(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Siniša Dedeić je novinar iz Beograda. Od 2010. radi u Istinomeru, prvom fektčeking sajtu u regionu. Urednik je Istinomer vesti. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Novinarsko iskustvo sticao je u više dnevnih i nedeljnih novina.
Subota, 25. avgust
Danas je Radio-televizija Srbije podsećala na domaće serije koje su obeležile šest decenija postojanja te kuće. Vrte se poznati kadrovi, isplivavaju likovi velikana. Nedavno je dramski pisac Nebojša Romčević rekao da bi "mogao da potpiše" da više nećemo imati glumačke bardove poput onih koji su zauvek otišli.
"Vreme se dramatično, kopernikanski, promenilo. Svet koji je nestao, nestao je zauvek. Mi smo sada više svedoci da je taj svet postojao, nego što smo učesnici ovog novog sveta".
Tako tačno, a tako jezivo. Setih se scene iz serije "Grlom u jagode". Na beogradskoj železničkoj stanici Bane Bumbar i Miki Rubiroza pričaju o tome da li treba ostati ili otići. Miki se sprema da ode "po lovu i standard", a Bane je "optimista": "Vidiš, mislim da je mnogo veći fazon praviti svoj svet ovde, ovde sam se rodio, nego otići u neki tuđi. I činiti da jednog dana kada ti i ja budemo u staračkom domu, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu, recimo na 'Gare de Lyion', pljuckaju udalj i kažu: 'Treba otići u Beograd. To je prava stvar' ".
Serija priča o šezdesetim godinama, a snimana je polovinom sedamdesetih. Pola veka kasnije, jasno je ko je bio u pravu. I jasno je da je danas nezamisliv takav razgovor dvojice mladih Parižana na tamošnjoj železničkoj stanici. Ili bilo kojoj drugoj evropskoj. Ali, nije zamisliv ni na beogradskoj. Jer taj svet više ne postoji. Kao ni ta železnička stanica.
Nedelja, 26. avgust
I jutros je bila tamo. Skrivena iza ćoška zgrade dečijeg pozorišta na Novom Beogradu. Primetio sam tu staricu pre nekoliko meseci. Uvek sedi oborene glave, ispred nje stara kućna vaga umotana u najlon. Nije odabrala mnogo prometniji deo ulice koji vodi ka pijaci, nego se šćućurila u ugao da je niko ne vidi, a opet da je opaze oni čiju je pomoć došla da bez reči zatraži. Ta vaga je poslednji čuvar njenog dostojanstva, prepreka stidu, štit od sramote za koju su drugi krivi.
Prolaznici je najčešće mimoiđu, pa kada tek nakon nekoliko koraka shvate o čemu se radi, vrate se i stanu na vagu. I tada svi, prećutno, prilično ubedljivo, igraju svoje uloge u ovom nesrećnom uličnom pozorištu. "Mušterije" se mere i, dok se kazaljka na vagi još nije ni smirila, bez pitanja za cenu spuštaju po neku novčanicu starici u ruku. Hvala-doviđenja. I bez vage je jasno da je teško. Sa njom – ipak malo lakše. Svima.
Ponedeljak, 27. avgust
Posle vikenda, na stolu u redakciji čekaju svežnjevi novina od subote i nedelje. I naravno današnje. Uhvatim sebe kako ih raspakujem uz priličnu nelagodu. Nemam onaj nekadašnji osećaj da ću saznati nešto novo (a novine se, valjda, baš zato tako i zovu), nego znam da će me već pogled na naslovne strane iznervirati.
Sećam se da je Zoran Đinđić govorio kako novine ne čita pre kasnog popodneva, jer kada bi to činio ujutro izgubio bi svaku volju da bilo šta uradi toga dana. A novine u Srbiji s početka ovog veka, koliko god se tada činile "ovakvim i onakvim", uglavnom "svakakvim", bile su "gardijani" i "njujorktajmsovi" u poređenju sa većinom ovoga što svakog jutra izleće iz štamparske mašine. Verovatno preterujem. Ipak, sumnjičavi, a s viškom slobodnog vremena, mogu to proveriti u nekoj od biblioteka koje te primerke još čuvaju.
Okrećem stranice sa kojih sikće i ujeda primitivna, ogoljena propaganda. Nema više ni (ne)uspešnih pokušaja zamotavanja objava u kore profesionalnih pravila i tobožnje objektivnosti. Ne, ova pita je bez kora. Tras!
"Svima je jasno da te bitange…", "Ovaj lopov i secikesa…", "Ološ koja je opet došla da pljačka…". Već na sledećoj stranici tupo odzvanja bljutavi, nečitljivi intervju sa nekim (valjda) važnim koji uspeva da u svakoj sedmoj rečenici preskoči da pomene genijalnost predsednika i njegovo vizionarstvo, dok mu ne polazi za rukom da u svakoj drugoj rečenici ne istrese kantu pomija na "one-koji-ne-misle-tako".
Na idućoj stranici pere se (verovatno po skupoj tarifi) funkcioner oklevetan (opet verovatno po skupoj tarifi) u drugim novinama. Onda sledi red čerečenja nekog opozicionara ili seciranje tviteraša. A nekako ka sredini, razmazalo se zlo u različitim oblicima – ubio, ubijen, ubijena, ubila. Raznet, zapaljen, izboden, eksplodiralo, pucnjava. Bombom, pištoljem, nožem, mačetom. Pa sladostrasno ukucavanje detalja – ko je najviše plakao, zapomagao, urlao, ko se onesvestio, a ko pretio. Pa novi krug podsećanja na jučerašnje nesreće i nerešene slučajeve. Uz, naravno, nastavak višegodišnjeg feljtona o "misteriji u Borči", što je odavno postala stalna rubrika bez koje te štampotine ne izlaze.
Politika, društvo, smrt pevačice, sport, TV program. Uvredljivo, primitivno, neprofesionalno. Humor za neduhovite, slova za nepismene. Naravno, čast izuzecima, koji uporno, na svoju štetu, u inat satirućem tržištu, samo - prave novine. Prave novine.
Utorak, 28. avgust
I danas se priča o tome treba li vratiti obavezno služenje vojnog roka. Jedna od tačnijih rečenica koja opisuje medije je da "oni ne utiču na to kako ćeš da misliš, nego o čemu". Mada je bilo i suprotnih teorija, ova mi deluje bliže istini. Oni koji nisu samo puki usvajači dominantnog stava odapetog, uglavnom, sa TV ekrana, laskaju sebi da imaju različito mišljenje od većinskog, da problem sagledavaju sa druge strane, da ne razmišljaju prvoloptaški… Ali, ipak, dumaju o onome što je stavljeno na dnevni red.
Sloboda da se na svoj način misli o nečemu što je neko nametnuo kao temu za razgovor!? Ko? Mediji? Ili onaj ko ih kontroliše. Predsednik? Ili je to u Srbiji pleonazam. Ovoga puta - o vojnom roku. Parlaonice na sve strane - "treba", "ne treba", "što smo uopšte i ukidali", "ako vrate ja odoh"…
Beskrajno žvakanje dok slast potpuno ne iščili iz zalogaja, a onda se baca nova razonoda za tupljenje zuba (i tastatura) - povećanje penzija, remont izraubovane vojne opreme ili šta se već oceni kao lako svarljivo. Važno je samo udicu baciti brzo i daleko i već se dobošari na sve strane. Jer ako se ostavi javnosti na odabir, neko će se već setiti nečeg važnijeg. A to ume da bude neprijatno. Za nekoga.
Sreda, 29. avgust
Znao sam. To je taj miris. Rasteruje leto. Prekida duge dane, najavljuje kiše, smrkavanje u četiri popodne. Peku se paprike! Pamtim kako sam se još kao školarac stresao kada u avgustu prođem ispred neke zgrade, a iz njenog ulaza nadire miris pravljenja zimnice. Ne, ne smeta mi pečena paprika ili daleko bilo ajvar, nego me uznemirava simbolika. Ajvar je znak! Raspust je prošao, dolazi škola.
Čudilo me je kako se uvek nađe neka kvazi-igra kojoj je preča pomisao na pinđur ili turšiju tokom decembarskih golomrazica nego uživanje u poslednjim trzajima leta. A ono traje dok god ne pristaneš na njegov odlazak, bar do prvog ledenog jutra kada kapitulaciju potpisuješ oblačenjem debele jakne. Ni ovo leto nije izuzetak. Koliko god komšiluka promenio uvek će me nepogrešivo iz nekog prozora pronaći reski zadah pečene paprike koja izdiše na šporetu. Spremaj kabanicu i "one" cipele, jer - ajvar je na stolu!
Četvrtak, 30. avgust
"Najveći deo moći autoritarizma predaje se slobodno. U vremenima kao što je ovo pojedinci razmišljaju unapred o tome šta će poželeti neka represivnija vlada, a zatim se sami nude, a da niko to i nije od njih tražio. Građanin koji se prilagodi na ovaj način podučava vlast šta može da radi…".
Čitam "O tiraniji" Timotija Snajdera. Ovaj američki istoričar, profesor na Jejlu, ogorčen zbog dolaska Trampa na vlast, napisao je "20 lekcija 20. veka prilagođenih današnjim okolnostima". I zaista, da li je moguće da uvek ima toliko onih kojima je sloboda nepotrebna? Ili nepoznata. Opterećujuća. Žude za nekim ko će ih za ruku voditi kroz sadašnjicu, zauzvrat nudeći - sebe. Traže ga, ali i on traži njih. Koga? Onog ko je ubeđen (i zna da ubedi) da je upravo on TAJ. Jednostavno.
Posle će doći naredni, nakon njega sledeći. A koliko je tih željnih sigurne i čvrste ruke? Koja steže, ali i pokazuje pravac. Najčešće ka bezdanu. U taj skup ubrajaju se mnogi. Pa i ako se na stranu pomere ucenjeni, koristoljubivi i uplašeni, opet ih ostane previše. Masa. Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema... tome da ga neko vodi?
Petak, 31. avgust
Zove me drugar s kojim se nisam čuo nekoliko nedelja. Kada sam mu kazao da sam došao na Kopaonik, nije me pitao je li hladno, ima li gužve, pada li kiša, kakva je ta veštačka staza za letnje skijanje… Nije pitao ni kako sam, ni prosto - otkud ja baš sad na Kopaoniku. Ne! "Jesi li video TO gore?". Ne pitam šta. Svi znaju šta je TO. I da je gore. I da se odozgo ceri i šepuri, pokazujući da je još gore. Sve gore i gore.
Facebook Forum