Kasno popodne bežim iz moje novosadske novogradnje na Dunavski kej, kojeg meštani zovu infarkt korzom. Naziv je nadenut posle 1971. kada su se u Savezu komunista pravoverni, ortodoksni komunisti obračunali sa „anarholiberalima“. Letele su glave, mnoge nije spasila ni samokritika. Izopšteni su teško podneli ekskomunikaciju, pretio im je infarkt i u sumrak su tabančili gore-dole ovim šetalištem, ne bi li predupredili infarkt.
Prema gradskoj legendi, nisu se usuđivali čak ni da međusobno zapodenu razgovor, jer su strepeli da ih prati budno oko bezbednjaka. Posle dobre decenije i po, jogurt-revolucionari prognali su pravoverne ortodoksne komuniste na infarkt šetalište dunavske obale, a oni sami zaseli su u mekane fotelje partijske kuće u Ulici Modene. Počev od tada, ortodoksni komunisti gluvarili su zajedno sa svojim liberalnim žrtvama, dok su jogurt-komunisti na komunističkom narodnom univerzitetu partijske kuće vežbali nacionalističke parole. Njihova istorijska zasluga je otkrovenje nacionalizma, na čemu su bili zahvalni pesnici koji su nekada pisali ode o maršalu Titu, a u Miloševićevim duhovnim tekovinama pronašli su novu inspiraciju. Posledično izgubljenim ratovima, međutim, jogurtaši su 2000. izgubili vlast, ali to nije išlo sa izgonom na Infarkt korzo, samo su pomenuti pesnici, umetnici, fimski reditelji i pevači pronašli novu demokratsku inspiraciju. Tako je varljiva bila muza. Izopšteni članovi jogurt frakcije, međutim, retko bi zalutali na infarkt korzo, kao da su samo slutili da će demokratija uskoro da otkrije najdelotvorniji lek protiv političkog infarkta – nacionalno jedinstvo.
Da se nešto priprema, moglo je da se nasluti pretprošle godine, kada su najveće srbijanske stranke, demokrate različitih boja, radikali i socijalisti u velikom saglasju i uz duboko uzajamno poštovanje doneli novi ustav, u kojem su društvo podelili na dva dela: na srpsku naciju i na ostale građane. Dubinu te istorijske odluke iskusio sam takođe na infarkt korzu. Nekadašnji zloslutni korzo postao je apolitičan, budući da je u međuvremenu stvoren najdelotvorniji lek protiv političkog infarkta, koji je pod nazivom koalicija i kohabitacija patentiran u Centralnoj službi za duhovnu pravnu zaštitu. Nakon toga, držeći se duha ustava, šetao sam kao građanin na Infarkt korzu, gde sam sretao svoje brojne, narodom nazvane, nekadašnje opozicione poznanike i prijatelje, koji su sebe još uvek nazivali opozicionarima, ali su se već godinama gnezdili u vlasti. Opisivali su svoj strah od radikalske vlasti. Ne sme se dopustiti, udružimo se makar i sa đavolom. Izgubićemo Evropu ako đavo ne stane uz nas, jadali su se. Na njihovo najveće iznenađenje, izjavio sam da se ne bojim radikala, jer nemaju šta da mi oduzmu. Pričao sam o Đerđu Lukaču, prema kojem su kroz moskovske čistke lakše prošli oni koji nisu imali luksuzne stanove. Mene su naime socijalisti i radikali još 1992. uklonili sa radnog mesta, a suprugu je izbacila Ujedinjena demokratska opozicija. Čist račun. Ko god da prevlada, u bilo kojoj kombinaciji, znaju da nemam funkciju i položaj, nikakvu privilegiju, i ne verujem da bi bacili oko na moj stan u novogradnji, jer je u njemu život prilično neudoban. I oni, kao i svi smrtnici, pre računaju na članstva u upravnim odborima i druge funkcije koje idu sa materijalnim prednostima. Prema ustavu sam građanin, odnosno proleter novogradnje, rekao sam pomireno. Ne znam tačno da li su mi sinovi naroda zavideli, ili me sažaljevali, ali sam ja bolnog srca otišao sa Infarkt korza, koji je nekada bio poprište velikih strasti, a danas postao mesto čuvanja malih privilegija. Meni neće oduzeti ništa. Tako su velikodušni prema meni sudbina i ustav.
Nedelja, 1. juna. 2008.
Prema prvobitnom planu, danas bih ponovo čitao „Doktora Faustusa“ Tomasa Mana, ali, imajući u vidu političku situaciju, ipak sam završio sa „Braćom Karamazovim“ Dostojevskog. Jedan moj prijatelj me je pozvao telefonom i, na pitanje šta radim, kazao sam mu da ponovo čitam Dostojevskog, kako bih se lakše snašao u delikatnim situacijama. Veliki grohot dočekao je moje reči. Kakav Dostojevski? Bolje da čitam Švejka. Zar ne znam da je u Srbiji doba bedževa? Knjiga je teška. Bedž je lak. Morao sam da mu dam za pravo. Bio je srp i čekić, bio je foto maršala Tita, došao je Fića, Koka-kola, kasnije prugaste crveno-plave plastične torbe kineske proizvodnje, u kojima su mogle da se uvezu zapadnje prnje. Docnije je postalo ozbiljno. Mahali su posterima Miloševića, pa Mladića i Karadžića, ugledna je postala nemačka marka, a zatim evro. Ali, na kraju je pobedila najbolja varijanta: bedž, jer je praktičniji nego poster. Za razliku od postera, bedž se ističe na kragnu kaputa i nosi iznad srca. Bedž u hegelovskom smislu znači apsulutni duh. Jedva čekam da se sazove parlament i da se poslanici pojave sa bedževima po najnovijoj modi. Biće to kao pariska modna revija. Kako bi bilo dobro da se neko iza govornice pojavi sa bedževima Švejka koji mu prekrivaju celo poprsje.
Ponedeljak, 2. juna 2008.
Nedeljama mi ne izlazi iz glave jedna sjajna scena iz odličnog romana Itala Sveva „Zenova savest“. Zeno je strasno zaljubljen u Adu, jednu od gospođica Malfrenti. Nakon jednog večernjeg igranja na stolu, on zatraži ruku dame koja je već sebi odbarala mladoženju, Gvida. Naravno, dobio je korpu. Iste večeri, međutim, nanovo je izjavio ljubav, i to drugoj gospođici Malfrenti, Alberti. I od nje je dobio korpu, jer gospođica zasad nije imala nameru da se uda. Na to je brže-bolje jurio trećoj gospođici Malfrenti, Augusti. Ona je rekla da, mada je znala za neuzvraćenu ljubav svog mladoženje prema Adi.
Aktuelni srbijanski političari kao da nanovo igraju nezaboravnu scenu Svevovog velikog romana, samo što je uskomešanost mnogo veća. Ona je kao neki strastveni balkanski bal pod maskama, u kojem se ne zna ko je mladoženja, a ko su kandidati za mlade. Jedno je, međutim, potpuno sigurno: biće brakolomstva, neminovno će doći i do razvoda, samo se još ne zna da li će uopšte biti svatova.
Utorak, 3. juna. 2008.
Priznajem da sam se u periodu izborne kampanje očemerio od reči Evropa, tim više jer su u medijima o njoj govorili kao o jednoj šljaštećoj briselskoj banci, iza čijih šaltera one koji tamo uđu čekaju dolarski svežnjevi. Čekamo, dakle, donacije, zajmove i investitore. Pristalice su o Evropi govorile kao o simbolu novca i kapitala, ali bi isti ti odmah postali idealisti, čim se pomenula nacija. Evropa predstavlja kapital, a nacija ideale, vrednosni sistem, kulturu. Tešim se Ničeom, koji je bezdomne nazivao najboljim Evropljaninom. Manjine su evropska kopilad, ponavljam tokom svog boravka u Berlinu, a koje će valjda jednom imati dom, kojeg zovu Evropom. Čak i onda, ako ih ovaj dom prihvata kao siročad. Ali, biti siroče i nije tako zlosrećni položaj, iskuse od sveta više nego razmažena i mažena deca nacionalne države.
Tomas Man se nakon emigracije u Ameriku vratio u Cirih 1952. Prema njegovim biografima, Ameriku je napustio zato što su ga sumnjičili da je komunista. Prema Šandoru Maraiju, zato jer je hteo da umre na nemačkom jezičkom području. Tri godine docnije, 1955. je umro. Razmišljam kako je ipak Marai imao pravo. Njemu nije bilo dato da ga smrt stigne u Mađarskoj, izvršio je samoubistvo u Americi. Mota mi se od tada po glavi, gde da smrt stigne manjinskog pisca. Da živi svoj život tamo gde je rođen, jer život znači odgovornost, ali umreti – to je sasvim drugo. Tada se – konačno – oslobađa odgovornosti.
U bečkom „Canetti“ restoranu sa gospođom Anemari Tirk usaglašavamo termin jesenjeg gostovanja. Tokom razgovora iskrsne zbog čega ne bih nastavio svoj esej „Srednjoistočna evropska alhemija“ u Beču? Duga ispovest o mom srednjoevropejstvu. Posle dvadeset godina? – pitam zapanjeno. Istina, već odavno kujem planove, želeo bih, naime, da u pokrenutom budimpeštanskoj ediciji „Hungarica“ napišem nastavak, to kako je jedan manjinac i mladić s kraja sela krenuo ka Evropi, ali sam još uvek kod srbobranske Zelene ulice. Ja sam, naime, nakraj sela naučio da volim veliki svet i Evropu. S večeri, sedeći na klupicama ispred kuća i šamlama, ljudi iz ulice su maštali kako će jednom stići čak i u Kanadu, ili Ameriku. Za mnoge je Novi kontinent ostao samo san, nisu nikada stigli, ali su imali u porodici one koji su završili u Nemačkoj. Sve češće imam utisak da ih sledim, neka sam vrsta intelektualnog gastarbajtera, iz istih razloga kao i oni. Samo je jedno sigurno i to bez sumnje znam: treba preživeti! Ja sam onaj koji preživljava.
Pada mi na um dijalog sa Andreasom Remerom, mojim berlinskim izdavačem, kada smo analizirali zašto me, zapravo, privlači Berlin. U Novom Sadu sam koliko-toliko stranac, tačnije, poznati stranac. „Samo“ me život vezuje uz ovaj grad, osim toga ništa, ne povezuje me sa njim nikakva duhovna projekcija. Izopšteni sam intelektualac u sopstvenom gradu. I u Budimpešti se manje-više osećam kao stranac, odnosno poznati stranac. Ni sa prijateljima nemam zajedničke generacijske doživljaje. Imamo samo zajedničku intelektualnu projekciju, iz koje nedostaje život. Život mi se odvija negde drugde. U Novom Sadu. Ta dvojnost je nepretvoriv proces. U Berlinu sam, međutim, potpuni stranac, tamo niko od mene ne traži zajedničke doživljaje, tako se na prirodan način naglasak stavlja na razlike.
Budimpešta, Beč, pa Frankfut, gde imam književni nastup. Zahvalan sam pozivačima, jer ću od honorara u Novom Sadu šest nedelja živeti bezbrižno. Onaj sam koji preživljava, odnosno gastarbajter. I kao takav mislim na Ervina Šinka. „Ali danas biti Mađar, Jevrejin, komunistički mađarski pisac i uz to jugoslovenski državljanin – u odnosu na to je fantazija pokojnog Saher Mazoha mala nevina pinčika“, kazao je Isak Babel Ervinu Šinku u Moskvi. Nešto slično mi se motalo po glavi na novosadskoj želeničkoj stanici. Biti pisac, manjinski mađarski pisac u Srbiji, pritom ostati Evropljanin, i primiti sukrivicu sa Srednjom Evropom – to se zaista meri sa fantazijom Sahera Mazoha. Ali drugo ne preostaje. Dom mi je Evropa, čak i onda ako sam kao manjinac kopile ove divne i duhovno čudesne Evrope.
(Prevod: Žužana Serenčeš)
