Magda Janjić je novinarka a sada i online editor u Vice Srbija. Počela je u redakciji dnevnog lista Danas 2001. godine, gdje je, kako je sama rekla, naučila većinu onoga što danas primjenjuje. Negde usput počela je da piše blog, ali ne pravi blog, reći će blogeri. Piše priče i pesme i raduje se početku Vice.com u Srbiji. Rezident je u kultnom beogradskom baru Idiott gde svakog drugog četvrtka pušta muziku.
Subota, 20.9.
Prva subota koju ustvari imam posle dugo vremena. Ceo dan razmišljam o sinoć i proslavi deset godina postojanja Rekonstrukcije Ženski fond u CZKD-u na kojoj sam bila i kao drugarica, podrška, i kao puštačica par pesama između različitih programa. Bilo je fenomenalno. Devojke su dale ovom gradu i nama priliku da se osećamo jedinstveno. Nastup Markize de Sada bio je mali praznik, a pevanje na suvo pesme "Freedom" Džordža Majkla posle je bilo: "Evo mi suzica u oku". Svi smo pevali Freedom, iako su pred sam početak čitavog događaja komšije gađale organizatorke jajima. Freedom je ustanovljena bar na tih nekoliko kvadratnih metara na par trenutaka. IN YOUR FACE.
Sjajni zavšetak subote su ćevapi u Čuburi.
Nedelja, 21.9.
Volim nedelju. Svetu nedelju, prokletu nedelju, lenju nedelju, nedelju pred ponedeljak, depresivnu nedelju, radnu nedelju. A današnja nedelja je bila slavljenička i nekako super. Kulturni centar REX danas je proslavio 20. rođendan. Za mene je Rex uvek bilo mesto "gde se nešto dobro i značajno događa". REX je bio kuća i za one koji nisu imali gde. E, a i danas REX je otvorio vrata u Jevrejskoj ulici i svi smo se po njoj prostrli - pesnici, slikari, pevači, smarači, oni tamo, oni sa nekadašnje devedesetdvojke, oni sa sadašnje, babe, dede, neka deca, svi. Ljilja iz Rex-a i iz Pesničenja pozvala me je nedelju dana ranije da učestvujem i na ovom rođendanskom Pesničenju, iako sam mislila da sam već u penziji. Pesničenje je još jedna stvar koja je bila i je važan deo ovog grada. Od pesnice namernice polako sam došla do knjižice pesama "Demoni" koju mi je objavilo Pesničenje. Elem, pročitah i ja svoje na Pesničenju. Ana Ćurčin i Ilija Ludvig su, između ostalih, svirali i pevali i bili su odlični.
Jedino što mi nije jasno sad na kraju dana je zašto dovraga nema više ovakvih događaja?
Ponedeljak, 22.9.
Nije lako biti pesimista kad se probudiš u ponedeljak ujutro i shvatiš da ti je drago što ideš na posao. Ljudi ti govore kako je jako važno da radiš ono voliš, ČITAV život ti to govore. Ja u principu radim šta volim čitav taj život, ali sada stvarno volim i šta radim i gde radim, a to je (neki su već čuli) VICE.com koji uskoro kreće u Srbiji. Spremamo teme, jurimo frilensere, duguju nam priče, snimamo, već smo uradili neke dobre priče, kopamo po Srbiji. Vice je zajeban, videćete.
Danas je počela Nedelja ponosa. Nedelja koja prethodi Paradi ponosa, nedelja u kojoj LGBT ljudi postaju vidljiviji, teme glasnije, nedelja kad pomislimo da je možda drukčiji život moguć. Ali ajde da ne mračim na početku nedelje.
Uh ovaj dan se završio tako što sam otišla na kafu Idiott. Ostali smo do ponoći i ćevapa od koji mi je posle bilo muka.
Utorak, 23.9.
Možda nisam juče mračila, ali danas ću svakako. Nedelja ponosa nije ni počela kako treba, a evo ih. Evo ih huškači, i ovog puta spremni, sa na vreme pripremljenim užasnim govorom mržnje. I da, znam da ne treba da se osvrćem i komentarišem SPC jer to je prosto očekivana stvar pred svaki Prajd, ali dragi dnevniče, ja se mnogo nerviram, onako sama za sebe. SPC je saopštila da je Parada "besprizoran skup i da treba da paradiraju o svom trošku, kao i da je to isto kao pedofili". Mediji to objavljuju, ja čitam, država ćuti i plaća crkvu, crkva o našem trošku postoji, iz našeg džepa vadi i još se pita nešto kada su ljudska prava u pitanju. Ne da se pita, nego ih ugrožava. I opet, država pušta i ćuti. Mediji jedva čekaju. A LGBT ljudi, njih niko ništa ne pita. Niko. A vas?
Sreda, 24.9.
Jao, jao. Ko izdrži ovu nedelju, taj je izdržao. Sva sreća pa trenutno imam toliko posla da ne mogu baš da se bavim svim i svačim. Danas je na poslu bilo uzbudljivo, svi smo pod tenzijom, još malo i krećemo. Između ostalog danas sam pogledala i i drugi deo Vajsovog dokumentarca o ISIS-u. Prilično sam zastražena brzinom razvoja i njihovog delovanja i pitam se da li ova zemlja ima ikakvu ideju o tome kako bi se borila protiv terorizma?! Zemlja koja ne može da obezbedi Prajd, u kojoj je sejanje mržnje u medijima i posvuda kao dobar dan. Zemlja u kojoj premijer smanjuje penzije, a predsednik ide u Njujork sa 13 ljudi, u kojoj se pravimo da smo nedodirljivi. Ne znam, stvarno ne znam.
Dok pišem ovaj dnevnik večeras, setih se da sam nekada svakog dana pisala dnevnik. Čuvam ih još. Jedan sam dala mojoj ćerki da čita. Dnevnik mi se zvao Toni što je kriminalno, ali avaj. Takođe, danas sam posle posla došla pravo kući što je neverovatno u poslednje vreme. Idem da spavam.
Četvrtak, 25.9.
Dragi dnevniče, četvrtak je i ja sam mrtva umorna. Pored različitih događaja ovih dana u gradu, što na Nedelji ponosa, što premijere filma, izdvojiću izložbu u KCB-u "Grad je mrtav! Živio grad". Ovom izložbom predstavila nam se nezavisna umetnička scena iz Dubrovnika prvi put nakon rata. Moram da ti kažem dnevniče, da je ova izložba vrlo simbolična, a i sam naziv koji ima veze sa Dubrovnikom, isto tako ima veze i sa Beogradom. Izložba je ustvari "presek umetničke borbe protiv dvadesetogodišnje devastacije grada: kako fizičke, tokom ratne opsade Dubrovnika, tako i urbanističke u posleratnom periodu". Ko nije bio, zeznuo se.
Puštala sam muziku u Idiottu večeras. Evo već druga sezona, ali stvarno ne mogu svakog četvrtka, nemam vremena. Mislim da je ovako bolje i malo više se uželimo svi. Bilo je divno kao i uvek, ali i velika gužva. Primetila sam da, iako sam odvojena u pultu dok puštam, kad god je velika gužva ja se mnogo više umorim. Pustila sam i Serga Gainsbourga sinoć samo za sebe. To su ti neki trenuci... Zaspala sam.
Petak, 26.9.
Ujutro čekam mini bus koji me vozi do posla jer sada radim daleko od centra grada. Dok čekam taj minibus, slušam vesti. I ovo je jedan grozan dan. "Troje dece izgorelo u požaru", "Troje dece romske nacionalnosti izgorelo u požaru", "Troje dece izgorelo zbog sveće". Nikada, nikada svojim kolegama neću smatrati novinare koji pišu naslove kao što je drugi. I nikada, nikada neću smatrati nevinim sistem jedne države koji ne funkcioniše, a to je socijalna služba. I uvek ću smatrati da je ovako nešto moglo da se spreči kada bi taj sistem funkcionisao.
Prajd kao nije zabranjen, ali može da bude. Tako to radi naša vrla vlast u Srbiji. Tako nas za*ebava! E, pa ako.
Dakle u ovom trenutku, dragi dnevniče, ne znam ništa. Ni da li će biti Prajda, ni da li i ko sme na ulicu. Sve je to odvratno u svakom slučaju. Ćao, dnevniče. Vidimo se.
