Dostupni linkovi

I smrt starih zgrada zna zaboleti poput ljudske (15. deo)


Oštećene zgrade u Sarajevu tokom opsade
Oštećene zgrade u Sarajevu tokom opsade
* Agresor ima skoro 100 tenkova i oklopnih vozila, a mi samo tri. On ima preko 500 minobacačkih i artiljerijskih cevi, a mi samo oko 100, bez dovoljno mina i granata.

* Dve minobacačke mine preleteše fijukom iznad nas put Huma. Grad je u plamenu. Gledamo realističnu verziju vatrene inscenacije u filmu »Rim u plamenu«. Da nije tragično, bilo bi spektakularno.


* Nadomak Predsedništva, na raskršću prema Koševu, vidimo samo skelet jedne od najlepših zgrada Sarajeva. Vatra još tinja, a vatrogasci, vidno neraspoloženi zbog nemoći da je spase, bezvoljno pljuskaju po zgarištu.


I smrt starih zgrada zna zaboleti poput ljudske!


29. juli 1992.
Od prepodneva do predveče zajedno sa Svenom Rustempašićem proveo sam vreme sa borcima na liniji Mojmilovo brdo. Pravi letnji dan, sunce zapalilo vazduh, bije u oči ili u potiljak ovisno od našeg kretanja. Odkuda Sven sa mnom na položajima? To je osoba četrdesetih godina, koji je veći deo života proveo u Americi, a od početka agresije na RBiH nalazi se u Sarajevu da pomogne Muslimanima u odbrani od fašisoidne JNA, paravojnih sastava SDS-a i od Miloševićeve ideje o Velikoj Srbiji. Već od kraja aprila pohodio me je u Štabu TO, prosto “naklati mi se na kosti”. Svaki put je dolazio sa novim ocenama o odnosu američke administracije prema agresiji i Muslimanima. “Administracija ništa ne zna o ovome što se dešava, čak provijava mišljenje da je u BiH klasični građanski rat”, tvrdio je Sven. “Administracija, odnosno Demokratska i Republikanska stranka okupirani su izborima na kraju 1992. godine, pa je rat u BiH marginalni slučaj!” – uverava me Rustempašić.

Povremeno, njegove duge i monotone tirade me razljute, suzdržim se, izbegavajući polemiku. Bio je veoma dobro informisan o dešavanjima unutar bh. vlasti i stranke SDA. Ovu stranku optužuje da je prihvatila bačenu “ratnu rukavicu”, umesto da iznađe moduse za izbegavanje rata. “Gospodine pukovniče, videćete, ovo što radi SDA nije interes muslimanskog naroda, koji nije želeo rat, već zaluđenih glava koje računaju na podršku islamskih zemalja u stvaranju muslimanske, šerijatske države na evropskom kontinentu, na zapadnom Balkanu”. Nemam nikakvih opipljivih podataka za Svenove tvrdnje, tako da ne polemišem o njegovoj tezi. Elem, srastao se sa članovima mog kabineta i skoro svakodnevno bio na “po jednoj” kafi, dakako.

Neki od zlobnika u Štabu, pa i jedan niže rangirani oficir iz organa bezbednosti, upozoravali su me na vezu sa “špijunom CIA! Čuvajte ga se, veoma je opasan!”

Jednom će Sven reći: “Govore vojnici, oni borci na prvim linijama, da ste često u prvom rovu, da im jačate moral! Rado bih i ja jednom sa vama”. Znao je da ću mu ispuniti tu želju, pa, evo, pružio sam mu tu priliku, pa sada hoda sa mnom od rova do rova, u plitkim cipelama, košulji kratkih rukava i pantalonama, verovatno zadovoljan da će doživeti vatreno krštenje tik uz neprijateljske položaje.

Brigade TO, jedino ovde, u čitavoj zoni odbrane imaju dominantni položaj nad položajima srpske vojske. U više navrata imao sam dojam da se “praćkom” mogu gađati neprijateljski vojnici u kasarni u Lukavici, a istovremeno imao osećaj da će svakog trenutka “izleteti” plamena kugla na položaj sa koga osmatramo položaje podno Mojmila brda. Kuća Trapara i kasarna “Slaviša Vajner Čiča” u Lukavici. Sa pažnjom i zanimanjem pratim referisanje komandanta 14. i 15. brigade Novi Grad Zyrapi Bislima i Ramiza Bejića. Za mene ova dva mladića, tu oko tridesetak godina, zanimljiva su zbog činjenice da su završili Vojnu akademiju u Sarajevu, a ja sam im početkom osamdesetih bio predsednik komisije iz predmeta – taktika.

Još jedna zanimljivost, Zyrapija Bislim je bio komandir voda koji je 27. marta 1992. godine zaposeo vodovod na Mojmilu, da bi jedinicu napustio polovinom aprila i prijavio se u TO RBiH. Sadržaj referisanja Zyrapi Bislima, uz povremenu dopunu Bejića, bio je kao iz “knjige” – dobio sam detaljne podatke o neprijatelju (“četnici” “ vojska bosanskih Srba”, “paravojni sastavi SDS-a ,“JNA” (kako su u kom momentu upotrebljavali reči) i jačina, raspored i namere. “Strava i užas’ kako bi se reklo u žargonu civila. Svakodnevno se uočavaju pokreti oklopno-mobilizovanih jedinica iz kasarne “tu dole” (pa mi Zyrapija pokazuje rukom!). “Čoveče, pa zašto ih ne uništavate?” reagovah instiktivno, pa se odmah ugrizoh za jezik, ali bi već kasno. “Gospodine pukovniče, vjerujem da vam je poznato da mi nemamo čime da ih gađamo. S vremena na vrijeme, kada umolimo neku « zolju » od Štaba TO opstine Novi Grad i izvršimo ispaljivanje rakete, nažalost bez uspjeha, onda za uzvrat otpočne vatra iz svih oružja i oruđa po našim položajima, “pa ko živ, ko mrtav”! Prihvatili smo taktiku da četnike ne provociramo i tako olakšamo odbranu ovih položaja. Inače paravojni sastavi SDS-a sistematski po vazdan otvaraju sporadičnu vatru po nama, po Alipašinom polju, Dobrinji, pa često i po Briješću i Pofalicima.”

Kapetan Zyrapija kao da mi daje vreme da shvatim o čemu se radi, za trenutak je prekinuo referisanje. Skoro postiđen upadicom, mislio sam na podatke o neprijatelju kojima raspolaže Glavni štab. Nema ni jedne stavke iz komparativnog upoređenja. Agresor ima skoro 100 tenkova i oklopnih vozila, a mi samo tri. On ima preko 500 minobacačkih i artiljerijskih cevi, a mi samo oko 100, bez dovoljno mina i granata. Kako, zaista kako sa položaja na Mojmilu napasti čelični osinjak u Lukavici ili pak Rajlovcu ?! “Gospodine pukovniče”, nastavi Zyrapi, “samo da ih vidite i čujete kada podivljaju, kada se napiju, a posebno subotom i nedeljom. Gromoglasno pjevanje četničkih, nacionalističkih pjesama koje emituju putem zvučnika, pucanje nasumice po našim položajima ili preko njih. Tada na položaje ostavljamo samo osmatrače i dežurna oruđa u bunkerima, a ostale radi bezbjednosti u skloništima.” - reljefno objašnjava komandant ponašanje ‘guslara” iz kasarne u Lukavici.

Ramiz Bejić, u momentu kada sam došao u komandu, pored predstavljanja prenosi mi pozdrave njegovog brata. “Moj je brat bio pitomac u 19 klasi Srednje vojne škole, 1972. godine i vi ste mu bili komandant. Sjeća vas se po dobrom. Sada je na Kosovu, napustio je JNA. Zamolio me da vas pozdravim, kada vas budem vidio prvom prilikom i da vam čestitam!”

Gode mi susreti sa Zyrapijom i Bejićem, te tek primljeni pozdrav, jer, siguran sam da sam u tim ljudima ugradio nesto ljudsko i dobro. Bejić referiše po elementima borbene gotovosti – rukovođenje i komandovanje, sastav i jačinu brigade TO, moral, bezbednost, logističko obezbeđenje i saradnja sa civilnim strukturama.

Radna beležnica mi je puna podataka po sistemu - nema ovo, nema ono! Vidim da je Bislim nestrpljiv, pa kaže:

„Gospodine komandante (odkud mu ovo “komandante” ? - mislim se) djelujete nam dosta neraspoloženo dok slušate referisanje. Mi smo odlučni da odbranimo dva, tri kilometra položaja, a za to nam je garancija visok moral boraca, oficira i građana koji se nalaze u zoni naše brigade. Primjer ponašanja građana koji vam je iznio Ramiz je potvrda onoga što vam govorim o moralu. Koliko god da smo tehnički inferiorniji u odnosu na vojsku bosanskih Srba, toliko smo superiorniji u moralu od agresora. Mi smo fanatički opredijeljeni da odbranimo ovaj dio grada i, ako bog da, da ga oslobodimo do kraja ove godine!“

Sigurno je, a kako ne bi, da me oduševljava optimizam kod ovih mladih ljudi. Jer, šta bi ovde u gradu bez toga!? U jedan glas, Bislim i Ramiz pohvališe se da se u sastavu 1. bataljona nalazi i jedna četa sarajevkih Roma, a ima ih poveliki broj koji su poreklom iz Sandžaka. “Ako je njima Sarajevo istinsko prebivalište”, odgovaram komandantima , “sasvim je prirodno da u njemu brane sopstvenu porodicu, svoje kuće, ulice, grad. To je njihovo pravo i dužnost”, zaključujem u uverenju da sam izrekao mudru misao! Dva puta posluženi smo kafom. Na bakrenoj tacni, onakvoj kakve se prave i prodaju na Baščaršiji, šoljice i fildžani, šećer u kockama i posuda sa sitnim šećerom. Velika džezva sa kafom u sredini i manja sa mlekom. Kafu su nam doneli iz kuća u susedstvu Štaba. “Hoćete li da vam sipam u fildžan ili šoljicu? – upitao je. “Naravno, u fildžan” – odgovorih smejući se. “Crnu ili bijelu?” - “Sa mlekom, molim vas”, rekoh šaljivim tonom.

U tom momentu vratih se u sećanje na poslednje dane maja 1966. godine, kada sam se porodicom nastanio u Sarajevu. S obzirom na činjenicu da nam je nameštaj bio oštećen u toku selidbe, pozvali smo stolara da nam ga polira. Supruga Vera, kao dobra domaćica, u jednom momentu upita majstora: “Druže, kakvu kafu da vam skuvam, sa šećerom ili bez šećera?” Majstor, nasmejavši se vragolasto, odgovori: “Drugarice, ovde se pita hoćeš li u ruku ili unutra!” Nas dvoje zanemeli, pogledamo se zbunjeno. Pitamo se pogledima šta je ovom čoveku! Shvativši da nas je stavio u nepriliku, stolar je reagovao: “Oprostite, nije to što vam je palo na pamet.” (Šta on zna šta nam je palo na pamet!) Naime, kada se pita hoćete li u ruku, misli se na kocku šećera kojom se ćeifi dok se pije kafa. A kada se kaže unutra, tada se misli na kafu sa ukuhanim šećerom!

Sve troje se gromoglasno nasmejasmo i od tada redovno ispričam ovu dogodovštinu kada mi neko ponudi kafu. To i ovde ispričah, pa nam je to bila relaksacija u veoma ozbiljnoj atmosferi referisanja. Sven je u više navrata nameravao da se uključi u referisanje, pa i ove slobodne rasprave, ali mu to nisam dozvoljavao. Pogledom sam mu upućivao poruku – čuj, civil, ovo su pitanja vezana za ratnu problematiku, ima vremena, o svemu ćemo razgovarati nasamo. Kao i prilikom drugih obilazaka komandi i jedinica, sa nestrpljenjem sam očekivao kraj referisanja, kako bih obišao vojnike tamo gde “zemlja gori!” “Gospodine pukovniče, veoma je rizično da sada obilazite prve linije, jer smo u vidokrugu srpske vojske.Obiđite komande i borce na rezervnom položaju, pozadinske jedinice i građane u naselju. Biće im veoma drago, a i motivirajuće da vas vide. Ovo je prvi put da nas neko posjeti iz Glavnog štaba. A, predveče možete i na prednji kraj odbrane”, preporučuje mi kapetan Zyrapija.

Za vodiča dobih komandira 2. čete drugog bataljona Seada Derviševića – Seju, što se pokazalo kao pravi izbor. Sejo me “provodao” narednih 7-8 sati i sa visokim vojno-stručnim znanjem i potpunim poznavanjem taktičke situacije dočarao mi je realno stanje na ovom delu odbrane Sarajeva.

Posetio sam Ceribašu, “nekrunisanog romskog kralja”. Primio me kao najdražeg prijatelja u kući, koja daje utisak kao da ratni vihor ne nosi sve pred sobom! A, samo 700-800 metara vazdušne linije nalaze se položaji srpske artiljerije. “Gospodine pukovniče, ne može četnik da sruši onoliko koliko Cigani to može da poprave!”, kroz smeh mi je odgovorio, kada sam ga upitao kako to da mu je kuća čitava. I ne samo to, kuća mu je puna kaveza sa pticama i cveća oko kuće i po stepeništu. Komandir voda sarajevskih Roma priča sa samozadovoljstvom o učešću u odbrani Mojmila i naselja. “Hrabri su to momci, ali i vredni”, priča komandir, ali, nažalost, njegovo ime nisam zapamtio. “Kada neka granata ili mina ne eksplodira na položaju, onda se nađe neko da izvadi upaljač, pa granatu odnesu u grad da se proda i mi Cigani imamo koristi od ovog rata!” Nije mi ovo za verovati, ali nema mi druge. Komandir voda, da li se šali ili ne, ozbiljno me upita: ”Gospodine pukovniče, zašto nas četnici gađaju sa pamovi i patovi (protiavionski mitraljezi i protivavionski topovi – n.a.), mi nismo avioni, mi smo Romi.” “Dragi moj komandire, oni to rade po celom gradu. Više je ubijeno civila od PAM-ova i PAT-ova nego od snajpera.”

U prolasku kroz naselje ljudi me pozdravljaju prijateljski, pozivaju na “po jednu”, na pivu, sve je kao što mi se događa i pri obilasku drugih naselja. Dobar je i merhametli ovaj naš Sarajlija. Upozoravam roditelje da čuvaju decu. “Ko će, gospodine pukovniče, spriječiti djecu da se igraju ?!”, bespomocno šire ruke. “Daj bože, da im se ne desi zlo” , u mislima prizivam božju pomoć.

U kasnim večernjim satima vraćao sam se sa Svenom u grad.

30. jula 1992.
Iracionalnosti rata su beskrajne. Sarajevski stampedo je jedna od njih. Kad upadneš u njega, vrti te, okreće, tera na bezglavu pokretnost. Izaziva uspaničenost u kojoj čovek prestaje da liči na sebe. Samo glavinja, trči besciljno, staje neodlučno, ne zna ni gde bi, ni šta bi sa sobom. A kad eksplozije iznenada stanu, onako isto kao što su i počele, opet si zatečen. Sada je sve mirno, dim se razišao, stvari postale onakve kakve jesu, svakodnevne, a ti se osećaš nekako zbunjeno i postiđeno. Osvrćeš se i levo i desno, ne više od straha, već od želje da se uveriš da nema nikog poznatog u tvojoj blizini koji je svedok tvog malopređašnjeg ludovanja. Iscrpljen telom i dušom, nejasno sretan da je razlog panike protutnjao, krećeš kuda si naumio, ako se još sećaš kuda si pošao, ili odustaješ i vraćaš se sa spoznajom da razlog zbog koga si krenuo i doživeo svu ovu fizičku i duhovnu haotičnost i nije bio dostojan svega preživljenog. Koračaš tako, mirno, pomalo rezignirano, tobož filozofično, jer se kuneš da nećeš dopustiti da te efemerne stvari ubiju, i tako, već sutra krećeš u nabavku svakidašnjih potrepština i ne slutiš da se negde, daleko od tebe, začinje novi ciklon koji će te jednog dana, sedmice, meseca ili čak godine (jer rat se produžava!) dobrano propuhati ili oduvati i da ti sva sila spoznaje tu ništa ne može pomoći.

Tako smo se, uveče, 29. jula, nas trojica vraćali sa celodnevnog obilaska jedinica i položaja na Mojmilu. Umor i glad su nas pritiskali i jedva sam čekao da stignemo na okrepu u Štab. Po gradu su odjekivale eksplozije što su ih pomahnitali PAT-ovi i PAM-ovi »darivali« Sarajlijama. Punom brzinom vozač je presekao raskršće na Dolac malti, dohvatio se »Hošiminova« puta spasa, pa pored Fabrike duhana u Pofalićima, dočepao se strmih i uskih uličica Gornjih i Donjih Velešića, vešto izbegavajući zone aktivnog dejstva oruđa sa Zlatišta i Vraca. Dve minobacačke mine preleteše fijukom iznad nas put Huma. Grad je u plamenu. Gledamo realističnu verziju vatrene inscenacije u filmu »Rim u plamenu«. Da nije tragično, bilo bi spektakularno. Sa visine Gornjih Velešića pogled dopire čak do Stupa i u tom dugom vidokrugu razaznaje se jasno da gore objekti u kasarni »Maršal Tito«, autobuska i železnička stanica. Fabrika duhana i »Energoinvest« su obavijeni dimom iz kojeg se povremeno izdižu plameni jezičci. Jeziv, nestvaran, ali nažalost sasvim realan prizor ratnog Sarajeva.

Nameravamo niz Džidžikovac, obodom Velikog parka do Titove ulice i onda, kojim metrom do zgrade Predsedništva, u Štab. Ali, tamo se ne može. Prostor je pod baražnom vatrom. Granate bez ikakvog reda eksplodiraju svuda unaokolo. Vozilo stoji, mi neodlučno ćutimo. Svi smo uvukli glave u ramena, kao da će nas to spasiti! Treba se izmaknuti odavde. Kuda? Čekamo nešto, ali niko ne zna šta! Kad poviše nas profijuka granata put Bjelava, trgoh se iz obamrlosti i rekoh vozaču: »Penji se u Nemanjinu, pa desno na Mejtaš. S njega ćemo na Katedralu i Titovom do Predsedništva.« Vozač krenu s ugašenim svetlima, no nije mu bilo osobito teško šofirati, jer su svaki čas svetleće rakete i svetleći meci PAT-a i PAM-a osvetljavali celi kraj kroz koji smo prolazili.

Kod Katedrale se dokopasmo Titove ulice, ali ni tuda nije bilo prolaza. Stotinjak metara ispred nas, oko Tržnice, nove granate. Tutnji i iz daljine, a vatreni plamenovi dosežu nebom do zvezda. Naređujem da se vozilo zaustavi i parkira u pokrivenom pešačkom prolazu između Titove i Miskinove ulice. Napuštamo ga i provlačimo se kroz skršeni izlog »Sarajevotekstila«u opljačkanu prodavnicu. 23,00 su sata! Nigde žive duše. Legoh na sada besmislenu trgovačku tezgu, načinih od nje neudoban ležaj, pa se skvrčen, zamislih. Znači li ova uraganska vatra nagoveštaj sveopšteg napada oklopno-mehanizovanih jedinica srpske soldateske na Sarajevo, kako su to, preteći, Karadžić i Mladić nagoveštavali prethodnih dana? Crne slutnje obično ruše čoveku san, a ja zaspah, savladan umorom dana i uzbuđenjima noći. Biće što će biti ...

Probudila me hladnoća. Negde u mraku čujem ritmičko disanje mojih saputnika. Čvrsto spavaju. Kontrolišem sat – 2,30! Budim ih i oprezno, ne bez straha, krećemo do kola. Iako s oštećenom limarijom na nekoliko mesta, kola su u voznom stanju. Na ulici vlada zlokobna tišina. Tek iz velike udaljenosti, negde iz pravca Stupa i Ilidže, dopire teški eho velikih detonacija.

Vozimo niz Titovu, a na svakom metru nas dočekuje užas. Levo i desno, napred i nazad, svuda po trotoarima izvaljeni izlozi, skršene gomile stakla, izobličeni predmeti nepoznatog porekla. Na zgradama zjape rupe, po ulici rasuti fasadna žbuka, cigle i komadi izlomljenih crepova, rastrgana tramvajska mreža, žice po kolniku, izvaljene tračnice. Hotel »Beograd« u plamenu, zgrade Narodne banke, Oslobođenja i »Šipada«, stravično izgledaju!. Nadomak Predsedništva, na raskršću prema Koševu, vidimo samo skelet jedne od najlepših zgrada Sarajeva, kojoj je stari, austrijski, velelepni izgled grad obnovio 1983. godine, u predvečerje Zimske olimpijade, a čijem smo paljenju bili noćašnji neželjeni svedoci. Vatra još tinja, a vatrogasci, vidno neraspoloženi zbog nemoći da je spase, bezvoljno pljuskaju po zgarištu. I smrt starih zgrada zna zaboleti poput ljudske!

U sličnom stanju je i susedna zgrada. A iza obe, u Malom parku, umiru i stoletna stabla presečena ili iščupana snagom strašnih eksplozija. Dekor uništenja i kataklizme dopunjava razvaljena telefonska govornica, što sada kljasto stražari na ulazu u prostor pustoši.

31. juli 1992.
Danas sam, nakon obilaska Bolnice Koševo, oko 15:00 sati, na svom radnom stolu zatekao članak Johna F. Burnsa, štampan u New York Times-u, 14. jula o.g., preveden na francuski, pod naslovom »Srbin, boreći se protiv Srba, brani Sarajevo«.

»U godinama kada većina vojnika 'kači svoju vojničku karijeru o čiviluk', pukovnik Jovan Divjak vodi bitku svog života. U svojoj 55. godini on provodi noći puzeći u maskirnom odijelu duž blatnjavih obala rijeke, izviđajući nove tenkovske položaje neprijatelja ili vozeći se kroz mračne ulice Sarajeva u kolima bez upaljenih farova, izbjegavajući neprijateljsku vatru na svom putu do boraca 'na forntu' – u popaljenim bolnicama i raketama unakaženim univerzitetskim zgradama, u bunkerima alpinističkih padina planina koje se usijecaju gotovo u samo srce grada.

Po danu, zamjenik komandanta bosanskohercegovačke armije može se naći kako stoji na travnatoj padini uz sitnu kišu – kao što je to radio u ponedjeljak – predvodeći ožalošćene kolege na sahrani jednog od svojih boraca. U trenucima kad nije na sastanku sa drugim komandirima ili na obilasku položaja, on se odmara u svojoj kancelariji u Predsjedništvu BiH – jednoj stoljetnoj staroj austrougarskoj zgradi – koja je sada sjedište komande, i opušta se uz šoljicu kafe ili – kad se nađe koja boca u ovom opsjednutom gradu – uz čašicu 'lozovače'.

U armiji u kojoj ima isto toliko ljudi u patikama i džins-jaknama koliko i u maskirnim odijelima, pukovnik Divjak je postao Omar Bredli ovog rata – vojnik u pravom smislu, koji najviše voli biti tamo gdje je akcija. O tome pukovnik ne priča, ali o tome govore njegovi borci, među kojima je 'Jovo' onaj koji uvijek ima neki vic ili najrjeđe blago u Sarajevu – cigaretu, i koji je postao jedan od najpopularnijih oficira. A prije samo tri mjeseca samo bi ga nekolicina ljudi u Sarajevu tako nazvala.

Proveo je 32 godine u jugoslovenskoj armiji. Bio je član vladajućeg Saveza komunista od svoje 18. godine, a bio je i pripadnik lične garde maršala Tita. Postao je pasionirani Jugosloven, vjerujući da je zadatak Armije da spriječi raspad zemlje. Bio je Srbin u Armiji u kojoj su Srbi dominirali i služio godinama u Vojnoj komandi u Sarajevu. Sada je Srbin u Armiji kojom komanduje Musliman, sa više Muslimana i Hrvata nego Srba u njenim redovima i suprotstavlja se armiji koju je služio većinu svog života. Sada je ta armija promijenila ime u korist srbijanskih političkih ciljeva u Armiju Srpske Republike Bosne i Hercegovine, a njeni su komandanti ljudi poput generala Ratka Mladića, oficira koji se proslavio po svom naređenju »da se sve spali« prilikom bombardovanja Sarajeva, odnosno – to su oni ljudi koji su se obučavali zajedno sa Jovanom Divjakom i sa kojima je on nekada do kasno u noć raspravljao o budućnosti Jugoslavije.

Ovih je dana general Mladić stavio pukovnika Divjaka na listu izdajnika za koje slijedi kazna strijeljanja. Na drugoj zaraćenoj strani ime pukovnika Divjaka izaziva bujicu ružnih riječi. »On je potpuni luđak, on nema časti ni poštenja.« - kaže pukovnik Tomislav Šipčić, komandant kasarne u Lukavici, smještenoj u predgrađu Sarajeva, odakle teška artiljerija gađa grad već dvije sedmice. »On se pridružio Armiji koja nije armija njegovog naroda, armiji koja želi ugroziti Srbe i zbrisati ih sa lica zemlje. Čovjek koji može učiniti takvo nešto je potpuni luđak.«

Kada je ovo čuo, pukovnik Divjak je samo odmahnuo glavom. Bilo je to već duboko u noć u sobi koja istovremeno služi i kao njegova kancelarija i kao spavaonica. »Da, pretpostavljam da sam ja u njegovim očima izdajica, ali za mnoge Srbe koji žive u BiH i, bez sumnje, za mnoge Srbe van ove republike ja sam heroj«, kaže Divjak. »Ali, za mene oba su stanovišta ekstremna. Činjenica je da sam čovek koji je došao do one tačke života kada se mora ispitati savest i evo me gde jesam.«

Taj momenat odluke je došao u šest i petnaest poslijepodne, 8. aprila, kada su snage generala Mladića napustile grad i počele sa bombardovanjem.Pukovnik Stjepan Šiber, koji je također zamjenik komandanta bosanske armije, telefonom je pozvao pukovnika Divjaka da pređe. »Došao sam do zaključka da mi je data šansa da se izjasnim i nisam mogao drugačije« - kaže pukovnik Divjak. »Bila je to šansa da dokažem sebe kao čoveka na način na koji to nikada nisam mogao učiniti u Jugoslovenskoj armiji.«

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG