Balkan na nizbrdici

Veoma je važno i da Zapad shvati da ne može više da tretira Zapadni Balkan zdravo za gotovo, odnosno da je ova regija nepovratno na putu evroatlantskih integracija i prosperiteta, kaže za Radio Slobodna Evropa Edvard Džozef (Edward P. Joseph), izvršni direkor Instituta za aktuelna svetska pitanja (The Institute of Current World Affairs) sa sedištem u Vašingtonu, koji je dugo godina bio angažovan na prostoru bivše Jugoslavije 1990-ih i kasnije u međunarodnim misijama.

„Ima mnogo nazadnih procesa, pre svega u nepoštovanju elementarnih demokratskih vrednosti, bazičnom funkcionisanju demokratskih institucija. Mislim u prvom redu u BiH, Makedoniji i Kosovo, a ima zabrinjavajućih trendova i u Srbiji. Dakle, jedini način da se izbegnu dileme oko teških strateških opredeljenja između Zapada i Istoka jeste nastavak demokratskih reformi“, smatra Džozef.

On se osvrnuo i na izjavu šefa ruske diplomatije Sergeja Lavorva u Beogradu da se EU „kukavički odnosi“ prema poslednjim zbivanjima na Balkanu.

„To što je izjavio ministar Lavrov umesto da ukaže na problem radikalnog islama i albanskog nacionalizma, zapravo više skreće pažnju na pogubni ruski uticaj na Balkanu“, ističe Džozef.

Edvard Džozef je bio zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu, uspešno pregovarajući o organizovanju srpskih izbora na Kosovu u maju 2012. Započeo je angažman na Balkanu na sarajevskom aerodromu 1992. u mirovnim snagama UN, a potom u Kninu, Mostaru i Bihaću. Bio je uključen u međunarodne misije na Kosovu 1999. i Makedoniji tokom sukoba 2001-3. Kao visoki zvaničnik OEBS-a posredovao je u podeljenim gradovima Mostar i Brčko, kao i u Mitrovici kao predstavnik UNMIK-a. Služio je i u Iraku, Haitiju, Pakistanu i Avganistanu. Autor je brojnih analiza za vodeće svetske časopise.

Čudan izbor Kumanova za napad

RSE: Ko stoji iza napada u Kumanovu? Ima mnogih konspirativnih teorija – počev od toga da je, zapravo, makedonska vlada umešala prste da bi skrenula pažnju sa protesta opozicije, zatim da je reč o radikalnim albanskim nacionalistima koji se zalažu za stvaranje „Velike Albanije“, pa do tvrdnji da je to pokušaj da se onemogući najavljeni rusko-turski gasovod „Turski tok“, koji treba da prođe preko ove teritorije.

Džozef: Postoji kratak i dug odgovor na ovo pitanje. Kratak odgovor je – ne znamo šta je pozadina napada, nismo sigurni ko stoji iza ove grupe, koga predstavlja, koji su motivi.

Međutim, nameću se razne sumnje ako se analiziraju okolnosti kao i tajming, odnosno trenutak u kome je došlo do napada, koji je veoma pogodan za Vladu Makedonije koja se suočava sa ozbiljnim izazovima zbog protesta opozicije oko navoda o masovnom prisluškivanju i drugim zloupotrebama.

No, to ne znači nužno da ona stoji iza svega ovoga. To se u ovom trenutku ne može utvrditi. Moguć je i košmarni scenario na Balkanu sa radikalnim albanskim nacionalistima koji teže da ostvare ovaj cilj, ne priznajući međunarodne granice u ovoj regiji, uključujući i Kosovo. Znamo da ima ličnosti na političkoj sceni Kosova koji se zalažu za tu opciju. Dakle, možda se radi o ovom opasnom scenariju onih koji su se udružili sa islamskim radikalima.

Istovremeno, veliko podozrenje prema potezima Vlade Makedonije pokazatelj je njenih slabosti i izostanka napretka u gradnji demokratskih institucija u zemlji. To se odnosi i na ostale zemlje u susedstvu.

RSE: U čijem je interesu bilo da izvrši napad baš u Makedoniji a ne, recimo, u Preševskoj dolini ili nekoj drugoj oblasti – ako je reč o grupi koja se zalaže za Veliku Albaniju.

Džozef: Zašto je odabrano Kumanovo za napad jedno je od mnogih pitanja na koje nema pouzdanog odgovora u ovom pitanju.

Neobično je da su albanski ekstremisti – ako im je cilj bila destabilizacija Makedonije – izabrali grad kao što je Kumanovo u kome nema problema u međuetničkim odnosima između Albanaca i Makedonaca.

Takođe, mnogo teže mogu da uđu odatle u Srbiju nego da prelaze makedonsko - kosovsku granicu na nekom drugom mestu, ili albansku granicu u zapadnom delu Makedonije.

Poguban uticaj Rusije

RSE: Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je tokom posete Beogradu izjavio je da je Moskva veoma zabrinuta zbog dešavanja u Makedoniji, na Kosovu i BiH, kao i zbog toga što se EU, kako je istakao, "kukavički" odnosi prema sve jačem prisustvu Islamske države na Balkanu, kao i projektu "velike Albanije" koja joj “praktično nastaje pred očima”.

Džozef: Ironija je da to što je ministar Lavrov kazao ne skreće pažnju na potencijalnu opasnost od „Velike Albanije“ već na potencijalnu opasnost od uticaja Rusije u ovom regionu, jer ako ukazuje na problem radilanog albanskog nacionalizma i radikalnog islama onda treba imati u vidu i poguban ruski uticaj na Balkanu – u Srbiji, u BiH, pre svega u Republici Srpskoj, a moguće i Makedoniji.

Prisustvo Rusije u ovom regionu izaziva veliku zabrinutost. Znamo kakav je stav Moskve prema demokratiji, kao i njenim nastojanijia da podrije demokratske reforme. Na primer, rusko ministarstvo je nedavno okvalifikovalo proteste opozicije u Makedoniji kao pretnju od nove revolucije u „boji“, a koje je Rusija nastojala da spreči u Gruziji i Ukrajini.

Dakle, to što je izjavio ministar Lavrov umesto da ukaže na problem radikalnog islama i albanskog nacionalizma, zapravo više skreće pažnju na pogubni ruski uticaj na Balkanu.

RSE: Da, Rusija nastoji da ojača svoje prisustvo na Balkanu, naročito nakon izbijanja krize u Ukrajini. Međutim, uticaj Rusije u ovoj regiji opada poslednjih godina, pre svega posle odustajanja od gradnje Južnog toka. Crna Gora se sve više priklanja Zapadu. I Srbija teži članstvu u EU, mada nastoji da balansira tako što je odbila da se pridruži zapadnim sankcijama Moskvi, pozvala je Vladimira Putina na paradu u Beograd, a pre neki dan predsednik Srbije i srpski vojnici bili su na vojnoj paradi u ruskoj prestonici. Dakle, koje poluge Rusija ima na raspolaganju kada je reč o Balkanu?

Džozef: Dobro je poznato kojim sredstvima raspolaže Rusija. To su energija, novac i emocionalna, zapaljiva retorika o slovenskom pravoslavnom zajedništvu, odnosno panpravoslavnom i panslovenskom nacionalizmu.

Naravno, taj pristup Moskve je mnogo izraženiji prema Ukrajini i Gruziji nego Balkanu. Dakle, da bi ostvarila svoje ciljeve u ovoj regiji, Rusija ne mora nužno da destabilizuje sve vlade kao što to čini u Ukrajini ili Gruziji.

Moskva je svesna da Zapadni Balkan generalno teži evroatlantskim integracijama i zato je zadovoljna ako uspe da iskomplikuje taj proces. Dakle, njena uloga se svodi na podrivanje ili remećenje, za šta je Balkan zbog svoje nestabilnosti veoma pogodan.

Moskva može itekako da komplikuje situaciju u Republici Srpskoj i Makedoniji, mislim na njihove evroatlantske integracije, međuetničko pomirenje i granju demokratskih institucija.

RSE: Ako Srbija jednog dana uđe u EU, prostor za uticaj Rusije će biti smanjen. Doduše, Moskva uspeva da koristi pojedine članice EU kao „Trojanskog konja“, pre svega Mađarsku. Da li je, zapravo, u interesu Rusije da Srbija postane deo evropskog bloka ili će nastojati da ako ne može da spreči, barem da joj oteža taj put?

Džozef: Ne mislim da je neposredni cilj Rusije da spreči ulazak Srbije u EU. Kao što ste pomenuli, Moskva ima velike mogućnosti da ostvari uticaj i u pojedinim članicama Unije, kao što su Mađarska i Grčka, čiji je premijer nedavno posetio rusku prestonicu.

Naravno, za Moskvu bi ulazak Ukrajine u EU bio težak udarac, a naročito u NATO. Međutim, ona može da podnese članstvo balkanskih država u EU. Doduše, ulazak Srbije u Severnoatlantsku alijansu bi bio ozbiljan udarac Rusiji.

U Vojsci Srbije teže ka NATO

RSE: Da li Rusija može da spreči prijem Srbije u NATO?

Džozef: Ona će to pokušati, ali to zavisi od vlasti i građana Srbije, koji imaju protivrečan stav prema Severnoatlantskoj alijansi. Po mom uverenju, pojedine institucije, pre svega značajni delovi srpske vojske, su u velikoj meri orijentisani prema NATO: uspostavili su dobru saradnju sa njim, pre svega sa američkom armijom.

Oni smatraju da je u interesu Srbije da razvije vojnu infrastrukturu produbljivanjem saradnje sa Sevenoatlantskom alijansom, prihvati njene standarde, što bi bilo dobro za bezbednosti i ekonomiju zemlje. Međutim, to je još uvek osetljivo političko pitanje zbog intervencije NATO 1999.

RSE: Nedavno sam bio na konferenciji u Beogradu o Ukrajini na kojoj je jedan od učesnika pomenuo podatak, pozivajući se na nezvanične izvore, da je Rusija rasformirala regionalno sedište svoje Federalne službe bezbednosti (FSB) u Sofiji i premestila ga u Beograd, u koji je navodno stiglo čak između 2.000 i 3.000 operativaca. Zvuči prilično neverovatno.

Džozef: Sasvim je moguće da Rusija pojačava svoje obaveštajno prisustvo na Balkanu, jer je od prošle godine ušla u otvoreni sukob sa Zapadom zbog Ukrajine, a ovaj region je deo tog poprišta borbi koji predstavlja priliku za Moskvu, mnogo više nego Bugarska.

Dakle, sasvim je moguća da Rusija premešta deo vojno - obaveštajne infrastrukture u Srbiju, gde u Nišu već postoji zajednički centar za vanredne situacije. Ruski lideri sve češće posećuju Srbiju, a predsednik Republike Srpske Milorad Dodik Moskvu. To sve pokazuje sve veću zainteresovatnost Rusije za Balkan.

Zapad ne može da tretira Balkan zdravo za gotovo

RSE: Srbija još na neki način „sedi na dve stolice“. S jedne strane, teži članstvu u EU, a istovremeno gaji bliske odnose sa Rusijom, računa na njenu podršku u blokadi ulaska Kosova u UN. Spoljna politika Beograda se može opisati kao proevropska – čime zadovoljava Brisel – a unutrašnja kao „putinovska“ ili „orbanovska“ sa sve žešćim pritiskom na medije i nedemokratskim trendovima. Da li je moguć scenario da zbog izostanka reformi, zatim zamora od proširenja u EU, put Srbije prema evropskom klubu predugo traje i u jednom trenutku odustane od njega i okrene se Rusiji?

Džozef: To je bojazan koju Zapad mora ozbiljno da uzme u obzir. Interes Srbije da postane članica EU bio je ne samo glavni već i jedini faktor koji ju je motivisao da pristane na istorijski kompromis sa Kosovom. Iako Beograd time nije zvanično prizano Kosovo, to je bio veliki iskorak.

Da bi se nastavio taj nimalo lak proces normalizacije njihovih odnosa, veoma je važno da perspektiva članstva Srbije u EU ostane veoma jasna. Naravno, Vašington i evropski partneri moraju da osiguraju da zemlje regije nastave razvoj demokratsih institucija i modernizaciju njihovih ekonomija.

To je ključno rešenje koje će pomoći Srbiji da izbegne suočavanje sa strateškom dilemom u izboru između Istoka i Zapada, ili da se opredeli za neku vrstu neutralne pozicije što bi imalo pogubne posledice po njen prosperitet i bezbednost. Ukoliko bi građani Srbije odustali od EU to bi bila kobna greška i ne verujem da će to učiniti.

Veoma je važno i da Zapad shvati da ne može više da tretira Zapadni Balkan zdravo za gotovo, odnosno da je ova regija nepovratno na putu evroatlantskih integracije i prosperiteta. Ima mnogo nazadnih procesa, pre svega u nepoštovanju elementarnih demokratskih vrednosti, bazičnom funkcionisanju demokratskih institucija. Mislim u prvom redu u BiH, Makedoniji i Kosovu, a ima zabrinjavajućih trendova i u Srbiji.

Dakle, jedini način da se izbegnu dileme oko pomenutih teških strateških opredeljenja jeste nastavak demokratskih reformi i u Srbiji i na Kosovu. Kroz taj proces gradnje demokratskih institucija i normalizacije njihovih odnosa, onda će pitanje članstva Srbije u EU biti rešeno, jer će se u tom kontekstu mnogo lakše pronaći solucija za njihove međusobne odnose.

U takvoj situaciji postoji više opcija za pitanje priznanja Kosova koje mogu sačuvati obraz i dostojanstvo Srbije, a da pri tom Kosovo može takođe da nastavi put ka članstvu u EU.

RSE: Ponekad se stiče utisak da je EU najvažnije da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom i da je zbog toga spreman da „zažmuri“ na razne nedemokratske postupke, kao što je pritisak na medije.

Džozef: Da. SAD i EU moraju da ponovo shvate probleme na Balkanu veoma ozbiljno i pomognu u njihovom rešavanju. Jedan od tih problema jeste nazadovanje demokratskih procesa.

Sve teža pozicija nezavisnih medija u Srbiji, Makedoniji i drugim zemaljama regije, jedan je od glavnih pokazatelja takvog stanja. Zbog toga je nužno mnogo odlučnije angažovanje Vašingtona i Brisela kako bi se ove zemlje vratile na mnogo odlučniji put demokratskih reformi.

Sada je izazov mnogo veći nego u prošlosti zbog uticaja Rusije i radikalnog islama koji komplotiraju sa nacionalističkim snagama koje i dalje postoje na Balkanu.

Obični ljudi su sada trezveniji

RSE: Jedan od pokazatelja takvih trendova u Srbiji je rehabilitacija četničkog vođe Draže Mihailovića koji je osuđen na smrt zbog kolaboracije sa nacističkom Nemačkom. Srpski nacionalisti su tokom 1990-ih počinili mnoge zločine upravo pod zastavom i sa insignijama četnika. To baca sumnju na iskrenost namera Srbije da sprovede duboke demorkatske reforme na putu ka EU.

Džozef: Rehabilitacija Draže Mihailovića je još jedan od pokazatelja teškoća u izgradnji demokratskih institucija pod pritiskom nacionalističkih tendencija.

Pomenuli smo na početku intervjua radikalne albanske nacionaliste. Rehabilitacija Draže Mihailovića je takođe veoma provokativan čin. To pokazuje da nacionalistički virus obitava među mnogima na Balkanu. Videli smo kakve su bile posledice kada je buknuo 1990-ih. Taj virus i dalje prebiva kod nekih. To znači da i dalje postoji potencijal za nasilje i nestabilnost – doduše ne kao pre dve decenije.

Istovremeno, treba pomenuti da je ostvaren i značajan napredak. Obični ljudi su izvukli pouke i razmišljaju trezvenije nego 1990-ih, uviđajući da nacionalističke elite nastoje da manipulišu njima. Mnogi su spremni da sarađuju preko nacionalnih granica. Odličan primer su Makedonci i Albanci koji sarađuju čak i tokom ove krize.

Niko u Vašingtonu ne podržava „Veliku Albaniju“

RSE: Da se vratimo ideji „Velike Albanije“ koju godinama niko nije pominjao osim marginalnih pojedinaca. Međutim, u poslednje vreme ona se češće čuje, a čak je i albanski premijer Edi Rama kazao da će se Kosovo i Albanija ujediniti u okviru EU, a ako to ne bude moguće, onda će to biti ostvareno na „drugi način“, što je izazvalo burne reakcije, pre svega u Srbiji. Rama je izjavio da je njegova izjava pogrešno protumačena. Koliko je ideja o „Velikoj Albaniji“ realna?

Džozef: Biću veoma jasan. Sve maksimalističke nacionalne težnje su opasne, naročito na Balkanu – bilo da je reč o albanskim, srpskim, hrvatskim ili bilo kojim drugim. Kada je u pitanju albanski nacionalizam, zabrinjava pre svega na Kosovu – ne toliko u Tirani – da postoji politička partija, koja se zove „Samoopredeljenje“ čija je politička platforma ujedinjenje sa Albanijom, što je Zapad jasno osudio.

Zabrinjava i izjava Edija Rame, ali je treba posmatrati u širem kontekstu. Naime, u vreme kada je albanski nacionalizam u Makedoniji bio veoma ozbiljan problem Tirana je u osnovi igrala veoma odgovornu ulogu, nije podsticala separatističke težnje.

RSE: Srpski političari tvrde da Zapad nije tako kritičan prema ideji „Velike Albanije“ kao što je tokom 1990-ih osuđivao koncept „Velike Srbije“.

​Džozef: To apsolutno nije tačno. Mogu da posvedočim iz ličnog iskustva da kada je lider „Samoopredeljenja“ Albin Kurti bio ovde u Vašingtonu na jednom panelu, svi učesnici su ga kritikovali zbog zalaganja za ujedinjenje Albanije i Kosova.

Ne znam nikoga u Vašingtonu ko se aktivno bavi Balkanom a da otvoreno ne osuđuje ideju „Velike Albanije“. Američka administracija se zalaže za poštovanje svih prava Srba na Kosovu u okviru Ahtisarijevog plana.

Za razliku od Kurtija koji se za ideju „Velike Albanije“ zalaže rečima, koncept „Velike Srbije“ tokom 1990-ih je nametan oružjem kao što je uništavanje prelepog grada Vukovara. To je ipak velika razlika u odnosu na težnju sa stvaranjem „Velike Albanije“ koju pominje Kurti u Parlamentu u Prištini.

Opasne separatističke tendencije u BiH

RSE: Po mnogim procenama situacija u BiH nikada nije bila gora od kraja rata. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik sve učestalije pominje referendum o samostalnosti ovog entiteta. Sada navodi i 2018. kao rok. Istovremeno, lideri Hrvata potežu pitanje trećeg entieta. EU je nedavno pokrenula inicijativu kako bi BiH napokon postala funkcionalna država, ali mnogi takvi prethodni pokušaji međunarodne zajednice su propali.

Džozef: Postoje ozbiljne separatističke tendencije ne samo među Srbima, već i Hrvatima koji traže formiranje trećeg entiteta, što vodi BiH u pogrešnom pravcu i ka dezintegraciji i to je veoma opasno.

Takav scenario bi koštao mnogo i same Srbe i Hrvate.Kao i drugim zemaljam u regiji, stanje je ozbiljno ali ne i beznadežno. Postoji mnogo razloga da Bošnjaci, Srbi i Hrvati žive u istoj državi. Naravno, dosta je i rizika, zbog čega SAD, EU, MMF i ostale međunarodne institucije treba mnogo odlučnije da pomognu BiH.

U tom cilju, za razliku od dosadašnjeg pristupa, Vašington i Brisel moraju da se direktno suoče sa ćudljivim i nepopustljivim domaćim političarima koji moraju da sprovedu reforme koje traže MMF i Svetska banka što će tražiti ozbiljne rezove, koje javnost i političari verovatno neće podržati, ali će omogućiti i prostor za razvoj. EU i MMF će sledećeg meseca objaviti veoma ozbiljan program.

Ako ne bude ozbiljne i verodostojne pretnje političkim sankcijama prema liderima koji opstruiraju reforme i vode zemlju ka raspadu – bojim se da će BiH izgubiti još vremena a stanje će postati još problematičnije.

RSE: Da li je dezintegracija bivše Jugoslavije završena proglašenjem nezavisnosti Kosova, ili će se nastaviti prekrajanje granica na Balkanu.

Džozef: Ko god teži prekrajanju granica na Balkanu, treba da zna da time ne može ništa dobiti. Naprotiv, time se situacija samo komplikuje i destabilizuje što bi imalo pogubne efekte po budućnost ljudi.

Dakle, nema podele Kosova, odvajanja Preševske doline, cepanja Makedonije. Balkan nije Bliski istok. Postoji cilj koji većina građana u regionu deli a to je članstvo u EU kao i NATO-u. Pošto je stanovništvo strateški opredeljeno ka Zapadu, na međunarodnim zvaničnicima je da zajedno sa liderima u regionu zajednički sprovedu demokratske reforme kojima bi se ta vizija ostvarila, čime bi se razbile bilo kakve iluzije o prekrajanju granica.