* Jutros sam se obrijao gledajući lice na beloj keramičkoj pločici. Tamo se nazire mutni i umorni lik. Postajem bezličan. Tuga me ubija. Apatičan sam. Kada ću u Sarajevo, kući?
* Prekjučer je iz zaselaka Neretvice, gde žive Hrvati, odjekivala celodnevna pucnjava. Slavio se Božić. Municija se nije štedela. Imaju, a nama je nedostajala i za deblokadu Sarajeva. A tek kako se pucalo u zapadnom Mostaru!? Kanonada, kažu.
* “Svašta ima na Igmanu. Tamo su i Jukini, i Zukini, i “Crni labudovi”. Sa njima teško sarađujemo. Juka ima pik na Vas, pukovniče, od momenta kada je bio u pritvoru u Konjicu. Bio bi pravi trijumf za njega da Vas se dokopa.
26.12.1992.
Pred Štabom je mnoštvo ljudi. Okuplja ih lična i zajednička briga za decu i roditelje, borce njihove jedinice. Uspaničile su ih glasine koje stižu sa svih strana. Traže zvanična obaveštenja, a ko im ih može dati u ovim trenucima? Verujem, ni komanda brigade nije načisto što je istina, a što izmišljotine i preterivanja. Što li će se događati kad stignu proverene vesti, a poginule donesu u Parsoviće, u Štab, pred komandu brigade? Ko će imati snage i istupiti pred njih, rođene, i objasniti im zašto su te i tolike žrtve?
Osećam kako me poslednjih dana, uz talas ove grozne neizvesnosti i alarmantnih vesti, prati poneki pogled mržnje. Shvatam bol, potrebu oduška, ali bih želeo da i oni shvate moj bol, koju mi nesvesno nanose. Bol čoveka koji je bez krivice kriv!
27. decembar 1992.
Zimsku decembarsku noć nekako predeverah ispod ćebadi nabačenih i preko glave. Jutros sam se obrijao gledajući lice na beloj keramičkoj pločici. Tamo se nazire mutni i umorni lik. Postajem bezličan. Tuga me ubija. Apatičan sam. Kada ću u Sarajevo, kući?
Idem u šetnju. Do rudnika. Dan proljetnji a vreme decembarsko. Na um mi pade režiser Gegić. Juna me prisiljavao da prognoziram kraj rata! „Trajaće dugo, veoma dugo moj Gegiću!“ Nije zadovoljan, traži precizan odgovor. „Eto, neka bude do septembra!“ Ni to ne prihvata. Umislio Gegić da iskoristi lepe jesenje dane i da u pejsažu okoline Sarajeva napravi film o gradu heroju.
Baš zgodno, umetnički. Gde si sada, Gegiću, da me upitaš? Ne znam da li bi se moj odgovor uklopio u novu filmsku viziju i tajming. Rekao bih ti: “Možda ćeš početkom narednog leta izaći na sarajevske meraje (tur., livade – nap. autora). Kažem, možda, jer mi se i to čini teško dostižnim.”
Iz pravca Konjica dopire potmula grmljavina. “To je sa položaja HVO, više nego ikad gađaju grad i okolinu.” - objasnio mi je Beg. Prekjučer je iz zaselaka Neretvice, gde žive Hrvati, odjekivala celodnevna pucnjava iz ličnog i artiljerijskog oružja. Slavljenički se šenlučilo (tur., slavilo – nap. autora). Slavio se katolički Božić. Municija se nije štedela. Imaju, a nama je nedostajala i za deblokadu Sarajeva. A tek kako se pucalo u zapadnom Mostaru!? Kanonada, kažu.
Sa Igmana i oko njega i dalje su pristizale brojne kontradiktorne vesti. Svako ima “svoju priču”, zvaničnih informacija nema. U Štab brigade su doveli četvoricu dezertera, optužujući ih za izdaju i petokolonaštvo. Sada su u pritvoru u jednoj učionici, gde čekaju daljnju sudbinu. Jučer su tamo privedene i dve srpske porodice s pet članova. Taoci, hoće da ih, mimo njihove volje, zamene za poginule borce iz Klisa i Parsovića.
Priča se da je konačno utvrđena lista poginulih i ranjenih iz brigade Neretvice. Pet vojnika je poginulo, ranjena su dvojica, a tridesetak ih je nestalo. Nema nikakvih podataka o njima. Ponovo slušam starog Mehmeda. Vidno utučen i onemoćao, s malo snage i puno pritajenog bola, u nedogled ponavlja: “Alahova je volja. Od njega je suđeno. Šta ćeš?!”
Beg mi priča svoju verziju igmanskog debakla. Akcija je prilično dobro zamišljena. Jedinice su prvog dana stigle do Crnog brda i Crvene stene na Jahorini. Tamo je naišla i fočanska brigada. Tokom napada je popalila dva srpska sela i tako otkrila naše namere. Nije čudo da je potom upala u zasedu. Druga jedinica se probila u Jasik i na Brus. Tada se pojavilo vozilo sa oznakom Armije BiH. Radosni, naši vojnici su mu pošli u susret. Onda je grupa četnika, skrivena iza vozila, otvorila žestoku vatra i pokosila nesmotrene ljude. Begovo izlaganje je nesistematično, delimično nelogično i nejasno. No, to tako vidi komandant, učesnik u deblokadi Sarajeva, zato ga slušam ne prekidajući ga.
„Veza među jedinicama je bila slaba, ništavna. U jednom trenutku je neko, jednostavno, naredio da se povučemo i mi smo to kao ovce uradili. Vratili smo se, a bili smo samo na sat, sat i pô hoda od centra Sarajeva. Jedan se moj čovjek čak spustio niz trebevičku stranu i kroz Širokaču ušao u Sarajevo. Drugi isto tako do Dobrinje, pa pošto nije znao da je naselje u našoj vlasti, eto ga, vratio se ovamo, u jedinicu.”
Zapucalo negde iznad Parsovića. Pojačao se lavež pasa u zaseocima, ustrčali se vojnici po kasarni. Osluškujem, ne bih li doznao šta se dešava. Nikog ne pitam. Imam svoje razloge. Ponoć je davno minula. U sobi hladno. Čuje se ponovo huk Neretvice. Smirio se lavež pasa i metež u hodniku. Možda neka lažna uzbuna? Svukao sam se, ništa mi drugo ne preostade, legao sam, da budan sanjarim o boljim vremenima , sve dok mi san ne dođe na oči.
30.12.1992.
Zbog događaja koji su se menjali iz sata u sat u poslednja dva dana nisam bio u prilici da vodim ovaj dnevnik. Evo redosleda zbivanja.
U ponedjeljak, 28. decembra, u Parsovićima, u ranim jutarnjim satima, probudi me dežurni vojnik i prenese poruka - da se hitno javim komandantu Hakaloviću. Preskočivši ritual jutarnje toalete, javih mu se u trenu “Sefer naređuje da se morate što hitnije vratiti u Sarajevo.” - saopštio mi je novost, glasom u kome nije bilo saučesničkog radovanja.To je njegova stvar, mislim, ja sam novost primio sa veseljem.
“Evo i Pašalićevog naređenja. On me čini odgovornim da Vas proslijedim do Konjica, a drugi će Vas dalje odvesti do Hrasnice, do komandanta Prevljaka. Spakujte stvari i čekajte da Vam obezbijedim prijevoz.” - kratko i jasno mi naredi Hakalović.
Spremanje je potrajalo samo časak. Otrčah do Devle i Sene, logističara Ibrahima Turka, mojih hranitelja, kuhara i kuharica, da se oprostim i zahvalim za druženje i pažnju. I tako radostan, s nestrpljenjem sam čekao čas polaska Ali se čekanje neočekivano odužilo, raspoloženje splasnulo, pa se nevoljno otpustih i stoički čekah vozilo. U Konjic sam krenuo tek pred mrak.
Tamo me ljubazno sačekao komandant Midhat Cerovac. Prisutnim starešinama i vojnicima je ispričao da je bio moj slušalac na studiju odbrane i zaštite. Čak me i pohvalio: “Pukovnik je najbolji nastavnik. Na ispitima strog i pravičan. I danas je na pravoj strani.”
Drugi deo razgovora je mnogo ozbiljniji. “Svašta ima na Igmanu. Tamo su i Jukini, i Zukini, i “Crni labudovi”. Sa njima teško sarađujemo. Juka ima pik na Vas, pukovniče, od momenta kada je bio u pritvoru u Konjicu. Bio bi pravi trijumf za njega da Vas se dokopa. Ali, ne trebate se bojati. Moji ljudi će Vas bezbjedno prevesti preko Igmana. Bez problema. Ja Vam to garantujem.” Nije baš zvučalo uverljivo. „Ne plašim se, a i da se bojim, moram u Sarajevo, kući. Više ovako ne mogu. A i Sefer zove ...“ – mislim u sebi.
Pojeo sam ponuđeno: kafu, mleko i svež hljeb. Nisam gladan, ali ‘trpam’ jelo u sebe, jer nemam predstavu kakva je igmanska avantura preda mnom. Šta god da bude, neću biti gladan.
Došao drugar, Dragan Andrić, da me vidi i da se pozdravimo pred moj odlazak za Sarajevo. Radosno mi saopštava da je onomad na vreme stigao sinu na rođendan!? U gužvi parsovičkog zatvora bio se preračunao u vremenu. Nije ni čudo. Nova vojna komanda u Konjicu ne raspoređuje ga na dužnost. Sumnja i nepoverenje se sada vuku za njim kao usrane gaće za čovekom. Uludo što je istraga prekinuta, a optužbe otpale. Andrić je, bez sumnje, najkvalifikovaniji oficir jablaničkog i konjičkog štaba. Šteta je, velika je šteta za našu Armiju. Šta li mene čeka u mojoj čaršiji?
Koraci ubrzaše, galama se pojača. Lupa vrata učestala. Vidljivi znaci pripreme odlaska. I zaista, krenuli smo ubrzo, malo iza 19,00 sati. Na rastanku, komandant me znatiželjno zagledao. Ne znam šta hoće, šta ga interesuje? Možda traži na meni tragove straha od neizvesnog puta ili nešto drugo što ne mogu da dokučim. Ja sam se začahurio, zaključao iznutra, ne dajem šansu da išta sazna od onog što je u meni. Neka uči, možda će i njemu, da zlo ne čuje, nekad trebati da se samosavlada pred ljudima.
“Nissan” brzo grabi kroz mrklu noć i po oštećenom putu. Po mome sudu Nazif prebrzo vozi, ali se ne mešam u njegov posao. Neka vozi po svome. Brže ćemo stići, kući ili u provaliju, ko zna! - filozofiram rezignirano u sebi. Srećom, kolovoz je suh.
Uz Nazifa sedi neki vojnik, kasnije ću razabrati da mu je ime Mevludin, sa “škorpionom” i “kalašnikovim” preko krila. Ja sedim pozadi, sām. Njih dvojica povremeno tiho razgovaraju, gotovo šapuću. Ne znam o čemu pričaju. I ne interesuje me. Ovako, u polumraku vozila, na pustom, mrkom putu, u tamnoj noći, sve izgleda mistično, nestvarno. U svetu bez sveta. Zalutali u prostoru, u vremenu. Izgubljeni.
Tek negde na polovici puta Nazif se seti da postojim, pa me preko ramena pita: “Kako si? Treba li ti nešto?” To me prenu, nakratko, iz osame. Mevludin pali cigaretu s vremena na vreme. U jednom momentu, sebi u bradu procedi, iznenada i nesvesno, misao koja ga verovatno duže muči: “Svi vojnici u Sarajevu, kažu, dobijaju svaki dan kutiju cigara, a ovde ništa. Kao da nismo u istoj vojsci!”.
Kontrolne vojne punktove na Ivan-sedlu, Tarčinu i Pazariću prošli smo bez problema. Pa i onaj na putu za Lokve. Tamo zatičemo veliki broj vojnika i civila. Čekaju odobrenje za prelaz preko Igmana. Slušam, neko im govori:
“Večeras su četnici pobjesnili. Tenkovima i minobacašima tuku put između kamenoloma i Lokvi. Rizično je sada tuda prolaziti, ljudi!" Mevludin vojniku na kontrolnom punktu kaže da je dobio naredbu da „važnu“ ličnost „predati“ još noćas komandantu u Hrasnici. Baš tako je rekao, “predati”. Kao stvar, šta li? I sada, dok zapisujem ove redove, u očima mi blešti svetlost mina i granata, a u ušima buče eksplozije. Pratile su nas celim putem do Lokava, i dalje, preko Malog polja do Igmana.
Nazif je vozio po putu neku vrstu slaloma, s ugašenim svetlima. Začudo, i on i Mevludin su se živo zabavljali u ovoj burnoj noći pomahnitalog oružja i pogibelji. Stalno su se kikotali, a ja sam, pozadi, doživljavao toplo-hladne stresove. Nisu se obazirali na mene, niti na na vlastitu sigurnost, već su se svim srcem predali dramatici trenutka. U jednom momentu Nazif mi je dobacio: “Gospodine pukovniče, nemojte se plašiti. Prolazio sam ovuda desetinu puta, i to u još težim situacijama, pa eto me, još sam živ. Ako dragi Allah dā, tako će biti i večeras.”
Otegao se put do Igmana u nedogled. Činilo se da je Hrasnica nedostižna, iako je do nje svega tridesetak kilometara.
Mevludinovo je kikotanje utihnulo. Utišao se u neko doba, malo i uzvrpoljio na sedištu. Kad Nazif zakoči u jednom trenutku i izađe u neku inspekciju vozila, Mevludin mi reče: “Uskoro trebamo, gospodine pukovniče, proći kroz dva punkta. Jedan drže Zukini, a drugi Jukini policajci. Juka je poručio da Vam neće dati prolaz kroz Igman. Šta misli Zuka, to ne znamo. Nas dvojicu, Nazifa i mene, vojnici na punktovima dobro poznaju i neće biti problema da Vas provedemo. Najbolje je da šutite, da ste što manje primjetni. Pravite se da spavate. Vrag bi ga znao šta su u stanju napraviti ako Vas otkriju”? Mevludinovo upozorenje je bilo suvišno. Brinulo me da se pred eksplozijama granata kikotao i podvriskivao, a pred barikadama utihnuo i malo unervozio. Istrpiću ja i ovo, ali nikada neću znati sebi odgovoriti zbog čega sam ja ovo sve zaslužio? Šta sam i kome zlo uradio?
Skupio sam se na sedištu, glavu uvukao u ramena, natukao kapu na čelo i oči, i tako se pripremio za Jukine i Zukine. “Noj!” - ismejavam sebe, napeto očekujući šta će se desiti. Ništa se dramatično ne dešava. Na kontrolnim punktovima zaustavljaju i prilaze s jedne i druge strane vozila, kako bi proverili propusnice. Jarani su se prepoznali umesto kontrole vodi se šaljiv razgovor.
Mevludin šeretski objašnjava: “Ma, nosim poštu i neki paket Prevljaku u Hrasnicu. Treba ih proslijediti komandantu u Sarajevo.” Nekog od policajaca interesuje drugo, važnije: “A ima li ‘šljive’?” “Nema, jebi ga, znaš da nam ne daju piti!”, - odgovara kroz smeh Nazif.
Oko tri sata ujutro stižemo u štab brigade u Hrasnici. Bude komandanta Fikreta Prevljaka. „Gospodine pukovniče, dobro došli. Drago mi je da ste došli. Večeras vam obezbijediti da pređete aerodromsku pistu. Sada se odmorite. Vidimo se ujutru!“ -. odsečno i precizno „naredi» Prevljak.
Nije mi bilo prijatno onako kasno, ili rano, kako se uzme, doći u kuću nepoznatih ljudi. Ipak, ušao sam u njihov dom sa snebivanjem i neugodnošću. Domaćini, mlad bračni par sa dvoipogodišnjom bebom, prijazno me primaju. Ponudili mi najlepše osveženje pod tušem! Okrepio sam umorno i zapušteno telo dugom kupkom. Izvinjavam se domaćinima za „zloupotrebu“ kupatila i njihovog doma.. Neugodnost mi otkloniše rečima: „Imate sreću, pukovniče. Već pet dana nismo imali vode Zatvaraju je četnici na Igmanu. Hoće i tako da nas demorališu. Ne znaju, jadni, da nas tako samo snaže.“ Kafu i koji zalogaj nisam uspeo odbiti, premda sam žarko želeo zavući se pod pokrivač i spavati. Umor je nadvladavao sve moje gostinske obzirnosti. Zaspati, samo malo odspavati ...
Probudio me glasić deteta i ugodan miris supe koji se iz kuhinje širio po stanu. Živo podsećanje na svečani nedjeljni ručak i maminu prazničnu supu u Zrenjaninu.. Gde su se dela ta siromašna, a sretna vremena mog detinjstva!? Gledaju me dva znatiželjna, a nepoverljiva dečja okanca. „Čekaj samo – mislim - još ćemo se mi malo kasnije s poverenjem igrati, imam ja iskustva sa dečicom, unucima.“
U kasno poslepodne je serviran ručak. Došli su domaćinima gosti iz susedstva. Svugde ima divnih ljudi u ovoj nesretnoj Bosni! Ugodan, opušten razgovor nakon obeda, već zaboravljena atmosfera, iako rat traje nepunu godinu dana. Ne smeta nam ni uporno granatiranje koje, kažu domaćini, ne prestaje ni časak poslednjih dana. Pitam je li kao u oktobru, kada sam u Hrasnici boravio u inspekciji položaja. „Još su žešča, još intenzivnija.“ - odgovara mi jedan od prisutnih, predstavio se kao Smajo. „A nama sve više nedostaje granata da im odgovorimo, da ih malo ušutkamo!“
Pala je noć. Zahvaljujem ljubaznim domaćinima i polazim „patrolom“, ugašenih farova, do reke Željeznice. Reka nadošla, s vremena na vreme je osvetli raketa, a sa Gavrića brda se oglašava PAT. Preko reke u „kašiki“ bagera. Trojica nas je. Sejo „butmirski“ smislio originalan način. Svaka čast, majstore!
Krećemo prema ivici aerodroma. Bride uši od hladnoće, a srce malo zebe od iskušenja koje me neposredno čeka. Svaki čas zapinjem o zamrznute grudve zemlje na polju preko kojeg gazimo. Je li od nevidelice, zaplašenosti ili od velikog uzbuđenja pred susret sa gradom, sinovima, suprugom, prijateljima i onim drugima?...
U kući smo nedaleko od aerodromske piste. Dvadeset osoba, a možda i više. Svi su pod golemim rancima i sa paketima u rukama. Asim, organizator prelaska preko piste, objašnjava i upućuje: ”Svaku noć francuski legionari uhvate desetine ljudi u pokušaju prelaska piste. Znam jednog koji je već dvadesetak puta uhvaćen. Stoga oprez i brzina. Da bi Vam obezbijedili uspješan prelaz, pukovniče, koristićemo većeras jedan od naših trikova. Podijelićemo ljude u više grupica i istovremeno ih uputiti na drugu stranu. Francuska patrola ne može fizički ovladati svima i u tome je šansa da se dokopate druge strane. Nadajmo se i maloj sreći!″
S radošću preskačem ogradu od žice i uskačem u rov dubine 2 metra. Sportski, nošen krilima sreće što sam na pragu Sarajeva. Na doskoku žestok bol po telu. Skočio sam na bodljikavu žicu. Puno uboda po rukama i po nogama, kroz pantalone. Ugrizoh se za usnu da ne jauknem. Nekako uklonim žicu sa jedne strane i istovremeno se nabodem s druge. Izvlačenje iz ove bedne situacije traje celu večnost. Kada se nekako iskobeljah, natrapah na trojku čiji je zadatak bio da me obezbeđuju. „Što niste pošli za nama?“ - pita me Asim. Vidim da su oni zdravi i čitavi. Ljut sam na sebe, krećem sa njima u „proboj“. Najpre kroz rovove sagnuti, a onda dvadesetak metara puzeći, jer nam se približavalo lako oklopno vozilo francuske patrole. Zaustavljamo se i čekamo. Na nebu povremene svetleće rakete, a PAT s Gavrića brda opali da upozori da bdiju i da obeshrabre one koji su noćas naumili preći pistu. Nastavljamo još pedesetak metara rovom.
Na pisti pred nama gužva i oštar glas na francuskom jeziku: „Stoj!“ Mesto osvetljavaju farovi i u svetlosti vidimo grupu koju su otkrili. „Sigurno je jedna od naših.“ - kaže mračno Asim. Zastoj traje dvadesetak minuta, a mene, pod težinom ranca i nenaviklog na čučanje, zaboljela koljena i nožni mišići. Nedaleko od nas, u mraku, stoji drugo patrolno vozilo. Iz njega dopire muzika. Šarl Aznavur. Učas se prisetih njegovog koncerta 1965. godine u Parizu, kojem sam prisustvovao. „Bilo davno i lepo!“ - pomislih, a iz trenutačne odlutalosti me povrati korak francuskog vojnika koji je izašao iz topline kola da u mraku pi-pi! Prilegosmo da nas ne primeti, a on se gotovo po nama ispiša! Koji časak kasnije iskoristismo novu gužvu na pisti i dok se Francuzi njom zabaviše mi se neopaženo prebacismo dalje. I tako, još tri-četiri puta, pređosmo na drugu, dobrinjsku stranu aerodroma. Poslednjim atomima snage prebacujem ranac preko ograde i povlačim kroz otvor napravljen u njoj.
Iako željan sinova i Vere, morao sam odmah raščistiti dilemu vezanu za moje zatočenje u Hercegovini i istragu. Hteo sam se uveriti da zli vetrovi na mene i moje delo nisu zapuhali odavde, iz Štaba. U mojoj kancelariji nisam zatekao nikog. Nisu me očekivali u ovo gluho doba. Krećem komandantu Haliloviću u kabinet.
Tačno je 23,15 sati, 29.12.1992.
Komandant je nagnut nad kartom i rukopisima. Pozdravljamo se više drugarski nego vojnički. Čvrst stisak ruke i zagrljaj. Želi mi dobrodošđlicu. „Jeste li posumnjali u mene?“ – pitam, a mislim da je bilo suvislo s obzirom na način kako me je pozdravio. „Ne, nisam!“ - odgovorio je, uobičajeno kratko, ali odlučno. I dodao: „Sada se odmori, pa sutra dođi i referiši o stanju u Hercegovini.“
Sledeća adresa je bolnica na Koševu. Probudili su Veru. Gleda me s nevericom Kad je postala svesna mog prisustva, suzama je iskazauje radost. Moja draga, zaplašena supruga!
Sinove sam jedva prionašao u Hrasnom. „Bilo je krajnje vrijeme, rista!“, govorili su mi neprekorno, a naš susret smo proslavili s čašicom žestokog pića, dar snahinog oca Slavka. U 2 sata posle pola noći vrato sam se u kancelariju u zgradi IP „Svjetlost“. Noć je bila mrazna, u kancelariji je bilo ispod – 10° C. Ostatak noći proveo sam u vreći za spavanje na poljskom krevetu.
Branka i Srđan nisu krili iznenađenje kada su me ujutro, 30.12.1992, zatekli na spavanju. Našla se i kafa, pa smo uz topli napitak i njihove duvanske dimove, proslavili moj povratak i naš susret .
I onda, kao što je uhodana praksa, priključujem se jutarnjem referisanju načelnika uprava i odeljenja. Gledam u lica starešina Glavnog štaba i hoću da dokučim šta misle u ovom trenutku. Jedni ne skrivaju iznenađenje što me vide. Drugi pokazuju izvesnu suzdržanost, a oni treći iskazuju radost posle tri meseca mog izbivanja. Ipak, kod svih uočavam znatiželju da saznaju iz „prve ruke“ šta je to bilo u Hercegovini. Ljudi, ko ljudi!
Naravno, „hit“ današnjeg referisanja bio je moj izveštaj o stanju u Hercegovini. Vidim da ih to baš mnogo ne interesuje. Zato sam dosta vremena posvetio ličnom iskustvu iz boravka u Hercegovini. Posle svega što sam objasnio, odnosno prepričao moje „hercegovačke“ dane, nisam ljudski odolio da ih, zajedljivim tonom u glasu, ne upitam kako se niko od njih nije zainteresovao šta se to događa sa Jovanom Divjakom? Ja sam deo ovog kolegija, član Glavnog štaba! Ćute, ne reaguju. A, bili su formalno obavezni, ako ih ništa drugo ljudski nije obavezivalo. „Čak su neki, poput Bilajca, Karića, Begića i predsednika Izetbegovića bili u neposrednoj blizini, a da me u zatočeništvu nisu posetili.“ – kažem zajedljivo. Reakcija nema.! Nikakvog odgovora prisutnih! Da li se osećaju krivima ili su okupirani sopstvenim problemima, vrag će ga znati!
Sa velikom znatiželjom i malom strepnjom očekivao sam susret sa gradom, sa prijateljima, poznanicima, građanima Sarajeva, sa sarajevskom „čaršijom“ koja je nezamenjiv indikator koji će mi jasno reći jesam li, nakon svih ovih obeda i medijskog unižavanja, još uvek „jedan od naših“ ili su ta zlatna vremena radosnih susreta i poverenja ostala zauvek za nama. Pred izlazak na ulice svog grada, sebi sam citirao kinesku mudru sentencu: „Ne treba svi da me vole! Dovoljno je da te dobri vole, a oni drugi ne treba!“
Iskoračio sam napolje hrabro i krenuo ka svojoj sudbini. Nepoznati građani su me prepoznali, u žurbi dovikivali: „Dobro došao!“ Neki su me zaustavljali, tapšali me i uveravali: „Znao sam da je laž to što pišu i govore na TV! Ko je častan, ostaje častan!»“ Bilo je sentimentalnih preterivanja. Ni ona mi u tim momentima nisu smetala. Bila su jasna potvrda da „stvar Jovana Divjaka ovde nije izgubljena“. Radostan i ohrabren, kročio sam dalje u nove susrete sa ljudima.
Sretao sam poznanike i prijatelje i uveravao se u davno iskustvo čovečnosti da „snijeg pada da zvijeri pokažu svoj trag...“ Neki su me videli, a „nisu“, drugi jesu, pristojno su me pozdravljali sa distance i brzo se udaljavali, treći...
Sretali su me i „dobri“, koji me vole. Numankadić je bio među prvima kojeg sam na ulici sreo. Prišao mi je, toplo i dugo me držao u naručju. Rekao je samo: „E, sad mi ne možete odbiti poziv na kafu!“. Aludirao je na naše ranije susrete i njegove pozive da kafenišemo, koje nisam bio u prilici da prihvatim. Sad hoću i trebam. A on mi dodaje: „A poslije idemo na izložbu Affana Ramića, jednog od najboljih bosanskohercegovačkih slikara!“. Baš, lepo! I poziv, i kazivanje kolege slikara o svom kolegi Ramiću. Ramića i njegove slike smo našli u Muzeju književnosti. Prilazi mi novinar Pavle Pavlović, srdačno se pozdravljamo, a on mi pokazuje na čoveka u crnom. Sedeo je nekako sićušan na stolici u uglu prostorije. „Izložba je hommage poginulom sinu od oca. Sin mu je kao pripadnik Armije poginuo na Otesu početkom decembra.“ - kaže mi Paja
Pregledao sam izložene radove i prikupio odvažnosti da priđem nepoznatom čoveku i slikaru i da mu iskažem svoje saučešće i divljenje. „Mi se lično ne poznajemo. Ja sam Jovan Divjak, zamenik...“ Prekinuo me jednostavnom, tužnom upadicom: „Hvala Vam, ja Vas dobro poznajem.“ I dodao: „Nisam našao drugi način da iskažem svoju tugu za sinom, nego ovaj, za nekoga čudan, način. Hvala Vam što ste svojim prisustvom odali čast mom poginulom Damjanu!“
Paja me odveo u redakciju „Večernjih novina“. Tamo – fešta! Slave Novu, 1993. godinu. Živi taj kolektiv nekim profesionalno – porodičnim životom. Geslo im je mušketirsko: „Svi za jednog, jedan za sve!“ Uklopio sam se brzo u razdraganu atmosferu. Srdačno me primaju, rukuju se, slikaju, teraju na priču. Interesuju ih događanja kroz koja sam prošao. Da nepotrebnom ozbiljnošću ne pokvarim njihovu feštu, izmišljam anegdotu. Kao, pustio ja u Parsovićima brkove da se maskiram od HVO koji me se hteo domoći, a potom i Juka. Za Juku moja brkata kamuflaža nije bila dovoljna, pa sam se kroz njegove punktove na Igmanu morao provući skriven u gepeku vozila. Kad sam primetio da me neki ozbiljnije slušaju, shvatio sam da sam preterao u šali, malo sam „zakočio“ svoju neozbiljnu pripovest.
Tako je stigla i 1993.godina.
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
* Prekjučer je iz zaselaka Neretvice, gde žive Hrvati, odjekivala celodnevna pucnjava. Slavio se Božić. Municija se nije štedela. Imaju, a nama je nedostajala i za deblokadu Sarajeva. A tek kako se pucalo u zapadnom Mostaru!? Kanonada, kažu.
* “Svašta ima na Igmanu. Tamo su i Jukini, i Zukini, i “Crni labudovi”. Sa njima teško sarađujemo. Juka ima pik na Vas, pukovniče, od momenta kada je bio u pritvoru u Konjicu. Bio bi pravi trijumf za njega da Vas se dokopa.
Lišen iluzija i zabluda vraćam se kući
26.12.1992.
Pred Štabom je mnoštvo ljudi. Okuplja ih lična i zajednička briga za decu i roditelje, borce njihove jedinice. Uspaničile su ih glasine koje stižu sa svih strana. Traže zvanična obaveštenja, a ko im ih može dati u ovim trenucima? Verujem, ni komanda brigade nije načisto što je istina, a što izmišljotine i preterivanja. Što li će se događati kad stignu proverene vesti, a poginule donesu u Parsoviće, u Štab, pred komandu brigade? Ko će imati snage i istupiti pred njih, rođene, i objasniti im zašto su te i tolike žrtve?
Osećam kako me poslednjih dana, uz talas ove grozne neizvesnosti i alarmantnih vesti, prati poneki pogled mržnje. Shvatam bol, potrebu oduška, ali bih želeo da i oni shvate moj bol, koju mi nesvesno nanose. Bol čoveka koji je bez krivice kriv!
27. decembar 1992.
Zimsku decembarsku noć nekako predeverah ispod ćebadi nabačenih i preko glave. Jutros sam se obrijao gledajući lice na beloj keramičkoj pločici. Tamo se nazire mutni i umorni lik. Postajem bezličan. Tuga me ubija. Apatičan sam. Kada ću u Sarajevo, kući?
Idem u šetnju. Do rudnika. Dan proljetnji a vreme decembarsko. Na um mi pade režiser Gegić. Juna me prisiljavao da prognoziram kraj rata! „Trajaće dugo, veoma dugo moj Gegiću!“ Nije zadovoljan, traži precizan odgovor. „Eto, neka bude do septembra!“ Ni to ne prihvata. Umislio Gegić da iskoristi lepe jesenje dane i da u pejsažu okoline Sarajeva napravi film o gradu heroju.
Baš zgodno, umetnički. Gde si sada, Gegiću, da me upitaš? Ne znam da li bi se moj odgovor uklopio u novu filmsku viziju i tajming. Rekao bih ti: “Možda ćeš početkom narednog leta izaći na sarajevske meraje (tur., livade – nap. autora). Kažem, možda, jer mi se i to čini teško dostižnim.”
Iz pravca Konjica dopire potmula grmljavina. “To je sa položaja HVO, više nego ikad gađaju grad i okolinu.” - objasnio mi je Beg. Prekjučer je iz zaselaka Neretvice, gde žive Hrvati, odjekivala celodnevna pucnjava iz ličnog i artiljerijskog oružja. Slavljenički se šenlučilo (tur., slavilo – nap. autora). Slavio se katolički Božić. Municija se nije štedela. Imaju, a nama je nedostajala i za deblokadu Sarajeva. A tek kako se pucalo u zapadnom Mostaru!? Kanonada, kažu.
Sa Igmana i oko njega i dalje su pristizale brojne kontradiktorne vesti. Svako ima “svoju priču”, zvaničnih informacija nema. U Štab brigade su doveli četvoricu dezertera, optužujući ih za izdaju i petokolonaštvo. Sada su u pritvoru u jednoj učionici, gde čekaju daljnju sudbinu. Jučer su tamo privedene i dve srpske porodice s pet članova. Taoci, hoće da ih, mimo njihove volje, zamene za poginule borce iz Klisa i Parsovića.
Priča se da je konačno utvrđena lista poginulih i ranjenih iz brigade Neretvice. Pet vojnika je poginulo, ranjena su dvojica, a tridesetak ih je nestalo. Nema nikakvih podataka o njima. Ponovo slušam starog Mehmeda. Vidno utučen i onemoćao, s malo snage i puno pritajenog bola, u nedogled ponavlja: “Alahova je volja. Od njega je suđeno. Šta ćeš?!”
Beg mi priča svoju verziju igmanskog debakla. Akcija je prilično dobro zamišljena. Jedinice su prvog dana stigle do Crnog brda i Crvene stene na Jahorini. Tamo je naišla i fočanska brigada. Tokom napada je popalila dva srpska sela i tako otkrila naše namere. Nije čudo da je potom upala u zasedu. Druga jedinica se probila u Jasik i na Brus. Tada se pojavilo vozilo sa oznakom Armije BiH. Radosni, naši vojnici su mu pošli u susret. Onda je grupa četnika, skrivena iza vozila, otvorila žestoku vatra i pokosila nesmotrene ljude. Begovo izlaganje je nesistematično, delimično nelogično i nejasno. No, to tako vidi komandant, učesnik u deblokadi Sarajeva, zato ga slušam ne prekidajući ga.
„Veza među jedinicama je bila slaba, ništavna. U jednom trenutku je neko, jednostavno, naredio da se povučemo i mi smo to kao ovce uradili. Vratili smo se, a bili smo samo na sat, sat i pô hoda od centra Sarajeva. Jedan se moj čovjek čak spustio niz trebevičku stranu i kroz Širokaču ušao u Sarajevo. Drugi isto tako do Dobrinje, pa pošto nije znao da je naselje u našoj vlasti, eto ga, vratio se ovamo, u jedinicu.”
Zapucalo negde iznad Parsovića. Pojačao se lavež pasa u zaseocima, ustrčali se vojnici po kasarni. Osluškujem, ne bih li doznao šta se dešava. Nikog ne pitam. Imam svoje razloge. Ponoć je davno minula. U sobi hladno. Čuje se ponovo huk Neretvice. Smirio se lavež pasa i metež u hodniku. Možda neka lažna uzbuna? Svukao sam se, ništa mi drugo ne preostade, legao sam, da budan sanjarim o boljim vremenima , sve dok mi san ne dođe na oči.
30.12.1992.
Zbog događaja koji su se menjali iz sata u sat u poslednja dva dana nisam bio u prilici da vodim ovaj dnevnik. Evo redosleda zbivanja.
U ponedjeljak, 28. decembra, u Parsovićima, u ranim jutarnjim satima, probudi me dežurni vojnik i prenese poruka - da se hitno javim komandantu Hakaloviću. Preskočivši ritual jutarnje toalete, javih mu se u trenu “Sefer naređuje da se morate što hitnije vratiti u Sarajevo.” - saopštio mi je novost, glasom u kome nije bilo saučesničkog radovanja.To je njegova stvar, mislim, ja sam novost primio sa veseljem.
“Evo i Pašalićevog naređenja. On me čini odgovornim da Vas proslijedim do Konjica, a drugi će Vas dalje odvesti do Hrasnice, do komandanta Prevljaka. Spakujte stvari i čekajte da Vam obezbijedim prijevoz.” - kratko i jasno mi naredi Hakalović.
Spremanje je potrajalo samo časak. Otrčah do Devle i Sene, logističara Ibrahima Turka, mojih hranitelja, kuhara i kuharica, da se oprostim i zahvalim za druženje i pažnju. I tako radostan, s nestrpljenjem sam čekao čas polaska Ali se čekanje neočekivano odužilo, raspoloženje splasnulo, pa se nevoljno otpustih i stoički čekah vozilo. U Konjic sam krenuo tek pred mrak.
Tamo me ljubazno sačekao komandant Midhat Cerovac. Prisutnim starešinama i vojnicima je ispričao da je bio moj slušalac na studiju odbrane i zaštite. Čak me i pohvalio: “Pukovnik je najbolji nastavnik. Na ispitima strog i pravičan. I danas je na pravoj strani.”
Drugi deo razgovora je mnogo ozbiljniji. “Svašta ima na Igmanu. Tamo su i Jukini, i Zukini, i “Crni labudovi”. Sa njima teško sarađujemo. Juka ima pik na Vas, pukovniče, od momenta kada je bio u pritvoru u Konjicu. Bio bi pravi trijumf za njega da Vas se dokopa. Ali, ne trebate se bojati. Moji ljudi će Vas bezbjedno prevesti preko Igmana. Bez problema. Ja Vam to garantujem.” Nije baš zvučalo uverljivo. „Ne plašim se, a i da se bojim, moram u Sarajevo, kući. Više ovako ne mogu. A i Sefer zove ...“ – mislim u sebi.
Pojeo sam ponuđeno: kafu, mleko i svež hljeb. Nisam gladan, ali ‘trpam’ jelo u sebe, jer nemam predstavu kakva je igmanska avantura preda mnom. Šta god da bude, neću biti gladan.
Došao drugar, Dragan Andrić, da me vidi i da se pozdravimo pred moj odlazak za Sarajevo. Radosno mi saopštava da je onomad na vreme stigao sinu na rođendan!? U gužvi parsovičkog zatvora bio se preračunao u vremenu. Nije ni čudo. Nova vojna komanda u Konjicu ne raspoređuje ga na dužnost. Sumnja i nepoverenje se sada vuku za njim kao usrane gaće za čovekom. Uludo što je istraga prekinuta, a optužbe otpale. Andrić je, bez sumnje, najkvalifikovaniji oficir jablaničkog i konjičkog štaba. Šteta je, velika je šteta za našu Armiju. Šta li mene čeka u mojoj čaršiji?
Koraci ubrzaše, galama se pojača. Lupa vrata učestala. Vidljivi znaci pripreme odlaska. I zaista, krenuli smo ubrzo, malo iza 19,00 sati. Na rastanku, komandant me znatiželjno zagledao. Ne znam šta hoće, šta ga interesuje? Možda traži na meni tragove straha od neizvesnog puta ili nešto drugo što ne mogu da dokučim. Ja sam se začahurio, zaključao iznutra, ne dajem šansu da išta sazna od onog što je u meni. Neka uči, možda će i njemu, da zlo ne čuje, nekad trebati da se samosavlada pred ljudima.
“Nissan” brzo grabi kroz mrklu noć i po oštećenom putu. Po mome sudu Nazif prebrzo vozi, ali se ne mešam u njegov posao. Neka vozi po svome. Brže ćemo stići, kući ili u provaliju, ko zna! - filozofiram rezignirano u sebi. Srećom, kolovoz je suh.
Uz Nazifa sedi neki vojnik, kasnije ću razabrati da mu je ime Mevludin, sa “škorpionom” i “kalašnikovim” preko krila. Ja sedim pozadi, sām. Njih dvojica povremeno tiho razgovaraju, gotovo šapuću. Ne znam o čemu pričaju. I ne interesuje me. Ovako, u polumraku vozila, na pustom, mrkom putu, u tamnoj noći, sve izgleda mistično, nestvarno. U svetu bez sveta. Zalutali u prostoru, u vremenu. Izgubljeni.
Tek negde na polovici puta Nazif se seti da postojim, pa me preko ramena pita: “Kako si? Treba li ti nešto?” To me prenu, nakratko, iz osame. Mevludin pali cigaretu s vremena na vreme. U jednom momentu, sebi u bradu procedi, iznenada i nesvesno, misao koja ga verovatno duže muči: “Svi vojnici u Sarajevu, kažu, dobijaju svaki dan kutiju cigara, a ovde ništa. Kao da nismo u istoj vojsci!”.
Kontrolne vojne punktove na Ivan-sedlu, Tarčinu i Pazariću prošli smo bez problema. Pa i onaj na putu za Lokve. Tamo zatičemo veliki broj vojnika i civila. Čekaju odobrenje za prelaz preko Igmana. Slušam, neko im govori:
“Večeras su četnici pobjesnili. Tenkovima i minobacašima tuku put između kamenoloma i Lokvi. Rizično je sada tuda prolaziti, ljudi!" Mevludin vojniku na kontrolnom punktu kaže da je dobio naredbu da „važnu“ ličnost „predati“ još noćas komandantu u Hrasnici. Baš tako je rekao, “predati”. Kao stvar, šta li? I sada, dok zapisujem ove redove, u očima mi blešti svetlost mina i granata, a u ušima buče eksplozije. Pratile su nas celim putem do Lokava, i dalje, preko Malog polja do Igmana.
Nazif je vozio po putu neku vrstu slaloma, s ugašenim svetlima. Začudo, i on i Mevludin su se živo zabavljali u ovoj burnoj noći pomahnitalog oružja i pogibelji. Stalno su se kikotali, a ja sam, pozadi, doživljavao toplo-hladne stresove. Nisu se obazirali na mene, niti na na vlastitu sigurnost, već su se svim srcem predali dramatici trenutka. U jednom momentu Nazif mi je dobacio: “Gospodine pukovniče, nemojte se plašiti. Prolazio sam ovuda desetinu puta, i to u još težim situacijama, pa eto me, još sam živ. Ako dragi Allah dā, tako će biti i večeras.”
Otegao se put do Igmana u nedogled. Činilo se da je Hrasnica nedostižna, iako je do nje svega tridesetak kilometara.
Mevludinovo je kikotanje utihnulo. Utišao se u neko doba, malo i uzvrpoljio na sedištu. Kad Nazif zakoči u jednom trenutku i izađe u neku inspekciju vozila, Mevludin mi reče: “Uskoro trebamo, gospodine pukovniče, proći kroz dva punkta. Jedan drže Zukini, a drugi Jukini policajci. Juka je poručio da Vam neće dati prolaz kroz Igman. Šta misli Zuka, to ne znamo. Nas dvojicu, Nazifa i mene, vojnici na punktovima dobro poznaju i neće biti problema da Vas provedemo. Najbolje je da šutite, da ste što manje primjetni. Pravite se da spavate. Vrag bi ga znao šta su u stanju napraviti ako Vas otkriju”? Mevludinovo upozorenje je bilo suvišno. Brinulo me da se pred eksplozijama granata kikotao i podvriskivao, a pred barikadama utihnuo i malo unervozio. Istrpiću ja i ovo, ali nikada neću znati sebi odgovoriti zbog čega sam ja ovo sve zaslužio? Šta sam i kome zlo uradio?
Skupio sam se na sedištu, glavu uvukao u ramena, natukao kapu na čelo i oči, i tako se pripremio za Jukine i Zukine. “Noj!” - ismejavam sebe, napeto očekujući šta će se desiti. Ništa se dramatično ne dešava. Na kontrolnim punktovima zaustavljaju i prilaze s jedne i druge strane vozila, kako bi proverili propusnice. Jarani su se prepoznali umesto kontrole vodi se šaljiv razgovor.
Mevludin šeretski objašnjava: “Ma, nosim poštu i neki paket Prevljaku u Hrasnicu. Treba ih proslijediti komandantu u Sarajevo.” Nekog od policajaca interesuje drugo, važnije: “A ima li ‘šljive’?” “Nema, jebi ga, znaš da nam ne daju piti!”, - odgovara kroz smeh Nazif.
Oko tri sata ujutro stižemo u štab brigade u Hrasnici. Bude komandanta Fikreta Prevljaka. „Gospodine pukovniče, dobro došli. Drago mi je da ste došli. Večeras vam obezbijediti da pređete aerodromsku pistu. Sada se odmorite. Vidimo se ujutru!“ -. odsečno i precizno „naredi» Prevljak.
Nije mi bilo prijatno onako kasno, ili rano, kako se uzme, doći u kuću nepoznatih ljudi. Ipak, ušao sam u njihov dom sa snebivanjem i neugodnošću. Domaćini, mlad bračni par sa dvoipogodišnjom bebom, prijazno me primaju. Ponudili mi najlepše osveženje pod tušem! Okrepio sam umorno i zapušteno telo dugom kupkom. Izvinjavam se domaćinima za „zloupotrebu“ kupatila i njihovog doma.. Neugodnost mi otkloniše rečima: „Imate sreću, pukovniče. Već pet dana nismo imali vode Zatvaraju je četnici na Igmanu. Hoće i tako da nas demorališu. Ne znaju, jadni, da nas tako samo snaže.“ Kafu i koji zalogaj nisam uspeo odbiti, premda sam žarko želeo zavući se pod pokrivač i spavati. Umor je nadvladavao sve moje gostinske obzirnosti. Zaspati, samo malo odspavati ...
Probudio me glasić deteta i ugodan miris supe koji se iz kuhinje širio po stanu. Živo podsećanje na svečani nedjeljni ručak i maminu prazničnu supu u Zrenjaninu.. Gde su se dela ta siromašna, a sretna vremena mog detinjstva!? Gledaju me dva znatiželjna, a nepoverljiva dečja okanca. „Čekaj samo – mislim - još ćemo se mi malo kasnije s poverenjem igrati, imam ja iskustva sa dečicom, unucima.“
U kasno poslepodne je serviran ručak. Došli su domaćinima gosti iz susedstva. Svugde ima divnih ljudi u ovoj nesretnoj Bosni! Ugodan, opušten razgovor nakon obeda, već zaboravljena atmosfera, iako rat traje nepunu godinu dana. Ne smeta nam ni uporno granatiranje koje, kažu domaćini, ne prestaje ni časak poslednjih dana. Pitam je li kao u oktobru, kada sam u Hrasnici boravio u inspekciji položaja. „Još su žešča, još intenzivnija.“ - odgovara mi jedan od prisutnih, predstavio se kao Smajo. „A nama sve više nedostaje granata da im odgovorimo, da ih malo ušutkamo!“
Pala je noć. Zahvaljujem ljubaznim domaćinima i polazim „patrolom“, ugašenih farova, do reke Željeznice. Reka nadošla, s vremena na vreme je osvetli raketa, a sa Gavrića brda se oglašava PAT. Preko reke u „kašiki“ bagera. Trojica nas je. Sejo „butmirski“ smislio originalan način. Svaka čast, majstore!
Krećemo prema ivici aerodroma. Bride uši od hladnoće, a srce malo zebe od iskušenja koje me neposredno čeka. Svaki čas zapinjem o zamrznute grudve zemlje na polju preko kojeg gazimo. Je li od nevidelice, zaplašenosti ili od velikog uzbuđenja pred susret sa gradom, sinovima, suprugom, prijateljima i onim drugima?...
U kući smo nedaleko od aerodromske piste. Dvadeset osoba, a možda i više. Svi su pod golemim rancima i sa paketima u rukama. Asim, organizator prelaska preko piste, objašnjava i upućuje: ”Svaku noć francuski legionari uhvate desetine ljudi u pokušaju prelaska piste. Znam jednog koji je već dvadesetak puta uhvaćen. Stoga oprez i brzina. Da bi Vam obezbijedili uspješan prelaz, pukovniče, koristićemo većeras jedan od naših trikova. Podijelićemo ljude u više grupica i istovremeno ih uputiti na drugu stranu. Francuska patrola ne može fizički ovladati svima i u tome je šansa da se dokopate druge strane. Nadajmo se i maloj sreći!″
S radošću preskačem ogradu od žice i uskačem u rov dubine 2 metra. Sportski, nošen krilima sreće što sam na pragu Sarajeva. Na doskoku žestok bol po telu. Skočio sam na bodljikavu žicu. Puno uboda po rukama i po nogama, kroz pantalone. Ugrizoh se za usnu da ne jauknem. Nekako uklonim žicu sa jedne strane i istovremeno se nabodem s druge. Izvlačenje iz ove bedne situacije traje celu večnost. Kada se nekako iskobeljah, natrapah na trojku čiji je zadatak bio da me obezbeđuju. „Što niste pošli za nama?“ - pita me Asim. Vidim da su oni zdravi i čitavi. Ljut sam na sebe, krećem sa njima u „proboj“. Najpre kroz rovove sagnuti, a onda dvadesetak metara puzeći, jer nam se približavalo lako oklopno vozilo francuske patrole. Zaustavljamo se i čekamo. Na nebu povremene svetleće rakete, a PAT s Gavrića brda opali da upozori da bdiju i da obeshrabre one koji su noćas naumili preći pistu. Nastavljamo još pedesetak metara rovom.
Na pisti pred nama gužva i oštar glas na francuskom jeziku: „Stoj!“ Mesto osvetljavaju farovi i u svetlosti vidimo grupu koju su otkrili. „Sigurno je jedna od naših.“ - kaže mračno Asim. Zastoj traje dvadesetak minuta, a mene, pod težinom ranca i nenaviklog na čučanje, zaboljela koljena i nožni mišići. Nedaleko od nas, u mraku, stoji drugo patrolno vozilo. Iz njega dopire muzika. Šarl Aznavur. Učas se prisetih njegovog koncerta 1965. godine u Parizu, kojem sam prisustvovao. „Bilo davno i lepo!“ - pomislih, a iz trenutačne odlutalosti me povrati korak francuskog vojnika koji je izašao iz topline kola da u mraku pi-pi! Prilegosmo da nas ne primeti, a on se gotovo po nama ispiša! Koji časak kasnije iskoristismo novu gužvu na pisti i dok se Francuzi njom zabaviše mi se neopaženo prebacismo dalje. I tako, još tri-četiri puta, pređosmo na drugu, dobrinjsku stranu aerodroma. Poslednjim atomima snage prebacujem ranac preko ograde i povlačim kroz otvor napravljen u njoj.
Iako željan sinova i Vere, morao sam odmah raščistiti dilemu vezanu za moje zatočenje u Hercegovini i istragu. Hteo sam se uveriti da zli vetrovi na mene i moje delo nisu zapuhali odavde, iz Štaba. U mojoj kancelariji nisam zatekao nikog. Nisu me očekivali u ovo gluho doba. Krećem komandantu Haliloviću u kabinet.
Tačno je 23,15 sati, 29.12.1992.
Komandant je nagnut nad kartom i rukopisima. Pozdravljamo se više drugarski nego vojnički. Čvrst stisak ruke i zagrljaj. Želi mi dobrodošđlicu. „Jeste li posumnjali u mene?“ – pitam, a mislim da je bilo suvislo s obzirom na način kako me je pozdravio. „Ne, nisam!“ - odgovorio je, uobičajeno kratko, ali odlučno. I dodao: „Sada se odmori, pa sutra dođi i referiši o stanju u Hercegovini.“
Sledeća adresa je bolnica na Koševu. Probudili su Veru. Gleda me s nevericom Kad je postala svesna mog prisustva, suzama je iskazauje radost. Moja draga, zaplašena supruga!
Sinove sam jedva prionašao u Hrasnom. „Bilo je krajnje vrijeme, rista!“, govorili su mi neprekorno, a naš susret smo proslavili s čašicom žestokog pića, dar snahinog oca Slavka. U 2 sata posle pola noći vrato sam se u kancelariju u zgradi IP „Svjetlost“. Noć je bila mrazna, u kancelariji je bilo ispod – 10° C. Ostatak noći proveo sam u vreći za spavanje na poljskom krevetu.
Branka i Srđan nisu krili iznenađenje kada su me ujutro, 30.12.1992, zatekli na spavanju. Našla se i kafa, pa smo uz topli napitak i njihove duvanske dimove, proslavili moj povratak i naš susret .
I onda, kao što je uhodana praksa, priključujem se jutarnjem referisanju načelnika uprava i odeljenja. Gledam u lica starešina Glavnog štaba i hoću da dokučim šta misle u ovom trenutku. Jedni ne skrivaju iznenađenje što me vide. Drugi pokazuju izvesnu suzdržanost, a oni treći iskazuju radost posle tri meseca mog izbivanja. Ipak, kod svih uočavam znatiželju da saznaju iz „prve ruke“ šta je to bilo u Hercegovini. Ljudi, ko ljudi!
Naravno, „hit“ današnjeg referisanja bio je moj izveštaj o stanju u Hercegovini. Vidim da ih to baš mnogo ne interesuje. Zato sam dosta vremena posvetio ličnom iskustvu iz boravka u Hercegovini. Posle svega što sam objasnio, odnosno prepričao moje „hercegovačke“ dane, nisam ljudski odolio da ih, zajedljivim tonom u glasu, ne upitam kako se niko od njih nije zainteresovao šta se to događa sa Jovanom Divjakom? Ja sam deo ovog kolegija, član Glavnog štaba! Ćute, ne reaguju. A, bili su formalno obavezni, ako ih ništa drugo ljudski nije obavezivalo. „Čak su neki, poput Bilajca, Karića, Begića i predsednika Izetbegovića bili u neposrednoj blizini, a da me u zatočeništvu nisu posetili.“ – kažem zajedljivo. Reakcija nema.! Nikakvog odgovora prisutnih! Da li se osećaju krivima ili su okupirani sopstvenim problemima, vrag će ga znati!
Sa velikom znatiželjom i malom strepnjom očekivao sam susret sa gradom, sa prijateljima, poznanicima, građanima Sarajeva, sa sarajevskom „čaršijom“ koja je nezamenjiv indikator koji će mi jasno reći jesam li, nakon svih ovih obeda i medijskog unižavanja, još uvek „jedan od naših“ ili su ta zlatna vremena radosnih susreta i poverenja ostala zauvek za nama. Pred izlazak na ulice svog grada, sebi sam citirao kinesku mudru sentencu: „Ne treba svi da me vole! Dovoljno je da te dobri vole, a oni drugi ne treba!“
Iskoračio sam napolje hrabro i krenuo ka svojoj sudbini. Nepoznati građani su me prepoznali, u žurbi dovikivali: „Dobro došao!“ Neki su me zaustavljali, tapšali me i uveravali: „Znao sam da je laž to što pišu i govore na TV! Ko je častan, ostaje častan!»“ Bilo je sentimentalnih preterivanja. Ni ona mi u tim momentima nisu smetala. Bila su jasna potvrda da „stvar Jovana Divjaka ovde nije izgubljena“. Radostan i ohrabren, kročio sam dalje u nove susrete sa ljudima.
Sretao sam poznanike i prijatelje i uveravao se u davno iskustvo čovečnosti da „snijeg pada da zvijeri pokažu svoj trag...“ Neki su me videli, a „nisu“, drugi jesu, pristojno su me pozdravljali sa distance i brzo se udaljavali, treći...
Sretali su me i „dobri“, koji me vole. Numankadić je bio među prvima kojeg sam na ulici sreo. Prišao mi je, toplo i dugo me držao u naručju. Rekao je samo: „E, sad mi ne možete odbiti poziv na kafu!“. Aludirao je na naše ranije susrete i njegove pozive da kafenišemo, koje nisam bio u prilici da prihvatim. Sad hoću i trebam. A on mi dodaje: „A poslije idemo na izložbu Affana Ramića, jednog od najboljih bosanskohercegovačkih slikara!“. Baš, lepo! I poziv, i kazivanje kolege slikara o svom kolegi Ramiću. Ramića i njegove slike smo našli u Muzeju književnosti. Prilazi mi novinar Pavle Pavlović, srdačno se pozdravljamo, a on mi pokazuje na čoveka u crnom. Sedeo je nekako sićušan na stolici u uglu prostorije. „Izložba je hommage poginulom sinu od oca. Sin mu je kao pripadnik Armije poginuo na Otesu početkom decembra.“ - kaže mi Paja
Pregledao sam izložene radove i prikupio odvažnosti da priđem nepoznatom čoveku i slikaru i da mu iskažem svoje saučešće i divljenje. „Mi se lično ne poznajemo. Ja sam Jovan Divjak, zamenik...“ Prekinuo me jednostavnom, tužnom upadicom: „Hvala Vam, ja Vas dobro poznajem.“ I dodao: „Nisam našao drugi način da iskažem svoju tugu za sinom, nego ovaj, za nekoga čudan, način. Hvala Vam što ste svojim prisustvom odali čast mom poginulom Damjanu!“
Paja me odveo u redakciju „Večernjih novina“. Tamo – fešta! Slave Novu, 1993. godinu. Živi taj kolektiv nekim profesionalno – porodičnim životom. Geslo im je mušketirsko: „Svi za jednog, jedan za sve!“ Uklopio sam se brzo u razdraganu atmosferu. Srdačno me primaju, rukuju se, slikaju, teraju na priču. Interesuju ih događanja kroz koja sam prošao. Da nepotrebnom ozbiljnošću ne pokvarim njihovu feštu, izmišljam anegdotu. Kao, pustio ja u Parsovićima brkove da se maskiram od HVO koji me se hteo domoći, a potom i Juka. Za Juku moja brkata kamuflaža nije bila dovoljna, pa sam se kroz njegove punktove na Igmanu morao provući skriven u gepeku vozila. Kad sam primetio da me neki ozbiljnije slušaju, shvatio sam da sam preterao u šali, malo sam „zakočio“ svoju neozbiljnu pripovest.
Tako je stigla i 1993.godina.
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod
Biti i ostati na ljudskoj obali životaRadio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.