* Živeći u ovih šest meseci s užasom ubijanja, rušenja i paljevina i svakodnevno u strahu od „svojeg“ snajperskog metka i gelera granate, pitam se kolika je cena života?!
* Kako je jugoslovenska unutrašnja kriza jačala, nastojao sam ne utapati se u nikakve kolektivističke svesti, pa ni srpskog naroda kojem po rođenju pripadam, i kojeg sam, sada evo, tako “sramno izdao”.
* Nisam mogao ne videti napor Alije Izetbegovića da svim sredstvima kojim je raspolagao sačuva mir... Doživeo sam ga kao čoveka koji pokušava nemoguće, koji uvodi moralne principe u surovu političku praksu nepolitičkih naroda.
14, avgust 1992.
Veoma su topli letnji dani. Dnevna temperatura dostiže 35° C. Rat se sve više rasplamsava na celoj teritoriji BiH. Iz dana u dan povećava se broj poginulih i ranjenih. Pune su bolnice boraca i civila. Često u noćima razmišljam, kad zbog umora ne mogu da zaspem, o životu i smrti. Ranije o tome nikada nisam razmišljao. Živeći u ovih šest meseci s užasom ubijanja, rušenja i paljevina i svakodnevno u strahu od „svojeg“ snajperskog metka i gelera granate, pitam se kolika je cena života?! Svi koji se nalaze u okruženom gradu, uveren sam, imaju samo jednu želju – da ostanu u životu. Svedokom sam da uz te želje postoje i one – samožrtvovanje za drugoga. Roditelji u paničnom strahu za decom znaju reći: „Ako treba da se desi, neka se desi meni, a ne mome detetu!“ Nezaboravna je scena kada Halida kroz suze skoro kričući govori: „Dragi Allahu, što mi uze Mirzu i Fehima, što ne uze mene?!“
Obaveza je na nama živima da zabeležimo imena onih koji su na bilo koji način doprineli da se brani bosanskohercegovačko biće. Zato ću voditi prebeleške o ljujdima koji su po mišljenju zaslužili najviša ljudska priznanja za ono što su uradili za Sarajevo, za Bosnu i Hercegovinu. Vodiću prebeleške o njima dok budem u životu! Ako me negde stigne „moja granata“, neko će preuzeti ovo i nastaviti sa pisanjem. Bar se tako nadam.
Safeta Zajka prvi put sam upoznao 01.05.1992. godine kada sam obilazio jedinice Opštinskog štaba TO Novi Grad. Tada je bio komandir u Boljakovom potoku. Odavao je utisak sposobnog, veoma dobro vojno-stručno obrazovanog starešine („Završio sam Školu rezervnih oficira u Bileći!“ – pohvalio se). Delovao je veoma odlučno i iskazao nepokolebljivost da sa svojim ljudstvom odbrani ovo naselje. Hvalio je vojnike, teritorijalce, da su voljni i spremni da idu na izvršenje svakog zadatka. To veče, prvog dana maja. komandiri jedinica iz Sokolja, Briješća, Alipašinog polja, Lučarevićeve jedinice, s poštovanjem i uvažavanjem obraćali su se i slušali Safeta. Komandantu štaba TO Opoštine Novi Grad predložio sam da Zajka postavi za komandanta odreda.
Drugi susret sa Zajkom imao sam početkom juna. Dan je bio kišan i sumoran. Sumaglica u rano jutro, a Zajko me proveo do prvih linija koje su bile okrenute ka Žuči. S neskrivenim zadovoljstvom je govorio kako je veoma brzo ustrojio jedinicu, hvalio hrabrost i požrtvovnost vojnika, koji su bukvalno bez uniformi i sa vrlo malo naoružanja. Ističe disciplinu vojnika i komandire Zaima, Ramadana, Hajru, Teufika. Ni jednog momenta ne ističe sopstvene zasluge, o kojima sam slušao od njegovih vojnika. Jedinica mu je uspješno obavila zadatak u blokiranju kasarne „Jusuf Džonlić“ i njenom oslobađanju. Žalio mi se da njegova jedinica ništa nije dobila od ratnog plena iz ove kasarne. Tom prilikom Safet je rekao: „Ovo ovako više nećemo dozvoliti! Četnici svakodnevno sa Žuči gađaju po gradu svim vrstama oružja i oruđa. Nanose velike gubitke međui stanovnicima grada. Moraćemo što prije u napad i protjerati ih do Vogošće!“
To što je obećao ubrzo je i uradio. Safetovu jedincu, zajedno sa Srebrovim, obišao sam drugi dan pošto je 8. juna 1992. godine izvela veliku akciju na Žuči. Tada je Safet izgledao umorno, omršaveo od dana kada sam ga prvi put video, pocrneo u licu, ali je delovao zadovoljno. Kako i ne bi, kada smo Srebrov i ja bili začuđeni (ma kakvi začuđeni – preneraženi!) videvši na gomile čaura PAT-ova, PAM-ova, topova 20/1 i 20/3 mm i haubica 105 mm. Ne preterujem ako kažem da ih je tu bilo na hiljade! Srebrov, znatiželjan kao i uvek, insistirao je da Zajko ispriča kako je moguće samo sa puškom proterati takvu silu: „Eno, pitajte vojnike!“ – odgovorio je Zajko, ne želeći da govori o zaslugama za uspeh vredan pažnje, koji značajno menja odnos snaga u ovom delu grada. Od pre tri dana građani novog Sarajeva slobodnije idu po vodu, po hleb, po humanitarnu pomoć. Vrhunac našeg zadovoljstva je bio kada smo našli na livadi dva PAT-a 2/1. To je naš ratni plen. Sada sa njima zadajemo muke četnicima. Sledeći cilj je kota 850.“
Iskazao sam Zajku i njegovim borcima neskriveno divljenje.. To je snažna, jaka i uspešna ličnost. Pred njim je velika vojnička karijera.
19. avgusta 1992.
Doživeli smo, konačno, i jedan radosniji, svečani trenutak ovih ratnih avgustovskih dana. Ili, vojnički precizno, 19. avgusta 1992. godine članovi Glavnog štaba Oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine, vojna i civilna lica, postrojila se u tri reda u hodniku, na prvom spratu zgrade Predsedništva, u očekivanju dolaska svog vrhovnog komandanta O/S, gospodina Alije Izetbegovića. Čekamo čin zakletve!
Načelnik Halilović me odredio za komandanta svečanosti. Iskreno sam polaskan tim priznanjem, ali to je i obaveza. Stoga sam se odmah latio Vježbovnog pravilnika OS, pronašao u njemu komande i uvežbao postupke i radnje za doček Vrhovnog komandanta, tako, da sam obilazeći položaje na Velikoj i Maloj Čolinoj kapi, na otvorenom prostoru, glasno preslušavao naučene komande, na veliko iščuđavanje boraca. Ništa im nije bilo jasno. “Šta ovaj radi?” Iz glupe situacije izvukao me Emir, važno im objašnjavajući, kako on to ponekad baš zna, da “pukovnik uvježbava raport za gospodina Izetbegovića.”
Dok čekamo dolazak Vrhovnog komandanta, u sećanja mi naviru slične svečanosti iz moje vojničke mladosti. U periodu od 1959. do 1964. bio sam u Gardi na Banjici, u Beogradu. Na samom početku bio sam član počasne jedinice Garde, koja je dočekivala i ispraćala visoke strane državnike i ambasadore pri predaji akreditiva. Šta reći? Zaista smo bili vrhunski obučeni i uigrani za te svečane trenutke. Pamtim dobro 18. maj 1961. godine, kada sam maršalu Titu, na Dedinju, u Užičkoj 18, predao raport:
“Druže Predsedniče, četvrti vod, treće čete, četvrtog gardijskog bataljona nalazi se na radu. Raportira potporučnik Jovan Divjak!”
I onaj pukovniku Gadafiju, na mostarskom aerodromu 1973. godine: “Vaša ekselencijo, pitomački bataljon je postrojen u Vašu čast. Raportira potpukovnik Jovan Divjak!”. Sa pitomcima Srednje vojne škole u Sarajevu odavao sam tu počast.
To su samo uspomene, a ovo danas je stvarnost. Gledam stroj zadovoljno. Dobro izgleda. Muškarci su obučeni u tamnoplava civilna odela, bele košulje, tamnoplave kravate i crne cipele, a žene u blejzere teget boje, suknje, bele bluze, crne cipele i čarape. Vode u gradu nema, a oni su svi savršeno uredni. Nas je nekolicina u uniformi. Nama krojači nisu sašili svečana odela. Nema struje, a ni dovoljno materijala za sve. Ne marim, biće!
Zanimljivo je da se ova svečanost trebala ranije održati, ali krojači nisu stizali rokove šivanja iz znanih razloga. Morali su sašiti 200 odela za dvadesetak dana! Nisu stigli...
Iz uspomena me trgnuo glas koji upozorava na Predsjednikov dolazak. Nevelik orkestar, smešten na desnom krilu hodnika, započinje svirati marš. Komandujem: “Pozor!” Dosta čvrsto, ali malo nesigurnog glasa; hitro moja podsvest ocenjuje komandu. Činim oštar okret u levo i strojevim korakom krećem prema g. Izetbegoviću, kroz uzak špalir kojeg čini stroj sa moje desne strane i brojna publika. Tu su članovi Predsedništva, predstavnici Vlade i policije, ličnosti kulturnog i javnog života, među kojima krajičkom oka zapažam Kljujića, Durakovića, Pejanovića, Doku, Lazovića, Pušinu, Lagumdžiju, Gojera i mnoge druge, s leve strane hodnika. Predsednika RBiH prati načelnik Glavnog štaba Sefer Halilović. Zaustavljam se i sad već jasnim i sigurnim glasom raportiram: “Gospodine Predsedniče! Glavni štab Oružanih snaga postrojen je u Vašu čast i spreman da položi zakletvu. Raportira pukovnik Divjak!”
Nakon obilaska postrojenog Štaba, predsednik Izetbegović staje ispred sredine stroja i pozdravlja: “Gospodo i gospođe, Pozdrav - Domovini!” Odgovor “POZDRAV!“ je bio doličan ovom svečanom i važnom, za mene istorijskom trenutku. Bio je gromoglasan, da se sve orilo prostranom zgradom Predsedništva. Sada je bilo sasvim lako izgovoriti novu komandu: “Po-zor!”. Nakon toga je komandant Sefer Halilović vojnički zatražio dozvolu Vrhovnog komandanta da se počne sa polaganjem zakletve. Komandant Štaba nas poziva da ponavljamo tekst zakletve kojeg će pročitati:
“Ja, (svako sebe imenuje), zaklinjem se da ću braniti nezavisnost, suverenitet i cjelovitost Republike Bosne i Hercegovine, da ću savjesno i disciplinirano izvršavati sve obaveze i dužnosti pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine, da ću braniti njenu slobodu i čast, i u toj borbi istrajati.”
Završne reči zakletve uvaženi gosti su pozdravili gromoglasnim aplauzom koji se moćno razlegao prostorima Predsedništva kao maločas otpozdrav stroja Predsedniku. Kad je aplauz utihnuo, g. Izetbegović nam se obratio rečima:
“Čestitam vam na datoj zakletvi, kojom ste se obavezali da ćete braniti nezavisnost, suverenitet i cjelovitost Republike Bosne i Hercegovine! Vi ste i do sada to radili. Hvala vam na do sada učinjenom. Ali, moramo sa još većom snagom i odlučnije ići u deblokadu Sarajeva i vraćanje okupiranih teritorija. Znam da ste spremni za to i da ćete to uraditi za dobrobit građana Bosne i Hercegovine. Želim vam puno uspjeha u predstojećoj borbi za Bosnu i Hercegovinu. Hvala!”
I, shodno uobičajenoj praksi, otpočeli smo potpisivanje zakletve, hijerarhijskim vojnim redom: komandant Štaba Halilović, Šiber, ja, Juka Prazina, Karić, Lučarević, Muslimović, Slaviček..... Radujem se, organizacija je bila dobra, to mi svojom čestitkom potvrđuje Halilović. “Doprinos” našoj svečanosti dali su i artiljerci sa brda, oni s kokardom na glavi. Poslali su je u formi tri granate u trenucima davanja zakletve. Jedna je granata pala u dvorište zgrade Predsedništva, druga ispred glavnog ulaza u Titovoj ulici, treća pored Alipašine džamije. Nisu nikog pokolebale, štaviše, baš smo izgovarali da ćemo “... u toj borbi istrajati!”.
Malo sam do sada imao prilika da budem u blizini Predsednika. Stoga je njegova pružena ruka i čvrst stisak izazvao u meni prijatan osećaj bliskosti i izvesno uzbuđenje. Nisam ga poznavao do agresije na RBiH. I ne samo njega, nego većinu političara izabranih na izborima 1990. godine. Bavio sam se strukom, bio usredsređen na svoj poziv, lišen političkog interesovanja. U promenjenim okolnostima života, u burnom vremenu svekolike tranzicije i ekstremne ispolitiziranosti, shodno smislu Lecovog aforizma – “Ne bavite se politikom, građani!? Dobro! Ali znajte: politika će se uvek baviti s vama!” - i moj se stav nužno menjao. Postao sam svestan faktora politike i političara u vremenu u kojem živim i tek zadnjih meseci, kroz radio-televizijske emisije i novinarske članke i feljtone, počeo sam se podrobnije informisati o tim ličnostima.
Kako je jugoslovenska unutrašnja kriza jačala, jačala je i moja pozornost spram političara koji su joj bili protagonisti. Pratio sam s pažnjom njihove nastupe i istupanja, nastojao proniknuti u javne i tajne motive koji su određivali njihovo društveno-političko ponašanje, i misliti svojom glavom, ne utapati se u nikakve kolektivističke svesti, pa ni srpskog naroda kojem po rođenju pripadam, i kojeg sam, sada evo, tako “sramno izdao”.
Nisam mogao ne videti napor političara Alije Izetbegovića da svim sredstvima kojim je raspolagao sačuva mir, najpre u zajedničkoj nam Jugoslaviji, a potom i u Republici Bosni i Hercegovini. Doživeo sam ga kao čoveka koji pokušava nemoguće, koji uvodi moralne principe u surovu političku praksu nepolitičkih naroda. Doveden pred gotove činove agresije na Bosnu i genocida nad njegovim muslimanskim narodom, decidno se i odlučno brani i bori za spas zemlje i ljudi, nepokoleban u svojim načelima da nacije, religije i kulture znače bogatstvo a ne slabost, da njihov slobodan, samostalni razvoj tek u susretu i u prirodnom prožimanju sa različitim donosi pravi prosperitet zemlji, a unapređuje civilizaciju. Poštovati ta načela, znači poštovati čoveka, pojedinca, ličnost. Sa takvim čovekom i za takvog čoveka, koji svoje stavove pretvara u program akcije, meni je ići i boriti se! Znam da se tako borim i za one koji me se odriču.
Stoga još jednom intimno, dok stavljam potpis na spisku lica koji su dali zakletvu, za sebe, na hrvatskoj jezičkoj verziji koja ravnopravno egizistira u Armiji RBiH sa jezikom najmnogoljudnijeg naroda, šapućem :
“Prisežem da ću braniti neovisnost, suverenost i cjelovitost Republike BiH, da ću savjesno i disciplinirano izvršavati sve obveze, da ću braniti njenu slobodu i čast, i u toj borbi istrajati.”
Tako ti Bog pomogao, Jovane Divjak!
22. avgust 1992.
Snaga naše odbrane je neupitna. Nedostatke u oružju, municiji i vojnoj opremi nadoknađujemo srčanošću i odlučnošću boraca na borbenim linijama. Naša armija, bar za sad, nije dovoljno jaka za ofanzivne akcije i proboj obruča oko Sarajeva. Građani se ne mire sa tom realnom vojnom situacijom, kao, uostalom, ni mi, njihova vojska. Od nas nastoje da iznude deblokadu Sarajeva, ne obazirući se na do sada neuspešne pokušaje i znatne žrtve. Dodijala im svekolika beda i svakidašnja pogibelj u gradu. Zamor ih sustiže sve jače, beznađe pritišće sve više. Kopni nada da će taj okrutni, “bijeli svijet” pomoći, jer se, izgleda, privikao na prizore naših pogibija i nedaća, pa ih ravnodušno gleda na TV ekranima i čita o njima u novinama. Gase ih ili ispuštaju iz ruke kad mera “pristojnog izveštavanja brutalnosti” pređe njihovu građansku toleranciju, kad počne da im smetaju, tj. uznemiruju njihov građanski mir i ljudsku savest.
“Današnje strahote su satkane od niti iste historijske tapiserije, stvarane od invazije Slovena na Balkan u šestom vijeku.”, - tvrdi jedan engleski analitičar. Danas su se, kao i mnogo puta u balkanskoj istoriji, podigli ponovo ciklični talasi mržnje i zvjerstva koje Hrvati, Srbi i Muslimani čine jedni drugima stoljećima.” – ocena je tog Engleza.
Američki senator Džon Vorner (John Vorner) ne samo da prihvata ovu tezu, nego je još produbljava: “Moje vlastito istraživanje pokazuje da su se ovi ljudi međusobno borili, ne stotinama, već hiljadama godina, zbog religioznih, etničkih i kulturnih razlika.”
I brojni strani novinari, posle obilaska bosanskih ratišta, a pod snažnim utiskom kosovske mitske ostrašćenosti srpske soldateske, pričaju da i sami počinju verovati da je Kosovska bitka uzrok trajne srpsko/pravoslavne–islamske borbe, pa shodno tome, i sadašnjeg rata.
Ovakva mišljenja političkih analitičara, novinara, pa i uticajnih američkih senatora su krajnje proizvoljna, istorijski, nekritički i nedijalektično formirana, ali direktnu štetu ovakve njihove arogantne komotnosti u izricanju ocena trpimo mi i naša odbrana. Plasiranjem ovakvih nekritičkih mišljenja u sredstvima javnog informisanja na Zapadu, nude svojoj javnosti ravnodušnost kao izbor, tvrdnjom i porukom da se tu ništa ne može racionalno učiniti, pomoći i izmeniti, pa upozoravaju na “razboritu uzdržanost” u sukobima u Bosni, čas ponavljajući eksplicitno, čas implicitno, svojom pisanijom, “da im mi ne možemo pomoći, i da ih treba pustiti da sami riješe svoje probleme na način koji oni samo znaju i umiju”. A kako to oni “znaju i umiju” vidi su na stravičnim prizorima masakra i izgona ...
Ove pogubne zablude ne može da poljulja ni citiranje eksplicitne izjave maga rata na prostorima bivše Jugoslavije, Slobodana Miloševića, iz govora na Gazimestanu, 1989. godine, na 600––tu godišnjicu bitke na Kosovu, u predvečerje ratne tmine: “Danas je teško reći šta je istina, a šta je legenda u vezi sa Kosovom. Danas to čak nije ni važno”. I dalje, “.... ali, osluškivanje istorije nije, u stvari, osnova na kojoj ćemo mi (Srbi – nap. autora) izvršiti mobilizaciju.”
U instrukcijama napisanim 1942. godine, Draža Mihailović, četnički kvislinški vođa, poručuje: “Trebalo bi svakome razjasniti, posle rata ili kada bude pogodno vreme, mi ćemo izvršiti zadatak tako da niko osim Srba neće ostati u srpskim zemljama.”
Memorandum SANU 1986. godine, svojim tezama i nacrtom, potvrđuje i proklamira da istorijska srpska težnja za velikom Srbijom nije bačena u zapećak istorije, da je na snazi, i definiše je kao politički program sa nacionalnim legitimitetom. “Rešenje nacionalnog pitanja srpskog naroda je bilo osujećeno od komunista na kraju Drugog svetskog rata, pa .... uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda, bez obzira koju republiku ili oblast nastanjuju, njihovo je historijsko i demokratsko pravo". (Nap. – podvukao autor)
Svi ovi detalji govore da je u drugoj polovini osamdesetih godina ovog stoleća, u Srbiji, na svim važnim razinama društva i države, nastupilo inoviranje političkih projekata Ilije Garašanina iz XIX veka, sa kartografskim i drugim zahvatima za formiranje Velike Srbije, kao i Stevana Moljevića iz prve polovine XX veka.
Ovom se pridružio lavovskom snagom Dobrica Ćosić, srpski književnik, tezama o “izgonu srpskog naroda sa Kosova i Metohije, o diskriminaciji prema Srbima u BiH, o njihovom obespravljenju i asimilaciji u Hrvatskoj”. U Rimu je novembra 1990. godine tvrdio, pred licem svjetske javnosti, da “Muslimani poslednjih godina ispoljavaju težnju za stvaranjem islamske BiH, prve takve države u Evropi”, i još, kao uzgred, izneo i tvrdnju da su granice današnjih jugoslovenskih republika avnojske, veštačke, nagodbene, pa “nisu legitimne u državno–pravnom smislu.”
Zar ovako otvorene i u hronološkoj lepezi od Garašanina do Ćosića, tj. Miloševića kao egzekutora, iznesena ideje o Velikoj Srbiji, ne kazuju svojom očiglednošću novinarima, analitičarima, senatorima i inim, da je reč o borbi za teritorije, za ekskluzivni, jedinstveni životni prostor srpskog etnosa, u kome su prava drugih, po načelu “krvi i tla”, nebitna i ništavna!?
Ne buni nas njihovo neznanje, ni svesna, ili čak nesvesna, ali svakako pogrešna ocena naše nevesele situacije, već njihov negativni upliv na javno mnenje svojih demokratskih zemalja, koje bi, inače, u principu, moglo, snagom demokratskih ubeđenja i pritisaka, naterati svoje neodlučne i suzdržane državne administracije na energičniji politički i vojni angažman za pomoć državama i narodima, posebno u Bosni i Hercegovini, žrtvama brutalne agresije, neviđene od završetka Drugog svetskog rata na tlu slobodarske Evrope.
Zabludi o karakteru sukoba na teritoriju Jugoslavije, gde se govorilo tzv. srpskohrvatskim jezikom, aktivno i svesno doprinosi i Srpska pravoslavna crkva (SPC), čas se pojavljujući kao generator, a čas kao instrument pragmatičnih političkih ciljeva srpskog vođstva. U svom pastirskom delovanju zamenila je univerzalno načelo hristocentrizma sa uskogrudim, u mnogo čemu, protuhrišćanskim srpskim etnocentrizmom. Izjavu Radovana Karadžića, političkog lidera srpskog naroda u BiH, da je “Danas i Hrist Srbin”, datu u najčvršćoj nameri nacionalističkog homogeniranja pred akt agresije kojeg su već bili osmislili, SPC nije ni crkveno poučno, negativno prokomentarisala, a kamoli nedvosmisleno osudila. Pokazalo se da je istovetnu nameru srpskog homogeniziranja i radikaliziranja tzv. srpskog pitanja, SPC vršila i nosanjem moštiju “svetog kneza Lazara po svim krajevima gdje Srbi žive”, kasne jeseni 1988. godine i u zimu 1989, ali i sa sistemskim činodelovanjima opela pred jamama Srba, žrtava iz Drugog svetskog rata, dok su speleolozi vadili iz njih lobanje i kosti, paleći duše prisutnih.
U samom predvorju rata, 18. januara 1992. godine i Sveti arhijerejski sabor SPC-e se oglasio tvrdnjom da “crkva i srpski narod nikada nisu priznavali avnojske granice” i da “ničije nagodbe ne obavezuje narod, kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove matere Pravoslavne srpske crkve”.
Preklapanjem verskog i nacionalnog identiteta, crkvena hijerahija je oblikovala predstojeći rat kao religiozno pitanje. “Srbija i njen narod su priklešteni između dve moćne svetske religije, islama i katoličanstva, pa procenjuju da je opstanak u nacionalnom i verskom pogledu u velikoj opasnosti. A, jedini spas je u novoj nacionalnoj strategiji, čija suština mora biti izražavanje ekskluzivne srpske nacionalističke ideologije...” (“Glas crkve”, 1991.)
Potvrdu «opasnosti» od islama su dali i srpski orijentalisti svojim 'znanstvenim otkrićem' da su islam i muslimani retrogradna pretnja modernoj civilizaciji u opštem smislu, ali konkretna na prostoru “srpskih zemalja”.
U želji da pariramo negativnom odjeku ovih i ovakvih sudova, često i iznova razgovaramo u Štabu što nam je činiti da pokažemo njihovu neutemeljenost i laž. Odgovor se uvek svodi na konstataciju da bi brojnije učešće Srba u Oružanim snagama BiH bio najbolji demanti tvrdnje o verskom i etničkom karakteru rata i potvrđivanje istine da je uzrok sukoba klasičan – rat za teritorije, a nikako rat iz ove ili one vrste netrpeljivosti.
Komandant Halilović je dosta objektivno posmatrao situaciju u kojoj su Srbi živeli u Sarajevu, ali mi zamera što se nisam još više, uprkos svemu, angažirao na njihovom masovnijem uključenju u odbranu grada i Bosne i Hercegovine. Bilo mu je poznato, iz mojih i drugih izveštaja, da se strah uvukao među građane srpske nacionalnosti, koji su izloženi opštepoznatim sumnjičavostima, nezakonitim i grubim ispitivanjima, pljačkama, fizičkim i psihičkim maltretiranjima od strane lokalnih komandira i nesavesnih pripadnika ARBiH i MUP-a. To su, verujem, direktni uzroci njihovog slabijeg angažovanja u našoj borbi. S tim u vezi, upoznao sam Sefera i sa primedbama na ponašanje Komisije za ratne zločine, čijom je «istražnom» policijom komandovao Dedo Šišić.
Ne znajući ni sam, kao što to ni drugi nisu znali, kako u takvoj situaciji nepoverenja motivisati srpsku gradsku populaciju na akciju, ocenio sam da bi javni apel Srba, pripadnika Armije RBIH, Srbima Sarajeva, mogao eventualno biti podsticajan za njihovo aktiviranje. Sefer se složio sa ovom idejom i prihvatio je predlog da ga sām načinim. 20. avgusta predao sam Haliloviću apel na uvid i odobrenje. Potpisao ga je istog dana, ne izmenivši i ne dodavajući ni jednu reč u njemu.
“Zavedeni i iznevereni srpski narode!
Mi, Srbi, građani Republike Bosne i Hercegovine, koji smo od prvog dana u redovima Teritorijalne odbrane, Armije i policije RBiH, pozivamo sve zavedene i izmanipulisane Srbe koji još nisu lojalni Republici Bosni i Hercegovini i ne nalaze se u redovima Oružanih snaga R BiH, da sami odluče o svojoj sudbini.
Ovo su sudbonosni dani za sve građane Republike BiH, a posebno za Srbe koji su krenuli u rat prevareni politikom SDS i koji su zbog njihove fašistoidne orijentacije do sada izgubili na hiljade srpskih sinova i kćeri, rasturili na stotine porodica i mnoge kuće zavili u crno.
Nije daleko dan kada ćemo mi Srbi, u zajedničkom stroju sa Muslimanima, Hrvatima i drugim građanima, probiti blokadu Sarajeva i krenuti u odsudnu borbu za oslobođenje naše zajedničke nam domovine. Tada će nastati bežanija prema Srbiji svih plaćenika, četnika, “šešeljevaca”, “belih orlova” i druge bagre, a vi ćete ostati sami i napušteni na vašim ognjištima, uz grobove otaca i dedova, uz vaše crkve i šume. Za vas, koji niste u ovom prljavom ratu okrvavili ruke, poslednje je vreme da nam se priključite. Za vas ne sme biti neizvesnosti. Valja nama do graničnih reka Bosne i Hercegovine i dela morske obale.
Predsedništvo i Vlada svakom srpskom vojniku i oficiru, radniku, seljaku, intelektualcu i svakom građaninu pravoslavne vere garantuju ličnu sigurnost, građanska prava i prava koja proističu iz radnog odnosa u Armiji, preduzećima, prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i prinadležnosti koje pripadaju borcima Republike BiH, a koji sa oružjem ili bez njega pređu u sastav Armije BiH.
Zavedeni i prevareni srpski narode!
Ne dajte da se dalje proleva krv, sprečite ubijanje dece, žena i staraca, da se naše i vaše kuće, bolnice, trgovi, škole, svetovni objekti i drugi ne uništavaju. “Ostajte ovdje” – kao što nas Aleksa Šantić poziva u svojoj pesmi. Ovo je i vaša Bosna i Hercegovina i samo u zajedničkoj borbi možemo sprečiti da ona bude Velika Srbija ili Velika Hrvatska ili islamska džamahirija, a da i živote damo za demokratsku državu u kojoj će svi ljudi imati jednaka prava i jednake obaveze. Ta prava pred OUN i celim svijetom garantovaće Ustav RBiH.
Oni koji pređu na stranu Armije RBiH moći će da ostvare sva prava koja sada imaju borci Armije RBiH i svi ćemo biti svoji na svome.
Pitam se šta ako nam se ne priključite? Znači li to da ste u redovima agresora, da ste fašistoidnih opredelenja, da podržavate genocid nad muslimanskim narodom? Posle rata pravda će doći po svoje. Svet se već opredelio da se krvnicima sudi kao onima u Nirnbergu.
Mi, Srbi, građani RBiH, koji smo od prvog dana u redovima Armije RBiH, nismo ukaljali časno srpsko ime i vas pozivamo da se pridružite stotinama i hiljadama Srba koji se bore rame uz rame sa svojim komšijama i sugrađanima. Oni koji nam se pridruže u Armiji RBiH neće biti ni zatvarani, ni osuđivani, a u skorašnjoj slobodi moći će reći da su zajedno sa nama spasili čast i obraz velikog srpskog naroda.
Imamo pravo na čast, ponos i budućnost i zato ostajemo ovde bosanski Srbi, ovo je i naša Bosna, ovo je naša zemlja, kao što je i muslimanskog i hrvatskog i drugih građana i niko nam je nikada uzeti neće.
Još nije kasno da nam se pridružite u borbi za slobodu demokratske RBiH. U borbeni stroj pozivamo i sve one Hrvate, Muslimane i ostale građane RBiH koji se do sada nisu uključili u borbu za demokratsku i građansku RBiH.”
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
* Kako je jugoslovenska unutrašnja kriza jačala, nastojao sam ne utapati se u nikakve kolektivističke svesti, pa ni srpskog naroda kojem po rođenju pripadam, i kojeg sam, sada evo, tako “sramno izdao”.
* Nisam mogao ne videti napor Alije Izetbegovića da svim sredstvima kojim je raspolagao sačuva mir... Doživeo sam ga kao čoveka koji pokušava nemoguće, koji uvodi moralne principe u surovu političku praksu nepolitičkih naroda.
Kopni nada da će svet pomoći
14, avgust 1992.
Veoma su topli letnji dani. Dnevna temperatura dostiže 35° C. Rat se sve više rasplamsava na celoj teritoriji BiH. Iz dana u dan povećava se broj poginulih i ranjenih. Pune su bolnice boraca i civila. Često u noćima razmišljam, kad zbog umora ne mogu da zaspem, o životu i smrti. Ranije o tome nikada nisam razmišljao. Živeći u ovih šest meseci s užasom ubijanja, rušenja i paljevina i svakodnevno u strahu od „svojeg“ snajperskog metka i gelera granate, pitam se kolika je cena života?! Svi koji se nalaze u okruženom gradu, uveren sam, imaju samo jednu želju – da ostanu u životu. Svedokom sam da uz te želje postoje i one – samožrtvovanje za drugoga. Roditelji u paničnom strahu za decom znaju reći: „Ako treba da se desi, neka se desi meni, a ne mome detetu!“ Nezaboravna je scena kada Halida kroz suze skoro kričući govori: „Dragi Allahu, što mi uze Mirzu i Fehima, što ne uze mene?!“
Obaveza je na nama živima da zabeležimo imena onih koji su na bilo koji način doprineli da se brani bosanskohercegovačko biće. Zato ću voditi prebeleške o ljujdima koji su po mišljenju zaslužili najviša ljudska priznanja za ono što su uradili za Sarajevo, za Bosnu i Hercegovinu. Vodiću prebeleške o njima dok budem u životu! Ako me negde stigne „moja granata“, neko će preuzeti ovo i nastaviti sa pisanjem. Bar se tako nadam.
Safeta Zajka prvi put sam upoznao 01.05.1992. godine kada sam obilazio jedinice Opštinskog štaba TO Novi Grad. Tada je bio komandir u Boljakovom potoku. Odavao je utisak sposobnog, veoma dobro vojno-stručno obrazovanog starešine („Završio sam Školu rezervnih oficira u Bileći!“ – pohvalio se). Delovao je veoma odlučno i iskazao nepokolebljivost da sa svojim ljudstvom odbrani ovo naselje. Hvalio je vojnike, teritorijalce, da su voljni i spremni da idu na izvršenje svakog zadatka. To veče, prvog dana maja. komandiri jedinica iz Sokolja, Briješća, Alipašinog polja, Lučarevićeve jedinice, s poštovanjem i uvažavanjem obraćali su se i slušali Safeta. Komandantu štaba TO Opoštine Novi Grad predložio sam da Zajka postavi za komandanta odreda.
Drugi susret sa Zajkom imao sam početkom juna. Dan je bio kišan i sumoran. Sumaglica u rano jutro, a Zajko me proveo do prvih linija koje su bile okrenute ka Žuči. S neskrivenim zadovoljstvom je govorio kako je veoma brzo ustrojio jedinicu, hvalio hrabrost i požrtvovnost vojnika, koji su bukvalno bez uniformi i sa vrlo malo naoružanja. Ističe disciplinu vojnika i komandire Zaima, Ramadana, Hajru, Teufika. Ni jednog momenta ne ističe sopstvene zasluge, o kojima sam slušao od njegovih vojnika. Jedinica mu je uspješno obavila zadatak u blokiranju kasarne „Jusuf Džonlić“ i njenom oslobađanju. Žalio mi se da njegova jedinica ništa nije dobila od ratnog plena iz ove kasarne. Tom prilikom Safet je rekao: „Ovo ovako više nećemo dozvoliti! Četnici svakodnevno sa Žuči gađaju po gradu svim vrstama oružja i oruđa. Nanose velike gubitke međui stanovnicima grada. Moraćemo što prije u napad i protjerati ih do Vogošće!“
To što je obećao ubrzo je i uradio. Safetovu jedincu, zajedno sa Srebrovim, obišao sam drugi dan pošto je 8. juna 1992. godine izvela veliku akciju na Žuči. Tada je Safet izgledao umorno, omršaveo od dana kada sam ga prvi put video, pocrneo u licu, ali je delovao zadovoljno. Kako i ne bi, kada smo Srebrov i ja bili začuđeni (ma kakvi začuđeni – preneraženi!) videvši na gomile čaura PAT-ova, PAM-ova, topova 20/1 i 20/3 mm i haubica 105 mm. Ne preterujem ako kažem da ih je tu bilo na hiljade! Srebrov, znatiželjan kao i uvek, insistirao je da Zajko ispriča kako je moguće samo sa puškom proterati takvu silu: „Eno, pitajte vojnike!“ – odgovorio je Zajko, ne želeći da govori o zaslugama za uspeh vredan pažnje, koji značajno menja odnos snaga u ovom delu grada. Od pre tri dana građani novog Sarajeva slobodnije idu po vodu, po hleb, po humanitarnu pomoć. Vrhunac našeg zadovoljstva je bio kada smo našli na livadi dva PAT-a 2/1. To je naš ratni plen. Sada sa njima zadajemo muke četnicima. Sledeći cilj je kota 850.“
Iskazao sam Zajku i njegovim borcima neskriveno divljenje.. To je snažna, jaka i uspešna ličnost. Pred njim je velika vojnička karijera.
19. avgusta 1992.
Doživeli smo, konačno, i jedan radosniji, svečani trenutak ovih ratnih avgustovskih dana. Ili, vojnički precizno, 19. avgusta 1992. godine članovi Glavnog štaba Oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine, vojna i civilna lica, postrojila se u tri reda u hodniku, na prvom spratu zgrade Predsedništva, u očekivanju dolaska svog vrhovnog komandanta O/S, gospodina Alije Izetbegovića. Čekamo čin zakletve!
Načelnik Halilović me odredio za komandanta svečanosti. Iskreno sam polaskan tim priznanjem, ali to je i obaveza. Stoga sam se odmah latio Vježbovnog pravilnika OS, pronašao u njemu komande i uvežbao postupke i radnje za doček Vrhovnog komandanta, tako, da sam obilazeći položaje na Velikoj i Maloj Čolinoj kapi, na otvorenom prostoru, glasno preslušavao naučene komande, na veliko iščuđavanje boraca. Ništa im nije bilo jasno. “Šta ovaj radi?” Iz glupe situacije izvukao me Emir, važno im objašnjavajući, kako on to ponekad baš zna, da “pukovnik uvježbava raport za gospodina Izetbegovića.”
Dok čekamo dolazak Vrhovnog komandanta, u sećanja mi naviru slične svečanosti iz moje vojničke mladosti. U periodu od 1959. do 1964. bio sam u Gardi na Banjici, u Beogradu. Na samom početku bio sam član počasne jedinice Garde, koja je dočekivala i ispraćala visoke strane državnike i ambasadore pri predaji akreditiva. Šta reći? Zaista smo bili vrhunski obučeni i uigrani za te svečane trenutke. Pamtim dobro 18. maj 1961. godine, kada sam maršalu Titu, na Dedinju, u Užičkoj 18, predao raport:
“Druže Predsedniče, četvrti vod, treće čete, četvrtog gardijskog bataljona nalazi se na radu. Raportira potporučnik Jovan Divjak!”
I onaj pukovniku Gadafiju, na mostarskom aerodromu 1973. godine: “Vaša ekselencijo, pitomački bataljon je postrojen u Vašu čast. Raportira potpukovnik Jovan Divjak!”. Sa pitomcima Srednje vojne škole u Sarajevu odavao sam tu počast.
To su samo uspomene, a ovo danas je stvarnost. Gledam stroj zadovoljno. Dobro izgleda. Muškarci su obučeni u tamnoplava civilna odela, bele košulje, tamnoplave kravate i crne cipele, a žene u blejzere teget boje, suknje, bele bluze, crne cipele i čarape. Vode u gradu nema, a oni su svi savršeno uredni. Nas je nekolicina u uniformi. Nama krojači nisu sašili svečana odela. Nema struje, a ni dovoljno materijala za sve. Ne marim, biće!
Zanimljivo je da se ova svečanost trebala ranije održati, ali krojači nisu stizali rokove šivanja iz znanih razloga. Morali su sašiti 200 odela za dvadesetak dana! Nisu stigli...
Iz uspomena me trgnuo glas koji upozorava na Predsjednikov dolazak. Nevelik orkestar, smešten na desnom krilu hodnika, započinje svirati marš. Komandujem: “Pozor!” Dosta čvrsto, ali malo nesigurnog glasa; hitro moja podsvest ocenjuje komandu. Činim oštar okret u levo i strojevim korakom krećem prema g. Izetbegoviću, kroz uzak špalir kojeg čini stroj sa moje desne strane i brojna publika. Tu su članovi Predsedništva, predstavnici Vlade i policije, ličnosti kulturnog i javnog života, među kojima krajičkom oka zapažam Kljujića, Durakovića, Pejanovića, Doku, Lazovića, Pušinu, Lagumdžiju, Gojera i mnoge druge, s leve strane hodnika. Predsednika RBiH prati načelnik Glavnog štaba Sefer Halilović. Zaustavljam se i sad već jasnim i sigurnim glasom raportiram: “Gospodine Predsedniče! Glavni štab Oružanih snaga postrojen je u Vašu čast i spreman da položi zakletvu. Raportira pukovnik Divjak!”
Nakon obilaska postrojenog Štaba, predsednik Izetbegović staje ispred sredine stroja i pozdravlja: “Gospodo i gospođe, Pozdrav - Domovini!” Odgovor “POZDRAV!“ je bio doličan ovom svečanom i važnom, za mene istorijskom trenutku. Bio je gromoglasan, da se sve orilo prostranom zgradom Predsedništva. Sada je bilo sasvim lako izgovoriti novu komandu: “Po-zor!”. Nakon toga je komandant Sefer Halilović vojnički zatražio dozvolu Vrhovnog komandanta da se počne sa polaganjem zakletve. Komandant Štaba nas poziva da ponavljamo tekst zakletve kojeg će pročitati:
“Ja, (svako sebe imenuje), zaklinjem se da ću braniti nezavisnost, suverenitet i cjelovitost Republike Bosne i Hercegovine, da ću savjesno i disciplinirano izvršavati sve obaveze i dužnosti pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine, da ću braniti njenu slobodu i čast, i u toj borbi istrajati.”
Završne reči zakletve uvaženi gosti su pozdravili gromoglasnim aplauzom koji se moćno razlegao prostorima Predsedništva kao maločas otpozdrav stroja Predsedniku. Kad je aplauz utihnuo, g. Izetbegović nam se obratio rečima:
“Čestitam vam na datoj zakletvi, kojom ste se obavezali da ćete braniti nezavisnost, suverenitet i cjelovitost Republike Bosne i Hercegovine! Vi ste i do sada to radili. Hvala vam na do sada učinjenom. Ali, moramo sa još većom snagom i odlučnije ići u deblokadu Sarajeva i vraćanje okupiranih teritorija. Znam da ste spremni za to i da ćete to uraditi za dobrobit građana Bosne i Hercegovine. Želim vam puno uspjeha u predstojećoj borbi za Bosnu i Hercegovinu. Hvala!”
I, shodno uobičajenoj praksi, otpočeli smo potpisivanje zakletve, hijerarhijskim vojnim redom: komandant Štaba Halilović, Šiber, ja, Juka Prazina, Karić, Lučarević, Muslimović, Slaviček..... Radujem se, organizacija je bila dobra, to mi svojom čestitkom potvrđuje Halilović. “Doprinos” našoj svečanosti dali su i artiljerci sa brda, oni s kokardom na glavi. Poslali su je u formi tri granate u trenucima davanja zakletve. Jedna je granata pala u dvorište zgrade Predsedništva, druga ispred glavnog ulaza u Titovoj ulici, treća pored Alipašine džamije. Nisu nikog pokolebale, štaviše, baš smo izgovarali da ćemo “... u toj borbi istrajati!”.
Malo sam do sada imao prilika da budem u blizini Predsednika. Stoga je njegova pružena ruka i čvrst stisak izazvao u meni prijatan osećaj bliskosti i izvesno uzbuđenje. Nisam ga poznavao do agresije na RBiH. I ne samo njega, nego većinu političara izabranih na izborima 1990. godine. Bavio sam se strukom, bio usredsređen na svoj poziv, lišen političkog interesovanja. U promenjenim okolnostima života, u burnom vremenu svekolike tranzicije i ekstremne ispolitiziranosti, shodno smislu Lecovog aforizma – “Ne bavite se politikom, građani!? Dobro! Ali znajte: politika će se uvek baviti s vama!” - i moj se stav nužno menjao. Postao sam svestan faktora politike i političara u vremenu u kojem živim i tek zadnjih meseci, kroz radio-televizijske emisije i novinarske članke i feljtone, počeo sam se podrobnije informisati o tim ličnostima.
Kako je jugoslovenska unutrašnja kriza jačala, jačala je i moja pozornost spram političara koji su joj bili protagonisti. Pratio sam s pažnjom njihove nastupe i istupanja, nastojao proniknuti u javne i tajne motive koji su određivali njihovo društveno-političko ponašanje, i misliti svojom glavom, ne utapati se u nikakve kolektivističke svesti, pa ni srpskog naroda kojem po rođenju pripadam, i kojeg sam, sada evo, tako “sramno izdao”.
Nisam mogao ne videti napor političara Alije Izetbegovića da svim sredstvima kojim je raspolagao sačuva mir, najpre u zajedničkoj nam Jugoslaviji, a potom i u Republici Bosni i Hercegovini. Doživeo sam ga kao čoveka koji pokušava nemoguće, koji uvodi moralne principe u surovu političku praksu nepolitičkih naroda. Doveden pred gotove činove agresije na Bosnu i genocida nad njegovim muslimanskim narodom, decidno se i odlučno brani i bori za spas zemlje i ljudi, nepokoleban u svojim načelima da nacije, religije i kulture znače bogatstvo a ne slabost, da njihov slobodan, samostalni razvoj tek u susretu i u prirodnom prožimanju sa različitim donosi pravi prosperitet zemlji, a unapređuje civilizaciju. Poštovati ta načela, znači poštovati čoveka, pojedinca, ličnost. Sa takvim čovekom i za takvog čoveka, koji svoje stavove pretvara u program akcije, meni je ići i boriti se! Znam da se tako borim i za one koji me se odriču.
Stoga još jednom intimno, dok stavljam potpis na spisku lica koji su dali zakletvu, za sebe, na hrvatskoj jezičkoj verziji koja ravnopravno egizistira u Armiji RBiH sa jezikom najmnogoljudnijeg naroda, šapućem :
“Prisežem da ću braniti neovisnost, suverenost i cjelovitost Republike BiH, da ću savjesno i disciplinirano izvršavati sve obveze, da ću braniti njenu slobodu i čast, i u toj borbi istrajati.”
Tako ti Bog pomogao, Jovane Divjak!
22. avgust 1992.
Snaga naše odbrane je neupitna. Nedostatke u oružju, municiji i vojnoj opremi nadoknađujemo srčanošću i odlučnošću boraca na borbenim linijama. Naša armija, bar za sad, nije dovoljno jaka za ofanzivne akcije i proboj obruča oko Sarajeva. Građani se ne mire sa tom realnom vojnom situacijom, kao, uostalom, ni mi, njihova vojska. Od nas nastoje da iznude deblokadu Sarajeva, ne obazirući se na do sada neuspešne pokušaje i znatne žrtve. Dodijala im svekolika beda i svakidašnja pogibelj u gradu. Zamor ih sustiže sve jače, beznađe pritišće sve više. Kopni nada da će taj okrutni, “bijeli svijet” pomoći, jer se, izgleda, privikao na prizore naših pogibija i nedaća, pa ih ravnodušno gleda na TV ekranima i čita o njima u novinama. Gase ih ili ispuštaju iz ruke kad mera “pristojnog izveštavanja brutalnosti” pređe njihovu građansku toleranciju, kad počne da im smetaju, tj. uznemiruju njihov građanski mir i ljudsku savest.
“Današnje strahote su satkane od niti iste historijske tapiserije, stvarane od invazije Slovena na Balkan u šestom vijeku.”, - tvrdi jedan engleski analitičar. Danas su se, kao i mnogo puta u balkanskoj istoriji, podigli ponovo ciklični talasi mržnje i zvjerstva koje Hrvati, Srbi i Muslimani čine jedni drugima stoljećima.” – ocena je tog Engleza.
Američki senator Džon Vorner (John Vorner) ne samo da prihvata ovu tezu, nego je još produbljava: “Moje vlastito istraživanje pokazuje da su se ovi ljudi međusobno borili, ne stotinama, već hiljadama godina, zbog religioznih, etničkih i kulturnih razlika.”
I brojni strani novinari, posle obilaska bosanskih ratišta, a pod snažnim utiskom kosovske mitske ostrašćenosti srpske soldateske, pričaju da i sami počinju verovati da je Kosovska bitka uzrok trajne srpsko/pravoslavne–islamske borbe, pa shodno tome, i sadašnjeg rata.
Ovakva mišljenja političkih analitičara, novinara, pa i uticajnih američkih senatora su krajnje proizvoljna, istorijski, nekritički i nedijalektično formirana, ali direktnu štetu ovakve njihove arogantne komotnosti u izricanju ocena trpimo mi i naša odbrana. Plasiranjem ovakvih nekritičkih mišljenja u sredstvima javnog informisanja na Zapadu, nude svojoj javnosti ravnodušnost kao izbor, tvrdnjom i porukom da se tu ništa ne može racionalno učiniti, pomoći i izmeniti, pa upozoravaju na “razboritu uzdržanost” u sukobima u Bosni, čas ponavljajući eksplicitno, čas implicitno, svojom pisanijom, “da im mi ne možemo pomoći, i da ih treba pustiti da sami riješe svoje probleme na način koji oni samo znaju i umiju”. A kako to oni “znaju i umiju” vidi su na stravičnim prizorima masakra i izgona ...
Ove pogubne zablude ne može da poljulja ni citiranje eksplicitne izjave maga rata na prostorima bivše Jugoslavije, Slobodana Miloševića, iz govora na Gazimestanu, 1989. godine, na 600––tu godišnjicu bitke na Kosovu, u predvečerje ratne tmine: “Danas je teško reći šta je istina, a šta je legenda u vezi sa Kosovom. Danas to čak nije ni važno”. I dalje, “.... ali, osluškivanje istorije nije, u stvari, osnova na kojoj ćemo mi (Srbi – nap. autora) izvršiti mobilizaciju.”
U instrukcijama napisanim 1942. godine, Draža Mihailović, četnički kvislinški vođa, poručuje: “Trebalo bi svakome razjasniti, posle rata ili kada bude pogodno vreme, mi ćemo izvršiti zadatak tako da niko osim Srba neće ostati u srpskim zemljama.”
Memorandum SANU 1986. godine, svojim tezama i nacrtom, potvrđuje i proklamira da istorijska srpska težnja za velikom Srbijom nije bačena u zapećak istorije, da je na snazi, i definiše je kao politički program sa nacionalnim legitimitetom. “Rešenje nacionalnog pitanja srpskog naroda je bilo osujećeno od komunista na kraju Drugog svetskog rata, pa .... uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda, bez obzira koju republiku ili oblast nastanjuju, njihovo je historijsko i demokratsko pravo". (Nap. – podvukao autor)
Svi ovi detalji govore da je u drugoj polovini osamdesetih godina ovog stoleća, u Srbiji, na svim važnim razinama društva i države, nastupilo inoviranje političkih projekata Ilije Garašanina iz XIX veka, sa kartografskim i drugim zahvatima za formiranje Velike Srbije, kao i Stevana Moljevića iz prve polovine XX veka.
Ovom se pridružio lavovskom snagom Dobrica Ćosić, srpski književnik, tezama o “izgonu srpskog naroda sa Kosova i Metohije, o diskriminaciji prema Srbima u BiH, o njihovom obespravljenju i asimilaciji u Hrvatskoj”. U Rimu je novembra 1990. godine tvrdio, pred licem svjetske javnosti, da “Muslimani poslednjih godina ispoljavaju težnju za stvaranjem islamske BiH, prve takve države u Evropi”, i još, kao uzgred, izneo i tvrdnju da su granice današnjih jugoslovenskih republika avnojske, veštačke, nagodbene, pa “nisu legitimne u državno–pravnom smislu.”
Zar ovako otvorene i u hronološkoj lepezi od Garašanina do Ćosića, tj. Miloševića kao egzekutora, iznesena ideje o Velikoj Srbiji, ne kazuju svojom očiglednošću novinarima, analitičarima, senatorima i inim, da je reč o borbi za teritorije, za ekskluzivni, jedinstveni životni prostor srpskog etnosa, u kome su prava drugih, po načelu “krvi i tla”, nebitna i ništavna!?
Ne buni nas njihovo neznanje, ni svesna, ili čak nesvesna, ali svakako pogrešna ocena naše nevesele situacije, već njihov negativni upliv na javno mnenje svojih demokratskih zemalja, koje bi, inače, u principu, moglo, snagom demokratskih ubeđenja i pritisaka, naterati svoje neodlučne i suzdržane državne administracije na energičniji politički i vojni angažman za pomoć državama i narodima, posebno u Bosni i Hercegovini, žrtvama brutalne agresije, neviđene od završetka Drugog svetskog rata na tlu slobodarske Evrope.
Zabludi o karakteru sukoba na teritoriju Jugoslavije, gde se govorilo tzv. srpskohrvatskim jezikom, aktivno i svesno doprinosi i Srpska pravoslavna crkva (SPC), čas se pojavljujući kao generator, a čas kao instrument pragmatičnih političkih ciljeva srpskog vođstva. U svom pastirskom delovanju zamenila je univerzalno načelo hristocentrizma sa uskogrudim, u mnogo čemu, protuhrišćanskim srpskim etnocentrizmom. Izjavu Radovana Karadžića, političkog lidera srpskog naroda u BiH, da je “Danas i Hrist Srbin”, datu u najčvršćoj nameri nacionalističkog homogeniranja pred akt agresije kojeg su već bili osmislili, SPC nije ni crkveno poučno, negativno prokomentarisala, a kamoli nedvosmisleno osudila. Pokazalo se da je istovetnu nameru srpskog homogeniziranja i radikaliziranja tzv. srpskog pitanja, SPC vršila i nosanjem moštiju “svetog kneza Lazara po svim krajevima gdje Srbi žive”, kasne jeseni 1988. godine i u zimu 1989, ali i sa sistemskim činodelovanjima opela pred jamama Srba, žrtava iz Drugog svetskog rata, dok su speleolozi vadili iz njih lobanje i kosti, paleći duše prisutnih.
U samom predvorju rata, 18. januara 1992. godine i Sveti arhijerejski sabor SPC-e se oglasio tvrdnjom da “crkva i srpski narod nikada nisu priznavali avnojske granice” i da “ničije nagodbe ne obavezuje narod, kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove matere Pravoslavne srpske crkve”.
Preklapanjem verskog i nacionalnog identiteta, crkvena hijerahija je oblikovala predstojeći rat kao religiozno pitanje. “Srbija i njen narod su priklešteni između dve moćne svetske religije, islama i katoličanstva, pa procenjuju da je opstanak u nacionalnom i verskom pogledu u velikoj opasnosti. A, jedini spas je u novoj nacionalnoj strategiji, čija suština mora biti izražavanje ekskluzivne srpske nacionalističke ideologije...” (“Glas crkve”, 1991.)
Potvrdu «opasnosti» od islama su dali i srpski orijentalisti svojim 'znanstvenim otkrićem' da su islam i muslimani retrogradna pretnja modernoj civilizaciji u opštem smislu, ali konkretna na prostoru “srpskih zemalja”.
U želji da pariramo negativnom odjeku ovih i ovakvih sudova, često i iznova razgovaramo u Štabu što nam je činiti da pokažemo njihovu neutemeljenost i laž. Odgovor se uvek svodi na konstataciju da bi brojnije učešće Srba u Oružanim snagama BiH bio najbolji demanti tvrdnje o verskom i etničkom karakteru rata i potvrđivanje istine da je uzrok sukoba klasičan – rat za teritorije, a nikako rat iz ove ili one vrste netrpeljivosti.
Komandant Halilović je dosta objektivno posmatrao situaciju u kojoj su Srbi živeli u Sarajevu, ali mi zamera što se nisam još više, uprkos svemu, angažirao na njihovom masovnijem uključenju u odbranu grada i Bosne i Hercegovine. Bilo mu je poznato, iz mojih i drugih izveštaja, da se strah uvukao među građane srpske nacionalnosti, koji su izloženi opštepoznatim sumnjičavostima, nezakonitim i grubim ispitivanjima, pljačkama, fizičkim i psihičkim maltretiranjima od strane lokalnih komandira i nesavesnih pripadnika ARBiH i MUP-a. To su, verujem, direktni uzroci njihovog slabijeg angažovanja u našoj borbi. S tim u vezi, upoznao sam Sefera i sa primedbama na ponašanje Komisije za ratne zločine, čijom je «istražnom» policijom komandovao Dedo Šišić.
Ne znajući ni sam, kao što to ni drugi nisu znali, kako u takvoj situaciji nepoverenja motivisati srpsku gradsku populaciju na akciju, ocenio sam da bi javni apel Srba, pripadnika Armije RBIH, Srbima Sarajeva, mogao eventualno biti podsticajan za njihovo aktiviranje. Sefer se složio sa ovom idejom i prihvatio je predlog da ga sām načinim. 20. avgusta predao sam Haliloviću apel na uvid i odobrenje. Potpisao ga je istog dana, ne izmenivši i ne dodavajući ni jednu reč u njemu.
“Zavedeni i iznevereni srpski narode!
Mi, Srbi, građani Republike Bosne i Hercegovine, koji smo od prvog dana u redovima Teritorijalne odbrane, Armije i policije RBiH, pozivamo sve zavedene i izmanipulisane Srbe koji još nisu lojalni Republici Bosni i Hercegovini i ne nalaze se u redovima Oružanih snaga R BiH, da sami odluče o svojoj sudbini.
Ovo su sudbonosni dani za sve građane Republike BiH, a posebno za Srbe koji su krenuli u rat prevareni politikom SDS i koji su zbog njihove fašistoidne orijentacije do sada izgubili na hiljade srpskih sinova i kćeri, rasturili na stotine porodica i mnoge kuće zavili u crno.
Nije daleko dan kada ćemo mi Srbi, u zajedničkom stroju sa Muslimanima, Hrvatima i drugim građanima, probiti blokadu Sarajeva i krenuti u odsudnu borbu za oslobođenje naše zajedničke nam domovine. Tada će nastati bežanija prema Srbiji svih plaćenika, četnika, “šešeljevaca”, “belih orlova” i druge bagre, a vi ćete ostati sami i napušteni na vašim ognjištima, uz grobove otaca i dedova, uz vaše crkve i šume. Za vas, koji niste u ovom prljavom ratu okrvavili ruke, poslednje je vreme da nam se priključite. Za vas ne sme biti neizvesnosti. Valja nama do graničnih reka Bosne i Hercegovine i dela morske obale.
Predsedništvo i Vlada svakom srpskom vojniku i oficiru, radniku, seljaku, intelektualcu i svakom građaninu pravoslavne vere garantuju ličnu sigurnost, građanska prava i prava koja proističu iz radnog odnosa u Armiji, preduzećima, prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i prinadležnosti koje pripadaju borcima Republike BiH, a koji sa oružjem ili bez njega pređu u sastav Armije BiH.
Zavedeni i prevareni srpski narode!
Ne dajte da se dalje proleva krv, sprečite ubijanje dece, žena i staraca, da se naše i vaše kuće, bolnice, trgovi, škole, svetovni objekti i drugi ne uništavaju. “Ostajte ovdje” – kao što nas Aleksa Šantić poziva u svojoj pesmi. Ovo je i vaša Bosna i Hercegovina i samo u zajedničkoj borbi možemo sprečiti da ona bude Velika Srbija ili Velika Hrvatska ili islamska džamahirija, a da i živote damo za demokratsku državu u kojoj će svi ljudi imati jednaka prava i jednake obaveze. Ta prava pred OUN i celim svijetom garantovaće Ustav RBiH.
Oni koji pređu na stranu Armije RBiH moći će da ostvare sva prava koja sada imaju borci Armije RBiH i svi ćemo biti svoji na svome.
Pitam se šta ako nam se ne priključite? Znači li to da ste u redovima agresora, da ste fašistoidnih opredelenja, da podržavate genocid nad muslimanskim narodom? Posle rata pravda će doći po svoje. Svet se već opredelio da se krvnicima sudi kao onima u Nirnbergu.
Mi, Srbi, građani RBiH, koji smo od prvog dana u redovima Armije RBiH, nismo ukaljali časno srpsko ime i vas pozivamo da se pridružite stotinama i hiljadama Srba koji se bore rame uz rame sa svojim komšijama i sugrađanima. Oni koji nam se pridruže u Armiji RBiH neće biti ni zatvarani, ni osuđivani, a u skorašnjoj slobodi moći će reći da su zajedno sa nama spasili čast i obraz velikog srpskog naroda.
Imamo pravo na čast, ponos i budućnost i zato ostajemo ovde bosanski Srbi, ovo je i naša Bosna, ovo je naša zemlja, kao što je i muslimanskog i hrvatskog i drugih građana i niko nam je nikada uzeti neće.
Još nije kasno da nam se pridružite u borbi za slobodu demokratske RBiH. U borbeni stroj pozivamo i sve one Hrvate, Muslimane i ostale građane RBiH koji se do sada nisu uključili u borbu za demokratsku i građansku RBiH.”
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod
Biti i ostati na ljudskoj obali životaRadio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.