* U poslednje vreme je sve više problema prilikom prolaska kroz Hercegovinu. Jedinice HVO nam gotovo redovno zaplene jedan dio robe, bez obzira na naše protivljenje. Hrvatska vojska oprema HVO koji je na logističkom obezbeđenju Ministarstva obrane RH.
* Pri povratku u Zagreb, u autobus su ušla tri uniformisana lica “pod gasom”. Započeli su glasan razgovor: “Šta misliš, ima li ovdje Srba? Treba s njima van! Treba ih sve streljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!”
* Vinko je besan - “U Zagrebu je postignut dogovor Efendića, Čengića i Halila Halilbegovića sa predstavnicima jedne islamske zemlje ....” – “Koje?”, presekoh mu kazivanje, “Nisu mi htjeli reći!”, odbrusi Vinko, te nastavi “.... da u rat uključe 40.000 dobrovoljaca–mudžehedina. To treba odmah presjeći!”
30.09.1992.
Zagreb. Najveći deo dana provodim u Uredu Republike Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj. Upoznajem osoblje. Nađa je radila do maja u sarajevskom JAT-u. Žena iz Hrasnice kaže da me upoznala “preko televizije”, bivša nastavnica iz Tuzle me prepoznaje “po glasu”. Nema šta, godi!
Vojni deo Ureda aktivira i upućuje dobrovoljce na ratište u Bosnu. Prihvata ranjenike i smešta ih u bolnice. Prikuplja materijalno–tehnička sredstva i upućuje ih na slobodnu teritoriju u Bosni i Hercegovini. Hasan Efendić i Meho Karišik, osnivač Patriotske lige, upoznaju me o radu vojnog dela Ureda.
“Nabavka naoružanja ide preko Hasana Čengića. On je bio imam Zagrebačke džamije. Mi nemamo uvida u njegov dio posla!” - s dozom nezadovoljstva govori Efendić. “Meho i ja smo dobri poznavaoci oružja i znamo vrlo dobro što je potrebno našoj Armiji. Čengić često nabavlja zastarjelu tehniku, stare modele oružja, a nas nikad ne konsultuje. U Rijeci i Ljubljani imamo pozadinske centre ARBiH preko kojih prikupljamo materijalna sredstva. Oni imaju i zadatak formiranja i obuke jedinica koje se upućuju u Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska i slovenačka strana nas značajno pomažu u opremanju jedinica za rat u Bosni” - uključuje se u razgovor Kemo.
“Do sada sam sedam puta pratio transporte sa vojnom opremom do Igmana. U posljednje vrijeme je sve više problema prilikom prolaska kroz Hercegovinu. Jedinice HVO nam gotovo redovno zaplijene jedan dio robe, bez obzira na naše protivljenje. Mi imamo podatke, da Hrvatska vojska oprema HVO naoružanjem i vojnom opremom i da je HVO na logističkom obezbjeđanju Ministarstva obrane RH“ - kaže Karišik i nastavlja: „Ne vodi ovo dobru! Sva vojna dokumenta u koja smo imali uvid nose pečat Mate Bobana, predsjednika HZ Herceg–Bosne. Sarajevo smo već obavijestili o ovome, ali povratnih informacija nema ni od Izetbegovića, ni od Halilovića.”
Sada mi je jasno zašto su me američki eksperti gledali sumnjičavo u Institutu za strategijsko istraživanje u Vašingtonu. Govorio sam im o «koordiniranim akcijama „RBiH i HVO u borbi protiv srpskog agresora.“ Tek sada vidim da su informacije s kojima raspolažu amerikanci verodostojnije od mojih tvrdnji. Podaci koje je saopštio Karišik jasno kazuju da se ARBiH i HVO opasno udaljavaju. Da li je to nagoveštaj sukoba dva bosanskohercegovačkog naroda, Muslimana i Hrvata? Samo bi to trebalo u situaciji kada vodimo odsudnu odbranu protiv vojske bosanskih Srba!
Posle podne odlazim sa Hasanom na jezero Jarun, u Centar odakle se održavaju radioveze sa Bosnom i Hercegovinom. Ovde stižu svi relevantni podaci iz komandi i štabova Armije Bosne i Hercegovine i ratnih predsedništava Srebrenice, Goražda, Bihaća, Tuzle, Brčkog, Gračanice, Kalesije i drugih mesta. “Svakodnevno nam se javljaju i traže pomoć u naoružanju i municiji” - izveštava me Muradif Pajt, konspirativno dr. Mrak. Šaban, Pajtov brat, pokazuje mi pregled sredstava veze koja su do sada poslali u Bosnu. Reč je o motorolama koje su nabavili i poslali “prijatelji iz Švedske i širom Evrope.” O ovom Centru u Sarajevu nisam ništa znao. Dok sam s pažnjom slušao Pajtovo referisanje, o presudnom značaju centra za za organizovanje sistema veza u AR BiH, sticao sam uverenje da dolaze bolji dani za odbranu Bosne i Hercegovine. Pohvalio sam dr. Mraka i Centar za doprinos tehničkom i opremanju Armije BiH. „Mi smo organizovali satelitsku vezu za Predsjedništvo i ARBiH.“ To do sada nisam znao. Dobivam komplet vojne opreme na poklon, sa obrazloženjem mojih novih prijatelja: “Ide zima, trebaće Vam na Igmanu!” Pred odlazak iz Centra mimoišao sam se sa dvojicom kršnih momaka. Došli iz Goražda po sredstva veze. Kako li će to stići u blokirani grad?
Popularni restoran Šumski dvor na Tuškancu početkom agresije na RBiH postalo je mesto okupljanje Bosanaca i Hercegovaca za vreme boravka u Zagrebu i Hrvatskoj ili na proputovanju za Bosnu negde iz Evrope. To je svojevrsni „informacioni centar“, gde se stiču i razmenjuju podaci „o svemu i svačemu“. Večeram sa Efendićem i koristim se prilikom da ga upoznam sa odlukom Predsednika – da komandant Halilović sa delom Glavnog štaba izađe na istureno komandno mesto na Igmanu i organizuje deblokadu Sarajeva.
«Izetbegović mi je naredio da se priključim Seferu na Igmanu. Kako ću do tamo?“ - pitam Efendića. „Polako, ne žuri! Malo se ovde odmori. Upoznaj se sa stanjem u Zagrebu, Rijeci i Ljubljani. Sa Hasanom Čengićem dogovoriću kako ćemo te uputiti u Bosnu“ - odgovorio mi je.
01.10.1992.
I dok čekam “dispoziciju” za povratak, 1. oktobra 1992. tražim od Efendića slobodno vreme da odem do Rijeke i potražim tamo unuka Damira i snahu Azru, koji žive na meni nepoznatoj adresi, kod Sarajlije Kenana Ramića, zaposlenog u riječkom “Agrokomercu”. Efendić me upućuje na vožnju autobusom, jer “službena kola danas koristi Čengić.” Ne bez straha, sa pasošem u džepu, putujem u Rijeku kroz većinu spaljenih sela u Gorskom Kotaru. Bojim se da u nekoj mogućoj kontroli autobusa i putnika moje ime ne zazvuči odviše srpski nekom prerevnosnom policajcu. Stoga sam se primirio, čak i kamuflirao zagrebačkom štampom. Suprotno običaju, izbegavam bilo kakav kontakt sa putnicima. Četiri sata vožnje proveo sam u opreznom osmatranju.
Bezuspešno tražeći prostorije “Agrokomerca” u Rijeci, dospeo sam do vile Fikreta Abdića pred Opatijom. U njoj su smeštene izbeglice iz Bosanske Krajine. Od njih sam doznao da se predstavništvo firme nalazi u hotelu “Kontinental”. To je samo desetak minuta hoda od riječke autobuske stanice, a ja sam u potrazi za „Agrokomercom“ otišao dvadesetak kilometara na suprotnu stranu!
Moja pojava u predstavništvu “Agrokomerca” je bila veliko iznenađenje za osoblje. Izbeglice sa Grbavice, Majda i Amira, su ushićene što me vide. Upoznao sam se sa Rasimom, Vinkom, Tondinijem, Arsenom, Sulejmanom Tihićem. Kažem im da tražim Kenana, Kenana Ramića! “Na putu je u Bosnu. Poveo je ljude i opremu na Igman!” Za tren se zabrinuh. Kako ću onda do unuka Dade i snahe? Ne znam gde su? Bili su kod Kenana. “Ma, ljudi, kod mene je Dado!”, javi se Vinko kroz glasan smeh.
Priča detalje o Damiru i Azri, koji su smešteni u njegovoj porodici. Sa nestrpljenjem očekujem da mi uspostavi telefonsku vezu sa Azrom, a veseli Vinko priča li, priča. Napokon uspostavljena je telefonska veza. Azra skoro da ne veruje da sam na Rijeci. Moli da što pre dođem sa Vinkom.
Kada smo stigli pred soliter gde stanuje, Vinko mi pokaza gore, na 8. sprat. Na balkonu stoje moji Damir i Azra, čekaju. Mašem! Azra odmahuje, a Dado ne! Kad stižemo u stan, Dado radosno dočeka Vinka sa “Barba Vinko!” a ja se rastužih za trenutak. Zaboravio me unuk, Vinko mu prirastao srcu! “Zlotvori”, kunem one sa sarajevskih brda, “nikada vam ovo neću oprostiti!”
Damir je sklupčan u majčinom krilu. Gleda me sa podozrenjem i nepoverenjem. Dugo vremena, ili se to tako meni činilo trebalo je da Damir, dedino unuče, koje je u maju napunilo dve i po godine, savlada stid i stekne poverenje u deda Jovana. A, kada je prepoznavanje prošlo i kada se atmosfera otoplila Damir, Dado pita za tatu Želimira, za striku Vladimira. Sa teškoćom izovara njihova imena. Za ručkom mrljavi s hranom. Stalno se drži majke. Bledunjav je, sićušan. U glavi su mu dva plava, tužna oka. «Pati za tatom Želimirom», opravdava ga Azra. I sama je veoma mršava!
Šetamo predveče oko riječkih solitera. Damiru i Azri pričam kako je u Sarajevu, o bakama Veri i Zineti (Azrinoj majci) i deda Aliji Azrin otac i Damirov deda). Pričam Damiru kako su tata i striko «pravi» borci. Po povratku, stavljam unuče u krevet i uspavljujem ga bajkom Snežana i sedam patuljaka!
A onda nas troje, Vinko, Azra i ja, raspredamo dugu priču. Vinko me iznenadio: “Tuđman ima iste namjere sa Bosnom kao i Milošević. On želi ‘Veliku Hrvatsku’, kao i Milošević ‘Veliku Srbiju’. To će Muslimane dovesti u potpuno okruženje i na putu su da dožive pravu kataklizmu! Tako misle i moji prijatelji, ali, razumljivo, javno o tome ne govorimo.” Da li ovakav scenarij imaju oni naši u Sarajevu? – pitam se.
Razgovor traje do duboko u noć. Vinko me upoznaje sa njegovim angažovanjem i Kenana Ramića oko formiranja Riječke brigade sastavljene od Bosanaca i Hercegovaca, prikupljanja materijalno-tehničkih sredstava za jedinicu i mnoge druge u Bosni i Hercegovini. Interesantne su brojke o materijalnim sredstvima upućenim u BiH. Slušam s nevericom, jer, evo, o ovome nikakvih informacija nismo imali u Sarajevu ili to samo ja nisam znao!
Azru baš i nije interesovao naš razgovor, ali je s vremena na vreme tražila da joj pričam o roditeljima u Sarajevu, mužu Želimiru, „teta“ Veri...
02.10.1992.
Jutro provodim u prostorijama Štaba za logističku podršku Bosni i Hercegovini u Rijeci, koji je formiran na osnovu odluke Fikreta Abdića, s ciljem prikupljanja svake vrste pomoći i njenog upućivanja u BiH. Količine su respektabilne, a roba raznovrsna: uniforme, vojna oprema, lako pešačko naoružanje i municija, hrana, pomagala. Štab se bavi i regrutovanjem ljudstva za Armiju RBiH. Osoblje štaba iskazuje visok patriotizam, ljubav i požrtvovanje za domovinu. Deluju samostalno. Nisu uvezani u sistem logističkog obezbeđivanja ARBiH. Zbog toga postoji mogućnost da ih hrvatska vlada proglasi neregularnim i zabrani delatnost. Vinko mi kaže da dobivaju značajnu pomoć od Ivana Račkog, brigadira hrvatske vojske i komandanta Riječke zone odgovornosti. Poznam tog čoveka petnaest godina. Upoznao sam ga kao talentovanog i uspešnog mladog oficira u kasarni “Maršal Tito” u Sarajevu. Prilikom sledećeg boravka u Rijeci, otići ću da ga pozdravim i zahvalim za pomoć koju pruža odbrani BiH.
Pri povratku u Zagreb, u autobus kojim sam putovao ušla su tri uniformisana lica “pod gasom”. Čim su ušli, započeli su glasan razgovor, koji je, očigledno, bio namenjen putnicima u autobusu. “Šta misliš, ima li ovdje Srba? Treba sa njima van! Treba ih sviju strijeljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!” Zaklonjen “Vjesnikom”, na sedalu u sredini autobusa, gotovo bez daha, pratio sam ponašanje pripitih vojaka i reakcije putnika. Na odmoru, pred nekom krčmom, nisam izlazio iz vozila. Pravio sam se da spavam. Odahnuo sam tek kada su vojaci napustili autobus u Karlovcu. Pa i onda, putovanje do Zagreba nisam proveo bezbrižno.
Supružnici Senad i Silvija Palić su me dočekali na Autobuskom kolodvoru u Zagrebu. Kao student opštenarodne odbrane, Silvija je bila na stažu u Sarajevu, a ja sam joj bio komandant kursa. Sada je oficir Hrvatske vojske, u tajnosti je uključena u akciju pomoći Bosni i Hercegovini. Senad radi u Logističkom centru okruga Bihać i u Zagreb je došao da preuzme neka sredstva za okrug.
Smešteni u zaklonjeni deo restorana razmenjujemo iskustvo o ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Silvija govori o strahotama rata u Hrvatskoj 1991. godine, o izgonu Srba, stratištima, o nacionalističkoj politici Franje Tuđmana i HDZ Hrvatske «Veoma su uključeni u rat u BiH. HV je dobro naoružala HVO, a Boban ima veliku potporu iz Banskih dvora», kaže Silvija. «Strahujem da će doći do oružane konfrontacije HVO i AR BiH. Tada će to biti krvavi rat dvaju naroda koji jedni uz druge žive tisućama godina!» Ne slažem se sa ovakvom crnom slutnjom, ali ne ulazim u raspravu. Šta ako ima više argumenata od mene?
Senad me, veoma profesionalno, upoznaje sa situacijom u Bosanskoj Krajini i Bihaću. Ponavlja sličnu priču komandanata u Sarajevu – nema ovo, nema ono, nedostaje ovo, nedostaje ono. «Ipak, tu je blizu logistički centar AR BiH, u Zagrebu, pa se nekako dovijamo. U nečem bolje nego vi u Sarajevu. Sa HVO u Bihaću dobro sarađujemo, bar za sada», informiše Senad. Eto, bar malo svetla u celoj priči Silvije i Senada. U svakom slučaju razgovor sa dvoje mladih ljudi ohrabrio me, s obzirom na činjenicu da ih ima koji su dušom i srcem vezani za BiH. Nismo sami, eto, to je!
Današnji susret sa Kemom Karišikom me dodatno oraspoložio. Naše poznanstvo datira od aprila, kada se Patriotska liga priključila Štabu TO, a on je jedan od njenih osnivača. Dobro sam ga upoznao. Sviđa mi se kao čovek, cenim ga, veoma je korektan i dobronameran, meni ljubazno naklonjen. Kažem mu: ”Vama, Kemo, ovde nije mesto. Ovo mogu da rade i ljudi sa manjim vojno-stručnim znanjima. Sarajevu i Bosni su potrebni oficiri visokog stručnog znanja. Vi ste takav. Neophodni ste Glavnom štabu OS. Komandno mesto Glavnog štaba izmešta se na Igman ovih dana. Tamo vam je mesto. Čim se sretnem sa Seferom, tražiću da Vas vrati iz Zagreba!”
Srdačno se smeje i kaže: „Pa, Sefer me i poslao ovamo, da mu se 'ne petljam' u posao.“ „Mislim da niste u pravu“, odgovaram. „Vi ste nam neophodni u Štabu i Sefer je toga svestan. Videćete, za mesec dana eto Vas na Igmanu!“
05.10.1992.
Sa Šabanom odlazim kolima u Ljubljanu, da na aerodromu “Brnik” podignem pakete sa sredstvima veze, koja su stigla iz neke prijateljske zemlje. Pitam Šabana iz koje, ali on odgovara: “Ne znam ni ja!” Ne verujem mu. Mene, u biti, to i ne interesuje, samo pokušavam da saznam da li se meni veruje ili ne!? Teško ću stići do tog odgovora.
U Ljubljani me vodi na ručak. Nalazim Sašu Vugdalića. To je, po mom sudu, čovek–univerzalac. Nekad odličan fudbalski golman, a sada novinar kome su vrata svugde u svetu širom otvorena. Upozorava me prijateljski: “Pazi, Jovo! To je srpski restoran.” Inače, Saša je štrajkovao glađu u Ljubljani onog dana kada je obznanjena rezolucija o zabrani naoružanja na prostorima ex–Jugoslavije. Napisao sam mu tada pismo podrške i divljenja, a on mi sada vraća srdačnim prijemom u “deželi”.
U redakciji “Slovenskih novica” dajem intervju. Nešto kasnije isto sam uradio i na poziv Radio Slovenije, gde sam imao direktno uključenje u program. “Slušao sam te, dobar si bio. Ma, ne dobar, bio si vrlo dobar!”, osokoljava me Saša kad smo se ponovo našli uveče.
Svih ovih dana u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, razgovaram sa poznanicima, prijateljima i kolegama o načinima organizovanja, prikupljanja i upućivanja pomoći u Bosnu. Čude me kazivanja nekih od njih da slabo sarađuju sa Efendićem, jer ih nigde ne notira. Njihovo angažovanje “ne prolazi kroz papire”. Ne žele dalje tako, hoće da se saradnja legalizira i napusti sistem “ho–ruk!” To kažem Hasanu.
Efendić se žesti. „Dolaze ljudi iz Goražda, Bihaća, Sarajeva, sa Igmana, odasvud, i traže naoružanje i municiju, odeću, obuću, hranu, sanitetska sredstva za svoje jedinice. Sve ih treba pohapsiti i pod stražom uputiti odakle su došli. Ovako samostalno dolaženje je napuštanje borbe. Sve što nabavimo distribuiramo po našem planu, a po zahtjevu Glavnog štaba", kaže Hasan. Verovatno je u pravu.
I sām sam se uverio u nesvrsishodnost pojedinačnih dolazaka u logistiku. Obišao sam tri skladišta sa pretežno intendantskim materijalnim sredstvima i ostao razočaran. Veći deo uniformi, džempera, veša, potkapa, čizama, bio je iz vojnih skladišta iz Istočne Nemačke, s veličinama za vojnike–tenkiste. Godina proizvodnje stara, 1980–1985. Kožni delovi opreme su poprimili zelenkastu boju. Nadležni iz skladišta su se hvalili: “U Bosnu smo poslali na desetine hiljada kompleta!”, a znam da nijedan deo ovih uniformi nije stigao do Sarajeva.
O svom razočarenju sam razgovarao sa Efendićem. “Znam da je takvo stanje. Šta se može? U situaciji smo ‘daj šta daš’! Svaka nam je krpica dobro došla. Tako je sada, sutra će sigurno biti bolje. Čengić se angažovao da nabavi kvalitetnije uniforme i drugu vojnu opremu. Biće bolje!”
08.10.1992.
Jedan dan provodim u bazi za obuku diverzantskih grupa u zabitom delu Sljemena, nedaleko Zagreba. Tridesetak mladića i devojaka, većinom iz Krajine, izvode borbenu obuku i pripremaju se da za dvadeset-trideset dana krenu u Bosnu. S nestrpljenjem čekaju taj dan. Upozoravam ih da je stanje na terenu teško. Nedostaje oružja, municije, druge vojne opreme. Ali ih i sokolim: “Vašim diverzijama u pozadini agresora možete znatno promeniti situaciju u našu korist. Vaša je uloga odlučujuća za daljnje vođenje rata. Vi ste naša nada!”
Proveravam stepen obučenosti i uvežbanosti ove diverzantske grupe. Tokom izvođenja taktičkih radnji uverio sam se da im treba još dosta vremena i boljeg stručnog rada kako bi postigli borbenu sposobnost za „stići i uteći“.
Devojke i mladići poseduju visok moral i patriotizam, tu im nemam šta zameriti, ali to nije dovoljno s obzirom na diverzantske zadatke koji treba da izvršavaju u BiH.
Plaši me činjenica da ovi mladi diverzanti odlaze za “koji dan”, a nemaju neophodnu vojnu opremu za izvođenje najsloženijih borbenih radnji. Imam utisak da su manje-više prepušteni sami sebi i da su bez dovoljno materijalne i stručne podrške. To se mora izmeniti. Insistiraću kod Efendića da im se posveti više pažnje.
Vreme do odlaska na Igman provodim najviše sa Kenanom Ramićem. On je Želimirov vršnjak i “saborac”: Zajedno su bili sedamdesetih na odsluženju vojnog roka na ostrvu Lastovu. Kod njega su snaha Azra i unuk Dado bili smešteni nakon odlaska iz Sarajeva, a on se, s početka agresije, nakon dolaska Fikreta Abdića u Rijeku i formiranja Štaba za podršku Bosni i Hercegovini, uključio s mnogo entuzijazma i požrtvovanja u pomaganje domovini.
Kenan je veliki radiša i požrtvovam mladić, koji, verovatno s razlogom, ima mnogo zamerki na rad ljudi iz BiH ovde u Hrvatskoj. Uočio je mnogo slabosti, a najveća je, kako kaže, „nema skoro nikakve saradnje na relaciji Logistički štab Rijeka – Zagreb – Sarajevo.“ Ramićevo iskustvo je negativno kada je u pitanju organizacija i obuka BH dobrovoljaca u Hrvatskoj. „I još crnje je to, što posle obuke, koja zahteva i znatna materijalna ulaganja, po dolasku u BiH, u rodni kraj, manji broj se prijavljuje u jedinice AR BiH. Ovo im dođe kao kanal za spajanje sa porodicama, pa kad to ostvare, onda sav napor troše na njihovo izvlačenje u Hrvatsku, i dalje u Evropu. Tvrdim vam da će se i ova grupa diverzanata rasturiti odmah po dolasku u Bosnu. Sav trud i materijalna sredstva uloženi u njihovu obuku će propasti!”, rezignirano govori Kenan.
U „Večernjim vijestima“ Radio Zagreba čuo sam vest o smrti Vilija Branta, bivšeg nemačkog kancelara i dugogodišnjeg vođe Socijaldemokratske partije Nemačke. Bio je besprekoran demokrata, koji je uvećao ugled Nemaca u svetu. Istakao se u politici pomirenja sa komunističkom Istočnom Nemačkom. 1971. godine dobio je Nobelovu nagradu za mir.
Kenan mi je doneo vest da je u Sarajevu u toku dana od granatiranja Doma za siročad „Ljubica Ivezić“ ubijeno troje štićenika, a 13 teško ranjeno. Nakon prebacivanja povređenih u bolnicu Koševo lekari su izvršili osam amputacija., Bože dragi, evo i daleko izvan Sarajeva sustižu me pogubne informacije o stradanju dece! Dokle tako!?
11.09.1992.
Ovih dana u Hrvatskoj i Sloveniji srećem ljude koji mi sa ponosom govore o pomoći koju su poslali u Bosnu. Jedan od njih je i Asim Perviz, cenjeni stručnjak, dugogodišnji žitelj Slovenije i jedan od direktora “Iskre”. Odveo me u svoj magazin, ispunjen raznim tehničkim sredstvima, koje ovih dana treba da pošalje u BiH. Pun je optimizma. Zadivljuje njegova vera u skori kraj rata. Vugdalić i ja, njegovi sagovornici, ne delimo to mišljenje. Vugdalić ima mnogo informacija o prikupljanju novčanih sredstava za pomoć Bosni. Poznate su mu banke i žiro računi u USA, Austriji, Nemačkoj, pa čak i u Australiji, na koje “padaju” ti novci, ali ne zna gde stižu. Uveren je da je u pitanju sramna rabota otuđivanja pomoći, u koju je umešan i međunarodni kriminal. Njih dvojica ogorčeni su i na slovenačku vladu, koja dopušta brojnim oficirima bivše JNA, sa stanovima i porodicama u Sloveniji, da i dalje rade u JNA, i još na komandnim dužnostima u vojsci „Srpske krajine“ i „Republike Srpske“. “To ne čudi kad Slovenija, i u doba rata u Hrvatskoj, ali i sada, kad rat bjesni u Bosni i Hercegovini i kad su na snazi ekonomske sankcije Jugoslaviji, ostvaruje 34% svog ukupnog izvoza u Jugoslaviju”, naglašava Perviz. Pitam se, onda, otkud mu toliko optimizma, kad sve ovo čuje i zna?
O ovim neveselim temama često raspravljam i sa prijateljem Šefketom Đapom. “Sve je to tako! Ne ide kako bi trebalo. Napokon, poslije toliko godina služenja drugima, sada mi, Muslimani, sami odlučujemo o svojoj sudbini. Nemamo skoro nikakva iskustva u izgradnji države i vlasti, u organizovanju diplomacije. Nama je pružena prava prilika i to ćemo znati dobro iskoristiti. Izetbegović je pravi čovjek, na pravom mjestu i u pravo vrijeme!”, s uvjerenjem tvrdi Đapo.
“Buni me kako niste izvršili deblokadu Sarajeva kada smo vam odavde poslali enormne količine vojne opreme i dvije brigade dobro opremljenih i uvježbanih ljudi?” I još provokativno dodaje, a osjećam i sa žalošću: “Zašto u odbrani Sarajeva nema više Srba?” Gledam ga i smireno mu kažem: “Znaš li u kakvom okruženju žive Srbi koji su se opredelili za Republiku Bosnu i Hercegovinu? Za one sa Pala i šire, mi smo izrodi srpskog naroda, izdajice. S druge strane, mnogi Muslimani nemaju poverenja u nas. Pitaju se, ali, bogami, neki znaju pitati i direktno, bez ustezanja: ‘Zašto ste ostali? Zašto niste sa ‘svojima’? Izjednačavaju nas sa četnicima. Sećaš li se 3. maja? Dok sam pomagao izvlačenje Predsednika iz kolone vozila JNA, čuo sam preko motorole: ‘Izdao je svoj narod, izdaće i nas!’ Kako onda možeš očekivati masovno uključivanje Srba u oružane snage? Oni verovatno misle da nigde više ne pripadaju!” - smireno Šefketu prenosim iskustva sa terena.
Đapo mi je veoma drag, ali očigledno da jednostrano gleda na pitanje učešća Srba u Armiji BiH. Imam i za njega mnogobrojna pitanja, kao što su: zašto onda ti nisi u Sarajevu da ga zajednički branimo? Zašto nema većeg broja Srba, a u Sarajevu ih ima između 40.000 i 50.000, u vlasti, u preduzećima, u direktorskim foteljama u školama, fakultetima, pa i za kasom u prodavnicama? Prepuštam da sami Muslimani prosude zašto većina Srba u Sarajevu žive u dvostrukom strahu – od granata i snajpera srbo-četnika sa brda i «zalutalih» metaka u gradu. Šefkete, daleko si od stvarnosti!
12.10.1992.
Već sam petnaest dana u Hrvatskoj, ali nikako da odem u Bosnu. Zapitkujem nervozno Efendića, on stalno ponavlja: “Ima vremena! Dogovoriću se sa Čengićem kako da te uputimo.” Smišljam kako da to ubrzam. Predlažem da mi za odlazak na Igman nabave jedno terensko vozilo, koje bi potom poslužilo isturenom komandnom mestu (IKM). Moram čekati! I dok čekam, sa Kenanom posećujem bolnicu u Opatiji, u kojoj su smešteni ranjenici iz Bosne. Nosimo im hedije (tur., poklon – nap. autora), idemo od kreveta do kreveta, razgovaramo i obostrano se sokolimo. I njima i meni treba hrabrosti. Njima, naravno, više. Ali, ne svima. Evo, Vildane, žene s plavim, krupnim očima . Iz Dervente je, borac 103. brigade. Desna joj je noga amputirana. Muž joj je poginuo u aprilu. Otac, majka i njena šestogodišnja devojčica su u logoru. Ništa o njima ne zna tri meseca. “Samo da im se ne desi najgore. Za mene nije važno. Šta li sam ja skrivila Bogu da me ovako kazni? Vjerujem da će mi sačuvati kćerku!”, govori Vildana, bez suza u očima. “Presahle!”, pravda se. “Vi, očevi, nemate tako snažna osjećanja prema djeci, kakve imamo mi majke.” Svesna je stanja u kome se nalazi. “Jedva čekam da se vratim u jedinicu. I ovako, bez jedne noge, mogu biti korisna. Neka me rasporede u centar veza, pa će vidjeti šta sve Vildana može!”, ponosito zaključuje ova hrabra žena.
Postideh se pred njom kad mi nekontrolisano suza skliznu niz lice. Ispričah joj tužnu priču porodice Bojadži, sa sarajevskog Sedrenika. Presahle Vildanine oči zarosiše. ...
Vraćamo se Kenan i ja iz Lovrana. Nedeljno je posle podne. Sa radio talasa odjekuje glas reportera. Prenos neke nogometne utakmice. U vidokrugu oči su mi pune mora. Ostrvo Krk, Bakar, Rijeka, Opatija ... Normalan nedeljni dan, u normalnom svetu, a tamo, u Bosni ....?
Vinko je danas besan. “Zašto, barba Vinko?”, pitam ga. Uzrok je informacija koju je čuo. “U Zagrebu je postignut dogovor Efendića, Čengića i Halila Halilbegovića sa predstavnicima jedna islamske zemlje ....” – “Koje?”, presekoh mu kazivanje, “Nisu mi htjeli reći!”, odbrusi Vinko, te nastavi “.... da u rat uključe 40.000 dobrovoljaca–mudžehedina. To treba odmah presjeći!” Nisam se složio sa njime: “Zašto? Mislim da je to dobro! Svako ko se hoće boriti za odbranu zemlje, dobro je došao”, a priznajem, tada baš i nisam osobito mnogo znao o mudžahedinima. “Ako se to desi, eto vam vjerskog rata u Bosni! To su vjerski borci, fanatici poput japanskih kamikaza. Idu u borbu na Alahovom putu i za njega ginu. Kud će bolja potvrda, i optužba, dabome, da Izetbegović hoće islamsku državu.?! Sjećate li se Karadžićeve: ‘Mi, srpski narod, određeni smo da spriječimo prodor islama na zapad. Dođu li mudžahedini u Bosnu, eto vam Evrope i svijeta za vrat!”
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
* Pri povratku u Zagreb, u autobus su ušla tri uniformisana lica “pod gasom”. Započeli su glasan razgovor: “Šta misliš, ima li ovdje Srba? Treba s njima van! Treba ih sve streljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!”
* Vinko je besan - “U Zagrebu je postignut dogovor Efendića, Čengića i Halila Halilbegovića sa predstavnicima jedne islamske zemlje ....” – “Koje?”, presekoh mu kazivanje, “Nisu mi htjeli reći!”, odbrusi Vinko, te nastavi “.... da u rat uključe 40.000 dobrovoljaca–mudžehedina. To treba odmah presjeći!”
Unuk me zaboravio, ne zna deda Jovu
30.09.1992.
Zagreb. Najveći deo dana provodim u Uredu Republike Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj. Upoznajem osoblje. Nađa je radila do maja u sarajevskom JAT-u. Žena iz Hrasnice kaže da me upoznala “preko televizije”, bivša nastavnica iz Tuzle me prepoznaje “po glasu”. Nema šta, godi!
Vojni deo Ureda aktivira i upućuje dobrovoljce na ratište u Bosnu. Prihvata ranjenike i smešta ih u bolnice. Prikuplja materijalno–tehnička sredstva i upućuje ih na slobodnu teritoriju u Bosni i Hercegovini. Hasan Efendić i Meho Karišik, osnivač Patriotske lige, upoznaju me o radu vojnog dela Ureda.
“Nabavka naoružanja ide preko Hasana Čengića. On je bio imam Zagrebačke džamije. Mi nemamo uvida u njegov dio posla!” - s dozom nezadovoljstva govori Efendić. “Meho i ja smo dobri poznavaoci oružja i znamo vrlo dobro što je potrebno našoj Armiji. Čengić često nabavlja zastarjelu tehniku, stare modele oružja, a nas nikad ne konsultuje. U Rijeci i Ljubljani imamo pozadinske centre ARBiH preko kojih prikupljamo materijalna sredstva. Oni imaju i zadatak formiranja i obuke jedinica koje se upućuju u Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska i slovenačka strana nas značajno pomažu u opremanju jedinica za rat u Bosni” - uključuje se u razgovor Kemo.
“Do sada sam sedam puta pratio transporte sa vojnom opremom do Igmana. U posljednje vrijeme je sve više problema prilikom prolaska kroz Hercegovinu. Jedinice HVO nam gotovo redovno zaplijene jedan dio robe, bez obzira na naše protivljenje. Mi imamo podatke, da Hrvatska vojska oprema HVO naoružanjem i vojnom opremom i da je HVO na logističkom obezbjeđanju Ministarstva obrane RH“ - kaže Karišik i nastavlja: „Ne vodi ovo dobru! Sva vojna dokumenta u koja smo imali uvid nose pečat Mate Bobana, predsjednika HZ Herceg–Bosne. Sarajevo smo već obavijestili o ovome, ali povratnih informacija nema ni od Izetbegovića, ni od Halilovića.”
Sada mi je jasno zašto su me američki eksperti gledali sumnjičavo u Institutu za strategijsko istraživanje u Vašingtonu. Govorio sam im o «koordiniranim akcijama „RBiH i HVO u borbi protiv srpskog agresora.“ Tek sada vidim da su informacije s kojima raspolažu amerikanci verodostojnije od mojih tvrdnji. Podaci koje je saopštio Karišik jasno kazuju da se ARBiH i HVO opasno udaljavaju. Da li je to nagoveštaj sukoba dva bosanskohercegovačkog naroda, Muslimana i Hrvata? Samo bi to trebalo u situaciji kada vodimo odsudnu odbranu protiv vojske bosanskih Srba!
Posle podne odlazim sa Hasanom na jezero Jarun, u Centar odakle se održavaju radioveze sa Bosnom i Hercegovinom. Ovde stižu svi relevantni podaci iz komandi i štabova Armije Bosne i Hercegovine i ratnih predsedništava Srebrenice, Goražda, Bihaća, Tuzle, Brčkog, Gračanice, Kalesije i drugih mesta. “Svakodnevno nam se javljaju i traže pomoć u naoružanju i municiji” - izveštava me Muradif Pajt, konspirativno dr. Mrak. Šaban, Pajtov brat, pokazuje mi pregled sredstava veze koja su do sada poslali u Bosnu. Reč je o motorolama koje su nabavili i poslali “prijatelji iz Švedske i širom Evrope.” O ovom Centru u Sarajevu nisam ništa znao. Dok sam s pažnjom slušao Pajtovo referisanje, o presudnom značaju centra za za organizovanje sistema veza u AR BiH, sticao sam uverenje da dolaze bolji dani za odbranu Bosne i Hercegovine. Pohvalio sam dr. Mraka i Centar za doprinos tehničkom i opremanju Armije BiH. „Mi smo organizovali satelitsku vezu za Predsjedništvo i ARBiH.“ To do sada nisam znao. Dobivam komplet vojne opreme na poklon, sa obrazloženjem mojih novih prijatelja: “Ide zima, trebaće Vam na Igmanu!” Pred odlazak iz Centra mimoišao sam se sa dvojicom kršnih momaka. Došli iz Goražda po sredstva veze. Kako li će to stići u blokirani grad?
Popularni restoran Šumski dvor na Tuškancu početkom agresije na RBiH postalo je mesto okupljanje Bosanaca i Hercegovaca za vreme boravka u Zagrebu i Hrvatskoj ili na proputovanju za Bosnu negde iz Evrope. To je svojevrsni „informacioni centar“, gde se stiču i razmenjuju podaci „o svemu i svačemu“. Večeram sa Efendićem i koristim se prilikom da ga upoznam sa odlukom Predsednika – da komandant Halilović sa delom Glavnog štaba izađe na istureno komandno mesto na Igmanu i organizuje deblokadu Sarajeva.
«Izetbegović mi je naredio da se priključim Seferu na Igmanu. Kako ću do tamo?“ - pitam Efendića. „Polako, ne žuri! Malo se ovde odmori. Upoznaj se sa stanjem u Zagrebu, Rijeci i Ljubljani. Sa Hasanom Čengićem dogovoriću kako ćemo te uputiti u Bosnu“ - odgovorio mi je.
01.10.1992.
I dok čekam “dispoziciju” za povratak, 1. oktobra 1992. tražim od Efendića slobodno vreme da odem do Rijeke i potražim tamo unuka Damira i snahu Azru, koji žive na meni nepoznatoj adresi, kod Sarajlije Kenana Ramića, zaposlenog u riječkom “Agrokomercu”. Efendić me upućuje na vožnju autobusom, jer “službena kola danas koristi Čengić.” Ne bez straha, sa pasošem u džepu, putujem u Rijeku kroz većinu spaljenih sela u Gorskom Kotaru. Bojim se da u nekoj mogućoj kontroli autobusa i putnika moje ime ne zazvuči odviše srpski nekom prerevnosnom policajcu. Stoga sam se primirio, čak i kamuflirao zagrebačkom štampom. Suprotno običaju, izbegavam bilo kakav kontakt sa putnicima. Četiri sata vožnje proveo sam u opreznom osmatranju.
Bezuspešno tražeći prostorije “Agrokomerca” u Rijeci, dospeo sam do vile Fikreta Abdića pred Opatijom. U njoj su smeštene izbeglice iz Bosanske Krajine. Od njih sam doznao da se predstavništvo firme nalazi u hotelu “Kontinental”. To je samo desetak minuta hoda od riječke autobuske stanice, a ja sam u potrazi za „Agrokomercom“ otišao dvadesetak kilometara na suprotnu stranu!
Moja pojava u predstavništvu “Agrokomerca” je bila veliko iznenađenje za osoblje. Izbeglice sa Grbavice, Majda i Amira, su ushićene što me vide. Upoznao sam se sa Rasimom, Vinkom, Tondinijem, Arsenom, Sulejmanom Tihićem. Kažem im da tražim Kenana, Kenana Ramića! “Na putu je u Bosnu. Poveo je ljude i opremu na Igman!” Za tren se zabrinuh. Kako ću onda do unuka Dade i snahe? Ne znam gde su? Bili su kod Kenana. “Ma, ljudi, kod mene je Dado!”, javi se Vinko kroz glasan smeh.
Priča detalje o Damiru i Azri, koji su smešteni u njegovoj porodici. Sa nestrpljenjem očekujem da mi uspostavi telefonsku vezu sa Azrom, a veseli Vinko priča li, priča. Napokon uspostavljena je telefonska veza. Azra skoro da ne veruje da sam na Rijeci. Moli da što pre dođem sa Vinkom.
Kada smo stigli pred soliter gde stanuje, Vinko mi pokaza gore, na 8. sprat. Na balkonu stoje moji Damir i Azra, čekaju. Mašem! Azra odmahuje, a Dado ne! Kad stižemo u stan, Dado radosno dočeka Vinka sa “Barba Vinko!” a ja se rastužih za trenutak. Zaboravio me unuk, Vinko mu prirastao srcu! “Zlotvori”, kunem one sa sarajevskih brda, “nikada vam ovo neću oprostiti!”
Damir je sklupčan u majčinom krilu. Gleda me sa podozrenjem i nepoverenjem. Dugo vremena, ili se to tako meni činilo trebalo je da Damir, dedino unuče, koje je u maju napunilo dve i po godine, savlada stid i stekne poverenje u deda Jovana. A, kada je prepoznavanje prošlo i kada se atmosfera otoplila Damir, Dado pita za tatu Želimira, za striku Vladimira. Sa teškoćom izovara njihova imena. Za ručkom mrljavi s hranom. Stalno se drži majke. Bledunjav je, sićušan. U glavi su mu dva plava, tužna oka. «Pati za tatom Želimirom», opravdava ga Azra. I sama je veoma mršava!
Šetamo predveče oko riječkih solitera. Damiru i Azri pričam kako je u Sarajevu, o bakama Veri i Zineti (Azrinoj majci) i deda Aliji Azrin otac i Damirov deda). Pričam Damiru kako su tata i striko «pravi» borci. Po povratku, stavljam unuče u krevet i uspavljujem ga bajkom Snežana i sedam patuljaka!
A onda nas troje, Vinko, Azra i ja, raspredamo dugu priču. Vinko me iznenadio: “Tuđman ima iste namjere sa Bosnom kao i Milošević. On želi ‘Veliku Hrvatsku’, kao i Milošević ‘Veliku Srbiju’. To će Muslimane dovesti u potpuno okruženje i na putu su da dožive pravu kataklizmu! Tako misle i moji prijatelji, ali, razumljivo, javno o tome ne govorimo.” Da li ovakav scenarij imaju oni naši u Sarajevu? – pitam se.
Razgovor traje do duboko u noć. Vinko me upoznaje sa njegovim angažovanjem i Kenana Ramića oko formiranja Riječke brigade sastavljene od Bosanaca i Hercegovaca, prikupljanja materijalno-tehničkih sredstava za jedinicu i mnoge druge u Bosni i Hercegovini. Interesantne su brojke o materijalnim sredstvima upućenim u BiH. Slušam s nevericom, jer, evo, o ovome nikakvih informacija nismo imali u Sarajevu ili to samo ja nisam znao!
Azru baš i nije interesovao naš razgovor, ali je s vremena na vreme tražila da joj pričam o roditeljima u Sarajevu, mužu Želimiru, „teta“ Veri...
02.10.1992.
Jutro provodim u prostorijama Štaba za logističku podršku Bosni i Hercegovini u Rijeci, koji je formiran na osnovu odluke Fikreta Abdića, s ciljem prikupljanja svake vrste pomoći i njenog upućivanja u BiH. Količine su respektabilne, a roba raznovrsna: uniforme, vojna oprema, lako pešačko naoružanje i municija, hrana, pomagala. Štab se bavi i regrutovanjem ljudstva za Armiju RBiH. Osoblje štaba iskazuje visok patriotizam, ljubav i požrtvovanje za domovinu. Deluju samostalno. Nisu uvezani u sistem logističkog obezbeđivanja ARBiH. Zbog toga postoji mogućnost da ih hrvatska vlada proglasi neregularnim i zabrani delatnost. Vinko mi kaže da dobivaju značajnu pomoć od Ivana Račkog, brigadira hrvatske vojske i komandanta Riječke zone odgovornosti. Poznam tog čoveka petnaest godina. Upoznao sam ga kao talentovanog i uspešnog mladog oficira u kasarni “Maršal Tito” u Sarajevu. Prilikom sledećeg boravka u Rijeci, otići ću da ga pozdravim i zahvalim za pomoć koju pruža odbrani BiH.
Pri povratku u Zagreb, u autobus kojim sam putovao ušla su tri uniformisana lica “pod gasom”. Čim su ušli, započeli su glasan razgovor, koji je, očigledno, bio namenjen putnicima u autobusu. “Šta misliš, ima li ovdje Srba? Treba sa njima van! Treba ih sviju strijeljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!” Zaklonjen “Vjesnikom”, na sedalu u sredini autobusa, gotovo bez daha, pratio sam ponašanje pripitih vojaka i reakcije putnika. Na odmoru, pred nekom krčmom, nisam izlazio iz vozila. Pravio sam se da spavam. Odahnuo sam tek kada su vojaci napustili autobus u Karlovcu. Pa i onda, putovanje do Zagreba nisam proveo bezbrižno.
Supružnici Senad i Silvija Palić su me dočekali na Autobuskom kolodvoru u Zagrebu. Kao student opštenarodne odbrane, Silvija je bila na stažu u Sarajevu, a ja sam joj bio komandant kursa. Sada je oficir Hrvatske vojske, u tajnosti je uključena u akciju pomoći Bosni i Hercegovini. Senad radi u Logističkom centru okruga Bihać i u Zagreb je došao da preuzme neka sredstva za okrug.
Smešteni u zaklonjeni deo restorana razmenjujemo iskustvo o ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Silvija govori o strahotama rata u Hrvatskoj 1991. godine, o izgonu Srba, stratištima, o nacionalističkoj politici Franje Tuđmana i HDZ Hrvatske «Veoma su uključeni u rat u BiH. HV je dobro naoružala HVO, a Boban ima veliku potporu iz Banskih dvora», kaže Silvija. «Strahujem da će doći do oružane konfrontacije HVO i AR BiH. Tada će to biti krvavi rat dvaju naroda koji jedni uz druge žive tisućama godina!» Ne slažem se sa ovakvom crnom slutnjom, ali ne ulazim u raspravu. Šta ako ima više argumenata od mene?
Senad me, veoma profesionalno, upoznaje sa situacijom u Bosanskoj Krajini i Bihaću. Ponavlja sličnu priču komandanata u Sarajevu – nema ovo, nema ono, nedostaje ovo, nedostaje ono. «Ipak, tu je blizu logistički centar AR BiH, u Zagrebu, pa se nekako dovijamo. U nečem bolje nego vi u Sarajevu. Sa HVO u Bihaću dobro sarađujemo, bar za sada», informiše Senad. Eto, bar malo svetla u celoj priči Silvije i Senada. U svakom slučaju razgovor sa dvoje mladih ljudi ohrabrio me, s obzirom na činjenicu da ih ima koji su dušom i srcem vezani za BiH. Nismo sami, eto, to je!
Današnji susret sa Kemom Karišikom me dodatno oraspoložio. Naše poznanstvo datira od aprila, kada se Patriotska liga priključila Štabu TO, a on je jedan od njenih osnivača. Dobro sam ga upoznao. Sviđa mi se kao čovek, cenim ga, veoma je korektan i dobronameran, meni ljubazno naklonjen. Kažem mu: ”Vama, Kemo, ovde nije mesto. Ovo mogu da rade i ljudi sa manjim vojno-stručnim znanjima. Sarajevu i Bosni su potrebni oficiri visokog stručnog znanja. Vi ste takav. Neophodni ste Glavnom štabu OS. Komandno mesto Glavnog štaba izmešta se na Igman ovih dana. Tamo vam je mesto. Čim se sretnem sa Seferom, tražiću da Vas vrati iz Zagreba!”
Srdačno se smeje i kaže: „Pa, Sefer me i poslao ovamo, da mu se 'ne petljam' u posao.“ „Mislim da niste u pravu“, odgovaram. „Vi ste nam neophodni u Štabu i Sefer je toga svestan. Videćete, za mesec dana eto Vas na Igmanu!“
05.10.1992.
Sa Šabanom odlazim kolima u Ljubljanu, da na aerodromu “Brnik” podignem pakete sa sredstvima veze, koja su stigla iz neke prijateljske zemlje. Pitam Šabana iz koje, ali on odgovara: “Ne znam ni ja!” Ne verujem mu. Mene, u biti, to i ne interesuje, samo pokušavam da saznam da li se meni veruje ili ne!? Teško ću stići do tog odgovora.
U Ljubljani me vodi na ručak. Nalazim Sašu Vugdalića. To je, po mom sudu, čovek–univerzalac. Nekad odličan fudbalski golman, a sada novinar kome su vrata svugde u svetu širom otvorena. Upozorava me prijateljski: “Pazi, Jovo! To je srpski restoran.” Inače, Saša je štrajkovao glađu u Ljubljani onog dana kada je obznanjena rezolucija o zabrani naoružanja na prostorima ex–Jugoslavije. Napisao sam mu tada pismo podrške i divljenja, a on mi sada vraća srdačnim prijemom u “deželi”.
U redakciji “Slovenskih novica” dajem intervju. Nešto kasnije isto sam uradio i na poziv Radio Slovenije, gde sam imao direktno uključenje u program. “Slušao sam te, dobar si bio. Ma, ne dobar, bio si vrlo dobar!”, osokoljava me Saša kad smo se ponovo našli uveče.
Svih ovih dana u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, razgovaram sa poznanicima, prijateljima i kolegama o načinima organizovanja, prikupljanja i upućivanja pomoći u Bosnu. Čude me kazivanja nekih od njih da slabo sarađuju sa Efendićem, jer ih nigde ne notira. Njihovo angažovanje “ne prolazi kroz papire”. Ne žele dalje tako, hoće da se saradnja legalizira i napusti sistem “ho–ruk!” To kažem Hasanu.
Efendić se žesti. „Dolaze ljudi iz Goražda, Bihaća, Sarajeva, sa Igmana, odasvud, i traže naoružanje i municiju, odeću, obuću, hranu, sanitetska sredstva za svoje jedinice. Sve ih treba pohapsiti i pod stražom uputiti odakle su došli. Ovako samostalno dolaženje je napuštanje borbe. Sve što nabavimo distribuiramo po našem planu, a po zahtjevu Glavnog štaba", kaže Hasan. Verovatno je u pravu.
I sām sam se uverio u nesvrsishodnost pojedinačnih dolazaka u logistiku. Obišao sam tri skladišta sa pretežno intendantskim materijalnim sredstvima i ostao razočaran. Veći deo uniformi, džempera, veša, potkapa, čizama, bio je iz vojnih skladišta iz Istočne Nemačke, s veličinama za vojnike–tenkiste. Godina proizvodnje stara, 1980–1985. Kožni delovi opreme su poprimili zelenkastu boju. Nadležni iz skladišta su se hvalili: “U Bosnu smo poslali na desetine hiljada kompleta!”, a znam da nijedan deo ovih uniformi nije stigao do Sarajeva.
O svom razočarenju sam razgovarao sa Efendićem. “Znam da je takvo stanje. Šta se može? U situaciji smo ‘daj šta daš’! Svaka nam je krpica dobro došla. Tako je sada, sutra će sigurno biti bolje. Čengić se angažovao da nabavi kvalitetnije uniforme i drugu vojnu opremu. Biće bolje!”
08.10.1992.
Jedan dan provodim u bazi za obuku diverzantskih grupa u zabitom delu Sljemena, nedaleko Zagreba. Tridesetak mladića i devojaka, većinom iz Krajine, izvode borbenu obuku i pripremaju se da za dvadeset-trideset dana krenu u Bosnu. S nestrpljenjem čekaju taj dan. Upozoravam ih da je stanje na terenu teško. Nedostaje oružja, municije, druge vojne opreme. Ali ih i sokolim: “Vašim diverzijama u pozadini agresora možete znatno promeniti situaciju u našu korist. Vaša je uloga odlučujuća za daljnje vođenje rata. Vi ste naša nada!”
Proveravam stepen obučenosti i uvežbanosti ove diverzantske grupe. Tokom izvođenja taktičkih radnji uverio sam se da im treba još dosta vremena i boljeg stručnog rada kako bi postigli borbenu sposobnost za „stići i uteći“.
Devojke i mladići poseduju visok moral i patriotizam, tu im nemam šta zameriti, ali to nije dovoljno s obzirom na diverzantske zadatke koji treba da izvršavaju u BiH.
Plaši me činjenica da ovi mladi diverzanti odlaze za “koji dan”, a nemaju neophodnu vojnu opremu za izvođenje najsloženijih borbenih radnji. Imam utisak da su manje-više prepušteni sami sebi i da su bez dovoljno materijalne i stručne podrške. To se mora izmeniti. Insistiraću kod Efendića da im se posveti više pažnje.
Vreme do odlaska na Igman provodim najviše sa Kenanom Ramićem. On je Želimirov vršnjak i “saborac”: Zajedno su bili sedamdesetih na odsluženju vojnog roka na ostrvu Lastovu. Kod njega su snaha Azra i unuk Dado bili smešteni nakon odlaska iz Sarajeva, a on se, s početka agresije, nakon dolaska Fikreta Abdića u Rijeku i formiranja Štaba za podršku Bosni i Hercegovini, uključio s mnogo entuzijazma i požrtvovanja u pomaganje domovini.
Kenan je veliki radiša i požrtvovam mladić, koji, verovatno s razlogom, ima mnogo zamerki na rad ljudi iz BiH ovde u Hrvatskoj. Uočio je mnogo slabosti, a najveća je, kako kaže, „nema skoro nikakve saradnje na relaciji Logistički štab Rijeka – Zagreb – Sarajevo.“ Ramićevo iskustvo je negativno kada je u pitanju organizacija i obuka BH dobrovoljaca u Hrvatskoj. „I još crnje je to, što posle obuke, koja zahteva i znatna materijalna ulaganja, po dolasku u BiH, u rodni kraj, manji broj se prijavljuje u jedinice AR BiH. Ovo im dođe kao kanal za spajanje sa porodicama, pa kad to ostvare, onda sav napor troše na njihovo izvlačenje u Hrvatsku, i dalje u Evropu. Tvrdim vam da će se i ova grupa diverzanata rasturiti odmah po dolasku u Bosnu. Sav trud i materijalna sredstva uloženi u njihovu obuku će propasti!”, rezignirano govori Kenan.
U „Večernjim vijestima“ Radio Zagreba čuo sam vest o smrti Vilija Branta, bivšeg nemačkog kancelara i dugogodišnjeg vođe Socijaldemokratske partije Nemačke. Bio je besprekoran demokrata, koji je uvećao ugled Nemaca u svetu. Istakao se u politici pomirenja sa komunističkom Istočnom Nemačkom. 1971. godine dobio je Nobelovu nagradu za mir.
Kenan mi je doneo vest da je u Sarajevu u toku dana od granatiranja Doma za siročad „Ljubica Ivezić“ ubijeno troje štićenika, a 13 teško ranjeno. Nakon prebacivanja povređenih u bolnicu Koševo lekari su izvršili osam amputacija., Bože dragi, evo i daleko izvan Sarajeva sustižu me pogubne informacije o stradanju dece! Dokle tako!?
11.09.1992.
Ovih dana u Hrvatskoj i Sloveniji srećem ljude koji mi sa ponosom govore o pomoći koju su poslali u Bosnu. Jedan od njih je i Asim Perviz, cenjeni stručnjak, dugogodišnji žitelj Slovenije i jedan od direktora “Iskre”. Odveo me u svoj magazin, ispunjen raznim tehničkim sredstvima, koje ovih dana treba da pošalje u BiH. Pun je optimizma. Zadivljuje njegova vera u skori kraj rata. Vugdalić i ja, njegovi sagovornici, ne delimo to mišljenje. Vugdalić ima mnogo informacija o prikupljanju novčanih sredstava za pomoć Bosni. Poznate su mu banke i žiro računi u USA, Austriji, Nemačkoj, pa čak i u Australiji, na koje “padaju” ti novci, ali ne zna gde stižu. Uveren je da je u pitanju sramna rabota otuđivanja pomoći, u koju je umešan i međunarodni kriminal. Njih dvojica ogorčeni su i na slovenačku vladu, koja dopušta brojnim oficirima bivše JNA, sa stanovima i porodicama u Sloveniji, da i dalje rade u JNA, i još na komandnim dužnostima u vojsci „Srpske krajine“ i „Republike Srpske“. “To ne čudi kad Slovenija, i u doba rata u Hrvatskoj, ali i sada, kad rat bjesni u Bosni i Hercegovini i kad su na snazi ekonomske sankcije Jugoslaviji, ostvaruje 34% svog ukupnog izvoza u Jugoslaviju”, naglašava Perviz. Pitam se, onda, otkud mu toliko optimizma, kad sve ovo čuje i zna?
O ovim neveselim temama često raspravljam i sa prijateljem Šefketom Đapom. “Sve je to tako! Ne ide kako bi trebalo. Napokon, poslije toliko godina služenja drugima, sada mi, Muslimani, sami odlučujemo o svojoj sudbini. Nemamo skoro nikakva iskustva u izgradnji države i vlasti, u organizovanju diplomacije. Nama je pružena prava prilika i to ćemo znati dobro iskoristiti. Izetbegović je pravi čovjek, na pravom mjestu i u pravo vrijeme!”, s uvjerenjem tvrdi Đapo.
“Buni me kako niste izvršili deblokadu Sarajeva kada smo vam odavde poslali enormne količine vojne opreme i dvije brigade dobro opremljenih i uvježbanih ljudi?” I još provokativno dodaje, a osjećam i sa žalošću: “Zašto u odbrani Sarajeva nema više Srba?” Gledam ga i smireno mu kažem: “Znaš li u kakvom okruženju žive Srbi koji su se opredelili za Republiku Bosnu i Hercegovinu? Za one sa Pala i šire, mi smo izrodi srpskog naroda, izdajice. S druge strane, mnogi Muslimani nemaju poverenja u nas. Pitaju se, ali, bogami, neki znaju pitati i direktno, bez ustezanja: ‘Zašto ste ostali? Zašto niste sa ‘svojima’? Izjednačavaju nas sa četnicima. Sećaš li se 3. maja? Dok sam pomagao izvlačenje Predsednika iz kolone vozila JNA, čuo sam preko motorole: ‘Izdao je svoj narod, izdaće i nas!’ Kako onda možeš očekivati masovno uključivanje Srba u oružane snage? Oni verovatno misle da nigde više ne pripadaju!” - smireno Šefketu prenosim iskustva sa terena.
Đapo mi je veoma drag, ali očigledno da jednostrano gleda na pitanje učešća Srba u Armiji BiH. Imam i za njega mnogobrojna pitanja, kao što su: zašto onda ti nisi u Sarajevu da ga zajednički branimo? Zašto nema većeg broja Srba, a u Sarajevu ih ima između 40.000 i 50.000, u vlasti, u preduzećima, u direktorskim foteljama u školama, fakultetima, pa i za kasom u prodavnicama? Prepuštam da sami Muslimani prosude zašto većina Srba u Sarajevu žive u dvostrukom strahu – od granata i snajpera srbo-četnika sa brda i «zalutalih» metaka u gradu. Šefkete, daleko si od stvarnosti!
12.10.1992.
Već sam petnaest dana u Hrvatskoj, ali nikako da odem u Bosnu. Zapitkujem nervozno Efendića, on stalno ponavlja: “Ima vremena! Dogovoriću se sa Čengićem kako da te uputimo.” Smišljam kako da to ubrzam. Predlažem da mi za odlazak na Igman nabave jedno terensko vozilo, koje bi potom poslužilo isturenom komandnom mestu (IKM). Moram čekati! I dok čekam, sa Kenanom posećujem bolnicu u Opatiji, u kojoj su smešteni ranjenici iz Bosne. Nosimo im hedije (tur., poklon – nap. autora), idemo od kreveta do kreveta, razgovaramo i obostrano se sokolimo. I njima i meni treba hrabrosti. Njima, naravno, više. Ali, ne svima. Evo, Vildane, žene s plavim, krupnim očima . Iz Dervente je, borac 103. brigade. Desna joj je noga amputirana. Muž joj je poginuo u aprilu. Otac, majka i njena šestogodišnja devojčica su u logoru. Ništa o njima ne zna tri meseca. “Samo da im se ne desi najgore. Za mene nije važno. Šta li sam ja skrivila Bogu da me ovako kazni? Vjerujem da će mi sačuvati kćerku!”, govori Vildana, bez suza u očima. “Presahle!”, pravda se. “Vi, očevi, nemate tako snažna osjećanja prema djeci, kakve imamo mi majke.” Svesna je stanja u kome se nalazi. “Jedva čekam da se vratim u jedinicu. I ovako, bez jedne noge, mogu biti korisna. Neka me rasporede u centar veza, pa će vidjeti šta sve Vildana može!”, ponosito zaključuje ova hrabra žena.
Postideh se pred njom kad mi nekontrolisano suza skliznu niz lice. Ispričah joj tužnu priču porodice Bojadži, sa sarajevskog Sedrenika. Presahle Vildanine oči zarosiše. ...
Vraćamo se Kenan i ja iz Lovrana. Nedeljno je posle podne. Sa radio talasa odjekuje glas reportera. Prenos neke nogometne utakmice. U vidokrugu oči su mi pune mora. Ostrvo Krk, Bakar, Rijeka, Opatija ... Normalan nedeljni dan, u normalnom svetu, a tamo, u Bosni ....?
Vinko je danas besan. “Zašto, barba Vinko?”, pitam ga. Uzrok je informacija koju je čuo. “U Zagrebu je postignut dogovor Efendića, Čengića i Halila Halilbegovića sa predstavnicima jedna islamske zemlje ....” – “Koje?”, presekoh mu kazivanje, “Nisu mi htjeli reći!”, odbrusi Vinko, te nastavi “.... da u rat uključe 40.000 dobrovoljaca–mudžehedina. To treba odmah presjeći!” Nisam se složio sa njime: “Zašto? Mislim da je to dobro! Svako ko se hoće boriti za odbranu zemlje, dobro je došao”, a priznajem, tada baš i nisam osobito mnogo znao o mudžahedinima. “Ako se to desi, eto vam vjerskog rata u Bosni! To su vjerski borci, fanatici poput japanskih kamikaza. Idu u borbu na Alahovom putu i za njega ginu. Kud će bolja potvrda, i optužba, dabome, da Izetbegović hoće islamsku državu.?! Sjećate li se Karadžićeve: ‘Mi, srpski narod, određeni smo da spriječimo prodor islama na zapad. Dođu li mudžahedini u Bosnu, eto vam Evrope i svijeta za vrat!”
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod
Biti i ostati na ljudskoj obali životaRadio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.