pa smo manje više samo "voajeri" patnje drugih.
Manipulacija građanima u ime demokratije
Nema zemlje u svetu koja se ne poziva na demokratiju, odnosno volju naroda. Međutim, glas građana se suštinski sve manje čuje, jer se izbori svode na opredeljivanje između konkurentskih elita, a manje su prilika za odabir suštinske alternative. To je naročito slučaj u "dirigovanim", "neliberalnim" ili "autoritarnim" demokratijama, poput Turske u kojoj su građani, bolje rečeno pristalice predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, ili možda čak uglavnom samo aktivisti njegove partije, izašli na ulice – ako ima i trunke istine u teorijama zavere da je u najmanju ruku znao za komplotiranje dela vojske ali ga nije ranije sprečio jer mu je politički odgovaralo – da bi u ime demokratije branili nedemokratskog islamističkog vođu protiv armije koja je kao garant sekularizma posegla za nedemokratskom metodom u cilju, navodno, zaštite ugrožene demokratije.
Tako se Erdogan zaklanja iza naroda koji je ginuo na ulicama, umesto da je vlast koju mu je taj isti narod poverio - branila policija.
Građanima se manipuliše i u razvijenim demokratijama. Tako je nova britanska premijerka Tereza Mej (Theresa May) istakla, povodom peticije koju je potpisalo nekoliko miliona građana, da se ne može menjati volja iskazana na referendumu jer bi to bilo protiv bazičnog principa demokratije, a Velika Britanija je njena kolevka.
Međutim, i ovde su građani obmanjivani. Pristalice izlaska iz EU vodile su žestoku kampanju u kojoj su širile strah od dolaska migranata, podstičući tako emocije, a ne ukazujući u dovoljnoj meri na ekonomske i druge posledice takve odluke.
Ta retorika je bila primamljiva starijoj, zatim manje obrazovanoj i ruralnoj populaciji koja se oseća sve frustriranijom jer je inferiorna i gubitnik u svetu u kome se produbljuju društvene i socijalne nejednakosti. Međutim, to nezadovoljstvo prema elitama, političari koji su bili za Brexit vešto su preusmerili sa vlasti u Londonu ka evropskim institucijama.
Naravno, ne mogu se dovoditi u pitanje izbori kao jedan od postulata demokratije. Međutim, učešće građana u savremenoj demokratiji se ne može svesti samo na glasanje, a istorija je prepuna referenduma na kojima su izmanipulisani birači legitimisali odluke elita koje su tako odgovornost prebacivale na njih.
No, šta će biti ako se ispostavi da će se Bregzit pogubno odraziti po britansku privredu? Ko će onda snositi odgovornost? Ili će se onda velikodušno opet ponuditi prilika građanima da na nekom novom referendumu glasaju o eventualnom povratku u EU, i na taj način prikrije greška političara koji su se zalagali za tu opciju?
"Pornografska" transparentnost medija
U međuvremenu, svet su ponovo šokirale slike o stradanju civila, uključujući i dece, u Nici u terorističkom napadu kamiononom. Dan pre toga objavljen je uznemirujući izveštaj Hjumen rajts voča (Human Rights Watch - HRW) kako mađarska policija brutalno tuče, pa čak i pušta pse na izbeglice koje pokušavaju da ilegalno uđu u ovu zemlju.
U posebnom tekstu ćemo analizirati terorizam ne samo kao zlo već i neku vrstu refleksije slabosti, protivrečnosti i rivalstava u svetu, takođe i zašto se islamske zemlje ne distanciraju odlučnije od takozvane "Islamske države", zašto nema masovnih protesta muslimana koji žive na Zapadu poručujući teroristima da stravične zločine ne čine u njihove ime, jer su i oni žrtve tih napada. Zatim, da li je moguća neka vrsta reformacije u islamu, poput Luterove u hrišćanstvu. S druge strane, u kojoj meri su spoljna politika zapadnih zemalja kao i nedovoljna integracija pa i delimična diskriminacija muslimana koji u njima žive – doprineli ovoj spirali nasilja.
Ovom prilikom ćemo se osvrnuti kako nam se prezentiraju ovi događaji, odnosno kako ih doživljavamo.
Zbog tehnološkog napretka, sada imamo "pogodnost" da uživo pratimo najdramatičnije događaje. Mediji se utrkuju da u žestokoj konkurenciji opstanu na tržištu nastojeći da budu prvi u obaveštavanju publike do najsitnijih, neretko i bizarnih detalja tragedije.
Dakle, novinari se šalju u krizna područja, odakle izveštavaju o zastrašujućim prizorima ljudske brutalnosti i patnje, sve dok uredničke kancelarije kod kuće diktiraju da ti događaji predstavljaju "priču" koja se prodaje kao roba na tržištu. U prošli četvrtak uveče teroristički napad u Nici bio je vodeća svetska medijska "priča”.
Međutim, "priča” iz Nice ubrzo je pala u drugi plan - dan kasnije u petak veče - kada se pojavila nova "priča”, odnosno pokušaj vojnog udara u Turskoj.
Prikazivanje događaja "u trenutku dešavanja" znači da je spektakl zamenilo javnu formu dijaloga, odnosno da je na delu "hegemonija trenutka" komunikacije.
Danas je postalo opšte mesto da mediji stvaraju virtuelnu realnost, koja sve više prožima živote ljudi. To znači da smo sve manje u stanju da neposredno spoznamo stvarnost koja nas okružuje bez posredovanja medija. Može se čak govoriti i da živimo u realnoj virtuelnosti i da, u postmodernističkom smislu reči, mediji postaju mesta "bogosluženja", odnosno obožavanja. U tom smislu, i politika se sve više odnosi na virtuelnu, a ne objektivnu stvarnost. Stoga preti opasnost da se realnost patnje ljudi širom sveta pretvori u fikciju za posmatrače, što sve više podriva koncepciju javnog života.
Tako Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) čak smatra da TV predstavlja posebno opasnu formu simboličkog nasilja koje se vrši uz prećutno saučesništvo onih koji ga trpe, kao i onih koji ga vrše, i to na način da ni jedni niti drugi nisu svesni da ga čine, odnosno trpe.
Vest kao "spektakl" je sve prisutnija. Na taj način je lišena suštine, fokusirajući se samo na senzacionalne, sporedne aspekte društvenih i političkih problema, istovremeno izbegavajući debatu o rešenjima. Gledalac je ili zabavljen ili besan, ali ne nužno mudriji u razumevanju ključnih uzroka problema o kojima je reč. Tako zabavna vrednost događaja preuzima primat nad njegovom društvenom važnošću.
Na delu je, "pornografska transparentnost TV", kako je naziva Lilie Čuliaraki (Lilie Chouliaraki), jer kao posledica te totalne vidljivosti svega nema mesta za snažne emocije – iznenađenje, izazov, šok. Vizualizacija stradanja ne humanizuje uvek stradalnike, već može čak i da ih dehumanizuje.
Istovremeno, TV nas čini svedocima ljudskih nevolja bez davanja mogućnosti da delujemo na njihovom otklanjanju. Zbog toga su gledaoci "pasivni voajeri patnji drugih", a spektakl ljudskog stradanja može biti manipulativan za njih. To je pozicija svedoka oslobođenog moralne odgovornosti da deluje.
Zamor saosećanja i "post-emocionalno" društvo
Da li isključimo TV kada vidimo slike muka ljudi u udaljenim regijama, plačemo, postajemo gnevni ili protestujemo? Da li ih zaboravimo ili nešto činimo da im pomognemo? Ili previše verujemo u ljudsku pristojnost i društvene norme, pa smo nespremni da se suočimo sa brutalnostima, uključujući i genocid? To je etičko, odnosno pitanje etičke uloge medija, koja je kontroverzna.
S jedne strane, optimisti smatraju da samo izlaganje gledaoca stradanjima u svetu rađa novi senzibilitet, "autentičnu društvenost”, odgovornost prema svetu "tamo", što je ranije bilo nemoguće. S druge strane, pesimisti ističu da preterano izlaganje ljudskom stradanju ima otupljujući efekat.
Ljudi su oduvek bili suočeni sa moralnom dilemom da neki drugi ljudi negde drugde pate, ali da nisu u stanju da za njih nešto urade. Još je u 18. veku Adam Smit (Adam Smith) pisao u "Teoriji moralnih osećanja" o relativnosti doživljaja patnji drugih. Kao primer naveo je uticaj hipotetičkog zemljotresa u Kini na "humanističkog građanina" Evrope. Osim pomisli na ništavnost života, građanin Evrope bi "mirno hrkao" bez obzira na stradanja miliona svoje braće. Međutim, ako bi taj isti građanin Evrope znao da će sutra izgubiti "mali prst, to veče ne bi spavao".
Do skora su građani Zapada bili posmatrači patnje "drugih” u udaljenim krajevima sveta. Šok je usledio 11. septembra 2001. kada su izvršeni teroristički napadi na SAD, a u poslednje vreme stravični zločini radikalnih islamista potresaju Evropu, jer smo počeli da "patimo i mi”.
U kojoj meri je naša potresenost zbog stradanja građana Nice, uključujući i dece, bila izraz ljudske empatije i solidarnosti a koliko je istovremeno pojačana i strahom da bi to moglo da se desi i u našoj sredini? Da li je zbog toga većina nas uglavnom ravnodušna na scene brutalnog obračuna mađarske policije sa izbeglicama, ne samo što "nisu nalik na nas” za razliku od stradalnika u Nici, već i straha da među njima ima i potencijalnih terorista.
Mi odavno živimo u "post-emocionalnom” društvu, kako ga naziva Stjepan Meštrović, koje ima sintetička osećanja, i u kome sve više postajemo ravnodušni prema stradanjima drugih.
Ta ravnodušnost je posledica i razočarenja običnih građana u elite, osećaja da se ništa ne može promeniti pa se sve više povlače iz javnog života, što potvrđuje i sve manja izlaznost na izborima. Međutim, ta pasivnost je i neka vrsta saučesništva. Stoga je važan naš "unutrašnji šapat", kao preispitivanje sopstvene savesti da bi se reagovalo u cilju pomoći "drugom". Time bi svet postao humaniji i istovremeno primorale elite da ga učine smislenijim i pravednijim.
Facebook Forum