Pre i posle Rambujea mnogo smo lončića pobrkali

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Milan Antonijević, izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM-a, koji, uz ostalo, pred sudovima, u timu YUCOM-ovih advokata, zastupa žrtve čija su ljudska prava ugrožena (tortura, diskriminacija, govor mržnje, silovanje). Držao niz predavanja o ljudskim pravima, javnom zastupanju, govoru mržnje, reformi pravosuđa, izvršavanju odluka ugovornih tela UN i druga. Koordinator projekta o strateškom zastupanju pred međunarodnim telima, tokom kojeg je učestvovao u timu YUCOM-a koji je poslao predstavke Evropskom sudu za ljudska prava. Trenutno radi i kao istraživač za dokumentarni film o suđenju pred Specijalnim sudom za ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Subota 29. maj
Da li je subota dan kada u jednom gradu možete odmarati? Sumnjam.
U svakom slučaju, voditi dnevnik u subotu nije ni malo jednostavan posao, naročito kada znate da će se vaš dnevnik objaviti.
Postavlja se pitanje kako odvojiti privatno od javnog, kako napraviti taj balans između onoga što vas profesionalno zanima, privlači i onoga što vam čini privatnost, a što vas podjednako privlači?
Napomena - umesto uputstva za čitanje dnevnika: svaki dan najmanje tri puta, gde god želite, po slobodnom nahođenju umetnite scenu u kojoj šetam psa.
No pređimo na ono što mi je obojilo dan, tj.veče.
Izbor za pesmu Evrovizije gledam sa prijateljima kod Andreja, uz dobru večeru koju nam je pripremio. Sa nama sedi i Kanađanin, živi u Los Anđelesu i pre nekoliko dana je poslovno došao u Srbiju, utapa se u našu priču o Evroviziji. Nešto baš i ne verujem da žali što Amerika ne učestvuje.
Kako ovo nije mesto za komentarisanje vokalnih sposobnosti izvođača, prelazim odmah na glasanje. Srbija daje maksimum poena Bosni, Bosna joj uzvraća istom merom, a Hrvatska ne zaostaje. Maksimalnih 12 poena razmenjuju se u bivšim jugo-republikama. Pokušavamo da objasnimo neobaveštenom Kanađaninu kako se ovo desilo, uz njegovo neizbežno pitanje "zar vi niste ratovali do pre nekoliko godina?". Izgleda da kultura, da budem precizniji mas kultura vodi ka mas-pomirenju u regionu.
Zadovoljni što je nemačka predstavnica pobedila, izlazimo u grad i posle dva "objekta" - Supermarketa i jednog kluba, dolazimo kući.
Nekako se opet ispostavilo da stranci Beograd doživljavaju kao mesto na kome se uvek dobro zabave. Možda je i s pravom Lonely planet nedavno dao ocenu Beograda kao grada u kome se gosti najbolje provode.

Nedelja 30. maj
Ručak sa prijateljima, Damir, Andrej i naravno Džemal, sa uspešnim karijerama u muzici, ljudskim pravima i medicini. Otvaramo manju raspravu o tome koliko se vrednuje neko ko se bavi muzikom kojom se Damir bavi i koliko se vrednuju branitelji ljudskih prava. Jedino medicina ostaje cenjena, pošteđena preispitivanja.
Dok ovo pišem, u glavi mi je Damirov koncert u okviru Dana Sarajeva na Kolarcu koji sam slušao pre desetak dana, prilično jasno zamišljam taj glas, nestvaran zvuk gitare i eho muzike u malom, zadimljenom prostoru, negde u zemljama Magreba, možda u Maroku.
U svakom slučaju, on se danas vraća u Sarajevo, imaće tamo koncert uskoro, a Beograd ga je dovoljno dugo zadržao. Kaže da je uživao u svakom trenutku, da ga je grad (a nadam se da misli na ljude) potpuno opustio i dao mu dovoljno energije.
Negde tokom dana saznajem da je Kosovo (i Metohija) naš Jerusalim. Vuk Jeremić inače koristi sve raspoložive stilske figure, ali bar je uporan, možda to neko bude cenio.
Nekako dolazimo i do početka večernje zabave, Utiska nedelje. Gledam prijatelja koji se uz pomoć nekoliko saveznika u studiju B92 (uključujući i Olju) bori sa čudnom pojavom, koja se naziva “Reality show Farma”, što priznaćete, ne može da se prevede. Koja je veza realnosti, Srbije u kojoj živim i Reality Show-a? Ovih dana se svugde postavlja pitanje da li je naša realnost dovela do ovakvog „zabavnog” TV programa ili je to bilo obrnuto. Veći problem od dijagnoze je to šta nam televizije nude. Pokušavam da se setim kada sam čuo za dobar obrazovni program na našim televizijama?
Nisam sociolog, u trenutku bezuspešno pokušavam da se setim koju sam ocenu dobio iz sociologije na Pravnom fakultetu 1996. kod Slobodanke Nedović, koja je negde baš u tom periodu osnivala CESID.
Iako mi je u kući omanja žurka, ipak uspevam da pratim neke delove Utiska nedelje kada u poslednjim trenucima, pred kraj emisije, nastaje dramska pauza. Gošća Utiska, Tanja Vojtehovski sa TV Pinka objaviće nam nešto ekskluzivno, na TV B92. Očekujem da najavi da se „Farma”, zbog svega što se tamo dešavalo prekida. Umesto toga, dobijamo najavu produžetka za još mesec dana. Par dana kasnije, u razgovoru sa prijateljem, dolazimo do toga da je on taj kraj emisije doživeo kao šamar. Glumac je, impulsivno reaguje.

Ponedeljak, 31. maj
U YUCOM-u se svakog ponedeljka u 11 sati održava interni radni sastanak. Nas deset YUCOM-ovaca, uz volonterku Hanu sa univerziteta u Americi dogovaramo se oko planova za narednu nedelju, proveravamo sta je sve urađeno. Deo sastanka je na engleskom, ali kako odmičemo sa temama, napuštamo strani jezik, a da to ni ne primećujemo. Hana nas podseća na to da bi rado razumela o čemu pričamo.
Standardna radna dinamika, mnogo tehničkih poslova, povećan je broj ljudi koji nam se obraćaju, ponovo ima primera torture, dopisujemo se sa Evropskim sudom za ljudska prava, pišu se zahtevi za slobodan pristup informacijama. Dogovaramo se oko završne konferencije u Beogradu na kojoj ćemo predstaviti novi portal koji omogućava svima da podnesu peticiju, predstavku, pritužbu i predlog i da se to uputi na pravu adresu, tj. nadležnima u državi.
Dogovaramo se i oko nastupa na sajmu NVO gde ćemo predstaviti Call centar za Slobodan pristup informacijama i već pomenuti portal.
Pravimo nove planove, definišemo polja na kojima će YUCOM biti aktivniji, ideja o osnivanju “Fondacije Biljana Kovačević-Vučo”, koju smo nedavno najavili u CZKD-u dobija jasne obrise.
Uveče pozorište, karte sam dobio od moje prijateljice Tanje, predstava u Ateljeu, na velikoj sceni. Što se kvaliteta predstave tiče, ne bih se kladio da će dobiti neku nagradu. Neću otkriti koja je predstava u pitanju, ali imate i vreme i mesto, pa ako vas ne mrzi guglujte, ali vas upozoravam da nisam pozorišni kritičar, za to nisam školovan.

Utorak 1. jun
Čitam na internetu o aktuelnoj kampanji za izbore Nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Iako se sa utvrđivanjem zakonskog okvira kilavilo skoro pet godina, izborni ciklus za manjinske savete ipak se pokazao kao izazov kojem stranke nisu mogle odoleti. Od procesa koji je trebalo da olakša manjinskim zajednicama u Srbiji da funkcionišu i da preuzmu deo nadležnosti u kulturi, informisanju, obrazovanju, upotrebi jezika, došli smo do oštre stranačke kampanje. Iz Sandžaka ne stižu pomirljivi tonovi, opet su podele prevladale. U Vojvodini u pojedinim manjinskim zajednicama sevaju varnice. Ne znam kako će se proces formiranja novih legitimnih Nacionalnih saveta nacionalnih manjina okončati, ali biće to izbori burniji nego što smo očekivali. Čekam 6. jun, za kada su zakazani izbori, već su mi iz pojedinih ambasada najavili da će pratiti izbore.
Upadam u dnevnu rutinu, pisanje i odgovaranje na mailove, praćenje socijalnih mreža, manji sastanci, pratim i sve što se dešava u aferi Satelit, sa Prvoslavom Davinićem. Kako ćemo u narednom periodu pažnju posvetiti i sudskim postupcima za korupciju, prikupili smo u YUCOM-u sve izvode iz medija o optužnici, arbitraži, reakcijama. Zanimljivo mi je skretanje sa pravih aktera, prebacivanje odgovornosti na druge, na profesora Stevana Lilića koji je od strane arbitraže bio pozvan da da ekspertsko mišljenje o propisima. Da li je moguće da Stevana pravnici napadaju i da se vodi kampanja da je on "osudio Srbiju" kako stoji u naslovu jednog tabloida. Da li će Srbija moći ikada da izađe na kraj sa zamenom teza? Ne znam zašto, ali javlja mi se rečenica Milana Milutinovića iz Rambujea o "pobrkanim lončićima". Pre i posle Rambujea, mnogo smo lončića pobrkali, a mnogo istih tih lonaca nam se obilo o glavu.
Uobičajna je taktika lansiranje nove afere koja će pojesti prethodnu, dok ovde imamo potpuno besmisleno prebacivanje odgovornosti na nekoga ko je dao ekspertsko mišljenje pred arbitražom.

Sreda 2. jun
Ujutru, po kiši koja već danima puni oluke, krećem na dvodnevni skup o odnosu civilnog drustva i EU, pisaću kasnije o utiscima. Oko podne Katarina i Novak, kolege iz YUCOM-a mi se javljaju, završili su sastanak u Narodnoj skupštini i veoma su zadovoljni. Pokušavamo da oživimo ustavno pravo građana na peticije i predloge. Nedavno je ponovo konstituisan Odbor Narodne skupštine koji je zadužen za to i sa kojim smo uspostavili inicijalne kontakte, što je dobar znak.
Vratimo se na civilno društvo i EU. Polako, kroz dijalog, dolazimo do toga da je neophodno koristiti sve mehanizme koji nam stoje na raspolaganju da bi komunicirali sa brojnim EU institucijama i tako uticali na politiku koja se tiče nas, građana. Slušamo i diskutujemo o iskustvima Poljske i Litvanije. Posle celog dana ostaje mi dovoljno ideja o mogućem povezivanju, umrežavanju ili kako se to već sada popularno naziva. Vidim novi kvalitet u zajedničkom nastupu organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava.
Uveče saznajem da je uhapšen Šarančić, bivši direktor Železnica Srbije, optužen je za korupciju, zanima me kakav će biti sudski epilog. Povećava se broj slučajeva pred sudom koji će se baviti korupcijom.
Veče mi prolazi kod kuće sa prijateljima, najduže ostaju Marko i Uli.

Četvrtak 2. jun
Jutro provodim na skupu sa predstavnicima Evropske unije, negde oko podne se na kratko premeštam u Kuću Legata u Knez Mihajlovoj. Novi ambasador Bosne i Hercegovine predstavlja inicijativu o nominovanju kamenih ploča iz srednjeg veka - stećaka za listu svetske baštine UNESCO-a. Ono što je zanimljivo je da je to inicijativa četiri zemlje, osim BiH, priključuju se i Srbija, Hrvatska i Crna Gora. Sve deluje prilično harmonično, u skladu sa pomenutim glasanjem na Evroviziji.
Predstavlja se i obimna studija, monografija o stećcima sa veoma zanimljivim tezama koja u ovom vidu umetničkog izraza potpuno briše verske predznake koji su ranije tu stavljani. Na zidovima su fotografije stvarno izvanrednih primera umetnosti na ovim kamenim gromadama. Jedino što kvari utisak je stanje u kojoj se nalazi Kuća legata, za koju sam čuo da je obnovljena. Osim mirisa kafane koja je u prizemlju, vidi se da je nedavno krečenje i farbanje samo pokrilo decenijsku nebrigu o ovom prostoru.
Vraćam se ponovo na skup o EU i civilnom društvu, dolazimo do zaključaka, većinu sam već pomenuo.
Javljaju mi da je Davinić održao konferenciju za štampu na kojoj je objavio da je podneo krivičnu prijavu protiv Mlađana Dinkića, Verice Kalanović i Stevana Lilića. Neverovatno, još juče sam pisao o prebacivanju odgovornosti, ali nisam računao da će se koristiti i krivičnim prijavama.
Dajem izjavu za Radio Beograd oko presude Joci Amsterdamu. Pored toga što je presuda izrečena po blažem zakonu, koji je važio u vreme izvršenje krivičnog dela, što je jedan od osnovnih pravnih principa, ipak je izricanje kazne od 15 godina nešto što se ne očekuje od našeg pravosuđa, retko kada se ide na maksimum kazne. Da li se to nešto menja u odnosu države prema organizovanom kriminalu?

Petak 3. jun
Imamo zakazan jutarnji sastanak sa zastupnicima male verske zajednice koja je već duže vreme opstruisana od strane države. To me nikako ne čudi, pogledajte samo Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
Pišem opet, posle sastanka, koji sam već najavio. Ministarstvo vera je ipak nešto učinilo, imam u ruci njihovu odluku da se ova mala verska zajednica registruje, a postoji i volja da se reše i druga otvorena pitanja. Još samo kada bi inicijative za promenu Zakona o crkvama i verskim zajednicama mogle da daju rezultate.
Dovršavam poslednji unos u dnevnik, razmišljajući o dnevniku Ratka Mladića koji se danima objavljuje u medijima. Da li će nam to njegovo pisanje pomoći da shvatimo ko je on bio, da li će nam pomoći da shvatimo kako je moguće da je u Bosni stradao toliki broj ljudi. Videćemo.