Filip Balunović je politikolog i teoretičar iz Beograda koji danas živi u Sarajevu. Studije je završio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Master diplomu stekao je iz oblasti međunarodnih odnosa i evropskih studija na Evropskom institutu u Nici. Jedan deo studija proveo je u Istanbulu i u Berlinu.
Piše za nekoliko regionalnih portala i uređuje i vodi blog "Levo smetalo". Pored političke teorije, teorije međunarodnih odnosa i pitanja vezanih za evropske integracije, bavi se izučavanjem političke filozofije, marksizma i političke ekonomije.
Petak, 12. decembar
Često razmišljam o tome ko sam ja u Sarajevu? Ako su svi ljudi unaokolo nasilno smešteni u legalno-pravne kategorije, kojoj onda ja (nasilno) pripadam? Srbinom se ne osećam ni u Srbiji, ali ni Hrvatom ni Bošnjakom. Najbliži sam, verovatno, ovoj kategoriji "Ostalih". Ali, mora li baš sve da funkcioniše po tom ključu ovde?
Jutros me je baš na putu ka fakultetu ujeo za nogu jedan pas. U kolima Hitne pomoći, putujući prema ambulanti već smo počeli lekari i ja da se šalimo na račun toga da me je pas ujeo na etničkoj osnovi.
Kada sam stigao u ambulantu, sestra mi je - videvši pasoš - u šali rekla: "Aha, ti nisi naš", na šta sam ja odgovorio: "Pa jesam".
Međutim, ko su "naši" a ko "njihovi"? Da li je pas bio "Hrvat"? Meni se, ipak, čini da je bio "Srbin" jer mi je zašao iza leđa. Znam Srbe, 'oće oni da zađu iza leđa. Mada hoće i ovi drugi. Ali, ako ja nisam ništa od ponuđenog, zašto me je onda napao?
U ambulantu je ušao doktor. Za divno čudo, on je bio "Nesvrstan"! Onako tamnoput, sa simpatičnim akcentom, cenim da je iz Libije ili nešto nalik tome.
Tada sam i ja shvatio, da sam "Nesvrstan". Kako ću ja onda dalje kao takav? Da idem i osvrćem se u nadi da ću naleteti makar na neke "Ostale" pse, koji me, valjda, neće napasti jer su mi najsličniji?
Ali opet, koga "Srbin" ujede i "Ostalih" se plaši.
Subota, 13. decembar
I dalje razmišljam po dejtonskom ključu. Evo u sarajevskom tramvaju, dok stojim na jednoj nozi vidim oko sebe neke ljude. Neki mi čak stoje i na ovoj jednoj nozi na kojoj i sam stojim. Možda nekad i ja tom svojom nogom stojim na nečijoj drugoj nozi.
Ipak, oko sebe ne vidim Srbe, Hrvate i Bošnjake. Ali, mora da oni to jesu, jer je dejtonska Bosna jedna materijalistička tvorevina. Nema veze što ih ne vidiš, sva tri konstitutivna naroda su tu, nezavisno od toga jesu li oni prisutni i u glavama ljudi.
Ipak, vidim Ostale, doduše ne do sebe. Ovi koje u jutarnjem špicu nazivam Ostalima, jesu oni koji su ostali van tramvaja. Tako je inače i bilo, oni koji nisu imali svog mesta u Aneksu IV Dejtona, oni su ostali da čekaju sledeći tramvaj.
Valjda su zato i dobili taj naziv. Neko će možda i žaliti Ostale. Ovi se svi drugi kreću, a Ostali su ostali.
Međutim, kuda idu ovi koji su se ukrcali u dejtonski tramvaj?
"Pogrešan smer" povika jedan srednjoškolac svojim drugovima. Svi mi idemo u pogrešnom smeru, a oni napolju što su ostali, čekaju i nadaju se da će raja iz tramvaja to skontati pre nego bude kasno.
A šta mi Nesvrstani? Pa ništa, pričamo čudnim akcentom i pratimo raju, to je njena bitka. Gde raja, tu i Nesvrstani.
Nedelja, 14. decembar
Danas nema gužve u tramvaju. Nema ni mnogo ljudi na ulicama, svi su ostali da uživaju u svojim toplim domovima ovog hadnog decembarskog dana. Kroz prozor možete videti samo neke pse lutalice.
Aaa ne, koga ujede "Srbin" ili "Hrvat" (mada neću da grešim dušu možda je pas iz prve priče bio i "Bošnjak"), i "Ostalih" se plaši, sećate se. U svakom slučaju ko god da su, ja napolje neću izlaziti.
Pokušavam da sa ovog 11. sprata gledajući kroz prozor prema različitim amperažama svetala u stanovima ljudi u soliterima oko mene, proniknem u to ko živi u kom stanu.
Ovi sa slabijim osvetljanjem sigurno su Hrvati. Ovi što im šljašti svetlo da ne možeš ni da gledaš u njega mora da su Bošnjaci. Tamo gde je ugašeno svetlo - e tu sigurno žive Srbi. Svoja namaštavanja zasnivam na Dodikovoj oceni da je Sarajevo "Teheran".
Samo me jedno muči. Ako nisam uspeo da prepoznam onomad koji me je pas ujeo, kao ni to ko je čovek koji mi u tramvaju stoji na stajnoj nozi, kako onda mogu da zaključim ko gde živi, bez i da vidim ljude?
Eee, u tome je štos. Ljude možeš podeliti ovde u Sarajevu samo ako ih ne vidiš. U suprotnom, svi su ti isti.
Ponedeljak, 15. decembar
Pažljivo izlazim iz kuće u polu - strahu od "konstitutivnih" pasa lutalica, a bogami i svih Ostalih. Ipak, hrabro se približavam pekari u koju sam se nameračio da odem i onog prvog jutra kad me je ujeo pas. Ovoga puta prilaz je bezbedan.
Ulazim a prodavačica mi kaže: "Komšija, maslenica mala?". Oduševljeno klimnem glavom i pomislim da sam konačno i ja postao "komšija" u gradu u koji sam se nedavno doselio.
Međutim, razmišljam, ako sam se ja zbog ovog divnog gesta prodavačice odomaćio u Sarajevu, znači li to da se odomaćio i moj nesvrstani identitet?
Mogu li ja biti domaći ako ovde žive tri konstitutivna naroda plus Ostali, a ja ne potpadam ni pod jedno od ta četiri? Zaključujem da mogu. Zahvaljujem se na maslenici i krećem ka stanici.
Prvi put u svojoj sarajevskoj karijeri ne uspevam da uđem u tramvaj jer je prepun! Ostao sam sa ostalima. Gledam oko sebe i ti ostali su isti kao i oni što su u tramvaju.
Pomerim se malo sa strane za svaki slučaj ne bi li sebe jasno ogradio od Ostalih i sačuvao svoj Nesvrstani identitet. Na stanici to makar mogu, kad već ne mogu u tramvaju ni milimetar da se pomaknem od ovih "konstitutivnih".
Utorak, 16. decembar
Au! Danas je pun grad kontrolora, ili što ovde u Sarajevu zovu, revizora! Čini mi se kao niko nema protekcije kada je u pitanju provera karata! Nikom na čelu ne piše ko je, tako da se u tramvaju dešava jedna nova podela.
Najednom, razlikuju se samo oni koji imaju kartu i oni koji nemaju. Oni snalažljiviji bez karte uspeju da iskoče pre nego ih revizori uhvate i napišu im kaznu.
U sledećem momentu, sve se meša. Oni koji su napolju ostali ili izleteli postaju jedno. Oni koji su unutra i nastavljaju vožnju su iz perspektive onih koji su napolju takođe jedno. Svi oni zajedno, i oni koji su uspeli priuštiti kartu od 1.60 maraka i oni koji nisu pa su izjurili, postaju manje - više jedno u odnosu na ovog što baš tu kod stanice, čeka zeleno svetlo u svom blindiranom džipu.
Ali ne, čekaj, ovi sa televizije koji sve vreme tvrde da su svi ovi ljudi podeljeni u tri odnosno četiri grupe, kažu da ovaj Bošnjak iz tramvaja ili onaj što je iz njega iskočio, ima više zajedničkog sa ovim u džipu, ako je i on Bošnjak. Isto govore i Srbima i Hrvatima.
S druge strane, ovaj u džipu nije se ponudio da poveze svog konstitutivnog imenjaka. A kako i da mu se ponudi kad ga nije prepoznao. A i da jeste (samo ne znam kako) njega, zapravo, apsolutno ne zanima ko na čijoj nozi stoji u tamo nekom svetu izvan džipa.
Sve se ove podele u narednim danima moraju preispitati, pomislih ja sa svoje Nesvrstane pozicije.
Sreda, 17. decembar
U proteklom mesecu bilo je nekoliko saobraćajnih nesreća u Sarajevu. Uglavnom su nesreće imale za ishod obaranje pešaka. Kad se noću vozite kolima, vidite da nisu baš svi ljudi pažljivi za volanom.
Pošto nema noćnog prevoza, a ja sam eto večeras ostao malo duže u gradu, morao sam da se vratim taksijem. Samo što sam ušao u auto, projuri nešto pored nas, videli ga nismo.
"Ima ovde dosta ludaka u saobraćaju", kažem imajući u vidu i nedavne udese kao i ovo najnovije što prolete čovek pored nas. "I u saobraćaju i van saobraćaja", odgovori takstista.
Baš me je nasmejao taj njegov odgovor. Pomislim kako ludaci nemaju košulju konstitutivnih naroda. Ima ih u Sarajevu kao što ih svuda ima.
Ovde, kao i u Beogradu a rekao bih i na mnogim drugim mestima, većina tih ludaka "van saobraćaja" zapravo sedi po predsedništvima, parlamentima i vladama. Za razliku od mene nesvrstanog, oni su svi koliko ih ima, vrlo pogodni da ih se svrsta u jedan koš i obuče im se košulja. Ali ne konstitutivna.
Četvrtak, 18. decembar
Danas razmišljam, ako bi svi koji žive u Bosni i Hercegovini, odbili da budu svrstani, pa postali Nesvrstani, a umesto sebe, svrstanim proglasili one koji su ih do sad na silu svrstavali, možda bi sve bilo drugačije. Kako bi se onda zvao narod? Nesvrstan?
Za početak može i tako, a kada bi onda od Nesvrstanih postali još i Neposlušni? Uh, to bi bilo dobro. Da li je to utopistička vizija? U februaru ove godine ovdašnji je narod pokazao da nije. Porebno je nastaviti gde se stalo tada.
Petak, 19. decembar
Poslednji problem koji moram da rešim tiče se psa od pre nedelju dana. Šta ću sad ako pas nije ni bošnjački ni srpski ni hrvatski, a ne mogu ga više svrstati ni među "Ostale"? Čiji su zubi koji su mi se zarili u meso leve noge?
Umesto srpskih, bošnjačkih, hrvatskih ili ostalih zuba, možda su oni ipak, samo oštri? Nisu li onda i dejtonski zubi, samo oštri?
Povadimo ih onda onima koji ih zabijaju u meso Naroda već dvadeset godina...
