Subota 08. Avgust
Reka Sava-blokovi na Novom Beogradu Prvi put u životu igram speedminton. Nešto između badmintona i tenisa. Španovani reketi, samo uži nego teniski i loptica kao za badminton, ali mnogo teža. Neviđeno sam se naložio. Udaraš iz sve snage na udaljenosti od tridesetak metara od protivnika. Ne baš ovako, ali slično; http://www.youtube.com/watch?v=_AwcmCOLgz0 Moraće pod hitno da se ulozi 60 tak eura i da se kupe reketi i loptice. Nikad nisam pisao dnevnik.
Nedelja, 09. avgust
Poseta roditeljskom domu, neizbežno ožderavanje na nedeljnom ručku i trošenje kalorija putem stonog tenisa. Maratonski mečevi unutar cele familije, turnir bez kraja, dolaze i komšije, pada mrak, nemamo svetleće loptice kao ovi u speedmintonu, počinju da me jedu komarci, vreme je za odlazak kući. Neko će da pomisli čitajući ovaj moj dnevnik da sam atleta.
Ponedeljak, 10. avgust
Montiram Marku žvaku o Milanu Ćulibrku i njegovoj pljeskavici. Čovek drzi roštilj na uglu Takovske i Cvijićeve i jedino jelo koje možete da naručite je pljeskavica. Nema ništa drugo na repertoaru. Mi ga pitamo zašto, a on odgovara; “Pa zato što u Beogradu ne postoji prava pljeskavica”. Od priloga ima jedino luk i ljuto, a ako mu ne daj bože tražite kečap ili senf ume da vas otera u Mekdonalds ili da vas gađa lukom. Inače, Milan je godinama držao restoran u Ljubljani, pokazuje nam slike restorana, osebnu izkaznicu i priča nam da je jedan od desetina hiljada izbrisanih građana Slovenije; http://www.izbrisani.org/ Sada za sebe kaže da je bivši ugostitelj i da bi voleo da zaštiti svoju pljeskavicu u zavodu za patente, plaši se da posle njega neće više biti prave pljeskavice u Beogradu. Naravno, Čavić i ja smo morali da probamo Milanovu pljesku i nismo se pokajali, svratićemo opet. Na kraju Milan vadi iz svoje mini arhive uspomena pretplatnu kartu za prvi red košarkaških utakmica u Tivoliju i traži da mu narežemo disk sa prilogom o njemu i pljeskavici kako bi jednog dana mogao da ga pusti Juriju Zdovcu i Dušanu Hauptmanu. Siguran je da će ga se setiti.
Utorak, 11.avgust
Nije mi dobro. Povraća mi se. Merim temperaturu, kad onooooo. 38.2. Da nije svinjski grip, dosta se putovalo prošlog meseca. Tripujem se i gledam simptome na internetu. Nije respiratorno kod mene. Mada, ko zna, možda je neki mutant. U stomaku haos, razmišljam da nije od Milanove pljeskavice…
Nemoguće, pojeo sam je pre više od 84 sata. Na kraju krajeva i da jeste od nje, a nije, nema veze, bila je savršena. Ne idem kod lekara, ne zovem
kontakt telefon za svinjski grip, temperatura pada, najmiliji preživljavaju sa teškom mukom efekat staklene bašte prouzrokovan sumpornim jedinjenjima. Ne poštujem Kjoto sporazum, ali šta sad, ionako je godina ekonomske krize. Bolje mi je.
Sreda, 12. avgust
Temperatura je definitivno prošlost, ali osećam se slomljeno, u stomaku su mi i dalje eksplozije, efekat staklene bašte još jednom pokazuje zube. Ne
pokazuje samo zube, moze se reći da grize, bukvalno štipa za oči. Ceo dan pravimo promaju u stanu. Zajednički životni prostor je ugrožen. Moram u
šetnju, na zahtev supruge. Posle pet minuta počinje pljusak, vraćam se kući i zaspivam pre dvogodišnje ćerke. Kako da pišem dnevnik kada mi se ništa ne dešava, a pritom sam još i bolestan. Nema veze, sutra ću da nastavim. U dva noću me budi utrnula donja usna. Šta se dešava, ne mogu više da zaspim... Kazem ženi da pogleda, ona iskolačila oči i donosi mi ogledalo. Oteklo je nenormalno, imam crvenu tačkicu na sredini usne, mozda me je ćapio neki
pauk. Preturam po jastucima i po krevetu, nema ničega. Možda sam ga pojeo u snu. Dižemo frku, zovemo hitnu pomoć. Pitaju preko telefona da li mi je otečen i jezik i da li imam gušenje. Nije i nemam. Kažu da se ne vraćam u krevet nego da se javim u najbližu dežurnu službu. Sedam u kola, idem u bolnicu, budim dežurnu sestru, rade mi EKG, kažu da nisam životno ugrožen. Mogu da me ostave na opservaciji do ujutru, a mogu i da idem kući. Ne znaju šta je, ne daju mi nikakvu terapiju, ali zahtevaju da se obavezno javim kod alergologa rano ujutro. Neću da ostajem na posmatranju. Dolazim kući i stavljam led na donju usnu. Ne pomaže. Kakav dan. I dalje je utrnuto.
Četvrtak, 13. avgust
Otok mi je splasnuo, ali je i dalje utrnuto. Idem kod alergologa. Dijagnoza; Angioedema labii inf ac T 78.3 Od noćas otok donje usne. Ne identifikuje triggere. Nije ranije bilo alergijskih manifestacija. Objektivno osim otoka donje usne ostali klinički nalaz uredan. Terapija; Danas i sledeća dva dana Synopen I amp i Lemod solu 40-20-20 mg. Uveče Xyzal tablete ili Letizen 1x1. Ranisan 2x1. U domu zdravlja uraditi hematološke analize, biohemijske analize krvi, urin i ORL pregled. Dijeta-data lista. Kontrola u ponedeljak, pp ranije. I na kraju mi kaže: Dečko, sa ovim nalazom trk kod svoje doktorke na injekcije. Ovo nije za zezanje. Ja kažem, mozda je pauk. Ona kaže; nije! Pitam je šta je, a ona kaže lečićemo kao da je alergija. Ispred ordinacije špalir od penzionera, a meni treba samo uput, ne mogu da čekam do uveče, ovo je hitno, hoće da me linčuju. Upadam kod svoje doktorke, ona kaže fali nam 30 lekara u domu zdravlja, a plus je i sezona godišnjih. Dobijam uput za injekcije i kaže mi da mi u nalazu alergologa piše da se javim i na pregled kod otorinolaringologa. Ali meni je već mnogo bolje, sad mi je i manje utrnuta usna. Ona kaže, idi na ORL, ne smemo da rizikujemo. Tamo mi bukvalo čupaju jezik nekoliko puta i govore da vicem eeeeeeee, iiiiiiii. Specijalista kaze da nije pauk! Idem u sobu na injekcije. Ne sećam se kada sam poslednji put u životu primio injekciju. Ne osećam se bas prijatno, razmišljam o tome kako sam mršav. Boleće. Lik je ipak profesionalac. Na radiju u ordinaciji peva Jura Stublić. Medicinska sestra naručuje piletinu u slatko-kiselom sosu.
Petak, 14. avgust
Budi me glad pre sata. Ne smem ništa da jedem, odlazim u dom zdravlja da dam krv i mokraću. Redčuga je prilična, ali ide brzo. Mokraća levo, krv desno. Participacija 120 dinara. Sestra mi uzima krv i kaže da ne pomeram ruku, jer se stvara vakum, a vakum nije krv. Nije uzela dovoljno, moraće opet da bocne. Mozda i neće, ipak ima dovoljno, presipa iz prve epruete. U glavi mi je vec sarajevska pita sa sirom kod Džoa. Još samo da mi uzmu bris iz nosa i grla, i na slobodi sam. Zamišljam i pola litre jogurta poznatijeg kao kravica. Moj dnevniče.
Reka Sava-blokovi na Novom Beogradu Prvi put u životu igram speedminton. Nešto između badmintona i tenisa. Španovani reketi, samo uži nego teniski i loptica kao za badminton, ali mnogo teža. Neviđeno sam se naložio. Udaraš iz sve snage na udaljenosti od tridesetak metara od protivnika. Ne baš ovako, ali slično; http://www.youtube.com/watch?v=_AwcmCOLgz0 Moraće pod hitno da se ulozi 60 tak eura i da se kupe reketi i loptice. Nikad nisam pisao dnevnik.
Nedelja, 09. avgust
Poseta roditeljskom domu, neizbežno ožderavanje na nedeljnom ručku i trošenje kalorija putem stonog tenisa. Maratonski mečevi unutar cele familije, turnir bez kraja, dolaze i komšije, pada mrak, nemamo svetleće loptice kao ovi u speedmintonu, počinju da me jedu komarci, vreme je za odlazak kući. Neko će da pomisli čitajući ovaj moj dnevnik da sam atleta.
Ponedeljak, 10. avgust
Montiram Marku žvaku o Milanu Ćulibrku i njegovoj pljeskavici. Čovek drzi roštilj na uglu Takovske i Cvijićeve i jedino jelo koje možete da naručite je pljeskavica. Nema ništa drugo na repertoaru. Mi ga pitamo zašto, a on odgovara; “Pa zato što u Beogradu ne postoji prava pljeskavica”. Od priloga ima jedino luk i ljuto, a ako mu ne daj bože tražite kečap ili senf ume da vas otera u Mekdonalds ili da vas gađa lukom. Inače, Milan je godinama držao restoran u Ljubljani, pokazuje nam slike restorana, osebnu izkaznicu i priča nam da je jedan od desetina hiljada izbrisanih građana Slovenije; http://www.izbrisani.org/ Sada za sebe kaže da je bivši ugostitelj i da bi voleo da zaštiti svoju pljeskavicu u zavodu za patente, plaši se da posle njega neće više biti prave pljeskavice u Beogradu. Naravno, Čavić i ja smo morali da probamo Milanovu pljesku i nismo se pokajali, svratićemo opet. Na kraju Milan vadi iz svoje mini arhive uspomena pretplatnu kartu za prvi red košarkaških utakmica u Tivoliju i traži da mu narežemo disk sa prilogom o njemu i pljeskavici kako bi jednog dana mogao da ga pusti Juriju Zdovcu i Dušanu Hauptmanu. Siguran je da će ga se setiti.
Utorak, 11.avgust
Nije mi dobro. Povraća mi se. Merim temperaturu, kad onooooo. 38.2. Da nije svinjski grip, dosta se putovalo prošlog meseca. Tripujem se i gledam simptome na internetu. Nije respiratorno kod mene. Mada, ko zna, možda je neki mutant. U stomaku haos, razmišljam da nije od Milanove pljeskavice…
Nemoguće, pojeo sam je pre više od 84 sata. Na kraju krajeva i da jeste od nje, a nije, nema veze, bila je savršena. Ne idem kod lekara, ne zovem
kontakt telefon za svinjski grip, temperatura pada, najmiliji preživljavaju sa teškom mukom efekat staklene bašte prouzrokovan sumpornim jedinjenjima. Ne poštujem Kjoto sporazum, ali šta sad, ionako je godina ekonomske krize. Bolje mi je.
Sreda, 12. avgust
Temperatura je definitivno prošlost, ali osećam se slomljeno, u stomaku su mi i dalje eksplozije, efekat staklene bašte još jednom pokazuje zube. Ne
pokazuje samo zube, moze se reći da grize, bukvalno štipa za oči. Ceo dan pravimo promaju u stanu. Zajednički životni prostor je ugrožen. Moram u
šetnju, na zahtev supruge. Posle pet minuta počinje pljusak, vraćam se kući i zaspivam pre dvogodišnje ćerke. Kako da pišem dnevnik kada mi se ništa ne dešava, a pritom sam još i bolestan. Nema veze, sutra ću da nastavim. U dva noću me budi utrnula donja usna. Šta se dešava, ne mogu više da zaspim... Kazem ženi da pogleda, ona iskolačila oči i donosi mi ogledalo. Oteklo je nenormalno, imam crvenu tačkicu na sredini usne, mozda me je ćapio neki
pauk. Preturam po jastucima i po krevetu, nema ničega. Možda sam ga pojeo u snu. Dižemo frku, zovemo hitnu pomoć. Pitaju preko telefona da li mi je otečen i jezik i da li imam gušenje. Nije i nemam. Kažu da se ne vraćam u krevet nego da se javim u najbližu dežurnu službu. Sedam u kola, idem u bolnicu, budim dežurnu sestru, rade mi EKG, kažu da nisam životno ugrožen. Mogu da me ostave na opservaciji do ujutru, a mogu i da idem kući. Ne znaju šta je, ne daju mi nikakvu terapiju, ali zahtevaju da se obavezno javim kod alergologa rano ujutro. Neću da ostajem na posmatranju. Dolazim kući i stavljam led na donju usnu. Ne pomaže. Kakav dan. I dalje je utrnuto.
Četvrtak, 13. avgust
Otok mi je splasnuo, ali je i dalje utrnuto. Idem kod alergologa. Dijagnoza; Angioedema labii inf ac T 78.3 Od noćas otok donje usne. Ne identifikuje triggere. Nije ranije bilo alergijskih manifestacija. Objektivno osim otoka donje usne ostali klinički nalaz uredan. Terapija; Danas i sledeća dva dana Synopen I amp i Lemod solu 40-20-20 mg. Uveče Xyzal tablete ili Letizen 1x1. Ranisan 2x1. U domu zdravlja uraditi hematološke analize, biohemijske analize krvi, urin i ORL pregled. Dijeta-data lista. Kontrola u ponedeljak, pp ranije. I na kraju mi kaže: Dečko, sa ovim nalazom trk kod svoje doktorke na injekcije. Ovo nije za zezanje. Ja kažem, mozda je pauk. Ona kaže; nije! Pitam je šta je, a ona kaže lečićemo kao da je alergija. Ispred ordinacije špalir od penzionera, a meni treba samo uput, ne mogu da čekam do uveče, ovo je hitno, hoće da me linčuju. Upadam kod svoje doktorke, ona kaže fali nam 30 lekara u domu zdravlja, a plus je i sezona godišnjih. Dobijam uput za injekcije i kaže mi da mi u nalazu alergologa piše da se javim i na pregled kod otorinolaringologa. Ali meni je već mnogo bolje, sad mi je i manje utrnuta usna. Ona kaže, idi na ORL, ne smemo da rizikujemo. Tamo mi bukvalo čupaju jezik nekoliko puta i govore da vicem eeeeeeee, iiiiiiii. Specijalista kaze da nije pauk! Idem u sobu na injekcije. Ne sećam se kada sam poslednji put u životu primio injekciju. Ne osećam se bas prijatno, razmišljam o tome kako sam mršav. Boleće. Lik je ipak profesionalac. Na radiju u ordinaciji peva Jura Stublić. Medicinska sestra naručuje piletinu u slatko-kiselom sosu.
Petak, 14. avgust
Budi me glad pre sata. Ne smem ništa da jedem, odlazim u dom zdravlja da dam krv i mokraću. Redčuga je prilična, ali ide brzo. Mokraća levo, krv desno. Participacija 120 dinara. Sestra mi uzima krv i kaže da ne pomeram ruku, jer se stvara vakum, a vakum nije krv. Nije uzela dovoljno, moraće opet da bocne. Mozda i neće, ipak ima dovoljno, presipa iz prve epruete. U glavi mi je vec sarajevska pita sa sirom kod Džoa. Još samo da mi uzmu bris iz nosa i grla, i na slobodi sam. Zamišljam i pola litre jogurta poznatijeg kao kravica. Moj dnevniče.
