Dnevnik za RSE vodila Biljana Stepanović, direktor Ekonomist Media Group.
Subota, 28. mart 2009.
Da li zato što ću da napunim 45 godina, ili zato što je cela Ekonomist Media Group krenula na sistematske preglede, otišla sam i ja na kontrolu krvi. Ubeđena da sam zdrava kao dren, ne mogu da verujem da imam povišen holesterol i trigliceride. U stvari, ja do sad u svom životu nisam uspela da saznam ni šta tačno znače trigliceridi. Moji prijatelji lekari kažu, sažeto, da moram da se okrenem zdravom životu. A to je i u svetu trend. Ništa masna i kalorična hrana, ništa izležavanje ispred televizora uz grickalice, ništa torte, kolači, gazirana pića. Dakle, ništa od onoga što ja volim. Okej, danas se okrećem zdravom životu. Kupila sam ujutru beli sir, zelenu salatu, crvenu papriku, žuti limun, da spremim zdravu hranu. Onda sam je ostavila ukućanima da to u slast pojedu, a ja obukla trenerku, obula patike i krenula u zdrav život, u teretanu. Tamo se nekako izdržalo, kako tako, prema mogućnostima, ali ne odustajem. Celog dana jela sam taj beli sir, zelenu salatu, crvenu papriku, malo tunjevine, uz limunadu bez šećera. Tako sam trpela i zdravo živela sve do uveče, kad mi je pao mrak na oči pa sam pojela sve što sam našla ispred sebe - i belo, i zeleno, i žuto i plavo. Moji prijatelji lekari sumnjaju da to može biti odgovor organizma na stalnu, a potisnutu izloženost stresu. Ja opet mislim da neko voli da pije, neko da puši, neko da izlazi, neko da vara muža, a ja, eto, samo volim da živim nezdravo.
Nedelja, 29. mart 2009.
Kako ja volim da uživam u hrani i gledanju filmova iz udobnog kauča, tako moja ćerka Dunja uživa u kupovini. To dete bi stalno kupovalo garderobu. Da sam pitala lekare, a nisam, verovatno bi mi protumačili da se i ona tako bori protiv svog dečjeg stresa. Uzalud sam pokušavala da je ubedim da sačeka par dana, otvara se novi šoping mol Ušće, reklamiraju ga kao "najveći u regionu" i ne moramo ponovo da idemo u Delta siti. Tamo smo se lično upoznale sa svakom krpicom na svakom rafu. Neće ni da čuje. Poznat joj je i moj odnos prema Miškovićevoj imperiji i maržama koje zaračunava kad kod njega kročite, ali u svojih 13 godina neće da se zamara pitanjima marži i ekstraprofita. Na kraju me je odvukla u Delta siti, onda mi je iz novčanika izvukla karticu (iako se sve vreme zaklinjala da samo gledamo) i sva srećna otrčala na takmičenje u modernom plesu. Od pet ekipa koje su se takmičile, njena je osvojila četvrto mesto. Dunja je ipak zadovoljna. Za razliku od mame, ona veruje u De Kubertenovo pravilo - važno je učestvovati. Ja joj pola u šali (a možda grešim?) dobacujem - da učestvuje može svako, fora je da se pobedi.
Ponedeljak, 30. mart 2009.
Jutros smo moja sestra Lela, ja i naša advokatica otišle u sud na ročište koje se zove "ostavinska rasprava". Nas dve nasleđujemo nažalost pokojne roditelje, ali nemamo nameru da se raspravljamo. Dakle, posao od pet minuta. Ali, ne može. U sudnici nas dočekuje krajnje mrzovoljan lik, sudijski pomoćnik, koji nam klateći se na stolici kaže da je sudija bolesna, pa da dođemo 6. maja. Naša advokatica pokušava lepim rečima da ga umilostivi da nam samo uzme izjave, par rečenica, nemamo spor, nema rasprave, sve je čisto, da ne dolazimo ponovo. Ma ne dolazi u obzir, nisam dužan to da radim. Ja slušam, ne verujem ušima. Kažem, čekajte, vi nećete da potrošite pet minuta tokom svog radnog vremena, nego ćete da nas prošetate do suda i vratite nazad, a niste nam poslali ni obaveštenje o odlaganju, da ne dolazimo. Jel vas dobro razumem? Moja sestra, mlađa i mirnija od mene, gura me u nogu da ućutim. Sudijski pomoćnik - zapanjen. Niko sa njim, kaže, nije tako razgovarao. Pa u tome, gospodine, i jeste problem. Da je nas petoro tako sa vama razgovaralo, ne biste umislili da ste mali bog. Nego biste shvatali da vas mi plaćamo da radite u našem interesu. A meni nije u interesu da ponovo plaćam advokata i ponovo dolazim, jer vas mrzi da radite svoj posao. Ali vas ne mrzi da uredno primite platu. Onako gnevna, pokušam da dobijem predsednicu Četvrtog opštinskog suda. Sekretarica kaže - na sastanku je. Dobro, dajte mi njen mejl. Sekretarica kaže, predsednica suda nema mejl. Ja ne verujem ušima. Ima, kaže, samo faks. Šta ću, pošaljem svoj protest faksom. Naravno, reakcije nema. I predsednicu suda baš briga. Da je drugačije, ne bi se ni njeni službenici tako bahato ponašali.
Utorak, 31. mart 2009.
Od ranog jutra čeka me hiljadu obaveza - jedni zovu telefonom, drugi šalju mejlove, treći sms-ove, četvrti upadaju u kancelariju bez ikakvog reda. A ja moram da napišem kolumnu za list Danas. To mi u principu pričinjava zadovoljstvo, koliko da ostanem u formi. Imam i dobru koncentraciju, teško me ometaju spoljni uticaji, ali ovo je i za mene previše. Onako nervozna, raspalim po državnoj administraciji. Osim slučaja sa sudijskim pripravnikom, kakav će tek arogantan da bude kad ga izaberu za sudiju, setim se da ništa bolje nisam prošla ni u SUP-u kad sam otišla da zamenim dokumenta, a ni u Elektrodistribuciji kad sam pokušala da razdvojim strujomere. Državna služba je čudo, nju ni opšta svetska kriza ne pogađa. Popodne imam predavanje o odnosima sa medijima u Londonskoj školi PR-a. To takođe radim iz čistog zadovoljstva. Da nisam postala novinar, bila bih profesor. Nemam egzaktna znanja o metodici predavanja, više sam samouka, ali sam primetila da uspevam da zaokupim pažnju slušalaca. I uvek dobijem dobre ocene. Po reakcijama vidim da je i ova grupa bila zadovoljna. Tri sata su pažljivo slušali. Niko nije telefonirao, pričao, slao poruke, crtao niti gledao kroz prozor. Možda zato što sam bila iskrena. Ni mi novinari nismo anđeli, i u našoj profesiji ima zalutalih, ali niko čoveka koji želi da se bavi PR-om ne može bolje da nauči kako da se ponaša prema novinarima, od samih novinara.
Prilično iscrpljena, u devet uveče, sa predavanja trčim na sastanak akcionara sa menadžerskim i uredničkim timom EMG. Kriza je velika, mediji ne mogu da budu izuzetak, pa da ništa ne osete, ali u odnosu na druge, naša se firma još dobro drži. Kako će da bude dalje, ne možemo ni da pretpostavimo. Akcionari su saglasni da sve učinimo kako ne bismo otpuštali ljude. Niko nam nije višak. Svi nam trebaju. Važno je da kraj krize, ako je ikako moguće, sačekamo na nogama i svi na broju. Kući opet dolazim oko ponoći.
Sreda, 1. april 2009.
Naravno, celog dana radim. Do uveče, kad direktori i glavni urednici najjačih srpskih medija imaju sastanak na temu - kako da nam vlada pomogne da preživimo krizu. Od svih iznetih predloga, shvatila sam samo jednu stvar - u se i u svoje kljuse. Od vlade očekivati neku pomoć, mrka kapa. Sa sastanka žurim kod Bože Đelića na rođendan. Tamo se skupilo pola grada. Nemaju svi gde da sednu, pa stoje oko šanka. Nije očekivao da će da dođu baš svi koje je zvao. A oni došli. Nešto pre ponoći idem kući, deca šalju već stoti sms.
Četvrtak, 2. april 2009.
Čim sam ustala, palo mi je na pamet šta me sve danas čeka i odmah mi se smučilo. Imam hiljadu obaveza i hiljadu problema: jedno pet-šest sastanaka, plan šta radimo dalje, plan broja za naš mesečnik Bankar koji uređujem, pregledanje priloga za Buđelar, TV emisiju na B92 koju takođe uređujem i ko zna šta sve još. Dok se moj desetogodišnji sin Nikola umiva, ja se iza njega češljam i odsutno gledam u ogledalu. Nikola odjednom digne glavicu, pogleda me u ogledalu i kaže: "Ja nisam znao da neko može nekoga da voli ovoliko koliko ja volim tebe". Pogledam mog Nikolu, pogledam sebe i pomislim: Bože, hvala ti, pa ja u stvari nemam nikakav problem u životu. Ceo dan prošao mi je lepo.
Petak, 3. april 2009.
Opet sastanci - sa urednicima, da vidimo šta ko priprema. Sa direktorima sektora, da vidimo dokle su stigli poslovi. Sa klijentima, da vidimo kakvu ko ideju ima da zajednički napravimo neki posao. Dobro je što svi razmišljaju pozitivno, niko ne kuka i ne predaje se. Nije neka uteha, ali preživeli smo i gore krize. Skoknuću u to ime i do frizera, u radno vreme. Da bi se lepše osećao, čovek mora i lepše da izgleda. Popodne idem na B92 da montiram Buđelar, a onda na večeru sa guvernerom Radovanom Jelašićem i gostima iz BiH, na čelu sa njihovim guvernerom Kemalom Kozarićem. Prošle godine je delegacija srpske centralne banke sa nas nekoliko novinara bila u Sarajevu i super smo se proveli. Moj muž Dragan, moj dobri duh, u međuvremenu pita - može li porodica bar za vikend da računa na tebe, mislim, ako postoji šansa da se ubacimo u raspored. Ne ljuti se, znam da me shvata. I podržava još od detinjstva. Evo već trideset godina.
Subota, 28. mart 2009.
Da li zato što ću da napunim 45 godina, ili zato što je cela Ekonomist Media Group krenula na sistematske preglede, otišla sam i ja na kontrolu krvi. Ubeđena da sam zdrava kao dren, ne mogu da verujem da imam povišen holesterol i trigliceride. U stvari, ja do sad u svom životu nisam uspela da saznam ni šta tačno znače trigliceridi. Moji prijatelji lekari kažu, sažeto, da moram da se okrenem zdravom životu. A to je i u svetu trend. Ništa masna i kalorična hrana, ništa izležavanje ispred televizora uz grickalice, ništa torte, kolači, gazirana pića. Dakle, ništa od onoga što ja volim. Okej, danas se okrećem zdravom životu. Kupila sam ujutru beli sir, zelenu salatu, crvenu papriku, žuti limun, da spremim zdravu hranu. Onda sam je ostavila ukućanima da to u slast pojedu, a ja obukla trenerku, obula patike i krenula u zdrav život, u teretanu. Tamo se nekako izdržalo, kako tako, prema mogućnostima, ali ne odustajem. Celog dana jela sam taj beli sir, zelenu salatu, crvenu papriku, malo tunjevine, uz limunadu bez šećera. Tako sam trpela i zdravo živela sve do uveče, kad mi je pao mrak na oči pa sam pojela sve što sam našla ispred sebe - i belo, i zeleno, i žuto i plavo. Moji prijatelji lekari sumnjaju da to može biti odgovor organizma na stalnu, a potisnutu izloženost stresu. Ja opet mislim da neko voli da pije, neko da puši, neko da izlazi, neko da vara muža, a ja, eto, samo volim da živim nezdravo.
Nedelja, 29. mart 2009.
Kako ja volim da uživam u hrani i gledanju filmova iz udobnog kauča, tako moja ćerka Dunja uživa u kupovini. To dete bi stalno kupovalo garderobu. Da sam pitala lekare, a nisam, verovatno bi mi protumačili da se i ona tako bori protiv svog dečjeg stresa. Uzalud sam pokušavala da je ubedim da sačeka par dana, otvara se novi šoping mol Ušće, reklamiraju ga kao "najveći u regionu" i ne moramo ponovo da idemo u Delta siti. Tamo smo se lično upoznale sa svakom krpicom na svakom rafu. Neće ni da čuje. Poznat joj je i moj odnos prema Miškovićevoj imperiji i maržama koje zaračunava kad kod njega kročite, ali u svojih 13 godina neće da se zamara pitanjima marži i ekstraprofita. Na kraju me je odvukla u Delta siti, onda mi je iz novčanika izvukla karticu (iako se sve vreme zaklinjala da samo gledamo) i sva srećna otrčala na takmičenje u modernom plesu. Od pet ekipa koje su se takmičile, njena je osvojila četvrto mesto. Dunja je ipak zadovoljna. Za razliku od mame, ona veruje u De Kubertenovo pravilo - važno je učestvovati. Ja joj pola u šali (a možda grešim?) dobacujem - da učestvuje može svako, fora je da se pobedi.
Ponedeljak, 30. mart 2009.
Jutros smo moja sestra Lela, ja i naša advokatica otišle u sud na ročište koje se zove "ostavinska rasprava". Nas dve nasleđujemo nažalost pokojne roditelje, ali nemamo nameru da se raspravljamo. Dakle, posao od pet minuta. Ali, ne može. U sudnici nas dočekuje krajnje mrzovoljan lik, sudijski pomoćnik, koji nam klateći se na stolici kaže da je sudija bolesna, pa da dođemo 6. maja. Naša advokatica pokušava lepim rečima da ga umilostivi da nam samo uzme izjave, par rečenica, nemamo spor, nema rasprave, sve je čisto, da ne dolazimo ponovo. Ma ne dolazi u obzir, nisam dužan to da radim. Ja slušam, ne verujem ušima. Kažem, čekajte, vi nećete da potrošite pet minuta tokom svog radnog vremena, nego ćete da nas prošetate do suda i vratite nazad, a niste nam poslali ni obaveštenje o odlaganju, da ne dolazimo. Jel vas dobro razumem? Moja sestra, mlađa i mirnija od mene, gura me u nogu da ućutim. Sudijski pomoćnik - zapanjen. Niko sa njim, kaže, nije tako razgovarao. Pa u tome, gospodine, i jeste problem. Da je nas petoro tako sa vama razgovaralo, ne biste umislili da ste mali bog. Nego biste shvatali da vas mi plaćamo da radite u našem interesu. A meni nije u interesu da ponovo plaćam advokata i ponovo dolazim, jer vas mrzi da radite svoj posao. Ali vas ne mrzi da uredno primite platu. Onako gnevna, pokušam da dobijem predsednicu Četvrtog opštinskog suda. Sekretarica kaže - na sastanku je. Dobro, dajte mi njen mejl. Sekretarica kaže, predsednica suda nema mejl. Ja ne verujem ušima. Ima, kaže, samo faks. Šta ću, pošaljem svoj protest faksom. Naravno, reakcije nema. I predsednicu suda baš briga. Da je drugačije, ne bi se ni njeni službenici tako bahato ponašali.
Utorak, 31. mart 2009.
Od ranog jutra čeka me hiljadu obaveza - jedni zovu telefonom, drugi šalju mejlove, treći sms-ove, četvrti upadaju u kancelariju bez ikakvog reda. A ja moram da napišem kolumnu za list Danas. To mi u principu pričinjava zadovoljstvo, koliko da ostanem u formi. Imam i dobru koncentraciju, teško me ometaju spoljni uticaji, ali ovo je i za mene previše. Onako nervozna, raspalim po državnoj administraciji. Osim slučaja sa sudijskim pripravnikom, kakav će tek arogantan da bude kad ga izaberu za sudiju, setim se da ništa bolje nisam prošla ni u SUP-u kad sam otišla da zamenim dokumenta, a ni u Elektrodistribuciji kad sam pokušala da razdvojim strujomere. Državna služba je čudo, nju ni opšta svetska kriza ne pogađa. Popodne imam predavanje o odnosima sa medijima u Londonskoj školi PR-a. To takođe radim iz čistog zadovoljstva. Da nisam postala novinar, bila bih profesor. Nemam egzaktna znanja o metodici predavanja, više sam samouka, ali sam primetila da uspevam da zaokupim pažnju slušalaca. I uvek dobijem dobre ocene. Po reakcijama vidim da je i ova grupa bila zadovoljna. Tri sata su pažljivo slušali. Niko nije telefonirao, pričao, slao poruke, crtao niti gledao kroz prozor. Možda zato što sam bila iskrena. Ni mi novinari nismo anđeli, i u našoj profesiji ima zalutalih, ali niko čoveka koji želi da se bavi PR-om ne može bolje da nauči kako da se ponaša prema novinarima, od samih novinara.
Akcionari su saglasni da sve učinimo kako ne bismo otpuštali ljude. Niko nam nije višak. Svi nam trebaju. Važno je da kraj krize, ako je ikako moguće, sačekamo na nogama i svi na broju...
Sreda, 1. april 2009.
Naravno, celog dana radim. Do uveče, kad direktori i glavni urednici najjačih srpskih medija imaju sastanak na temu - kako da nam vlada pomogne da preživimo krizu. Od svih iznetih predloga, shvatila sam samo jednu stvar - u se i u svoje kljuse. Od vlade očekivati neku pomoć, mrka kapa. Sa sastanka žurim kod Bože Đelića na rođendan. Tamo se skupilo pola grada. Nemaju svi gde da sednu, pa stoje oko šanka. Nije očekivao da će da dođu baš svi koje je zvao. A oni došli. Nešto pre ponoći idem kući, deca šalju već stoti sms.
Četvrtak, 2. april 2009.
Čim sam ustala, palo mi je na pamet šta me sve danas čeka i odmah mi se smučilo. Imam hiljadu obaveza i hiljadu problema: jedno pet-šest sastanaka, plan šta radimo dalje, plan broja za naš mesečnik Bankar koji uređujem, pregledanje priloga za Buđelar, TV emisiju na B92 koju takođe uređujem i ko zna šta sve još. Dok se moj desetogodišnji sin Nikola umiva, ja se iza njega češljam i odsutno gledam u ogledalu. Nikola odjednom digne glavicu, pogleda me u ogledalu i kaže: "Ja nisam znao da neko može nekoga da voli ovoliko koliko ja volim tebe". Pogledam mog Nikolu, pogledam sebe i pomislim: Bože, hvala ti, pa ja u stvari nemam nikakav problem u životu. Ceo dan prošao mi je lepo.
Petak, 3. april 2009.
Opet sastanci - sa urednicima, da vidimo šta ko priprema. Sa direktorima sektora, da vidimo dokle su stigli poslovi. Sa klijentima, da vidimo kakvu ko ideju ima da zajednički napravimo neki posao. Dobro je što svi razmišljaju pozitivno, niko ne kuka i ne predaje se. Nije neka uteha, ali preživeli smo i gore krize. Skoknuću u to ime i do frizera, u radno vreme. Da bi se lepše osećao, čovek mora i lepše da izgleda. Popodne idem na B92 da montiram Buđelar, a onda na večeru sa guvernerom Radovanom Jelašićem i gostima iz BiH, na čelu sa njihovim guvernerom Kemalom Kozarićem. Prošle godine je delegacija srpske centralne banke sa nas nekoliko novinara bila u Sarajevu i super smo se proveli. Moj muž Dragan, moj dobri duh, u međuvremenu pita - može li porodica bar za vikend da računa na tebe, mislim, ako postoji šansa da se ubacimo u raspored. Ne ljuti se, znam da me shvata. I podržava još od detinjstva. Evo već trideset godina.
