Beogradski glumac Miki Manojlović osvojio je na njujorškom Gotham festivalu nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu “Neka ostane među nama”. Istovremeno, taj film koji je režirao hrvatski reditelj Rajko Grlić dobio je nagradu za najbolje ostvarenje.
Razgovarao Nebojša Grabež
U intervjuu za RSE glumac Miki Manojlović o tome koliko mu znači nagrada Gotham festivala kaže da se uvek raduje kada neko iz Evrope dobije neku nagradu u Americi. To je teško, zato što je drugačiji sistem vrednosti, kaže Manojlović i dodaje da je to jedna ozbiljna i velika filmska industrija koja prevazilazi okvire filma samo po svojoj važnosti.
Manojlović, koji je i predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije napominje, međutim, da su - ovo i slična priznanja - plod pojedinačnog napora i da ne proizilaze iz sistema koji je neophodan. Manojlović upozorava i na neophodnost donošenja zakona o kinematografiji i na indiferentan odnos države prema predloženim zakonskom rešenjima.
Manojlović: Na kraju se svodi stvar na zaključak da malo ljudi u politici ovde, par njih možda, to mogu da shvate, mogu da odluče i pomognu, međutim, bave se drugim stvarima i moraju se baviti drugim stvarima koje su, verovatno, važnije od ovog. Za razliku od uposlenika, ili činovnika, koji su na vlasti, umesto da vrše vlast.
I to je ono što je razočaravajuće - da ljudi koji hoće, mogu i znaju daju predloge, zaista rade bez ikakve nadoknade na nečemu, a to zapravo, intersne grupe u pojedinim strankama, ne sve naravno, ne prepoznaju. Ili prepoznaju na jedan način koji njima odgovara.
Manojlović: Ja, naravno, ne delim, niti mogu deliti umetnost. Ali film kao medij, koji je već napunio sto godina - evo on skoro i umire - kod nas nema odgovarajući zakon. Neverovatno je, da ti ljudi nisu svesni da on, kada je veliki i dobar, predstavlja savršenu promociju države. To je ono što mene žalosti i nisam sam u tome.
Mislim da atmosfera u pozorištu i filmu nije dobra i da to nije dobro ni za koga. Nije dobro ni za današnjicu, ni za sutrašnjicu i to uvek ima dalekosežne posledice, kada se ljudi od talenta, od – uslovno rečeno - javne reči, počinju da osećaju zloupotrebljeni i kada se njihov rad, kakav god da je, ne vrednuje, već se marginalizuje u jednu potpuno nevažnu pojavu koja traje godinu i po dana. Ako političari budu donosili zakone, a tako će izgleda i biti, neka tako bude. Ali nećemo im više biti paravan! Nikakav! Niti ukras u tome!
Manojlović: Znate kako, ja uvek pokušavam da živim u skladu sa smislom. Postojim dok smisla ima. Ja mislim da nade još ima i ne kažem da ne postoji. Međutim, ona se, očigledno, svodi na lične intervencije. I dok se ona ne ugasi, ja ću tu biti. Ali se bližim kraju tog napora. Onda se time više neću baviti. Baviću se filmom, pozorištem, ili nekim drugim stvarima. Ali više neću pokušati da pomognem institucijama svoje države, načinom potpunog, iskrenog razumevanja i predavanja tom zadatku kojeg sam se prihvatio.
*****
Miki Manojlović bio je i Online gost Radija Slobodna Evropa.
Razgovarao Nebojša Grabež
U intervjuu za RSE glumac Miki Manojlović o tome koliko mu znači nagrada Gotham festivala kaže da se uvek raduje kada neko iz Evrope dobije neku nagradu u Americi. To je teško, zato što je drugačiji sistem vrednosti, kaže Manojlović i dodaje da je to jedna ozbiljna i velika filmska industrija koja prevazilazi okvire filma samo po svojoj važnosti.
Manojlović, koji je i predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije napominje, međutim, da su - ovo i slična priznanja - plod pojedinačnog napora i da ne proizilaze iz sistema koji je neophodan. Manojlović upozorava i na neophodnost donošenja zakona o kinematografiji i na indiferentan odnos države prema predloženim zakonskom rešenjima.
Manojlović: Na kraju se svodi stvar na zaključak da malo ljudi u politici ovde, par njih možda, to mogu da shvate, mogu da odluče i pomognu, međutim, bave se drugim stvarima i moraju se baviti drugim stvarima koje su, verovatno, važnije od ovog. Za razliku od uposlenika, ili činovnika, koji su na vlasti, umesto da vrše vlast.
I to je ono što je razočaravajuće - da ljudi koji hoće, mogu i znaju daju predloge, zaista rade bez ikakve nadoknade na nečemu, a to zapravo, intersne grupe u pojedinim strankama, ne sve naravno, ne prepoznaju. Ili prepoznaju na jedan način koji njima odgovara.
RSE: Kako je moguće da država ima tako indiferentan odnos prema nečemu što je prezentuje na najbolji mogući način i što je – kako Vi kažete - jedno ozbiljno strateško blago koje mora da se gaji?
Manojlović: Ja, naravno, ne delim, niti mogu deliti umetnost. Ali film kao medij, koji je već napunio sto godina - evo on skoro i umire - kod nas nema odgovarajući zakon. Neverovatno je, da ti ljudi nisu svesni da on, kada je veliki i dobar, predstavlja savršenu promociju države. To je ono što mene žalosti i nisam sam u tome.
Mislim da atmosfera u pozorištu i filmu nije dobra i da to nije dobro ni za koga. Nije dobro ni za današnjicu, ni za sutrašnjicu i to uvek ima dalekosežne posledice, kada se ljudi od talenta, od – uslovno rečeno - javne reči, počinju da osećaju zloupotrebljeni i kada se njihov rad, kakav god da je, ne vrednuje, već se marginalizuje u jednu potpuno nevažnu pojavu koja traje godinu i po dana. Ako političari budu donosili zakone, a tako će izgleda i biti, neka tako bude. Ali nećemo im više biti paravan! Nikakav! Niti ukras u tome!
RSE: Da li to znači da ste izgubili nadu?
Manojlović: Znate kako, ja uvek pokušavam da živim u skladu sa smislom. Postojim dok smisla ima. Ja mislim da nade još ima i ne kažem da ne postoji. Međutim, ona se, očigledno, svodi na lične intervencije. I dok se ona ne ugasi, ja ću tu biti. Ali se bližim kraju tog napora. Onda se time više neću baviti. Baviću se filmom, pozorištem, ili nekim drugim stvarima. Ali više neću pokušati da pomognem institucijama svoje države, načinom potpunog, iskrenog razumevanja i predavanja tom zadatku kojeg sam se prihvatio.
*****
Miki Manojlović bio je i Online gost Radija Slobodna Evropa.
