Premijerka Ana Brnabić, koja je najpre došla na mesto ministarke kao stručnjak koji će digitalizovati administraciju Srbije, a potom i na čelo vlade kao nestranačka ličnost, ovih dana je svoju, pokazalo se, politčku karijeru „krunisala“ članstvom u Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci.
Ova vest, uz informaciju da je koji mesec ranije opozicija u "Sporazumu s narodom" predložila ekspertsku vladu sa mandatom od godinu dana u vremenu tranzicije do demokratskih izbora, još jednom otvara pitanje uloge stručnjaka u politici.
„Kad je ona postala premijerka i počela da radi svoj posao, videlo se da je u potpunosti na liniji Srpske napredne stranke (SNS). Sve što je radila prethodne malo nešto više od dve godine je pokazivalo da je osoba koja sprovodi politiku SNS-a. Preuzela je njihov narativ i uopšte nije izgledala kao ekspertska premijerka, već je bila apsolutno 'SNS premijerka'. To je očigledno tempirano pred izbore ali za mene potpuno očekivano“, mišljenje je Bobana Stojanovića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
“Anu Brnabić je Vučić stavio na mesto premijera samo da ne bi slučajno neko ko je sposobniji, ko je aktivniji ili u stranci ili u politici, uopšte mogao da mu postane konkurencija”, kaže Zoran Živković, bivši premijer i sadašnji lider opozicione Nove stranke.
Nije Ana Brnabić jedina koja je ušla u vladu kao nestranačka ličnost, a zatim uzela partijsku člansku kartu.
To se dogodilo sa nekim nestranačkim ministrima i nakon ubistva premijera Zorana Điniđića 2003. godine, ali, kako kaže lider Nove stranke Zoran Živković, član Đinđićeve Vlade (2001-2003) i bivši premijer (2003-2004), motivi i okolnosti su bili sasvim drugačiji.
„Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, dvojica ministara su se učlanili u političku stranku (Demokratsku stranku čiji je lider bio Đinđić, prim, red.) iz pijeteta i poštovanja prema pokojnom premijeru“, podseća Živković.
Ekspertski učinak u vladama
Kakav je učinak eksperata u vladama, da li oni garantuju stručnost iznad politike ili i oni zapravo moraju da igraju po partijskim pravilima? Može li u partokratskoj državi nezavisan stručnjak da odlučuje o bitnim pitanjima ili je to iluzija onih koji bez skrivenih političkih ambicija to pokušavaju?
Inostrana iskustva pokazuju da su ekspertske vlade uglavnom bile kratkog roka i ograničenog dometa. To potvrđuju primeri država na kojima su na mestima premijera jedno vreme bili ekonomski stručnjaci, kao što su primeri Češke, Italije i Grčke. Premijer Češke je bio ekonomista Jan Fišer (maj 2009-jun 2010), Italije ekonomista Mario Monti (novembar 2011-april 2013) i Grčke, takođe ekonomista Lukas Papademos (novembar 2011-maj 2012).
„Ja se sećam italijanskog premijera Marija Montija. On je isplivao na talasu političke krize i kratko je trajao. Iako je u jednom trenutku relativno stabilizovao ekonomsku situaciju, od toga u suštini nije bilo neke velike koristi, nije se to pokazalo kao naročiti dobitak za Italju“, kaže ekonomski novinar Mijat Lakićević.
U Srbiji kratko iskustvo na mestu nestranačkog ministra privrede (2013. do januara 2014.) u Vladi socijaliste Ivice Dačića imao je Saša Radulović koji je otišao iz Vlade i neuspešno uplovio u političke vode osnivajući svoju stranku „Dosta je bilo“. Na taj primer podseća Boban Stojanović. Kaže da je Radulović doveden da bi neke probleme kao ministar privrede rešio, a kad je pokušao, pokazalo se da za to nije bilo političke volje.
U kriznim situacijama, kada bi političari zakazali, pozivani su eksperti u pomoć vladi, pokazuje novija politička istorija Srbije, a i bivših država Jugoslavije. Često su eksperti bili samo alibi za neuspele političare, nekada manje više (ne)uspešni vatrogasci, nekada su bili poslednji spas davljenika ili su imali ulogu poslušnika koji ne ugrožavaju pravog vladara koji se seli vlade u predsednički kabinet.
Iskustva pokazuju, kaže Mijat Lakićević da su ekspertske vlade ili paravan za one koji stvarno odlučuju, bilo da su na visokoj državnoj funkciji ili na visokom mestu u partijskoj hijerarhiji gde je skoncetrisana prava politička moć. Lakićević smatra da od eksperata zato i nema neke velike koristi.
Svi eksperti u Vladi Srbije
Kakva su iskustva u poslednje tri decenije? Uoči raspada Jugoslavije od 1989. godine do jula 1992. nestranački premijer Ante Marković pokušao da spreči tragediju u koju je kročila tadašnja država, ali bez političke podrške vladajućih elita i bez uspeha.
Tadašnji najmoćniji srpski političar Slobodan Milošević je dovođenjem američkog biznismena srpskog porekla Milana Panića na mesto premijera Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine pokušao da zamagli prave namere, krojenje novih granica Srbije ratnim sredstvima. Panićeva Vlada u kojoj je bilo nestranačkih ministara, uglednih stručnjaka poput profesora prava Tibora Varadija, bila je kratkog veka, tek nekoliko meseci, od jula do kraja decembra 1992. kada su se ratovi u Hrvatskoj i BiH već razbuktali.
Dragoslav Avramović je posle 20 godina rada u Svetskoj banci i Ujedinjenim nacijama došao da spasava srpski dinar usred namerno izazvane hiperinflacije. Bio je guverner Narodne banke Savezne Republike Jugoslavije od 1994 do 1996. “Super deka” kako su ga zvali i pristalice Miloševića i njegovi oponenti stabilizovao je dinar ali je smenjen i nije uspeo u pokušaju da zapliva u političke vode.
Premijer Srbije Zoran Đinđić u postpetooktobarskoj Vladi od 2001. do 2003. morao je da namiri raznorazne političke ambicije partija u tadašnjem DOS-u (Demokratska opozicija Srbije). Među 19 ministara i sedam potpredsednika, ipak je bilo i pet mesta za nestranačke ličnosti.
Nešto ranije nastaje ekspertska mreža G17 PLUS, osnovana je 14. oktobra 1999. godine pod geslom: "Sprečimo najgore – udružimo najbolje", da bi koju godinu kasnije prerasla u partiju. Njen lider Mlađan Dinkić je promenio mnogo vlada, pratile su ga mnoge afere i neslavno je završio u politici.
Premijer u vreme vladavine demokrata bio je ekonomski stručnjak Mirko Cvetković, nepolitička ličnost bez značajnijeg uticaja, dok je prava politička moć u to vreme bila u kabinetu predsednika države i Demokratske stranke Borisa Tadića, potvrđuje naš sagovornik Mijat Lakićević.
U vladama naprednjaka i njihovih koalicionih partnera od 2012. godine bilo je nekoliko nestranačkih ličnosti, malo poznati ministar finansija Lazar Krstić koga je zamenio Dušan Vujović koji je svoju karijeru izgradio u Svetskoj banci, ugledni kompozitor i dirigent Ivan Tasovac i Kori Udovički koja je bila i ministarka u nekoliko prethodnih vlada od vremena Đinđića.
Uz njih i do tada nepoznata nestranačka ličnost Ana Brnabić koja postaje ministarka za lokalnu upravu i samoupravu.
Živković: Političari da preuzmu odgovornost
Kada se preselio na mesto predsednika države, Aleksandar Vućić je 2017. godine predao premijersku palicu u ruke Ane Brnabić koja i sama ne krije koliki uticaj na njene poteze ima predsednik države Aleksandar Vučić.
Živković smatra da eksperti u Vučićevim vladama, sve u svemu, nisu imali značajan učinak i da su brzo iz njih odlazili.
„Ne bih rekao da su ministri eksperti sami po sebi problematični ili da nemaju političku odgovornost, jer su u svakom slučaju odgovorni onima koji su ih predložili“, kaže Stojanović.
Drugo pitanje je da li je prelazna ekspertska vlada, koju predlaže i deo opozicije u Srbiji, neophodan međukorak u društvima koja su u krizi, u kojima je politika do te mere sve podredila svojim partijskim interesima, da je potpuno obezvredila institucije, u kojima su podele toliko duboke da je velika opasnost od nasilja.
Naime, u "Sporazumu sa narodom" koji je ponudila opozicija građanima Srbije predviđa se formiranje prelazne ekspertske vlade sa mandatom od godinu dana.
„U Vladi stručnjaka koja bi bila formirana posle slobodnih i poštenih izbora, neće biti niko od aktuelnih čelnika opozicije, a biće oročena na godinu dana i ona će, zajedno sa Narodnom skupštinom, ispuniti preduslove za vraćanje demokratskih načela i vladavine prava u Srbiji, posle čega će biti raspisani slobodni izbori. Vlada stručnjaka bila bi formirana od odgovornih i stručnih ljudi na čelu sa nestranačkim premijerom”, piše u "Sporazumu sa narodom" koji je potpisalo više od stotinu hiljada građana Srbije
„Vlada nacionalnog spasa ili vlada koja ima kratko vreme trajanja, prelazna vlada, formira se samo u situacijama velikih problema. Bilo da je to politička kriza koja je na ivici krvi ili je već u krvi ili ako su neke velike katastrofe koje su vezane bilo za ekonomiju, bilo za klimu i slično“, kaže Zoran Živković.
Tom modelu pribegava se kako bi se rešilo relativno nepoverenje u opozicione političare, smatra Stojanović.
„Igraju na kartu 'ne borimo se za ministarske položaje i da bismo bili na vlasti, već se borimo za vladavinu prava, za sistem u kome se zna ko šta radi'. I to je njihov način da dodatno zainteresuju građane, birače koji eventualno ne bi glasali da sutra neko od lidera opozicije bude premijer ili ministar, ali bi glasali za to da neka nestranačka ličnost, ostvarena u svom poslu, bude premijer“, kaže Stojanović.
Za Živkovića nije sporno da u ministarstvima treba da budu angažovani stručnjaci, ali političari moraju da preuzmu odgovornost a ne da je izbegavaju dajući ministarska mesta nepolitičkim ličnostima.
„Odgovornost je uvek na političarima i ko se toga plaši, ili ko se toga stidi, nemoj da se bavi politikom“, poručuje Živković.
Na pitanje da li može da se seti neke uspešne ekspertske vlade, Boban Stojanović uz malo dužu pauzu i uz glasan uzdah, odgovara:
„Nešto ne mogu da se setim potpuno uspešnog primera. U Srbiji nije nikad postojala u potpunosti takva vlada. Sa druge strane, pojedinci koji su nešto pokušavali, brzo su sklonjeni.“
Ekspertske vlade mogu da nanesu više štete nego koristi, zaključuje Mijat Lakićević, političari se iza nih sakrivaju, zapravo oni povlače konce, a često onemogućavaju da se donesu odluke koje su potrebne.
Facebook Forum