(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Marko Dražić je rođen 1980. godine u Beogradu. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, ali pred kraj studija, pomalo neplanirano, ulazi u svet novinarstva. Godinu dana kasnije iz sveta novinarstva, ovog puta vrlo planirano, odlazi u svet satire.
Urednik je satiričnog sajta Njuz.net i jedan od scenarista satirične emisije "24 minuta sa Zoranom Kesićem". Živi u Beogradu, oženjen je i ima dve ćerkice.
Subota, 16. mart
Početak vikenda mi je u pakovanju, jer supruga Jasmina i ja idemo u Sombor na dva dana, dok nam ćerkice Sara i Sofija isto toliko ostaju kod bake u Zrenjaninu. Povremeno gledam u telefon i čitam komentare na jučerašnju vest o najavi izmeštanja Pobednika zbog rekonstrukcije. Shvatam da se sa nostalgijom sećam perioda od pre nekoliko meseci kada je najveća glupost gradske vlasti bila nabavka preskupih kičerskih novogodišnjih ukrasa. Oni makar nisu mogli trajno da naruže naš grad.
Ovde je već potpuno drugačija priča, jer restauratorske sposobnosti ekipe koja je kameni Crveni krst na Vračaru prefarbala u crveno, ne ulivaju neko poverenje. Mada, ko zna? Čak i ako rekonstrukcija krene po zlu, možda baš to bude magnet za turiste. Setimo se samo one babe u Španiji koja je upropastila Isusovu ikonu, pa je baš zbog svoje bizarnosti ubrzo postala hit među turistima.
Popodne stižemo u Sombor, gde držim predavanje o aktivizmu i satiri u organizaciji nevladine organizacije Kolping centra. Obožavam da pričam pred ljudima o poslu kojim se bavim, pogotovu kada je grupa aktivna i radoznala, kao što je ovde slučaj, tako da posle predavanja još 45 minuta odgovaram na pitanja iz publike.
Domaćini nas uveče odvode u jedan vrlo zanimljiv lokal, gde pijemo sjajno pivo i slušamo neki zanimljiv apatinski bend, kada vidimo na društvenim mrežama da su u Beogradu demonstranti upali u RTS i da je policija brutalno intervenisala. Vidim po komentarima i da RTS o tome ništa ne izveštava, urednika Bujoševića masovno prozivaju na Tviteru, što mi je dodatno zanimljivo ako se uzme u obzir da je svojevremeno vodio emisiju koja se zvala "Nije srpski ćutati".
Nedelja, 17. mart
U Somboru sam prethodno bio dva puta, ali u oba slučaja na po sat-dva i radujem se što ću konačno imati priliku da ga malo podrobnije obiđem. Pogotovu što moja Jasmina nikad nije bila u ovom gradu, a u nekoliko navrata sam joj pričao koliko je Sombor lep.
Nedelja je, u centru nije neka gužva, pa dodatno možemo da se fokusiramo na prelepe građevine. Ipak, ma koliko arhitektura u ovom gradu bila lepa, ona nije najveći utisak, već je to drveće. Šteta je što još uvek nije ozelenelo, ali i pored toga, nestvarno je pogledati u bilo koju ulicu i videti gust drvored sa obe strane. I kao da to nije dovoljno, već u nekim ulicama primećujemo dva, negde čak i tri reda drveća sa jedne strane ulice.
Kao i prethodne večeri, ne mogu da se u potpunosti prepustim čarima ovog grada, jer su u Beogradu demonstracije ispred Predsedništva, pa na svakih pola sata gledam u telefon ne bih li se informisao.
Istovremeno, i sa kolegama iz emisije "24 minuta" sam u prepisci, jer smo tog dana saznali da nam definitivno ukidaju reprizu emisije. Repriza je prethodnog vikenda bila gledanija od premijere, zapravo, bila je najgledanija emisija tog vikenda na O2, i malo nelogično deluje odluka da je ukinu, ali opet, nije to ni prva ni poslednja nelogična odluka u ovoj zemlji.
Ponedeljak, 18. mart
Starija ćerkica Sara se malo prehladila, pa odlučujemo da ne ide u vrtić, što je dovoljno da i mlađa ćerkica Sofija pokuša da nas ubedi da je i ona bolesna, na silu pokušava da kašlje, pa odlučujemo da i nju poštedimo vrtića. Treba ceniti njenu odlučnost.
Dogovorio sam se sa majkom da dođe i pričuva ih dok sam ja na poslu, a kako ponedeljkom uglavnom nemamo previše da radimo, odlazim do redakcije samo na tri sata. Pre nego što ću otići, izneo sam na terasu biljku Juku, koja je poslednjih meseci bila u našoj spavaćoj sobi. Njeno stavljanje na terasu svake godine u mojoj svesti simbolično predstavlja početak proleća.
Po povratku kući vidim da su đaci Filološke gimnazije ispred MUP-a u 29. novembra, gde protestuju, tražeći da policija oslobodi njihovog druga.
Društvenim mrežama se šire fotografije đaka koji sede naspram policijskog kordona. Kakav je to "mozak" koji postavi policijski kordon naspram srednjoškolaca? I to još, srednjoškolaca Filološke gimnazije, gde jedno 80 posto čine devojke.
Da zaboravimo sve što se dešavalo proteklih godina, čak i da ništa ne znamo o Srbiji, sama scena gde policijski kordon stoji ispred đaka, dovoljan je znak da sa tom državom nešto ozbiljno nije u redu. Istovremeno, slika ponosnih đaka koji sede na podu, odlučni da pomognu svom drugu, vraća nadu i ima veću težinu od svih prethodnih protesta zajedno.
Utorak, 19. mart
Utorak je dan kada počinjemo rad na novoj epizodi "24 minuta". Ovaj utorak je dodatno zanimljiv jer pre početka rada na emisiji, koji podrazumeva biranje analitičara i nabrajanje tema koje ćemo obrađivati, otvaramo paket koji smo dobili od YouTubea. U pitanju je plaketa povodom 100.000 subscribera na našem Youtube kanalu, koja doduše stiže pomalo kasno, jer smo već na brojci od 177 hiljada. Snimamo Kesića kako otvara paket i taj video kačimo na Youtube, što momentalno, pored brojnih čestitki, priziva i silne komentare kako, ako nam ukinu emisiju na televiziji, uvek možemo da je emitujemo samo na ovom kanalu. Ovo je naravno neodrživo, jer novac koji se dobije od YouTubea ne bi pokrio ni petinu troškova koje imamo, ali svako danas izgleda misli da bi mogao da bude predsednik države, fudbalski selektor i savetnik za medije.
Nabrajamo teme, dominiraju događaji vezani za upad na RTS i sukob sa policijom. Za nama je uzbudljiva nedelja, pa nam je jasno da ćemo imati zanimljivu emisiju, u koju zbog dužine trajanja neće moći da stanu svi prilozi koji bismo želeli da emitujemo. Jedna od prednosti života u Srbiji, svakako je bavljenje satirom. Za ovih 160 emisija koliko smo uradili, samo smo možda tri ili četiri nedelje jedva našli teme koje ćemo obrađivati.
Te večeri gledam kako se moje ćerkice igraju sa svojom drugaricom iz vrtića, koja će te noći spavati kod nas. Iako su jako razdragane i ne prave neke probleme, pitam se, po ko zna koji put kada nam je u gostima još neko dete, kako je porodicama sa troje, a pogotovu onima sa još više dece. Moj deda je imao devetoro braće i sestara i hvata me jeza samo pri pomisli kako je bilo njegovim roditeljima.
Sreda, 20. mart
Na poslu čitamo vest da Pink pokreće emisiju u isto vreme kad će ići "Utisak nedelje". Koncept emisije je takav da će u njoj čitati tvitove, pretpostavljam opozicione, i tri gosta u studiju će ih analizirati. Sve ovo već postaje previše apsurdno. Opozicije toliko nema u medijima da ne mogu da pokrenu emisiju u kojoj će komentarisati TV nastupe njenih lidera, pa im ostaje samo da komentarišu njihove tvitove.
Popodne odlazim na promociju knjige "Deca zla" Miodraga Majića. Promocija je u nekadašnjem Mikseru, koji je renoviran, fino deluje, ali meni nedostaje njegov nekadašnji izgled, za koji me veže toliko lepih uspomena.
Poslednjih dana čitam Majićev prvenac i uživam u knjizi, iako je reč o političkom trileru, a trileri su žanr koji radije konzumiram u serijama ili filmovima. Majiću spominjem da bismo voleli da ga ugostimo u našoj emisiji, a nedugo zatim srećem Bojanu Maljević, sa kojom pričam u hajci koja se povela protiv nje na Tviteru, samo zato što je napisala da ona ne bi sa Boškom Obradovićem upadala na RTS. Konstatujemo sa kojom lakoćom ljudi na ovoj društvenoj mreži ulaze u sukobe i kako ti sukobi prelako prerastaju u masovna čerečenja. Tako gledano, možda i ima logike što će se emisija u kojoj se analiziraju Tvitovi emitovati baš na Pinku.
Četvrtak, 21. mart
Dan je predivno počeo, otvorio sam oči i video da se Sofija uvukla u naš krevet. Budna je i čim je videla da sam se probudio, rekla mi je "To sam ja Sofija Dlazic".
Vodim ih u vrtić, kao i skoro svakog jutra, i knap stižemo pred kraj vremena koje je predviđeno za doručak. Kao i mnogo puta pre, pomislim da bismo sutra mogli da krenemo pet minuta ranije, ali iz nekog razloga, kad imaš dvoje male dece, uvek ti fali barem pet minuta.
Četvrtak je dan kada imam najviše posla, jer emisiju snimamo petkom u podne, tako da do kraja dana moramo da imamo gotov scenario. Ovo znači da ništa ne mogu da planiram četvrtkom, jer nikada ne mogu da znam da li ćemo biti gotovi u šest ili u jedanaest uveče. Češće bude ovo drugo, baš kao i ovog puta.
I pored činjenice da smo bili na poslu 12 sati, zadovoljno se vraćam kući. Dobar smo posao uradili. Iza nas je 160 emisija, ali i dalje osećam tu finu neizvesnost nakon završetka scenarija i želju da što pre vidim kako će ona izgledati nakon snimanja.
Deca spavaju, kao i skoro svakog četvrtka viđam ih samo ujutru, malo pričam sa Jasminom, a onda shvatam da je prošla ponoć i da je krajnje vreme da se počastim špagetama i pivom.
Petak, 22. mart
Spremam se da krenem na posao, ali već sam mislima u vikendu. Nakon naporne radne nedelje jedva čekam da sa drugarima u subotu odem da gledam Zvezdu u košarci, a nešto kasnije idem na koncert, nekada meni omiljenog benda Eyesburn. Nisam više onaj klinac koji ih je obožavao pre 15 godina, ali biće lepo makar na sat vremena vratiti se u ono vreme kada je sve delovalo drugačije.
Facebook Forum