Ivan Bevc, rođen 1972. godine u Beogradu. Bavi se magazinskim (City Magazine) i književnim (Booka) izdavaštvom. Ima nezgodan običaj da vjeruje da može više od realnog. Ponekad je u pravu. Smatra da je sretniji od većine jer radi ono što voli i sam je svoj gazda. Ponosan je što je srpskoj čitalačkoj publici otkrio Knausgarda i vratio Uelbeka. Oženjen je Nikom, otac je Lune i Viktora.
Subota, 24. decembar
Moji roditelji koji već gotovo tri decenije žive i rade u Švajcarskoj trebalo bi danas da stignu na praznični odmor, poslednji pre penzionisanja koje ih čeka naredne godine. Međutim, neće stići u planirano vreme iako su pregazil Švajcarsku, Italiju, Sloveniju i Hrvatsku za svega 12 sati. Razlog? Praznične gužve su ponovo iznenadile graničare i izmaltretirale putnike i gastarbajtere, kao da praznici svake godine dolaze iznenada i uvek u različito vreme. Iz nikom znanog razloga na ulazu u Srbiju radi tek polovina prolaza i posle gotovo četiri sata čekanja neko se dosetio da otvori ostale. Oni prolaze ali u međuvremenu kolona je narasla do 20-tak kilometara i boga pitaj kada će taj umorni svet, mnogi sa malom decom u kolima, stići na svoje odredište. Dilema da li je u pitanju bezobrazluk i bahatost ili nesposobnost i nekompetentnost odgovornih je zapravo lažna. U pitanju je smrtonosan koktel sastavljen od svih navedenih sastojaka, savršen način da se naši ljudi podsete gde se vraćaju, a oni koji su samo u prolazu ubede da ubuduće ovaj tamni vilajet pokušaju da zaobiđu u što širem luku. Sve priče o stvaranju povoljne klime za investitore i pomacima na bolje pokazuju se kao naobičnija šarada več na prvom koraku, ako ne možete da organizujete javne službe da na pravi način dočekaju ovakve, kratkotrajne udare i efikasno ga reše o čemu mi zapravo pričamo?
Nedelja, 25. decembar
Nekada je deda bio taj koji je vodio na tradicionalni božićni ručak, sada, od kada nije sa nama, tu ulogu preuzela je moja majka. Ručak u poznatom beogradskom restoranu prepunom gostiju, za dobre kafane nema zime, ali u gradu od skoro dva miliona ljudi to odavno nije pokazatelj prosperiteta. Iskreno mi je na živce uvek išao tzv argument o tome kako se kod nas u stvari dobro žvi jer su kafane i kafići puni. Na stranu što to nije istina, sve i da jeste pričamo o par desetina hiljada stolica u milionskom gradu. Lična impresija je ovde uvek bila bolje tretirana od statistike i proverenih podataka. Uzmimo, recimo, onu čuvenu tvrdnju kako imamo „najbolje doktore na svetu“, gde velika većina nije pročitala savremenu stručnu literaturu godinama, a o odlascima na usavršavanje da ne pričamo. Da li bi u zemlji najboljih doktora svako malo organizovali akcije za sakupljanje sredstava za lečenje u inostranstvu?
Sve ovo na stranu, hrana je bila dobra, konobari brzi i uslužni, a račun povelik. I to je u redu, kvalitet mora da se plati.
Ponedeljak, 26. decembar
Izdavaštvo u Srbiji, kao i mnoge druge oblasti, opstaje uprkos, a ne zahvaljujući podršci države. Razmišljam o tome dok sumiram godinu na izmaku i rezultate naše male izdavačke kuće Booka. Podrške zvaničnih institucija gotovo da i nema, otkup je jednom godišnje, a budžet je uvredljivo mali, program grantova za izdavačke projekte je u poređenju sa onim u Hrvatskoj, na primer, patetičan. Međutim, baš takve okolnosti prepuštenosti tržištu dovele su do toga čitav niz velikih, srednjih i malih izdavača u Srbiji opstaje, mnogi od njih objavljujući značajna dela.
Poput deteta koje je rano moralo da se osamostali shvatili smo da je knjiga roba koja mora da se proda, ovladali ekonomskim pojmovima, modernizovali se, otkrili čarobni svet interneta i relativno jeftine promocije i dobrog targetiranja preko društvenih mreža i nakon šest godina postojanja i više od 70 objavljenih knjiga postali smo izdavačka kuća koja je prepoznata kod naše ciljne grupe kao drugačija i kvalitetnija. Imena pisaca poput Mišela Uelbeka, Karla Uvea Knausgora, Elene Ferante, Frederika Begbedea učinili smo poznatim i traženim i svakog meseca neka naša knjiga je u vrhu top liste čitanosti što je nemali uspeh za izdavača strogo orijentisanog na savremenu kvalitetnu književnost. Ova je godina bila uspešna, naredna mora biti bar za nijansu bolja. Samo da država ne otežava raznim vanrednim stanjima, poput izbora, poigravanja kursom ili povremenim međudržavnim tenzijama.
Utorak, 27. decembar
Nedavno sam radio „Prustov upitnik“ za jedan nedeljni magazin i na pitanje o savršenoj sreći napisao da je zdravlje dece nešto napribližnije tome. Još jedan virus je protutnjao kroz našu kuću, temperatura, povraćanje, malaksalost... svi simptomi su tu, ali srećom dečija moć regeneracije je neverovatna i ono što bi nas odrasle slomilo i vezalo za krevet na čitavu sedmicu kod nih obično traje par dana i nakon toga su opet veseli i čili. Deca su permanentan podsetnik na to koliko ste zapravo proračunati, iskompleksirani i isfolirani. Njihova spontanost i naivnost uz beskonačnu energiju čista su radost života koju ćemo vrlo brzo početi da gušimo obavezama, nametnutim pravilima i pokušajima da ih uklopimo u naopake društvene i ekonomske odnose u kojima se i sami gušimo ali ako već mi moramo da ih trpimo zašto ne bi i oni. Konstantno smo u rascepu između potrebe da im posvetimo više pažnje i nedostatka vremena jer smo u bezglavoj trci za novcem i opstankom da njima ne bi nešto nedostajalo. A najviše im nedostajemo mi. O luksuzu imanja vremena za nas same bolje da ne pričam.
Sreda, 28. decembar
U roku od nekoliko sati dobio sam poruke od dva pisca čije knjige objavljujemo. Frederik Begbede se javio sa željom da nakon šest godina ponovo gostuje u Beogradu, slažemo se da bi maj mesec bio idealan. Ako bismo mogli da ga uklopimo da dođe na Molijerove dane to bi bilo sjajno i drage devojke iz Francuskog insitituta su zainteresovane da to odradimo partnerski, samo da uklopimo to i njegovo učešće na Filmskom festivalu u Kanu i imaćemo divnu šansu da vidimo ovog šarmera u Beogradu.
Javio se i Džaret Kobek, neobična ličnost, američki pisac turskog porekla čiju smo knjigu „Ja mrzim internet“ otkupili dok je još bila andergraund hit u samizdat izdanju. U međuvremenu je postala bestseler u Nemačkoji, a britanski Gardijan je povodom izlaska tamošnjeg izdanja napravio veliki intervju sa njim. Porede ga sa Uelbekom mada je meni Kurt Vonegat mnogo bliži kao njegov književni uzor. Džaret u martu gostuje u Kelnu i voleo bi da dođe u Beograd, a mi smo spremni da u tom slučaju njegovu knjigu planiranu za objavljivanje u martu pomerimo na februar i tako damo šansu publici da ovu briljantnu satiru savremenog društva pročita pre susreta sa autorom.
Dolasci pisaca su dragocena stvar za ovdašnje čitaoce, osećaj da nismo van sveta koji iz takvih događaja proističe je kratkotrajan i varljiv ali lekovit.
Četvrtak, 29. decembar
Četvrtak je dan koji počinje kupovinom nedeljnih magazina. Ne žurim sa čitanjem, ostavljam ih za praznične dane, tek ih prelistavam da vidim šta je u fokusu. Aprilski predsednički izbori čas izgledaju kao da samo što nisu čas kao da nas od njih dele godine. Ako preskočimo neke desne kandidate čiji bi istupi da nisu opasni bili smešni, dolazimo do pitanja svih pitanja, sa kojim kandidatom ići protiv predstavnika vlasti?
Najava Saše Jankovića da će se kandidovati za predsednika izazvala je buru reakcija od strane pripadnika vladajuće partije jer tobož zloupotrebljava svoju funkciju. Zašto Zaštitnik građana ne može da najavi kandidaturu, a može recimo aktuleni predsednik ili neki drugi državni činovnik pitanje je koje ostaje bez odgovora. Interesantno je videti kako će izgledati kampanja i kome će se, recimo, obraćati Vuk Jeremić, čovek bez svojstava, neka vrsta Koštunice 2.0, osoba koja ničim ne zaslužuje pažnju koja mu se posvećuje i rejting koji navodno ima osim time što je navodno „prihvatljiv“ većini i što bi kada bi iza njega stale proevropske partije imao najveće šanse da pobedi.
U tom slučaju predlažem Vojislava Šešelja jer bi on sa takvom podrškom imao još veće šanse, a Jeremić nije ni po čemu proevropskiji od golobradog četničkog vojvode koji kako godine odmiču sve manje liči na sebe, a sve više na lika sa Koraksovih karikatura.
Činjenica je da još od Ivana Đurića nismo imali civilizovanijeg i kompetentnijeg kandidata za tu možda ceremonijalnu, ali simbolički značajnu funkciju od Saše Jankovića. Đurić je 1990. godine, u jeku „buđenja naroda“ osvojio treće mesto sa blizu 300.000 glasova što je gledano iz današnje perspektive bio nemali uspeh.
Valjda smo u međuvremenu naučili da glasanje za manje zlo ne donosi mnogo dobrog i da se valja opredeliti uzimajući u obzir kvalitet ličnosti, a ne ono što nam spin doktori lokalne scene sugerišu kao sigurnije. Nekada je voditi unapred izgubljene bitke jedina nada za spas sopstvene duše. Kao kada ustanete u zaštitu slabijeg znajući da ćete verovatno i vi dobiti batine od lokalnog siledžije. Na kraju, siledžija, nekako uvek završi poražen, nikada ne shvatajući zašto.
Petak, 30. decembar
Lamentiranje nad zlehudom 2016. godinom koja nas je ostavila bez svih tih Bouvija, Koena, Gaga Nikolića i ostalih džinova sa čijih smo ramena videli bolje i dalje izgleda mi preuranjeno jer, moramo biti svesni, to je nešto sa čim ćemo morati da se saživimo.
Svi mi koji smo imali tu sreću da budemo mladi u proteklih nekoliko decenija bili smo blagosloveni uživanjem u vrhunskim dometima umetnika različitih oblasti. Zlatno doba kulture i pop kulture, 60-te i 70-te godine XX veka rasejalo je nebrojeno mnogo velikana čije vreme neumitno ističe. Treba se pripremiti na to ćemo u narednih nekoliko godina ostati bez Dilana, oba preostala Bitlsa, Stonsa ili Arete Frenklin.. ali i Kopole, Skorsezea, Vudija Alena i Bertolučija...pa DeNira, Paćina, Džejn Fonde, Redforda, Hofmana, Delona i Belmonda... a kako ćemo bez Margaret Atvud, Toni Morison, Ursule Legvin, Filipa Rota, Dona DeLila, Milana Kundere?.. namerno ne spominjem domaće asove jer su mi oni nekako blizu i ne bih da pomisle da im išta prizivam.
Priroda je nemilosrdna, ne interesuje je šta ste stvorili ili planirali da stvorite. To što ne znamo koliki će nam životni vek biti predstavlja blagoslov pod čijim okriljem bitišemo.
Ne treba brinuti, treba živeti i stvarati.
Facebook Forum