* Bože, koliko blagosti, topline i neposrednosti prema meni i mom ljudskom činu! Zar sam ih ovakve mogao pustiti i otići!? Sa njima, ovakvima kakvi jesu, do kraja, jer znam i verujem, možemo prebroditi sve zajedničke nam nedaće i nesreće!

* Nesreća se definitivno ugnezdila u Sarajevu. Kuca svakodnevno na sve brojnija vrata sarajevskih porodica. Zadnje stranice dnevnih listova Oslobođenja i Večernjih novina su sve punije imenima poginulih od snajpera i granata.

* Sin me prekida u »predavanju« : »Ćale, 'rista', bre, nemoj da si tako naivan! Jesi li slep kod očiju? Vidiš li ko vozi najbolja kola po ovom gradu? Znaš li čija su? Oteta od vlasnika, građana Sarajeva!

Gradom vlada njegovo visočanstvo – strah!

1. juli 1992.
U susret mi dolazi, čvrstim korakom, mladić mršavog tela i lica, zaustavlja se tri metra ispred mene i odsečno raportira: »Gospodine pukovniče, odred TO Hrastovi II nalazi se dijelom na položaju, a dijelom u pripravnosti na liniji od »Bosna – filma« do Sedrenika. Dok je nas na ovim položajima četnici neće proći! Dosadašnji gubici jedinice su 16 poginulih boraca i 36 ranjenih. Raportira komandant Kan.«

U glasu mu se osećala trema, a celo telo i gesta su pokazivali vidno uzbuđenje. Posle čvrstog, muškog pozdrava, na Kanovom licu se pojavio smešak i opuštanje, tako da me nije iznenadila vanprotokolarna dobrodošlica koju je mladalački spontano iskazao rečima: »Hvala Vam što ste došli! To je za mene, za sve nas u odredu, velika čast. Ovdje nas ima svih nacionalnosti i svima nam mnogo znači što ste ostali sa nama. Znate, završio sam Srednju vojnu školu i ja Vas znam iz kasarne »'Maršal Tito'« - razdragano je govorio Kan.

Ne sećam se tog vižljavog mladića od ranije, ali je u ovih nekoliko minuta ostavio na mene snažan utisak. Posmislio sam: »Kamo sreće da imamo više ovakvih komandanata!«.

Obilazeći naselje imao sam dvojako osećanje. Pritiskivala me i bol porodica koje su unesrećene pogibijom svojih bližnjih i tuga zbog ruševina i paljevina na koje smo posvuda nailazili. Ali sam osećao i radost kada sam u dvorištima i baštama oko kuća video ljude u poslu. Dan je bio prelep, pravi letnji dan u ratnoj 1992. godini, pun sunca, svetlosti i plavog neba. Učinilo mi se, a možda je stvarno tako i bilo, da je zavladao neki svečani mir, jer se čuo cvrkut ptica, zujanje pčela, naokolo leptiri oko raznobojnih cvetova … Ljudi obnavljaju polusrušene ili zapaljene domove, drugi »deveraju« u dvorištu, žene su pognute nad lehama u bašči, čiste korov, deca se bezbrižno igraju po ulicama i sokacima Hrastova. Iznenada mi je i neočekivano vaskrsla slika idiličnog padinskog, letnjeg predela Sarajeva, upamćenog iz sretnijih, mirnih dana predratnog vremena. Ipak, jedan delić moje svesti je budan, upozorava, »nije to ono!«. Na puškomet, na svega 400 do 500 metara od ove idilične predstave, vatrene su linije pune razornog materijala. Uživaj u letnjem danu, Jovane, u lepoti vrtova i bašči, u radnim ljudima i razigranoj deci, u neočekivanoj idili trenutaka i prostora, ali ne sanjaj budan, oružje preti…

Srećem ljude! Srdačno se pozdravljamo, tapšemo i čestitamo jedni drugima. Pljušte meni već poznata zabrinuta pitanja građana: »Kada ćemo u deblokadu?«, »Šta se čeka?«, »Hoće li Ameri bombardirati 'čete'?«, »Što tatini sinovi nisu sa našom djecom na linijama?«, »Kako vam je porodica, sinovi?«. Na mnogim mestima me nude »kahvom«, pićem, vodom (»da se okrijepim!«), pitom (»sad će iz peći!). Bože, koliko blagosti, topline i neposrednosti prema meni i mom ljudskom činu! Zar sam ih ovakve mogao pustiti i otići!? Sa njima, ovakvima kakvi jesu, do kraja, jer znam i verujem, možemo prebroditi sve zajedničke nam nedaće i nesreće!

Oko ponoći, nebo se osulo zvezdama. Čini mi se da nikada pre i nigde nisam vidio toliku njihovu bleštavost. Potpuno su osvetljavale okolne planine i grad u kotlini. Pred tom lepotom me obuzela nekakva melanholija i neka besmislena praznina u duši i telu. Sanjam li ja sve ovo što nam se dešava ili je doista zbilja?

2. juli 1992.
Pred zoru je zahladilo, ali ja nisam osetio hladnoću, jer smo u stalnom pokretu. Bila je to, opet sanjarim, noć za romantiku! A takva nije dobra za vojnike. Kako bilo, prošla je kao i druge...

Vratih se u komandu odreda i, kompletno obučen i sa čizmama na nogama, stropoštah se na krevet i odspavah dva debela sata. Slatko! Kan je sa nestrpljenjem čekao da čuje moja zapažanja i primedbe sa terena. Kad se razbudih, pohvalih ga rečima: »Čestitam vam na dobro organizovanoj jedinici. Vojnici i stanovnici naselja poštuju vas i vole i to je dobra osnova na kojoj treba dalje jačati borbenu sposobnost jedinice. Vaš odred spada u najbolje jedinice koje sam obišao u ova dva i po meseca rata. Kroz vašu naredbu, kroz dnevnu zapovest, pohvalite u moje ime pripadnike vaše jedinice. Sa vašim problemima ću upoznati Sefera Halilovića i siguran sam da ćete uskoro dobiti svu potrebnu pomoć. Vaši rezultati zaslužuju veću pažnju opštinskog i regionalnog štaba TO. Skrenuću i njima pažnju. Želim da u budućem radu ostvarite još bolje rezultate, da sačuvate živote vojnika i da ne izgubite nijednu stopu zemlje. Neka vam naredni cilj bude zauzimanje Male i Velike kule.«

8. juli 1992.
Ne osećam nikakvo zadovoljstvo što vodim ratničke zabeleške. To mi je kao omča oko vrata. Čemu i kome one služe? - pitam se. Odgovor bi mogao biti i sledeći – neka ih onima koji negde daleko »brinu« za nas u ovoj tromesečnoj blokadi, neka ih grize savest što su rodni grad prepustili na milost i nemilost maloumnih i genocidnih spodoba.

Nesreća se definitivno ugnezdila u Sarajevu. Kuca svakodnevno na sve brojnija vrata sarajevskih porodica. Zadnje stranice dnevnih listova Oslobođenja i Večernjih novina su sve punije imenima poginulih od snajpera i granata. Sa padinskih linija odbrane grada svakodnevno, na rukama, snose ranjene i poginule borce. U tri meseca rata, od meseca aprila do jula, poginulo je već 750 dece, a računa se da ih je najmanje 4.500 ranjeno. Na grad dnevno pada najmanje 2.500 projektila – mina, granata i raketa raznih kalibara. Opasnost vreba ljude na svakom koraku. Naravno, i moje najbliže.

Svakoga dana, kad iznađem malo slobodnog vremena između brojnih obaveza, »skoknem« do supruge Vere u bolnicu na Koševu. Teši me činjenica da su bolesnici smešteni po bolničkim podrumima i skloništima, pa ne moram odveć brinuti za njenu sigurnost. U tom smislu, bolesnici su u boljem položaju u odnosu na ostale žitelje grada. Imaju nešto više struje i vode i redovitiju ishranu, zahvaljujući ogromnom naporu bolničkog osoblja. Verino psihičko stanje je veoma loše i žalim što nemam dovoljno vremena za duže razgovore, koji su najbolji njen sedativ.
Na njenom odeljenju, na Neuropsihijatriji, primećujem svakoga dana sve više mladih ljudi i boraca. Ratna dejstva snažno utiču na ljudsku psihu. Vera je veoma osetljiva na moje retke izostanke. Ako preskočim samo jednu posetu zbog prezauzetosti, odmah je hvata prava panika. Pod stalnim je opterećenjem i strahom da se nečšto loše ne desi nekom od nas trojice, njenih muškaraca. Kada me ugleda prvo što pita je: »Kako su sinovi?«, a tek onda, »Kako si ti?«. Nikada joj ne govorim o odlascima Vladimirove jedinice na liniju, u borbu, o ranjavanju Želimira rekao sam joj tek mesec dana kasnije, kada sam je doveo do Traumatologije, jer joj to stvara dodatnu napetost i pogoršava ionako narušeno zdravstveno stanje. Njena beskrajna vezanost za decu, kao i većine majki celog života, stalna briga o tome kako će i hoće li završiti školu, kako će proći na studijima, u braku, životu općenito, gomilali su godinama u njenu dušu negativnu i trošili njenu pozitivnu životnu energiju. Ta prevelika zabrinutost za decu uzrok je, delom, njene duboke depresije. Naravno, u svemu tome ima i moje krivice! Srećna okolnost po nju što je ovde manje – više izolovana od ratnih događanja u gradu, a loša što su i u krugu bolnice česte eksplozije, koje joj pojačavaju nemir i strah za njene vojnike.

Nisam ni ja imun na strah za decu i njihove najbliže. Istina, sada sam manje zabrinut za Želimira nego ranije, jer se, nakon ranjavanja i hospitalizacije, oporavlja uspešno u krugu porodice Selesković, koja, opet, sve čini sa svoje strane da što brže »stane na noge lagane!« Nemam reči zahvalnosti za njihovo požrtvovanje. U vreme kad ni sami nemaju dovoljno hrane za sebe, nabavljaju za Želimira mladi sir, mleko, sveže meso, kako bi mu rana zacelila bolje i brže.Ovih dana je pokušao stati na ranjenu nogu. Paničarim odneizvesnosti koja me muči - hoće li ranjavanje »škorpionom« iz ruke pripadnika TO ostaviti ozbiljnih posledica na nozi mog sina? Svaki razgovor sa njime o ovoj temi završava njegovim šegačenjem. Moju zabrinutost za njegovu budućnost skrene vešto u »šala – šegu«. Upozoravam ga, uludo, da će kad – tad morati napustiti topli dom Seleskovića i sam se početi brinuti za sebe. Hoće li moći? A on se više brine za mene, svog »ristu«! Zna gde se krećem i šta radim. O tome ga redovno, iako sam mu zabranio, izveštava Zoran Selesković, inače njegov školski drug, u čijoj se porodici oporavlja od ranjavanja.

»Šta ti to sve treba?«, pita. »Gotovo da jedini iz Štaba ideš na linije. Pričuvaj se i ti malo. Mislim da te koriste i da ćeš na kraju, kad se sve ovo jednom završi, ostati sam – samcat i zaboravljen, pre svega od ovih koji te sada tapšu po ramenu,« savetuje me sinak, i nastavlja: »Neki dan, kaže mi Mitar, bio je kod tebe. Priča da si ga, kao oficira – artiljerca, poslao u Nastavni centar na Bjelavama da ga rasporede u artiljerijsku jedinicu, na komandirsku dužnost u bateriji. A oni ga tamo odbili, rekli mu da im nisu potrebni artiljerci. Razočaran je grdno, misli da su drugi razlozi u pitanju. Srbin je, a uz to su mu roditelji ostali živeti u Semizovcu. Uradi nešto, »rista«, za moju raju, koji su ostali u gradu. Oni će ti biti zahvalni!«

Pokušavam mu objasniti motive mog angažiranja na najosetljivijim mestima odbrane grada. Prekida me : »Ćale, 'rista', bre, nemoj da si tako naivan! Jesi li slep kod očiju? Vidiš li ko vozi najbolja kola po ovom gradu? Znaš li čija su? Oteta od vlasnika, građana Sarajeva! Ko su 'napucani' mladići, manekeni na ulicama i 'kafićima' koji 'sređuju' stanje po gradu? A oni, bedni, gore, na linijama pred 'četama', šta je sa njima? Kod Juke, Čele, Tope, u Regionalnom štabu, javno se govori po gradu, puši se samo 'Marlboro'. Odakle?, pitam te. Čuvaj, bre, glavu, 'rista'! Trebaš svojoj porodici. Misliš li ti ikad o nama, oče?«

Zatečen tim pitanjem, pitam se: »Misliš li ozbiljno na njih, Jovane?«

Do drugog sina, Vladimira, skoknem, u Sremsku. Najčešće ga zatičem sa drugovima u jedinici. Kad me ugleda na vratima, skače, komanduje: »Mirno!« i izlazi pred mene, na raport: »Gospodine pukovniče, Vlado i kompanija imaju čas iz naoružanja:« Očev sin, uvek spreman na šalu, na izrugivanja, ali ga i redovito »zalepi«!

Posle dugog i toplog zagrljaja, sledi njegovo neizostavno pitanje: »Jesi li nam doneo cigara i klope?« Vadim se stereotipnim odgovorom: »I sam znaš da nisam sretnik, kao moj komandant, da mi poklanjaju 'stranske' cigarete. Odakle da ti donesem?« Gleda me. »Čuj, a šta radiš sa sledovanjem »Drine«? Umesto što ih deliš svojim kokama, mogao bi ih doneti ovamo«, uporan je Vladimir. Emir me »vadi« iz nevolje. Drugar je sa Vladom. Sam se »snabdeva« »Marlborom«, pa ga ponekad doturi i Vladinima.

Tati, pukovniku, vojnici brzo serviraju kaficu, nađu i čašicu pića za »ristu«, pa započinje priča u gustom dimu pripaljenih cigareta, o svemu i svačemu. Vojnici me zasipaju pitanjima: »Kada će plate?« »Šta je sa podelom novih uniformi i čizama koje su, priča se uveliko, već stigle u grad?« »Kada ćemo deblokirati Sarajevo?« »Kada će šminkeri iz grada i kafića na linije?« Ovi su, izgleda, bolje informisani od mene. To se naročito odnosi na pitanja Vladimirovog komandira Nermina Sukića-Bele. Mrzovoljno im odgovaram, jer za njih nemam ni jednog optimističnog odgovora.

Umesto toga, serviram im šalu o obećanjima nekih starešina našeg i Regionalnog štaba o skorom ulasku naše vojske u Ilidžu. Kao, dolazi na smenu iz grada vojnik i govori u jedinici: »Gospodo, imam dvije novosti za vas. Jedna je dobra, druga loša. Koju želite prvu čuti?« Prisutni u horu odgovaraju: »Dobru!« Vojnik će: »U četvrtak oslobađamo Ilidžu!« Na to će, sretni, upitati za drugu. »E, loša je novost da je prvu, dobru, saopštio pomoćnik komandanta GŠTO!«

Od prvih dana aprila Vlado i njegova raja iz Hrasnog nalaze se u jedinici kod Bele, a komandant im je Edin Bahtić, proslavljeni fubaler »Željezničara«. Vladimir je izrastao u pravog vojnika, na ponos svog oca! Dočekao je, možda, vreme da iskaže svoje vojničke vrline, koje sam mu ranije zapretao, odvrativši ga od namere da ide u vojnu školu. Nisam ni ja bio za vojnika, a kamoli Vlado sa svojim tananim, romantičarskim emocijama i boemskog duha. Gledam ga: lepo mu stoji uniforma, uredan je, sveže obrijan, namirisan i stalno nasmejan! Pričam mu kako sam se bio zabrinuo kada mi je javio da ide sa jedinicom na zadatak i da će se vratiti za nekoliko dana. Odbio je, konspirativno, da mi kaže o kakvom se zadatku radi. Jendostavno je rekao »Ćao, rista!«, a ja njemu »Čuvaj se!«

Kada se vratio ispričao mi je kroz smeh šta im je bio zadatak, a ja sam ga slušao s grčevima u stomaku. »Dobili smo zadatak u Otesu da pređemo prugu i zauzmemo Željezničku ulicu. Nakon toga, trebali smo produžiti do osnovne škole »P.P. Njegoš«. Početak je bio uspešan! U napad smo krenuli u 4 ujutro i brzo prešli nasip i prugu. Mislio sam da smo ih iznenadili! Ali, ne lezi vraže! Kad smo se našli na čistini, na dvadesetak metara do prvih kuća u pomenutoj ulici, poče žestoka vatra koja nas je sve prikovala za zemlju. Bela komanduje: »Naprijed, juriš!«, a niko se ne diže sa zemlje. Bela ponovi komandu, ali niko od nas ni makac. Naša vatrena podrška sa nasipa je za trenutak blokirala vatru četnika, a vojnici to iskoristiše i bez komande se počeše povlačiti. Dopuzah do Bele i pitam ga šta da radim. "Ne znam ni ja. Obećali su nam artiljerijsku i minobacačku podršku, ali, evo, ništa! Opet su nas 'izradili'. Otpuzaćemo do one kuće uz nasip, pa ćemo vidjeti šta ćemo dalje«, dovrši Bela. Samo što smo se zavukli u kuću, otpoče ponovo vatra po nasipu, ali, bogme, i po kući gde smo nas dvojica. Ležali smo na podu uz sami prozor. Ocenili smo da smo tu najsigurniji. Lepo smo zapalili cigaretu i kikotali se, nešto od sreće što smo ostali živi, nešto, verovatno, da odagnamo strah. Ko im jebe majku! Izdržali smo mi i gore. Dva sata kasnije, kad je vatra malo utihnula, izvukli smo se iz kuće, pa preko nasipa. Kad smo se pojavili, nastalo je opše grljenje i ljubljenje sa rajom. Tek smo tada shvatili da smo bili otpisani! E, kad je tako, ja njima: »Je li, pederi, mislili ste da ćemo tako jeftino prokockati svoje živote!? Meni se još živi!«, završio je priču Vladimir, smešeći se.

Dok je pričao i smejao se, ja sam osetio strašan pritisak u slepoočnici i potiljku, grčeve u stomaku. Je li moguće da je ovom mladom čoveku, mom sinu, sve ovo puki vic? Pet saboraca mu je tamo poginulo, on je sasvim slučajno ostao živ, i sada se šegači. »Zabava, nema šta!« Ništa mi drugo nije preostalo nego da mu kažem, i rekao sam mu: »Vladimire, pamet u glavu! Ako ni zbog čega drugog, moraš ostati živ zbog svog deteta, Gregora!« Na spomen imena mog unuka, čuh po prvi put u ratu kako, uozbiljen, kaže: »Sve mi više nedostaju Vesna i Gregor. Posebno Gregor. Kako li je njima u belom svetu? Hoće li me dete zaboraviti?«

9.juli 1992.
Danas sam veoma žestoko reagovao kod komandantra Halilovića. Panika me bila uhvatila kada je u OCR došla informacija da je u Gornjim Velešićima ubijena porodica Ristovića, da je izvršen brutalni masakr. U informaciji se kaže da koreni ove porodice u Bosni potiču od pre 400 godina.

„Sefere, čoveče, ko to uradi i zbog čega? Poduzmi mere da se taj tragični događaj odmah razjasni, da se pošalje poruka građanima Sarajeva, srpske nacionalnosti, da to nije antisrpski čin. Shvati, i ovaj užasni čin dovodi me u dilemu šta i kako dalje da radim!“ – bez reda, nekontrolisano izbacujem rečenice iz sebe.

„Daj, Divjak, smiri se! I ja sam u šoku. Ovo nam nije trebalo u danima kada smo u žestokom okršaju sa srbočetnicima. Ti dobro znaš šta sve činim da sačuvam multinacionalni sastav ARBiH. Ovo ugrožava, ruši sva moja nastojanja da građani imaju puno pov jerenje u AREBiH.“

Slušam i ne slušam ovo o čemu Sefer govori. Hoću da odmah reaguje, da nastupi na TV i smiri napetu situaciju, jer je vest o masakru u Gornjim Velešićima prostrujala Sarajevom. Dok sam razgovarao sa komandantom, „po pozivu“ javio se Fikret Muslimović, te izvestio: „Kontaktirao sam MUP, koji je bio na mjestu tragedije. Po njihovoj procjeni ubistvo porodice Ristović počinio je Murat Šabanović sa grupom Sandžaklija.!“

Sefer je nezadovoljan informacijom, čini se da ima drugačije podatke.
„Fikrete, uključi se u istragu zajedno sa MUP-om, hoću u što kraćerm vremenu da mi doneseš potpunu informaciju, ova Tvoja mi nije vjerodostojna!“

Dok je komandant s nekim razgovarao telefonom obraćam se Muslimoviću:
„Fikrete, šta ovo znači? Miriše mi na to da nas se protera iz Sarajeva. Zar ne može neko da krene u Logavinu i da mojoj porodici uradi isto kao porodici Ristović?“

„Pukovniče, nije baš tako kako Vi govorite.To su Ristovićima uradili pojedinci, koji su izvan komande ARBiH.Već su otkriveni, biće im suđeno u najkraćem vremenu.!“ – hoće Muslimović dsa me umiri.

Ljutito napustih komandantovu kancelariju.

U OCR dežurni oficir Stjepan Pleli, pokazao mi je spisak članova porodice Ristović koje su usmrtili „pojedinci koji su izvan komande ARBiH“, kako mi je tumačio Muslimović. Dok su ručali u 13,20 sati ubijeni su Radosava, njena dva sina Pero i Obren, sestra Bosa, te rođake Danila i Mila
„Pleli, dragi, šta ovo znači? Čemu vodi? Hoćemo li pakovati kofere?“ – pitam, a sam nemam nikakav odgovor.

Ponovo sam kod komandanta u 20,30 sati. S vrata rekoh:

„Gospodine komandante, ništa ne uradiste da se saznaju počinioci.Strah se uvukao u gražane!“

„Divjak, niste u pravu. Dobro znate da mi nemamo nadležnosti nad MUP-om koji vodi postupak. O svemu sam izvijestio Izetbegovića i tražio da reaguje kod Pušine. Ja sam odredio Lučarevića, komandanta Vojne policije, da se uključi u istragu ubistva. Očekujem njegov izvještaj za dva, tri sata.“

Nisam komentarisao. Vratio sam se u kancelariju, gde su me čekali Branka, Srđan i Mladen. Veoma su zabrinuti, u strahu su. Mole da večeras ne idu kući, da prespavaju u Štabu! Do kasno u noć tešili smo se. Saglasili smo se da će ubistvo u porodici Ristović veoma negativno uticati na Sarajlije pravoslavne veroispovesti, ali i na sve druge Sarajlije građanske provenijencije.

10. juli 1992.
Gradom vlada njegovo visočanstvo – strah! Srećemo ga svuda i gotovo kod svakog. Čas u formi užasa kojeg prepoznajemo po karakterističnoj ukočenosti reakcija, čas kao paničan strah, obeležen motoričkim uzbuđenjem i bitnim smanjenjem svesne kontrole, a najčešće kao teskobu, tj. neugodno osećanje, uzbuđenje povezano sa koncentrisanim očekivanjem opasnosti. Pa i oprez kod ljudi sadrži elemente prikrivenog i sublimiranog straha. Neki su strahovito instiktivni, prirođeni čoveku, a plod su vanjskih podražaja, a drugi su, opet, simptomi podsvesnih sukoba ili duševnih bolesti. Bilo kako bilo, strah je opšta pojava u ratnom Sarajevu, izloženom brojnim nedaćama koje čovek ne može ni prebrojati. Bojimo se za sebe, za svoje bližnje, za svoje komšije, prijatelje, poznanike. Za decu, roditelje, partnere. Bojimo se za grad, za Bosnu ... Bojimo se genocida, urbicida, kulturocida. Bojimo se gladi, žeđi, smrzavanja, invalidnosti, silovanja, paljenja, rušenja, klanja, eksplozija. Bojimo se omrknuti, ali i osvanuti. Bojimo se sadašnjice, a strepimo od sutrašnjice. Borimo se da preživimo, a kad nam to uspe onda ne znamo šta ćemo sa vlastitim životima.

Sve su brojnije i alarmantnije informacije o bezakonju koje se sprovodi nad sarajevskim Srbima. Takva sam obaveštenja najpre primao sa nevjericom, ali sam vremenom postao svestan njihove istinitosti. Neka od njih su govorila da među pripadnicima vojne policije, ali i civilnog MUP-a, kruži proglas koji poziva na budnost i akciju, jer se u grad infiltrirala jaka «peta kolona». Sada je došlo do «ili mi, ili oni»! Stoga, treba sve pregledati, prekontrolisati, sumnjive uhititi, ispitati, zatvoriti, a za trud i napor «slobodno uzeti sve što može doprineti borbi». Ako je proglas istinit, a praksa koja je usledila direktno to potvrđuje, put u pljačku i otimačinu, nezakonite radnje i u bezakonje bez posledica je širom otvoren.

Početkom maja, na lokalitetu između Koševskog stadiona i bolnice «Koševo» pronađeno je sedam neidentifikovanih muških leševa i dva, također nepoznata, ženska leša.

Polovinom istog meseca ubijen je Goran Simić, trgovac sa Bentbaše. Poznavao sam ga odranije. Ponekad sam kod njega kupovao svoj predratni, mesečni «fasung». Dobar, čestit čovek, obljubljen u mahali u kojoj je živeo. Svu hranu u prodavnici je podelio svojim komšijama početkom agresije. Njegova smrt ostaje zagonetna, kao i motiv ubistva: ko će znati je li u pitanju sirovo koristoljublje ili nacionalna netrpeljivost? Ili je u pitanju brutalna odmazda za masovna ubistva Bošnjaka u srpskoj okolici sarajevskog obruča? Šta god da je u pitanju, ubijen je nedužan čovek! Egzekutiva je kriminalna i porađa specifičan strah.

Krajem juna kod bolnice «Koševo» su otkrivena četiri nova leša, a kod restorana «Bazeni» na Bentbaši pet muških i dva ženska neidentifikovana trupla.

A onda se desilo da je gotovo nasilno u moju kancelariju, pre nekoliko dana, nahrupila očajna žena, izvesna gospođa Behireta Šljivić, tražeći moju pomoć u potrazi za «izgubljenim» suprugom Božidarom, članom «Patriotske lige» i pripadnikom TO od prvih dana njenog ustrojstva, u jedinici Mušana Topalovića – Cace. Suprug joj je nestao 24. juna; nigde ga ne može naći, pa sumnja da je ubijen. Čak pominje i motiv, ugodan stan u kvartu Alifakovac u koji je Caco uselio «kurvice iz svoje jedinice», kako se izvorno izrazila izbezumljena žena. Šta sam mogao učiniti drugo za zabrinutu Božidarevu suprugu, nego je posavetovati da ode u odelenje bezbednosti i izvrši prijavu slučaja, čvrsto joj obećavši da ću poduzeti sve da se njen muž pronađe. »Sigurno je sa jedinicom na Trebeviću. Vjerovatno su se tamo zadržali duže zbog djejstava. Sve će biti u redu! Zainteresovaću se, pa ću Vas izvijestiti» - dobio sam odgovor i obećanje od načelnika bezbednosti Regionalnog štaba TO Jašarevića. Kontaktirao sam i Fuada Abadžića, komandanta u Cacinoj jedinici, koji poznaje Božidara, ali on o njegovom nestanku nije znao ništa.

Behireta je uporno i prilježno dolazila u Štab, ne dajući ni sebi niti meni predaha u potrazi za suprugom. Iz dana u dan je izgledala i psihički i fizički sve slabije. Stalno je ponavljala svoje uverenje da je Božidar ubijen, jer se «zove Božidar Šljivić i jer se usprotivio Caci, koji je Božidarev stan dao kurvi!»

Na moja urgiranja, načelnik Jašarević je odgovarao da nema ni traga ni glasa o Šljiviću. Behireta se, potom, nije pojavljivala nekoliko dana u mojoj kancelariji. A onda se pojavila, mislim da je to bilo 2. jula, sva skrhana, uplakana, povijenih ramena i leđa. «Našla sam mog Božu. Ubili su ga i zapalili. Znala sam!» Cacino koristoljublje je uzrok njegove smrti. Kada nije pristao da ustupi svoj stan, odveli su Božu u komandu, na smrt isprebijali i kod Jevrejskog groblja ga bacili mrtvog u nekakvu jamu. Saznavši da se Božina supruga upustila u upornu istragu, Caco je naredio da se Božino telo izvuče iz jame i spali, te tako izbrišu tragovi zločina.

«A sreća je, luda sreća, da nije izgorio skroz, jer je tih dana padala kiša. Glava mu je ostala čitava ...», grcala je slomljena žena, «ostala mu je glava čitava ... glava čitava», odbijale su se njene reči o zidove moje kancelarije. Bila je neutešna. Nisam znao šta da učinim za nju, pa sam je molio da sačuva razboritost i da bude hrabra.

Kada se malo smirila, na um mi je palo da svoju tužnu storiju ispriča novinaru Oslobođenja. Poslušala me i već 5. jula sam čitao njen razgovor sa novinarom Vladom Mrkićem na stranicama lista. «Da ga je ubila granata, ja bih žalila svog muža, ovo je rat, ginu i djeca, užasni se zločini dešavaju. Ali, da ga ubije jedan kriminalac na tako užasan način, ja to moram objelodaniti. To ne može ostati skriveno. Pola ljudi neće da ide u Teritorijalnu odbranu, neće da stanu uz rame sa kriminalcem ... Idem do Izetbegovića da mu kažem: Riješite se kriminalaca, jer ni Muslimani nisu sigurni od njih! Zar nije ova vlast toliko jaka da se riješi pet-šest kriminalaca?»

Svaka čast čestitoj Behireti, svaka čast Mrkiću na novinarskoj i građanskoj hrabrosti. Uradili su što su mogli! Da li će nakon ovog članka neko reagovati? Hoće li iko zbog ovako morbidnog stanja u gradu biti pozvan na odgovornost, ukoren, kažnjen, smenjen? Sumnjam, ali se nadam! Zar nam nije dovoljno one goleme bestijalnosti «sa brda»? Zar se na veliki zločin odgovara zločinom, pa bio on i sto puta manji? Zar ne postoje pravda, zakon, sudovi? Zar se neko može ubiti što je tamo Musliman, a ovdje Srbin? Ne, ne može biti, i meni ne ostaje ništa drugo nego da se žestoko borim protiv zla koji čine paravojni sastavi bosanskih Srba i njihova prekodrinska bratija.

Iako sam nepokolebljivo ostajao na izabranim stazama svog života, tištala me ova «srpska tema». Primetio sam da o njoj često piše Dragan Stanojlović na stupcima lista Oslobođenje, pa sam poželeo da sa njime porazgovaram o tome. Nisam ga lično poznavao, pa sam mu poručio, zapravo, zamolio sam ga da dođe u Štab, i on je došao. Razgovor je bio zanimljiv, poticajan i višesatan. Pri odlasku, Dragan mi je dao kopiju teksta kojeg je pripremio za objavljivanje, a koji se bavio problemom Srba u Sarajevu i kojeg, evo, ovdje reproduciram:

«Posve slučajno bio sam svjedok kada je nedavno na Alipašinom polju granata ubila čovjeka: muškarac srednjih godina mirno je išao trotoarom, a onda je samo dva-tri metra ispred njega, tresnulo. Kad se razišao crni dim, ljudi koji su pritekli u pomoć zatekli su gelerima izrešetano tijelo nesretnog čovjeka bez ikakvih znakova života. Stigao mu njegov paket smrti – klonulo je izustio jedan od prisutnih. Pola sata kasnije događaj kao da je zaboravljen, niko više nije pričao o njemu, a život nesretnih i nedužnih Sarajlija nastavio je da ide svojim ponižavajućim tokovima. Na znam koje je nacionalnosti bio ubijeni sugrađanin, ali znam da je granata eksplodirala u kvartu u kome borave i kreću se isključivo civili i da je doletjela iz Nedžarića, sa agresorskih položaja. Paket smrti ovom Sarajliji, nedužnom civilu, uputio je Srbin.

Evo zašto pominjem nacionalnost žrtve i ubice. Sutradan po ovom događaju moja komšinica A.Z., Muslimanka po nacionalnosti i vjeroispovijesti, imala je da u «Adri» preuzme paket. Mislila je da je od sestre iz Njemačke i radovala se kao malo dijete. Pošto je slabog zdravlja, a njen komšija, inače srpske nacionalnosti, ponudi se da joj on donese paket. Mlađi sam i zdraviji, komšinice, a i gdje ćete Vi po ovom zvizdanu! – rekao je. Tako i bi. Komšija Srbin donese paket, ali on ne bijaše upućen iz Njemačke, već iz Rače Kragujevačke. Od muškarca «najsrpskijeg» imena i prezimena, upućen ženi Muslimanki. No, moja komšinica nikako da se snađe ko je taj G.M. koji joj je poslao paket sa hranom, ljekovitim travama i sredstvima za higijenu. A onda se sjetila: Pa, to je onaj drug mog sina iz vojske! Zajedno služili u Nišu, pa se sjetio svog druga. Sunce moje ...
- Mogu li, komšinice, da napišem priču o tom paketu? – pitao sam je.
- Kakvu sad priču? – upita komšinica, načas zbunjena mojom željom ...
- Za novine. O tome kako je jedan Srbin, žitelj države koja ubija Bosnu, poslao paket majci svog druga koji se bori u Armiji BiH za spas te iste Bosne, a uz to je i Musliman, odnosno «mudžahedin i fundamentalista», kako u Srbiji zvanično nazivaju naše Muslimane ...
- Možeš – veli komšinica – ali mu ne pominji imena. Znaš da ga njegovi mogu ubiti ako saznaju šta je uradio. Nemoj pominjati ni moje ime, ni ime mog sina, sve to može naškoditi. Piši poslije rata kad se drugovi iz vojske, ako Bog da, opet vide ...Znaš, taj G.M. je za srbijansku vlast izrod, izdajica svog naroda.

Zato, eto, nema potpune priče o srpskom paketu hrane iz Srbije za gladnu Muslimanku u Bosni, paket života, koji pripadnik naroda Države – Ubice šalje pripadnicima najbrojnijeg naroda Države – Žrtve. Pa se pitam: ko je uistinu izrod, izdajica svoga naroda? Onaj Srbin što je iz Nedžarića ubio nedužnog čovjeka na moje oči? Ili onaj Srbin iz Rače Kragujevačke, koji u inat zločinačkoj politici svoje zemlje paketom hrane produžava život jedne Muslimanke u zemlji osuđenoj na monstruozno uništenje? Ko je pravi, a ko krivi Srbin? Moja komšinica kaže da je drug njenog sina «pravi Srbin». Međutim, onaj čovjek ubijen granatom iz Nedžarića dobio je odgovor na dilemu – u obliku smrti. A nije imao vremena ni da shvati šta se dogodilo, da sazna konačan odgovor. Umjesto tog nepoznatog nesretnika, mog sugrađanina, odgovor znam ja. A kad «paketi života» iz Srbije nadbroje pakete smrti sa žigom iste države, vjerovaću mojoj komšinici.»

* Ostale delove možete pročitati OVDE.