(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Stefan Janjić je urednik portala Fake News Tragač (www.fakenews.rs), koordinator projekata u Novosadskoj novinarskoj školi i asistent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Voli književnost, Island i islandsku književnost.
Subota, 8. decembar
Kada sam ustao, još je bio mrak. Pred zgradom sam pospan čekao automobil koji će me povesti na sever, i u tom decembarskom sivilu nešto me je na tren preseklo, bez jasnog povoda. Načas sam se osetio kao onaj čovek iz Rundekove pesme što je u rano jutro ostavio sve; čulo se samo kako ptice pjevaju.
Otišli smo u Đurđin, gde se preko puta kafane "Inat" nalazi osnovna škola. Vikendom razgovaramo sa učiteljima i nastavnicima o medijskoj pismenosti i zahvaljujući tome imao sam priliku da ove godine obiđem skoro čitavu Srbiju.
Iskustva su različita, ali se u selima i malim gradovima uočava identičan statistički intermeco: već znam da će se u nekom trenutku neko od starijih nastavnika javiti da ispriča kako je škola nekad imala mnogo đaka, a danas samo delić tog broja i sjaja. Iako sam spreman na takva zapažanja, i dalje nemam spreman odgovor. Uz osmeh izgovaram nešto poput "Šta ćete".
Na pola sata od Đurđina je i moje selo, pa se ne vraćam u Novi Sad nego idem kod mame. Popodne: štrudla sa višnjama, striming sa protesta, bes sa povodom.
Prošetali smo do bake, a mama je usput nabrajala koje su kuće ostale prazne: ovde nikog nema, ni ovde, ni ovde, ovde je jedno ostalo, ovde dvoje, ova je isto prazna... Nije mi bilo svejedno. Rekao sam joj "Šta ćeš" i na tren poželeo da još dugo stojim tu na kraju ulice, da pustim suze da se same slijevaju.
Nedelja, 9. decembar
Mama čita Elenu Ferante, a ja Knausgora. Sklapam knjigu na svakih pet minuta i postavljam joj besmislena pitanja, hipotetičke zamke i misaone eksperimente, čisto da se o nečemu priča. Jer uz knjigu je lepo, ali mi je žao da vikend provedemo zajedno, a tako razdvojeni: ona u Italiji, a ja u Norveškoj.
Nakon ručka, baka čita recepte za kolače, a prabaka Informer. Vidi samo naslove i vidi da nam se ne piše dobro. Vidi i da sam ja, njen praunuk, "lijep kao Vučić".
Do popodneva je priča o Barbari Životić i njenom izveštaju za Studio B obrnula pun krug: od besmisla (laži, neprofesionalizma, bezobrazluka), preko smotrene kritike i mizoginih komentara, pa natrag do početne tačke: besmisla. Deluje mi da ćemo u skorijoj budućnosti morati iznova da učimo kako da razgovaramo i – što je još važnije – kako da se stidimo.
Za samo godinu dana Informer i Srpski telegraf su u 265 navrata najavljivali ratove i sukobe.
Ponedeljak, 10. decembar
Vraćam se u Novi Sad i sa koleginicom završavam istraživanje posvećeno najavama rata na naslovnim stranama tabloida. Za samo godinu dana Informer i Srpski telegraf su u 265 navrata najavljivali ratove i sukobe, pri čemu su 30 puta koristili lekseme Šiptar / šiptarski, a 47 puta ustaša / ustaški.
Uočili smo 48 vrsta imeničkih i 85 glagolskih sintagmi kojima se najavljuje sukob: nuklearni rat, rat sve bliži, balkanski rat, građanski rat, ulični rat, objava rata, veliki rat, rat do istrebljenja, specijalni rat, hladni rat, treći svetski rat, na ivici rata, izolacija i rat, krvavi plan, plan za okupaciju, pakleni plan, opasan plan, zločinački plan, hteti rat, (biti) za rat spreman, spremati se za rat, srljati u rat, objaviti rat, ići u rat, pripremati rat, pozivati na (građanski) rat, naoružavati za rat, gurati u rat, pretiti ratom, pakovati rat, želeti haos, sejati haos, praviti haos, izazvati haos, plivati u krvi, piti krv, nestati u krvi, napiti se krvi... Čoveče.
Utorak, 11. decembar
Danas smo na Fake News Tragaču objavili analizu kojom smo utvrdili da je Živorad Nikolić, poznatiji kao Žika Šarenica, u najmanje 29 svojih kolumni napisanih za "Kurir" plagirao tekstove drugih medija. I ne samo medija, već i jedne izdavačke kuće, jedne mesare, pa čak i sajta pod nazivom "Punjeni paprikaš".
Priča dobija posebnu dimenziju kada uzmemo u obzir da je Nikolić plagirao svog bivšeg poslodavca, Radio-televiziju Srbije, ali i sam "Kurir", za koji piše kolumne. Kolega Milovan, koji je čitav vikend posvetio prepisanim tekstovima, testirajući ih u softveru za plagijate, pozvao je Nikolića da zatraži izjavu.
Voditelj i kolumnista bio je potpuno staložen i spokojno nam je odgovorio da on nije sveznajući: "Neki tekstovi su moji autorski, neke prepišem, dodam, uzmem, štrpnem, i to je to". Na kraju nam je, čini mi se, rekao čak i "Hvala". Po modelu koji je proslavio Velimir Ilić, zamenivši reč "krasti" toplijom rečju "kraduckati", i Živorad Nikolić poseže za eufemizmom: ne kaže se "ukrasti" nego "štrpnuti". Na kraju ispadne čak i simpatično. A nije. A tako nije.
Ovog semestra radim sa studentima na šest predmeta, pri čemu se moj omiljeni krije pod najdosadnijim nazivom: Osnove funkcionalne stilistike srpskog jezika. Reč je o maloj grupi, na čas dolazi desetak studenata, a večeras je bilo posebno divno slušati ih, koliko su pametni, dobri i vredni. Sušta suprotnost onome čime sam se bavio tokom prepodneva.
Sreda, 12. decembar
Danas sam ponovo imao vremena za Knausgora. U petom tomu "Moje borbe" autor, između ostalog, opisuje kako je kao tinejdžer putovao vozom iz Grčke u Beč. Mislio je da će putovanje trajati nekoliko sati i zaprepastio se kada je shvatio da je reč o skoro dva cela dana. Međutim, kada je voz ušao u Jugoslaviju, "krajolik je bio toliko divan da je bolelo".
I mada znam da je to potpuno nevažno, obradovala me je pomisao da je Кnausgor pre trideset godina prolazio kroz Novi Sad, Bačku Topolu i Suboticu, istom prugom kojom se i ja krećem dok čitam njegovu knjigu.
O Knausgoru sam večeras razgovarao i sa koleginicom sa katedre za psihologiju. Sada, nakon sat vremena, ne bih mogao da rekonstruišem sled silnih digresija, ali se sećam da smo pričali o tome zašto nam Knausgor toliko znači, pa smo nekako došli do teme iskrenosti i spokoja, a onda nije bilo kraja: religija, popularna psihologija, psihoterapija, lažne vesti, nauka, Sarajevo i Zagreb, Portugal i Island, Jergović, Pančić, Basara, Karakaš, Begbede, Ferante. I Žikina šarenica. U gradskom autobusu ima praznih mesta, i tu narednih 20 minuta sedim prazne glave; kroz prozor svetlucaju neonski kvadrati, sunca, slova i zmije.
Četvrtak, 13. decembar
Toliko volim zimu da ponekad ujutro, kad izađem iz pretoplog stana, namerno propustim gradski autobus kako bih se natenane smrznuo dok ne dođe sledeći. Jutros sam kupio NIN, sa "glavnim urednikom Srbije" na naslovnoj strani, i tako sam, čekajući dvanaesticu, netremice gledao u "urednikov" lik. Možda prabaka uočava nešto što ja ne vidim?
Moj prijatelj Gudmundur Ingi Bjarnason, koji u Olafsfjorduru na severu Islanda radi kao spasilac, okačio je sliku aurore borealis. Ide mi se ponovo na daleki sever, mada to i nije neka novost. Sinoć je na Island, umesto mene, otišla Anđela iz serije "Jutro će promeniti sve".
Petak, 14. decembar
Iako je ovaj dan tek počeo, jasno je koja će ga vest obeležiti: urednik "Nedeljnika" Veljko Lalić donirao je novčani deo dobijene nagrade "Aleksandar Tijanić" novinaru Milanu Jovanoviću iz Vrčina kome je zapaljena kuća. Za mene je to jedna od najlepših vesti koje sam pročitao ove godine.
Sa kolegama iz Fake News Tragača dogovaram se oko proslave prvog rođendana portala. Planiramo da 24. decembra, na dan kada smo 2017. krenuli u potragu za dezinformacijama, dodelimo i "nagrade" – Zlatnog, Srebrnog i Bronzanog Minhauzena. Jer među mnogim medijima koji šire laži, ipak treba posebno izdvojiti one koji lažu za medalju.
Facebook Forum