Dnevnik za RSE vodila Sandra Kolaković, trener kadetske rukometne reprezentacije Crne Gore i Budućnosti.
Subota, 21.3.2009.
Neispavana ali zadovoljna! Sinoć sam bila gost na večeri koju je organizovao kolektiv OŠ,,Radojica Perović“. Počastvovana sam tim pozivom! Dobro društvo ljudi istih interesovanja, muzika (mogla je biti bolja; pevač nije znao pola pesama koje smo tražili), igra i baš dobra medjusobna komunikacija obeležili su ovo veče koje je završeno u jedan sat posle ponoći! Marina,Mira,Filip,Novak,Pedja su dali ovoj večeri poseban značaj jer oni su ljudi u čijem prisustvu se dobro osećam i kojima često polazi za ,,rukom“ da me nasmeju!
Još uvek mi je osmeh na licu jer mi iz glave ,,ne izlazi“ misao: moj mladji sin Aleksa sinoć je slavio svoj 11-ti rodjendan koji je bio pre tačno 7 meseci i 10 dana (10.avg 2008.)! Žurka organizovana u kafiću iza zgrade kojoj je prisustvovalo četrdesetoro drugova i drugarica. Puno lepih poklona ali jedan poseban- papagaj! Još jedan živi stvor u našoj porodici koji zahteva pažnju (prilagodjenu sopstvenoj vrsti)! Aleksa sija od zadovoljstva. Zbog takvog sjaja u očima vredi i više uraditi a ne organizovati dva možda i tri njegova rodjendana u godini!
Stariji sin Veljko sprema se za put; ide u Berlin na koncert omiljene hevi metal grupe ,,HammerFal“ i u posetu kumovima Pavićevićima. Nagradili smo ga za ,,Luču“. Volela bih da ga i sledeće god nagradimo za istu vrstu uspeha ali mislim da će to ostati samo moja želja! Znam da je uzbudjen i srećan ali to se ne vidi na njegovom licu. Kakva ogromna razlika u iskazivanju emocija moje dvoje dece?! Geni su čudo-opet se potvrdjuje!
RK,,Krim“ iz Ljubljane sutra igra poslednje kolo LŠ protiv moje ,,Budućnosti“. Ekipa sa kojima sam osvojila Ligu šampiona 2002/2003 i ostvarila svoj najveći san na klupskom nivou! Sjajan je to osećaj, biti najbolji u Evropi! Neverovatan osećaj moći koji je rezultat ogromnog rada i truda kao i odricanja. Ali šta se to tako vredno u životu može postići bez žrtvovanja? U mom ništa!
Sportski direktor ,,Krima“ je Deja Doler sada Ivanović, moja Krimovka. Uspele smo da popijemo kafu i kratko ,,preletele“ po zajedničkim uspomenama, uživajući u svakoj reči u svakom trenutku jer ljude ne vezuje vreme koje su proveli zajedno već zajednički proživljene situacije!
Nedelja, 22.3.2009.
Dan za odmor u krugu porodice ali ove nedelje ipak žurba od ranog jutra. Dan u potpunosti posvećen rukometu, mojoj velikoj ljubavi. Podjoh da odgledam derbi II crnogorske lige RK,,Gorica“ iz Podgorice i RK,,Biseri“ iz Pljevalja. Zaslužena pobeda gostujuće ekipe, i ogromna količina nervoze protkana sportskom i opštom nekulturom obeležile su ovu utakmicu. Teško se mirim sa činjenicom da je asocijacija za sport koji mnogo volim DIVLJAŠTVO, NEPRISTOJNOST I PRIMITIVIZAM u svim njegovim sferama.
Nedeljni ručak u krugu porodice. Svi mu se radujemo jer nam se preko nedelje zbog sopstvenih obaveza retko dešava.
Opet žurba. Jurim ka SC ,,Morača“ gde se u 15 časova odigrava drugo kolo II crnogorske lige; sastaju se kadetska ekipa Hit 067 i ekipa Rexa iz Kokota. Neravnopravan odnos snaga jer su ,,moje“ igračice starije, kvalitetnije i iskusnije od protivničke ekipe. Pobeda sa dvocifrenom razlikom i velika ozbiljnost.
Uživam u ovom poslu! Iako trošim puno energije u potpunosti me ispunjava! Raditi sa decom je posao koji zahteva veliku ljubav, strpljenje i stručnost. Rezultati toga rada se vide, a ono sto ispunjava moju dušu je njihov osmeh i velika želja za treniranjem.
Opet rukomet u 17 : 45.Rukometasice Budućnosti pobedile Krim i zauzele peto mesto u Evropi. Ogroman uspeh za svakog ko se i malo razume u sport! Stvaranje ekipe je proces koji osim vremena zahteva izvanrednu organizaciju kluba i stručnost (na svim nivoima), kao i adekvatna finansijska sredstva. Mislim da naš ŽRK,,Budućnost“ ima sve nabrojano tako da je samo pitanje vremena kada će nas obradovati novim uspehom.
Ono što me je rastužilo je mali broj gledalaca u odnosu na predhodne utakmice. Zar ove devojke nisu zaslužile pažnju i podršku kao i predhodnih mečeva? Zar nije adekvatna podrška ona koja je pružena u teškim trenucima? Ne razumem, našu publiku!
Tradicionalni odlazak istog društva (Marina, Mira, Filip, Novak i ja) na piće u ,,G“ posle utakmice rukometašica koji je trajao najkraće do sad jer smo svi imali neodložne obaveze.
Ovaj dan se završio ,,maženjem“. Tako naša deca zovu odlazak na spavanje: Igor i ja ležimo u krevetima kod sinova, mazimo se i gledamo ,,Ljubav, navika, panika“ (čujem:,,majko ista si Vera!“) ili ,,Kursadžije“. Po komandi mladjeg sina sledi zamena. Svi uživamo u ovim divnim trenucima nežnosti.
Meni su oni ostali urezani u sećanje kao najlepši delovi moga detinjstva. Iako su mi roditelji bili puno zauzeti ovi trenuci su za nas bili ,,svetinja“ i za njih je uvek bilo vremena.
Ponedeljak, 23.3.2009.
Mislim da su samo pekari jutros ustali ranije od Igora,Veljka i mene! 5:30 ,Veljko leti u 6:45.
Obradovala me je sinova odluka, da se upusti u u avanturu zvanu ,,Berlin“ jer nije avanturističkog duha!
Mišljenja sam da našoj deci treba da omogućimo proširivanje vidika kroz upoznavanje drugih sredina, kultura i ljudi. Moramo ih osamostaljivati jer život je neprestana borba i koliko je lepih toliko je i teških trenutaka. Iz teških se uči a lepi nam služe za pravljenje razlike izmedju ostvarenih i neostvarenih želja i kao nagrada za uloženi trud. Kako je velika razlika u našim osećanjima kada ostvarimo ono što smo želeli ili ne a uložili smo istu količinu truda?!
Džogirala sam 35 min u Tološkoj šumi sa Novakom, kolegom iz kluba i reprezentacije i opet priča o rukometu.
Današnji dan,dan bez treninga i mogućnost za van rukometne aktivnosti. Odgledah zaostalu epizodu omiljene italijanske serije ,,Opčinjeni“ i zaspah. Još uvek mi se nije pokvario ,,prirodni“ sat; spavam popodne 15 min.,,Izbacim trn iz oka“ i nova energija je tu.
Ponadah se odlasku u bioskop u Delti ali moj je suprug izabrao veče u kući uz ,,Velikog brata“. Emisija toliko neinteresantna da ako bi trebalo da budem kažnjena onda bi to bilo gledanje iste.
Au, još uvek ne taknuh domaći iz englekog a sutra mi je čas! Kakva je to borba izmedju: potrebe i nedostatka ljubavi ka tom jeziku; upornosti i nedostatka smisla za jezike! Ipak, nedostatak ljubavi je ogroman problem!
Jupiii, uspela sam da pomerim čas engleskog za sredu!
Utorak, 24.3.2009.
Iznenadjenje! Lepo je kada vas ostave bez ,,daha“ dobre vesti ili nečije delo, ali moje iznenadjenje nije bilo ni malo lepo. Dobila sam informaciju koja me je bas rastužila. Kadetska reprezentacija Crne Gore neće ići sigurno na Evropsko prvenstvo u Makedoniji. Nada me nije napuštala iako je bila zasnovana na minimalnim šansama! Želela sam da ,,moje“ igračice osete kako je to učestvovati na tako velikom takmičenju. To je privilegija najboljih. Znam da nismo prošli kvalifikacije i da će na to prvenstvo ići dve bolje ekipe od nas (u ovom trenutku), znam da nas nije ni sreća pratila prilikom žreba, ali znam da smo fizički bile puno u zaostatku u odnosu na druge ekipe i da na taj segment može samo priroda da utiče! Sve to znam, ali želela sam da se dogodi čudo!
Kontinuitet u radu zadržavamo (obećali su mi, Pljevlja nam neće uzeti, a drugo im i ne tražimo) i sa velikom željom čekamo sledeću godinu i nove kvalifikacije.
Kiša lije, nemam izlaza, moram raditi domaći iz engleskog.
Tužna sam, ne prestajem da mislim na definitivnu informaciju od jutros. Kada umre nada onda ne ostaje nista!Ne, ostaje tuga, koja je samo naša, nedeljiva!
Raspoloženje mi se vratilo na treningu. Žagor od dečijeg smeha, kako to da me ne oraspoloži?! Odlično odradjen trening.
Kiša i dalje lije, kroz glavu mi prolazi misao ,,kako do kuće?“, kad mi se pogled srete sa Marininim i Filipovim. Svratili su po Novaka i mene da ne pokisnemo! Mislim da su reči suvišne!
Sreda, 25.3.2009.
Moj mladji sin ima kontrolni iz matematike, dogovor je da sad vežbamo. Hoću, spremna sam ali ti časovi su obično vrlo bučni i puni ,,elektriciteta“! Rekla sam sebi: ,,daću sve od sebe da ovaj čas protekne u miru i neće me iz takta izbaciti sitnice!“ Ipak, to je samo moja želja! Ne podnosim nered i površnost! Sve započeto a ništa ne završeno! Nema vežbanke, nema olovke, nema lenjira, šestara a treba da vežbamo geometriju! Posle pola sata zaključismo da on zna matematiku i da nema razloga dalje da vežbamo.
Dodje čas engleskog i prodje! Radismo malo manje od 2 sata, au, kakve živce ima naša profesorica Marina! Vidi se da mnogo voli ono što radi!
Veljko, nije ljubitelj pisanja pa verujem da ću u petak veče kad se vrati čuti sve što me je interesovalo vezano za njegov provod! Najvažnije od svega je da on uživa!
Četvrtak, 26.3.2009.
Igor odlazi poslovno za Beograd!Vraća se sutra a onda početkom maja sledi odlazak na malo manje od pet meseci.Čeka ga naporan i stresan period ali mislim da on ima kapacitet (znanje i umeće) da rezultati svih takmičenja budu na našu radost!
Vreme divno, Novak i ja podjosmo na trčanje!Malo nam je bilo 36 min priče o rukometu pa se dogovorismo za sutra, ako se budemo dobro osećali, da trčimo duže!
Jedan od dana za mini rukomet! Danas je po rasporedu rad u OŠ,,Dragiša Ivanović“ na Zlatici. Tamo je od početka (septembar 2008) broj dece od 70-80. Mislili smo da će se vremenom broj smanjiti ali nije tako. Deca spretna, okretna, temperamentna. Rodjeni takmičari. Uvek im je malo treninga. Mini rukomet vodimo i u OŠ,,Radojica Perović“. 40-45 devojčica, ogromna razlika u sposobnostima. Filip (najviše), Novak, Anica, Adžo i ja radimo sa tim devojčicama i uživamo. Toliko kikica, šnalica, roze majica, osmeha koji greje dušu i pogleda koji kaže-nemojte nas ostaviti! Malo je lepših stvari od ove!
Jurim na trening kod svoje ekipe-Hit 067. Veliki su izazov za mene jer su talentovane. Inspirišu me da im dam svo svoje znanje što i činim ,naravno, postepeno ali one bi želele sad i sve! Mladost-hrabrost; nema razmišljanja o posledicama jer ni ne znaju da one postoje! Imaju kad da brinu, neka sad uživaju u svom detinjstvu i u situacijama koje nikada više neće biti ovako bezazlene!
Petak, 27.3.2009.
Pre podne rezervisano za poduži razgovor sa roditeljima. Tata Pera je penzioner, agronom, bivši rukometaš, osvajač Olimpijskog zlata iz Minhena 1972. Majka Miljka, agronom, bivša rukometašica (zbog porodice žrtvovala je karijeru sportiste), veliki radnik i stub kuće Fajfrića.
Majka ,inače ,,sita“ rukometa prva uzima slušalicu i daje primer tati (neumorno i sa istim žarom već 20 god) kako i o čemu treba da se razgovara sa decom. Razgovor pun ljubavi, razumevanja i podrške. Obožavam kad mi kaže:,,Verujem u vas deco (brata i mene) i u vaš izbor! Borite se nikad ne odustajte i imajte svoje ,,ja“! Jeftino je ono što se može parama platiti!“
U pozadini čujem tatu koji mrmlja, nestrpljivo čekajući naš razgovor. Napokon,rukomet , od A do Š! Uživamo oboje, rešavamo preko telefona ,,ulazak krila na dugog pivotmena na 3:2:1 odbranu, igra na čoveka manje ,kvalitet grupa za kvalifikacije itd“.
Puno mi nedostaju moji roditelji! Što sam starija veća me želja vuče ka njima. Željna sam ih .Obećala sam sebi da ću svaki slobodni trenutak ove godine provesti sa njima. Divno bi bilo da i brat sa porodicom dodje u Šabac. Obožavam njegovu dobrotu, nežnost i način na koji nam pokazuje ljubav!Bože zdravlja biće tako!
