Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Janja Beč Neumann, univerzitetska profesorica iz Novog Sada
Subota, 3. april 2010.
CVET OD MASLAČKA
Ustati rano, dok svi spavaju, obući preko pidžame veliki, bordo, sa narandžastim cvetovima i zelenim listovima džemper i vunene sokne, i kao nekad, pre nego što sam otišla odavde, otići u staru baštu iza mamine kuće, i slušati ptice, govor ptica, pričati sa drvećem onako kako me je učio Dan. Onda nabrati cvetove maslačka, 108 cvetova, i napraviti med. Dobar je posle za zimu, pomaže kod kašlja i bronhitisa. U homeopatiji to su bolesti tuge, a mene je od tuge lečila moja Nada u Sarajevu, čistila tugu iz mene. Rubija mi je napravila prvi put med u Ključu, 2006. u aprilu, i naučila me ovako „Ubereš 108 cvetova maslačka i onda dodaš...” Rubija i pet naših aprila u Ključu, 2003-2007 i njen susret sa mojim studentima sa kursa „Ratni zločini, genocid i sećanja: Koreni zla, želim da razumem”, Univerzitet u Sarajevu, CIPS/ Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, ERMA/ Evropski regionalni postdiplomski studij ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, zapravo je program univerziteta u Bolonji, finansiran od Evropske komisije i Ministarstva spoljnih poslova Italije, u saradnji sa Univerzitetima iz Sarajeva, Tirane, Graza, Skoplja, Sofije, Beograda, Prištine i Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Moj kurs je bio prvi i jedini takav kurs u regionu bivše Jugoslavije, koji je i post ratni i post genocidni region, posle ratova 1991-1999. 2005. sam nominovana za Nobelovu nagradu za mir za rad na istraživanju, pisanju i predavanju o ratnim zločinima i genocidu. 2005. sam postala počasna građanka općine Ključ. U aprilu, 2007, posle pet godina dala sam ostavku u CIPS-u i moj kurs više ne postoji. Ubili su ga neznanje, zavist, pohlepa i surovost. I moja nesposobnost da ga zaštitim.
Telefoni stalno zvone, Deklaracija o Srebrenici usvojena u Parlamentu Republike Srbije. Niko iz Srbije ne zove, samo Free Europe. I tako eto 19 godina od početka ratova 1991. Surovost i nasilje velikih razmera stvaraju zone ćutanja.
Sada idem da napravim med od maslačka. Dobar je protiv tuge.
Nedelja, 4. april 2010.
UZMI OVE JABUKE DA NE BUDEŠ GLADNA
Rubiju sam srela u kasnu jesen 1995, u vreme berbe jabuka, u Izbegličkom logoru u Ptuju, u Sloveniji, i pitala sam je da mi kaže šta se desilo u njenom selu pored Ključa u Gornjim Biljanima, 9. jula 1992. Slušala sam u Izbegličkim logorima u Sloveniji, Ptuj, Maribor i Celje, trimeseca ispovesti preko sto žena, u kasnu jesen i zimu 1995-1996, preživelih žena Bošnjakinja iz tri regiona; region Ključ, sela Prhovo, Gornji Biljani, Hrustovo, Jugovci, Velagići, Pudin Han, Biščani, Trnopolje, Ljubija, region Kotor Varoš, sela Orahova, Cejvani, Vrbanjci, Večići, Grabovci, i region Srebrenica i Žepa, sela Milačevci, Krušev Dol i Potočari. Od deset ispovesti je nastala moja knjiga „Pucanje duše”. „... jer je patnja ljudi zbog međusobne mržnje opšta i mi iznoseći patnju jednih iznosimo patnju svih, a pravo mesto za iznošenje patnji Muslimana i Muslimanki upravo je sredina iz koje su njhove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan ispovestima pogođeni koji će odlučiti da patnju ne čini,” napisao je 1996. u predgovoru za „Pucanje duše” Aleksandar Tišma. „ Ujutro u pola šest zalupali su nam na vrata, diž'te se...I tu mi je odvelo muža i dva sina... to je bilo 1992, u sedmom mjesecu, devetog datuma.” To je posle bio slučaj broj IT-99-40-I, slučaj broj IT-01-51-I i slučaj broj IT-00-39&40-PT u ICTY, optužnica za genocid i saučesništvo u genocidu.
Kada sam davne 1995. u kasnu jesen odlazila iz Izbegličkog logora u Ptuju, pitala me Rubija „Kako ti je tamo u Nemačkoj? Radiš?” „Radim”, rekla sam.”Šta?” „ Prodajem lutke.” „Uzmi ove jabuke, da ne budeš gladna, da ne budeš gladna kad se budeš tamo vraćala.”
Danas je Uskrs, simbol pobede života nad smrću.
Nije procvetala stara jabuka u našoj bašti ove godine.
Ponedeljak, 5. april 2010.
NUNCA MAS
Devetoro aktivista Inicijative mladih za ljudska prava u Beogradu privedeno je u policiju i zadržano celu noć zato što su ispred Parlamenta Republike Srbije napisali sprejom „Ta teška reč genocid”. Dobro je, pušteni su sledećeg jutra. U Argentini 1976-1983. za vreme vojne hunte oko 60.000 studenata, liberalnih advokata i novinara, rukovodilaca sindikata je nestalo, nisu se nikad vratili kada ih je policija odvela. Tada je u Argentini država, njena vojska i policija ubijala svoje građane. Izveštaj komisije koju je osnovao predsednik Argentine Raul Alfonsin 1983 „Nunca Mas”, / „Nikad više” i danas je jedna od najprodavanijih knjiga u Argentini.
Dogovor sa B-92 da sutra učestvujem u TV emisiji „Stanje nacije”.
Razgovor o Deklaraciji o Srebrenici. Nikad nisam bila pozvana na B-92 od kada su počeli ratovi. Devetnaest godina. Da bismo mogli da budemo shvaćeni, moramo umeti da slušamo druge. “Legacy of Silence”, / “Nasleđe ćutanja”, Danova knjiga o drugoj generaciji posle Holokausta, deca preživelih i deca počinilaca, uglavnom visokih oficira i političara u vreme Holokausta u Nemačkoj, druga generacija razgovara o prošlosti. Danov metod „to reflect and trust”, promišljanje kako se to uopšte desilo i kako ponovo graditi poverenje, je metod prolaska kroz patnju koji je nastao iz tog istraživanja.
„Psihologija periferije (periferija Otomanskog, Austro-ugarskog, fašistickog, komunističkog i sada carstva EU) kao psihologija potlačenih i uskraćenih, ne omogućuje razvoj pozitivne samopercepcije, ... internalizirana agresija s kojom se nikad nije suočilo, je potisnuta i onemogućava poštovanje i sebe i drugih”, pisao je Dan u predgovoru za knjigu „Arhipelag Atlantida”, moje istraživanje o ratnom brain-drainu, ratovi 1992-1995, radila sam u NYC 1998 i 1999., 2500 studenata, otišli u 29 zemalja po celom svetu, pobegli iz smrti u život. Ne znam koliko ih se vratilo.
Utorak, 6. april 2010.
PRIMO LEVI I STID
Put za Beograd, valja meni preko rijeke, iz Banata u Beograd, Tamiš, Sava i Dunav, kiša, hladno, B-92 „Stanje nacije”,kažem da je Parlament Republike Srbije parlament građana, ne Srba, nego i Bošnjaka, Hrvata, Vlaha, Roma, Mađara, Rumuna, Rusina, Slovaka, mešanih; pa onda o potrebi prolaska kroz traumu kroz koju generacije pre nas nisu prošle nekoliko stotina godina; o tome da je genocid zločin države, i da to ne znači kolektivnu krivicu, nego pre svega krivicu vojnih, paravojnih i policijskih snaga bilo gde da se desi, u Sudanu u Ruandi ili Bosni; da je poricanje genocida strategija države; da je teško suočiti se u Srbiji pošto je to bio Magnum Crimen, o potrebi da se prekine ćutanje i da je Deklaracija na političkom nivou šansa da prođemo kroz vrata koja vode iz poricanja genocida nad bošnjačkim narodom, i još kažem da je Primo Levi, jedan od najvažnijih pisaca o Holokaustu, uhvaćen kao italijanski partizan decembra 1943, odveden u Aušvic kao Jevrejin, jedan od 23 preživelih od 649 iz njegove grupe, pisao” Ja sam osećao stid koji Nemci u logoru nisu osećali, stid koji čovek oseća kada je svedok tuđeg zločina. Osećaj krivice što je takav zločin moguć.” Danas smo svi svedoci, danas se genocid prenosio direktno, iz Ruande, Srebrenice, Sudana.
Drugi učesnik, profesor pravnog fakulteta u Beogradu, do kraja emisije govori da se u Srebrenici nije desio genocid.
Zima nikad da prestane, kiša, hladno do srca, vraćam se u maminu kuću i vidim, procvetale danas lale u našoj bašti. I ruzmarin.
Sreda, 7. april 2010.
DVOSTRUKI ZID ĆUTANJA
Putujemo za Sarajevo, posle Šida je sunce posle kiše. Prošli pored Logora na Sajmištu, sada je to Beograd a bio je nekad Zemun, logor se u Drugom svetskom ratu zvao KZ Semlin, nemačko ime za Zemun. Zapušteno, jadno, skoro urušene zgrade od nebrige, ravnodušnosti, primitivizma, siromaštva i surovosti. Broj žrtava se kreće od 40.000 do 100.000, zavisi od izvora koji koristim. Moj deda, zatočenik toga logora je tu ubijen oktobra 1943. Mama nikad nije govorila o tome, ćutala je. Ćutanje. Ćutanje počinilaca, ćutanje zrtava, ćutanje posmatrača, ćutanje onih koji su spasavali. „Dvostruki zid ćutanja” je veliki doprinos Dan Bar-Ona prolasku kroz patnju. Deca preživelih i deca počinitelja su se srela u Nemačkoj 40 godina posle Holokausta, tada više nisu bili deca nego odrasli ljudi, i razgovarali. I jedni i drugi su prošli kroz ćutanje roditelja. Ćutanje roditelja počinitelja i ćutanje roditelja žrtava. Zašto ljudi ćute? Zato što je nešto neiskazivo, ne može se rečima iskazati i zato što se o tome ne govori, rekao mi je Dan.
Prolazimo pored Topčić Polja i Zenice, juče je bio rođendan moje Farah, ona je bila moje i Reinhardovo ratno dete iz Begunskog Centra Smartinska u Ljubljani, i moja duša.
Stižemo u Sarajevo. Grlim Hektora, a onda mace Adu i Makoka.
Četvrtak, 8. april 2010.
KADA POČNU DA SPALJUJU KNJIGE USKORO ĆE SPALJIVATI I LJUDE
Kada sam se pripremala za „Stanje nacije”, opet sam preturala neke od hiljade knjiga u kući moje mame. „Kada počnu da spaljuju knjige, uskoro će spaljivati i ljude”, pisao je 1820. Heinrich Heine, „Almasor”, i scena, o spaljivanju knjiga u Granadi u XV veku. Knjige su spaljivali 1933. po celoj Nemačkoj. Posle su tek spaljivali ljude. Prva univerzitetska biblioteka spaljena u ratovima 1991-1999. je biblioteka Inter Univerzitetskog Centra, u Dubrovniku spaljena 6. decembra 1991. Kada su moji studenti ulazili u zgradu IUC-a, tih pet generacija, 2003-2007. ne vidi se ništa, kao da se ništa nije ni desilo, sve je obnovljeno. Samo u staklenoj vitrini na ulazu stoji jedna od spaljenih knjiga i datum.
Biblioteka „Listen/talk/reflect/trust”/ „Govori/Slušaj/Promišljaj/Gradi poverenje”, prvi urednici Dan i ja, knjige sa moga kursa „Ratni zločini genocid i sećanja”, magistarski radovi mojih studenata, sedam ukupno, Sergio Paini/ Italija, Azra Smaikadić/Bosna i Hercegovina, Barbara Chiarenca/Italija, Emir Suljagić/Bosna i Hercegovina, Mario Bezbradica/Hrvatska, Tanja Mrđa/Republika Srpska i Angela Wiesser/Austrija, briljantni radovi, i moje knjige „Darkness at Noon: War Crimes, Genocide and Memories”/”Pomračenje u podne: Ratni zločini, Genocid i Sećanja”, „Arhipelag Atlantida”, „Talks with Richard Goldsone”/ „Razgovori sa Richardom Goldstonom”, „Talks with Luis Moreno Ocampo” /„Razgovori sa Luisom Morenom Ocampom”, deset ukupno, e-books, elektronske, to ne mogu da spale. „Knjiga mora biti sekira za zaleđeno more u nama” pisao je Franc Kafka svom prijatelju Oskaru Polaku 27. januara 1904. Zaleđeno more u nama.
Petak, 9. april 2010.
DA LI IMAJU S ČIM DA HRANE SVOJU DECU?
Sunce, pijem kafu na terasi, centar grada, čujem ptice ali i tramvaj pored Miljacke.
Šetali smo pored Miljacke moj Boris i ja, davne 2002. godine, kada je moje Dečje pozoriste “Mačak Zorba” iz Pančeva gostovalo u Sarajevu, u Pozorištu mladih, 9. novembra 2002, prvo pozorište iz Vojvodine koje je posle ratova / agresije 1992-1995 gostovalo u Sarajevu, on je bio tada 7 godina. Prošli smo pored knjižare Buybook, moje “Pucanje duše” u izlogu.
A ko tebi piše tvoje knjige? pita Boris.
Pa, ja.
Sama?
Da.
A o čemu pišeš?
O ratu.
Pa rat ti je je završen, zar ti to ne znaš?
Znam. Ali o čemu da pišem?
Piši o ljubavi.
Šta je ljubav, Borise?
Ti i ja.
Kakva smo mi ljubav?
Velika.
Zašto velika?
Zato što to nema kraj.
A moj Milan je prvi put bio u Sarajevu 2001, bio je tada 8 godina.
Otvorio je sa Marinom iz Sarajeva i Danijelom iz Pančeva izlozbu slika „Ljudi iz Sarajeva, Ljudi iz Darmstadta i Ljudi iz Vojvodine”. Stigao je tada „Salaš” Milana Konjovića, jednog od najvećih vojvođanskih slikara u XX veku, u Sarajevo, u galeriju „Besarin Han”, mog prijatelja, sarajevskog slikara Emira Skendera, poklon Galerije Milan Konjović iz Sombora. I slike još 14 slikara iz Vojvodine, poklon za stipendiranje dece iz nacionalno mešovitih brakova koja su u ratu ostala bez roditelja.
„Ja sam prvi put u mom celom životu u Bosni”, rekao je Milan. „ A šta sam ja na mom putu od Pančeva do Sarajeva sve video? Video sam ovce, video sam orlove i video sam puno srušenih kuca. I pitam se ja sada a gde su ti ljudi? I ako su živi, gde su, da li rade i da li imaju s čim da hrane svoju decu?”
Radnici u Srbiji zahtevaju povećanje minimalne cene rada.
90 dinara na sat. Da imaju s čim da hrane svoju decu.
“Samo blage misli koje dolaze na golubijim nogama vode moj svet”, “Tako je govorio Zaratustra”, Friedrich Nitcshe, preveo Mario Kopić, u Dubrovniku. Moj Mario.
Subota, 3. april 2010.
CVET OD MASLAČKA
Ustati rano, dok svi spavaju, obući preko pidžame veliki, bordo, sa narandžastim cvetovima i zelenim listovima džemper i vunene sokne, i kao nekad, pre nego što sam otišla odavde, otići u staru baštu iza mamine kuće, i slušati ptice, govor ptica, pričati sa drvećem onako kako me je učio Dan. Onda nabrati cvetove maslačka, 108 cvetova, i napraviti med. Dobar je posle za zimu, pomaže kod kašlja i bronhitisa. U homeopatiji to su bolesti tuge, a mene je od tuge lečila moja Nada u Sarajevu, čistila tugu iz mene. Rubija mi je napravila prvi put med u Ključu, 2006. u aprilu, i naučila me ovako „Ubereš 108 cvetova maslačka i onda dodaš...” Rubija i pet naših aprila u Ključu, 2003-2007 i njen susret sa mojim studentima sa kursa „Ratni zločini, genocid i sećanja: Koreni zla, želim da razumem”, Univerzitet u Sarajevu, CIPS/ Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, ERMA/ Evropski regionalni postdiplomski studij ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, zapravo je program univerziteta u Bolonji, finansiran od Evropske komisije i Ministarstva spoljnih poslova Italije, u saradnji sa Univerzitetima iz Sarajeva, Tirane, Graza, Skoplja, Sofije, Beograda, Prištine i Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Moj kurs je bio prvi i jedini takav kurs u regionu bivše Jugoslavije, koji je i post ratni i post genocidni region, posle ratova 1991-1999. 2005. sam nominovana za Nobelovu nagradu za mir za rad na istraživanju, pisanju i predavanju o ratnim zločinima i genocidu. 2005. sam postala počasna građanka općine Ključ. U aprilu, 2007, posle pet godina dala sam ostavku u CIPS-u i moj kurs više ne postoji. Ubili su ga neznanje, zavist, pohlepa i surovost. I moja nesposobnost da ga zaštitim.
Telefoni stalno zvone, Deklaracija o Srebrenici usvojena u Parlamentu Republike Srbije. Niko iz Srbije ne zove, samo Free Europe. I tako eto 19 godina od početka ratova 1991. Surovost i nasilje velikih razmera stvaraju zone ćutanja.
Sada idem da napravim med od maslačka. Dobar je protiv tuge.
Nedelja, 4. april 2010.
UZMI OVE JABUKE DA NE BUDEŠ GLADNA
Rubiju sam srela u kasnu jesen 1995, u vreme berbe jabuka, u Izbegličkom logoru u Ptuju, u Sloveniji, i pitala sam je da mi kaže šta se desilo u njenom selu pored Ključa u Gornjim Biljanima, 9. jula 1992. Slušala sam u Izbegličkim logorima u Sloveniji, Ptuj, Maribor i Celje, tri
Kada sam davne 1995. u kasnu jesen odlazila iz Izbegličkog logora u Ptuju, pitala me Rubija „Kako ti je tamo u Nemačkoj? Radiš?” „Radim”, rekla sam.”Šta?” „ Prodajem lutke.” „Uzmi ove jabuke, da ne budeš gladna, da ne budeš gladna kad se budeš tamo vraćala.”
Kada sam davne 1995. u kasnu jesen odlazila iz Izbegličkog logora u Ptuju, pitala me Rubija „Kako ti je tamo u Nemačkoj? Radiš?” „Radim”, rekla sam.”Šta?” „ Prodajem lutke.” „Uzmi ove jabuke, da ne budeš gladna, da ne budeš gladna kad se budeš tamo vraćala.”
Danas je Uskrs, simbol pobede života nad smrću.
Nije procvetala stara jabuka u našoj bašti ove godine.
Ponedeljak, 5. april 2010.
NUNCA MAS
Devetoro aktivista Inicijative mladih za ljudska prava u Beogradu privedeno je u policiju i zadržano celu noć zato što su ispred Parlamenta Republike Srbije napisali sprejom „Ta teška reč genocid”. Dobro je, pušteni su sledećeg jutra. U Argentini 1976-1983. za vreme vojne hunte oko 60.000 studenata, liberalnih advokata i novinara, rukovodilaca sindikata je nestalo, nisu se nikad vratili kada ih je policija odvela. Tada je u Argentini država, njena vojska i policija ubijala svoje građane. Izveštaj komisije koju je osnovao predsednik Argentine Raul Alfonsin 1983 „Nunca Mas”, / „Nikad više” i danas je jedna od najprodavanijih knjiga u Argentini.
Dogovor sa B-92 da sutra učestvujem u TV emisiji „Stanje nacije”.
Razgovor o Deklaraciji o Srebrenici. Nikad nisam bila pozvana na B-92 od kada su počeli ratovi. Devetnaest godina. Da bismo mogli da budemo shvaćeni, moramo umeti da slušamo druge. “Legacy of Silence”, / “Nasleđe ćutanja”, Danova knjiga o drugoj generaciji posle Holokausta, deca preživelih i deca počinilaca, uglavnom visokih oficira i političara u vreme Holokausta u Nemačkoj, druga generacija razgovara o prošlosti. Danov metod „to reflect and trust”, promišljanje kako se to uopšte desilo i kako ponovo graditi poverenje, je metod prolaska kroz patnju koji je nastao iz tog istraživanja.
„Psihologija periferije (periferija Otomanskog, Austro-ugarskog, fašistickog, komunističkog i sada carstva EU) kao psihologija potlačenih i uskraćenih, ne omogućuje razvoj pozitivne samopercepcije, ... internalizirana agresija s kojom se nikad nije suočilo, je potisnuta i onemogućava poštovanje i sebe i drugih”, pisao je Dan u predgovoru za knjigu „Arhipelag Atlantida”, moje istraživanje o ratnom brain-drainu, ratovi 1992-1995, radila sam u NYC 1998 i 1999., 2500 studenata, otišli u 29 zemalja po celom svetu, pobegli iz smrti u život. Ne znam koliko ih se vratilo.
Utorak, 6. april 2010.
PRIMO LEVI I STID
Put za Beograd, valja meni preko rijeke, iz Banata u Beograd, Tamiš, Sava i Dunav, kiša, hladno, B-92 „Stanje nacije”,
Kažem da je Parlament Republike Srbije parlament građana, ne Srba, nego i Bošnjaka, Hrvata, Vlaha, Roma, Mađara, Rumuna, Rusina, Slovaka, mešanih; pa onda o potrebi prolaska kroz traumu kroz koju generacije pre nas nisu prošle nekoliko stotina godina; o tome da je genocid zločin države, i da to ne znači kolektivnu krivicu, nego pre svega krivicu vojnih, paravojnih i policijskih snaga bilo gde da se desi, u Sudanu u Ruandi ili Bosni; da je poricanje genocida strategija države...
Drugi učesnik, profesor pravnog fakulteta u Beogradu, do kraja emisije govori da se u Srebrenici nije desio genocid.
Zima nikad da prestane, kiša, hladno do srca, vraćam se u maminu kuću i vidim, procvetale danas lale u našoj bašti. I ruzmarin.
Sreda, 7. april 2010.
DVOSTRUKI ZID ĆUTANJA
Putujemo za Sarajevo, posle Šida je sunce posle kiše. Prošli pored Logora na Sajmištu, sada je to Beograd a bio je nekad Zemun, logor se u Drugom svetskom ratu zvao KZ Semlin, nemačko ime za Zemun. Zapušteno, jadno, skoro urušene zgrade od nebrige, ravnodušnosti, primitivizma, siromaštva i surovosti. Broj žrtava se kreće od 40.000 do 100.000, zavisi od izvora koji koristim. Moj deda, zatočenik toga logora je tu ubijen oktobra 1943. Mama nikad nije govorila o tome, ćutala je. Ćutanje. Ćutanje počinilaca, ćutanje zrtava, ćutanje posmatrača, ćutanje onih koji su spasavali. „Dvostruki zid ćutanja” je veliki doprinos Dan Bar-Ona prolasku kroz patnju. Deca preživelih i deca počinitelja su se srela u Nemačkoj 40 godina posle Holokausta, tada više nisu bili deca nego odrasli ljudi, i razgovarali. I jedni i drugi su prošli kroz ćutanje roditelja. Ćutanje roditelja počinitelja i ćutanje roditelja žrtava. Zašto ljudi ćute? Zato što je nešto neiskazivo, ne može se rečima iskazati i zato što se o tome ne govori, rekao mi je Dan.
Prolazimo pored Topčić Polja i Zenice, juče je bio rođendan moje Farah, ona je bila moje i Reinhardovo ratno dete iz Begunskog Centra Smartinska u Ljubljani, i moja duša.
Stižemo u Sarajevo. Grlim Hektora, a onda mace Adu i Makoka.
Četvrtak, 8. april 2010.
KADA POČNU DA SPALJUJU KNJIGE USKORO ĆE SPALJIVATI I LJUDE
Kada sam se pripremala za „Stanje nacije”, opet sam preturala neke od hiljade knjiga u kući moje mame. „Kada počnu da spaljuju knjige, uskoro će spaljivati i ljude”, pisao je 1820. Heinrich Heine, „Almasor”, i scena, o spaljivanju knjiga u Granadi u XV veku. Knjige su spaljivali 1933. po celoj Nemačkoj. Posle su tek spaljivali ljude. Prva univerzitetska biblioteka spaljena u ratovima 1991-1999. je biblioteka Inter Univerzitetskog Centra, u Dubrovniku spaljena 6. decembra 1991. Kada su moji studenti ulazili u zgradu IUC-a, tih pet generacija, 2003-2007. ne vidi se ništa, kao da se ništa nije ni desilo, sve je obnovljeno. Samo u staklenoj vitrini na ulazu stoji jedna od spaljenih knjiga i datum.
Biblioteka „Listen/talk/reflect/trust”/ „Govori/Slušaj/Promišljaj/Gradi poverenje”, prvi urednici Dan i ja, knjige sa moga kursa „Ratni zločini genocid i sećanja”, magistarski radovi mojih studenata, sedam ukupno, Sergio Paini/ Italija, Azra Smaikadić/Bosna i Hercegovina, Barbara Chiarenca/Italija, Emir Suljagić/Bosna i Hercegovina, Mario Bezbradica/Hrvatska, Tanja Mrđa/Republika Srpska i Angela Wiesser/Austrija, briljantni radovi, i moje knjige „Darkness at Noon: War Crimes, Genocide and Memories”/”Pomračenje u podne: Ratni zločini, Genocid i Sećanja”, „Arhipelag Atlantida”, „Talks with Richard Goldsone”/ „Razgovori sa Richardom Goldstonom”, „Talks with Luis Moreno Ocampo” /„Razgovori sa Luisom Morenom Ocampom”, deset ukupno, e-books, elektronske, to ne mogu da spale. „Knjiga mora biti sekira za zaleđeno more u nama” pisao je Franc Kafka svom prijatelju Oskaru Polaku 27. januara 1904. Zaleđeno more u nama.
Petak, 9. april 2010.
DA LI IMAJU S ČIM DA HRANE SVOJU DECU?
Sunce, pijem kafu na terasi, centar grada, čujem ptice ali i tramvaj pored Miljacke.
Šetali smo pored Miljacke moj Boris i ja, davne 2002. godine, kada je moje Dečje pozoriste “Mačak Zorba” iz Pančeva gostovalo u Sarajevu, u Pozorištu mladih, 9. novembra 2002, prvo pozorište iz Vojvodine koje je posle ratova / agresije 1992-1995 gostovalo u Sarajevu, on je bio tada 7 godina. Prošli smo pored knjižare Buybook, moje “Pucanje duše” u izlogu.
A ko tebi piše tvoje knjige? pita Boris.
Pa, ja.
Sama?
Da.
A o čemu pišeš?
O ratu.
Pa rat ti je je završen, zar ti to ne znaš?
Znam. Ali o čemu da pišem?
Piši o ljubavi.
Šta je ljubav, Borise?
Ti i ja.
Kakva smo mi ljubav?
Velika.
Zašto velika?
Zato što to nema kraj.
A moj Milan je prvi put bio u Sarajevu 2001, bio je tada 8 godina.
Otvorio je sa Marinom iz Sarajeva i Danijelom iz Pančeva izlozbu slika „Ljudi iz Sarajeva, Ljudi iz Darmstadta i Ljudi iz Vojvodine”. Stigao je tada „Salaš” Milana Konjovića, jednog od najvećih vojvođanskih slikara u XX veku, u Sarajevo, u galeriju „Besarin Han”, mog prijatelja, sarajevskog slikara Emira Skendera, poklon Galerije Milan Konjović iz Sombora. I slike još 14 slikara iz Vojvodine, poklon za stipendiranje dece iz nacionalno mešovitih brakova koja su u ratu ostala bez roditelja.
„Ja sam prvi put u mom celom životu u Bosni”, rekao je Milan. „ A šta sam ja na mom putu od Pančeva do Sarajeva sve video? Video sam ovce, video sam orlove i video sam puno srušenih kuca. I pitam se ja sada a gde su ti ljudi? I ako su živi, gde su, da li rade i da li imaju s čim da hrane svoju decu?”
Radnici u Srbiji zahtevaju povećanje minimalne cene rada.
90 dinara na sat. Da imaju s čim da hrane svoju decu.
“Samo blage misli koje dolaze na golubijim nogama vode moj svet”, “Tako je govorio Zaratustra”, Friedrich Nitcshe, preveo Mario Kopić, u Dubrovniku. Moj Mario.
