Dnevnik za RSE vodio Vladimir Pištalo, književnik, dobitnik NIN-ove nagrade.
Subota, 18. april 2009.
U kući mojih prijatelja, doručkovao sam sa bogatom ženom. Nikad nisam sreo nekoga ko ima vise kuća u više različitih zemalja. Prijatelji imaju aparat za espresso, mudar kao delfijsko proročište. Aparat pravi najbolji makiato na svetu. Doručkovali smo begele i lososa. Onda sam se odvezao u Mančester, Nju Hempšir, pa u Konkord. Večerali smo kod gospođe koja je neki rod vajaru Meštroviću. Gospođa ima Berberove slike. Davno ih nisam video. Za večerom Muslimani, Hrvati, Srbi… Stare kuće Nove Engleske imaju kamine, tremove i niske tavanice. Te tavanice čine da se osetite bezbedno.
Nedelja, 19. april 2009.
Probudilo me sunce. Dan je bio divan i zvao me: “Izađi!” a ja sam hteo da ispavam prolećni umor. Kraj kuće mojih prijatelja Saračevića pevao je sadrvan. Kao da smo u Bosni. Selma me je ošišala u dvoristu. Jeli smo piletinu sa roštilja i pili kjanti. Gledali smo ružičaste pupoljke voćke. Nabubreli su do pucanja. Da li će danas eksplodirati? Ceo dan smo ih ispitivali.
Vozio sam vrlo pažljivo.
Ponedeljak, 20. april 2009.
Razdvajati rukama svetloplavu vodu je jedno od najvećih zadovoljstava u životu. Posle plivanja se osećam kao Apoksiomenos. Plivanje je svakodnevno zadovoljstvo samo u Americi. U Beogradu nema dobrih bazena. Studentima sam danas predavao o stanju duhova pred američki građanski rat. Krv je potekla u Kanzasu. Senatora Samnera su prebili usred senata. Je li Jug imao pravo? U moralnom smislu – ne. U legalno-pravnom – verovatno –da. Protiv običaja sam zaspao popodne. Pomogla mi je šetnja duž mračnih viktorijanskih kuća. Zamirisala je kišica. Opet! Posle onakvog obećanja proleća! U krevetu je bilo hladno. Grejala me je misao da voćke cvetaju i noću. Da li je procvetala ona voćka koju sam gledao juče u Mančesteru?
Utorak, 21. april 2009.
Opet kiša.
Uveče sam iz kola gledao rakuna. Čarli Simić se jednom otkrio da je njegova mačka na rebrima odrana. To je učinio rakun jednim zamahom strasnih kandži. Mačka nije davala glasa od sebe. Samo je drhtala. Odveli su je na ušivanje. Setio sam se tog drhtanja Čarlijeve mačke dok sam gledao rakuna iz kola. On se lopovskim korakom približavao smeću. Upalio sam duge farove. Nije ustuknuo. Trubnuo sam. On se malo vratio. Ponovo sam trubnuo. Rakun je konačno nestao u žbunju.
Sreda, 22. april 2009.
Sreda. Fakuletet. Bazen. Običan dan. Osećam se dobro jer vežbam. Pisao mnogo.
Četvrtak, 23. april 2009.
Zlatko Bosanac, prijatelj moga oca, razmišlja o idealnom zanimanju:
- Svi su govorili te bio bih pilot te doktor, a ja – bubnjar u kafani. Nema mnogo misli. Lak instrument. Imaš najljepši pogled kafane i možeš odabrat i saveznika i protivnika. Ljepše ti je nego gostima koji nemaju para da dodju svaki dan. To sam mislio još otkad sam počeo ići u kafanu, a kafana je najljepše mjesto na svjetu. Harmonikašu su zauzete ruke a pjevač mora da se krevelji. Oni stoje. A ti sjediš. Niko ne vidi šta bubnjar drži pred sobom. Možeš da popiješ i zameziš. A kad je svima pauza, pauza je i tebi.
Petak, 24. april 2009.
Umaraju kiša, proleće i kraj semestra. Pripremam studente za završni ispit. Posle časova vozim za Olbani. Kiša počinje da skropi šoveršajbnu. Zatim ozbiljno pada, pucketa kao zrnca kavijara pod zubom. Onda prosine sunce. Put se delom obasja a delom ulecem pod senke oblaka. Kiša se premišlja celim putem do Olbanija. Šume, još gole, kolebaju se izmedju beličaste boje lešnika i crvenkaste čokolade. Na kasetofonu teku snimljena predavanja. Sartr tupi o čovekovim izborima. U restoranu Barselona u Olbaniju jedemo lososa i sabljarku, servirane na nekoj vrsti paelje. Prijateljici Robin govorim kako čovek skuplja ono što je zanimljivo iz sveta, slamku po slamku, i od toga sebi gradi gnezdo, lepeći ga sopstvenom pljuvačkom.
Subota, 25. april 2009.
Stejt Strit, pored parka u Olbaniju, sa svojim prelepim kućama izgleda kao sto je Peta Avenija morala jednom izgledati. Patke plivaju po jezercetu. Studenti sede u parku. Najednom sve je procvetalo. Zeleni sprej lebdi oko vrbe, kao da to nisu nežni listići nego oreol. Eksplodirala su drveta magnolije. Bog je pucnuo prstom, otvorila se baterija lala, i moja prijateljica je rekla:
- Lepo je živeti na svetu.
Subota, 18. april 2009.
U kući mojih prijatelja, doručkovao sam sa bogatom ženom. Nikad nisam sreo nekoga ko ima vise kuća u više različitih zemalja. Prijatelji imaju aparat za espresso, mudar kao delfijsko proročište. Aparat pravi najbolji makiato na svetu. Doručkovali smo begele i lososa. Onda sam se odvezao u Mančester, Nju Hempšir, pa u Konkord. Večerali smo kod gospođe koja je neki rod vajaru Meštroviću. Gospođa ima Berberove slike. Davno ih nisam video. Za večerom Muslimani, Hrvati, Srbi… Stare kuće Nove Engleske imaju kamine, tremove i niske tavanice. Te tavanice čine da se osetite bezbedno.
Nedelja, 19. april 2009.
Probudilo me sunce. Dan je bio divan i zvao me: “Izađi!” a ja sam hteo da ispavam prolećni umor. Kraj kuće mojih prijatelja Saračevića pevao je sadrvan. Kao da smo u Bosni. Selma me je ošišala u dvoristu. Jeli smo piletinu sa roštilja i pili kjanti. Gledali smo ružičaste pupoljke voćke. Nabubreli su do pucanja. Da li će danas eksplodirati? Ceo dan smo ih ispitivali.
Vozio sam vrlo pažljivo.
Ponedeljak, 20. april 2009.
Razdvajati rukama svetloplavu vodu je jedno od najvećih zadovoljstava u životu. Posle plivanja se osećam kao Apoksiomenos. Plivanje je svakodnevno zadovoljstvo samo u Americi. U Beogradu nema dobrih bazena. Studentima sam danas predavao o stanju duhova pred američki građanski rat. Krv je potekla u Kanzasu. Senatora Samnera su prebili usred senata. Je li Jug imao pravo? U moralnom smislu – ne. U legalno-pravnom – verovatno –da. Protiv običaja sam zaspao popodne. Pomogla mi je šetnja duž mračnih viktorijanskih kuća. Zamirisala je kišica. Opet! Posle onakvog obećanja proleća! U krevetu je bilo hladno. Grejala me je misao da voćke cvetaju i noću. Da li je procvetala ona voćka koju sam gledao juče u Mančesteru?
Utorak, 21. april 2009.
Opet kiša.
Uveče sam iz kola gledao rakuna. Čarli Simić se jednom otkrio da je njegova mačka na rebrima odrana. To je učinio rakun jednim zamahom strasnih kandži. Mačka nije davala glasa od sebe. Samo je drhtala. Odveli su je na ušivanje. Setio sam se tog drhtanja Čarlijeve mačke dok sam gledao rakuna iz kola. On se lopovskim korakom približavao smeću. Upalio sam duge farove. Nije ustuknuo. Trubnuo sam. On se malo vratio. Ponovo sam trubnuo. Rakun je konačno nestao u žbunju.
Sreda, 22. april 2009.
Sreda. Fakuletet. Bazen. Običan dan. Osećam se dobro jer vežbam. Pisao mnogo.
Četvrtak, 23. april 2009.
Zlatko Bosanac, prijatelj moga oca, razmišlja o idealnom zanimanju:
- Svi su govorili te bio bih pilot te doktor, a ja – bubnjar u kafani. Nema mnogo misli. Lak instrument. Imaš najljepši pogled kafane i možeš odabrat i saveznika i protivnika. Ljepše ti je nego gostima koji nemaju para da dodju svaki dan. To sam mislio još otkad sam počeo ići u kafanu, a kafana je najljepše mjesto na svjetu. Harmonikašu su zauzete ruke a pjevač mora da se krevelji. Oni stoje. A ti sjediš. Niko ne vidi šta bubnjar drži pred sobom. Možeš da popiješ i zameziš. A kad je svima pauza, pauza je i tebi.
Petak, 24. april 2009.
Umaraju kiša, proleće i kraj semestra. Pripremam studente za završni ispit. Posle časova vozim za Olbani. Kiša počinje da skropi šoveršajbnu. Zatim ozbiljno pada, pucketa kao zrnca kavijara pod zubom. Onda prosine sunce. Put se delom obasja a delom ulecem pod senke oblaka. Kiša se premišlja celim putem do Olbanija. Šume, još gole, kolebaju se izmedju beličaste boje lešnika i crvenkaste čokolade. Na kasetofonu teku snimljena predavanja. Sartr tupi o čovekovim izborima. U restoranu Barselona u Olbaniju jedemo lososa i sabljarku, servirane na nekoj vrsti paelje. Prijateljici Robin govorim kako čovek skuplja ono što je zanimljivo iz sveta, slamku po slamku, i od toga sebi gradi gnezdo, lepeći ga sopstvenom pljuvačkom.
Subota, 25. april 2009.
Stejt Strit, pored parka u Olbaniju, sa svojim prelepim kućama izgleda kao sto je Peta Avenija morala jednom izgledati. Patke plivaju po jezercetu. Studenti sede u parku. Najednom sve je procvetalo. Zeleni sprej lebdi oko vrbe, kao da to nisu nežni listići nego oreol. Eksplodirala su drveta magnolije. Bog je pucnuo prstom, otvorila se baterija lala, i moja prijateljica je rekla:
- Lepo je živeti na svetu.
