Svest o doniranju organa u Srbiji nije ni približno razvijena u odnosu na region, posebno Hrvatsku i Sloveniju. Tek 2005. godine Ministarstvo zdravlja krenulo je sa podsticanjem donor programa, a udruženja na ovom polju nisu mnogo uradila.
U Hrvatskoj udruženja su dosta delovala na svest ljudi, i tu se mnogo promenilo kaže Tanja Vac, iz udruženja “Transplant.” Članovi ovog udruženja bili su prisutni na Zlatiboru tokom prvih susreta transplatiranih i dijaliziranih bolesnika koji su okupili preko 170 učesnika iz Jugoistočne Evrope. Vac je podsetila da se danas transplatacijom spasavaju životi:
“Svaki čovek treba da se zapita šta bi i kako bi da mu treba novo srce, bubrezi, ili jetra, a šta bi tek da to treba njegovom detetu. Šta bi ovaj svet tražio od nauke, medicine, ako zna da mu je sve to dostupno i moguće. Kroz transplatacijski program mi danas spasavamo živote, i tu nema dvojbe. Ja sam za doniranje i tu je sve jasno. Najteže je doći do finansija. I Hrvatska se isto sada hrve sa finansijama i tu treba da ima razumevanja sa svih strana. Medjutim kada se uzme u obzir da se čoveku kome su otkazali bubrezi, već u toku jedne godine dva puta refundira transplantacijom cjena dijalize, onda ni tu nema dvojbe.”
Na transplantaciju u Sloveniji se ne čeka mnogo, a doniranje organa je u svesti ljudi, kaže Mirjana Kujundžić iz Udruženja bubrežnih bolesnika Slovenije:
“U Sloveniji je što se tiče transplantacije sve je jako dobro uređeno, lista čekanja nije dugačka. Što se tiče doniranja organa, stav ljudi je dosta pozitivan, i tu nema nikakvih problema, posebno što je Slovenija u sistemu “Eurotransplanta.” Ja lično sam čekala šest meseci na transplanraciju bubrega. Već 11 godina imam novi bubreg i to je za mene kao da sam se ponovo rodila. Fizički sam aktivna, ne 24, nego 48 sati. Sasvim mi je dobro.”
Situacija u Bosni i Hercegovini je slična kao i u Srbiji, a oteževajući problem je podela na više kantona kao i postojanje nekoliko entitena na prostoru Federacije, smatra Tomislav Žuljević, iz Udruženja dijaliziranih i transplantiranih bolesnika Federacije:
“Vrlo je teško uspastaviti jedan sustav da se uradi što više transplanracija. Mi u Federaciji moramo se pohvaliti, uradili smo najviše transplantacija od 2008. godine zahvaljujući našem Udruženju koje stalno radi na podizanju svijesti kod građana o značaju darivanja organa , ali i pritiskom na određene institucije koje treba da rade svoj posao.”
Transplantirani i dijalizirani bolesnici družili su se na Zlatiboru nekoliko dana, šetali, učestvovali u sportskim aktivnostima, a neki od njih uspeli su da nam opišu kako su doživeli veličinu života, osećaj koji zdravim ljudi zatrpanim svakodnevnim problmima, često izmiče. Danijel Jager iz Slavonije živi sa transplantiranim srcem:
“Pre nekoliko dana bilo mi je pet godina kako sam transplantirao srce u ‘Dubravi’ u Zagrebu. Hrvatska je u ‘Eurotransplantu’, nisam dugo čekao, bio sam devet meseci na listi. Dobro se osjećam, odmah nakon transplantacije, posle pet dana, već sam bio na nogama. Od tada je samo uzlazna putanja. Naravno, mi moramo mnogo zahvaljivati našim donorima, za nas srčane neko mora dati život. Donorstvo u Hrvatskoj je na visokoj razini. Ima puno kartica, ali kod nas je zakon ‘uredio’ darivanje organa, tako da smo svi donori.”
