Tibor Jona je čovek podvojenih profesionalnih karijera – jedne ozbiljne u komunikacijama i odnosima sa javnošću i druge još ozbiljnije u blogingu i medijima. Saradnik je nekolicine domaćih nedeljnika i mesečnika, kao i on-line portala i autor tviter profila @kazi_tibi. Malo i prevodi.
Subota, 1. april
Subota je moj 8 mart. Telefoni isključeni, mozak tože. Krevet do 12, jedan, dva. Nekad tri. Televizija, novine, društvene mreže i kompjuterske igrice. Niti šta želim da znam, niti mi šta treba. Sve sam navukao u jazbinu još u petak po povratku sa posla.
Ova subota je, ipak, drugačija. Vazduh treperi kao da zemlja gori, ako mi dozvolite reference na popularnu kulturu. Sutra su izbori za predsednika naše jadne Republike, od kojih istovremeno očekujemo i ništa i sve. Razum kaže ne loži se nema promena, srce podmuklo podgreva nadu.
U petak sam bio u Novom Sadu, na tribini koju su namestili na jednom od gradskih trgova. Na ogromnom i očigledno nedavno renoviranom trgu ni jednog drveta. Izgleda da je naš urbanizam u skladu sa našim svetonazorima – svet kao ravna ploča. Samo beton, lažni mesing i korupcija. Na celom trgu jedna klupa – koštala je 20.000 evra.
Na tribini govorimo o izborima. Kako je tribina na otvorenom ljudi prolaze oko nas i zanimljivo je gledati kako se štrecaju i osvrću konspirativno svaki put kad neko od govornika pomene Ćaćino ime. Onda ubrzaju korak. Odlaze. Obradovalo me je što su glavu digli i zastali tek na pomen niza socijalnih tragedija - interesuje ih ko je nepokretna žena koja godinama živi bez struje jer nema 30.000 dinara i kakve to veze ima sa njima.
Nedelja, 2. april
Srbija je samo nominalno Republika. U suštini, mi smo jedna solidna izborna oligarhija. Kada biramo predsednika mi, zapravo, biramo predstavnika ove ili one političko-ekonomske oligarhije. Jedni su kao nacionalisti, drugi su kao demokrate, treći su kao fašisti. A svi imaju zajedničku fiks ideju da nam zavuku ruku u džep što dublje. S vremena na vreme desi se neki eksces u vidu kandidata koji nudi promenu, ali i to, kod nas, brzo prođe.
Odlazim da glasam u Pančevo. U biračkom odboru kao da generacija '89 vodi glavnu reč. Neke od njih znam odlično jer se druže sa mojim mlađim bratom, neke jer su mi brat lično. Drago mi je da ga vidim makar malo zainteresovanog za društvene procese, mada slutim da je tu i zbog naknade. Cela njegova ekipa je tu – neki rade za ovog, neki za onog. Za malu pobedu razuma smatram činjenicu da niko od tih mladića ipak ne radi za Mordor i Saurona.
Po glasanju ručak kod roditelja. U kući potpuna banatska fjaka. Lepo je vreme. Umetnost stvaranja mikrokosmosa mislim da dovodimo do savršenstva – a ovo je osam ara našeg mikrokosmosa u kojem vlada druga fizika od sveta sa one strane ajnfora.
Čitav dan me prati želja da se ovaj dan što pre završi. Da čujemo da ipak nismo sa štitom, nego na njemu, pa da se razilazimo svako u svoju depresiju. Kao treći čin Toske – smrt kao trijumf. "Izvesna neizvesnost" novog predsednika na ramenima malog čoveka. A lep je dan, šteta što će se tako završiti.
Ponedeljak, 3. april
Desilo se šta smo svi čekali. Da se usudim i parafraziram Pekića – pet godina čekali smo izbore i čekali predsednika, ni ovaj izbor ni ovog predsednika. Ali šta je, tu je. Ti kojima je do promena, promenili su nešto i otišli.
Čujemo vest da London, Helsinki i Čikago glasaju većinom kandidata Jakovića. Hvala dijaspori što niije osvetoljubiva prema društvu koje ih je proteralo. A mogli bi – recimo da nam vraćaju nekim Šešeljem ili Obradovićem ili Ćaćom. I niko da im zameri.
Putujem poslom za Švajcarsku. Aerodrom u Beogradu zaista izgleda lepše, sređenije, ali ga i dalje vodi naša ruka, pa u sobi sa 30-ak stolica stoji nagurano preko 100 ljudi. Zaposleni viču na nas, zahteva da se sabijemo ka dnu sobe "da bi svi mogli stati". Zašto guraju sada već 150 ljudi u sobu od maksimalno 20 kvadrata - ja ne znam. Ko ih je naučio da viču na ljude? Zašto u sobi ne mogu da se otvore vrata ili prozori? Zašto recimo nema vode?
A Švajcarska ko Švajcarska. Bazel ima aerodrom koji deli sa nekim francuskim gradićem za koji me sada mrzi da guglam kako se zove i nemačkim Frajburgom. Sarađuju ljudi. Dok stignemo u hotel, i kreću prve vesti o protestima u Beogradu. Pokušavam da saznam šta se dešava, ko je izveo klince, šta hoće. Mediji ili ćute ili vređaju. Samo N1 stidljivo prenosi. Društvene mreže gore, ali tamo sve treba opreznije nego sa "medijima".
Utorak, 4. april
Kanton Argau u kojem sam ima 650.000 stanovnika, desetak puta manje od Srbije. Ipak, svake godine tih 650.000 ljudi stvore sebi BDP skoro isti kao i nas sedam miliona u Srbiji. Odlazimo u recimo nevladinu organizaciju koja se u ime kantona bavi zapošljavanjem mladih. U Argauu posao nema jedan u četvoro mladih ljudi. Tu situaciju opisuju kao "tešku". Šta bi mislili o našoj cifri od 50 odsto ne pitam. Prikazuju nam metode kako se sve trude da mladima pomognu da nadju zanimanje koje će ih činiti zadovoljnim.
Razgovaramo sa korisnicima, a domaćini su se potrudili da nam dovedu "našu" decu, tj. klince koji govore neki od jezika bivše Jugoslavije. Saša je iz mešovitog srpsko-švajcarskog braka. Ima 21 godinu i prevario se pa upisao pekarski zanat. To ga nije činilo zadovoljnim pa mu sada kanton pomaže da pronađe svoje novo zanimanje. Probao je da bude kuvar, stolar – i zaključio da je najsrećniji kao prodava elektronske opreme. Njegovog mentora pitamo: Šta država ima od toga da mu finansira ovu potragu?" Mentor odgovara: "Dobijamo zadovoljnog radnika, visoku produktivnost i bogato društvo".
U Srbiji je drugi dan protesta. Nije lep osećaj da se nešto važno dešava u tvojoj zemlji, a da ti to gledaš sa daljine i da ne možeš lično da oslušneš. Oseća se čovek bespomoćno. Ali iz Srbije smo, navikli smo.
Sreda, 5. april
Obilazimo poslovne partnere i jedan od njih nas vodi na ručak u lokalni starački dom. Restoran tog staračkog doma poznat je kao mesto sa dobrom i jeftinom klopom. Primaju goste sa strane jer tako dodatno zarađuju, a i starcima je drago da vide nekog novog. Ovde je starost, reklo bi se, dostojanstvena, a život ne postaje robija prvim čekom penzije. Žao mi je naših penzionera koji žive kao poslednja fukara. Nit gde idu, nit šta mogu da sebi priušte. Život ne bi smeo da bude takav.
U jednom smo od socijalnih preduzeća u kojem radnu praksu i radno iskustvo stiču deca sa socijalne margine. Od sitnih kriminalaca do tek pristiglih mladih migranata. Svako ko ima problem da sa jednakim šansama učestvuje na tržištu rada. Deca su na pauzi i učitelji odbijaju da ih pozovu ranije sa pauze. Radili su tri sata pripada im pola sata odmora, a tih pola sata ističe za deset minuta. A kako bi bilo da ih ne platite 20 meseci, uskratite im zdavstveno i socijalno osiguranje? Ne nalaze pitanje smešnim. Društvo te samo uči tvojim pravima i obavezama.
U Beogradu se polako pale ulice. Treći je dan. A mi odavde sve što možemo da uradimo je da pratimo društvene mreže i pokušamo da sklopimo naš mozaik događaja. Medijske kuće ili ćute ili vređaju, od njih se ništa ne može saznati.
Četvrtak, 6. april
Treći dan smo u Švacarskoj. Odlazimo u preduzeće koje pomaže mladima ne samo da nauče radne veštine kako bi lakše došli do posla, već i da se integrišu u društvo. Našeg sveta i dece ima naravno i ovde. Zapravo, nemoguće je prošetati Švajcarskom a ne čuti po ulicama naše ljude i njihov srpski, hrvatski, bošnjački, albanski ... Što Balkanu ne treba i šta Balkan otera, u Švajcarskoj i te kako doprinosi, stvara i zarađuje. Nije do ljudi.
Jedan od klinaca kaže da je tokom njegovog dualnog obrazovanja vlasnik radnje primetio da ima loše ocene i da se ne snalazi najbolje u prodavnici. Kao odgovoran za njega, uputio ga je na instituciju koja takvim mladim ljudima pomaže da lakše savladaju školske obaveze uz pomoć mentora. Zbog toga država nagrađuje i vlasnika i radnika - jer opet dobija korisnog i aktivnog člana društva. Zamišljam takav razgovor u Srbiji između poslovođe i njegovog pripravnika u domaćem supermarketu, i nije mi dobro.
Sada već četvrti dan Srbija krčka. Englezi bi rekli simmering. Drugarica koju sam upoznao kada smo 1998. godine pre nove ere peške išli sa otporašima iz Beograda za Novi Sad da im damo podršku mi šalje poruke i obaveštava o svemu što se dešava. Uključila se i ona, nije mogla da izdrži. Sija i puna je optimizma. Želim dve stvari – da optimizam zadržimo, a tim mladima da na ovim protestima i oni sebi nađu jednu Aleksandru. Jer sve je lakše, pa i Ćaća, kada uz sebe imaš ratnog druga.
Četvrti dan 'Protesta protiv diktature'
Petak, 7. april
Odlazimo iz Švajcarske. Dosta je bilo Čarobnog brega. Pitali su me da li bih mogao da živim ovde. Reko bih. Kažu dosadno je, reko neka, previše je toga zanimljivog već bilo. Sad malo da bude dosadno. Ekvilibrijuma radi.
A, u stvari, ne radujem se što idemo nego što ću konačno moći da izađem na beogradsku ulicu da vidim šta tu ima i koga ima. Čujem nešto se dešava i u Pančevu - a nas je nemoguće izvući na ulicu ni besplatnim princes krofnama. Znači nešto je.
A sada polako u vikend. Polako u 8. mart. Polako u mikrokosmos. I dobro, polako na ulicu.
Facebook Forum