Barzut: Treniram brzinu da bih usporila

Ovonedeljni dnevnik je vodila Dragoslava Barzut, književnica i LGBT aktivistkinja.

Rođena sam 1984. orvelovske godine u nepreglednim vojvođanskim poljima ravnice. I jedno i drugo me je obeležilo i odredilo. Čitav se moj dosadašnji život može svesti na dve rečenice od kojih je prva alanfordovska: Ako kaniš pobjediti ne smeš izgubiti i druga: Kad ne znam gde ću, uvek idem u pravcu svog najvećeg straha. Ono čime se bavim moglo bi se definisati kao: književizam. Trudim se svakog dana biti ono što jesam. Imam psa. Živim kao podstanarka u Beogradu.

Subota, 5. novembar

Dan za sport i razonodu. Počela sam da trčim posle pauze od pola godine. Bila sam na Adi u 9 sati. Danima se osećam umornom, frekvencija na kojoj se smenjuju obaveze ne ostavlja mi dovoljno vremena za odmor.

Posle mnogo ponavljanja, naučiš da prepoznaš slabost i da usporiš. Zato trčim. Treniram brzinu da bih usporila. Trebam misliti na sebe. Slabost odmeravam brojem trigger situacija u vremenskoj jedinici od sedam dana.

Prošle smo nedelje bile u bioskopu, gledale smo film „Ustav Republike Hrvatske“. Do mene je seo mlad čovek sa devojkom koju je svojim homofobičnim i transfobičnim komentarima za vreme filma, pokušavao da fascinira. Ćutala sam dok se sve u meni podgrejavalo.

Kao lajt motiv filma pojavljuje se čovek koji ubija pse tako što stavlja staklo u komade mesa koje potom ostavlja u parkovima. Pri kraju filma taj je momak izjavio da i on truje pse po parkovima ali da to ništa ne vredi, jer se kote k’o ludi. Tu mi je već bilo prilično vruće pa sam se okrenula prema svojoj devojci i šapnula joj da ću da ga nabodem.

Pregorela sam tek posle njene reakcije. Uhvatila me je za ruku i povukla je, kao da me obuzdava i onda iznervirano rekla: "Ako ćeš da ga nabodeš, onda si ista kao on." - "Da, ali čovek me vređa sat i po vremena." - "Prestani da obraćaš pažnju. I ne obraća se tebi."

Posle kraće rasprave sa njom, pitam se da li tako reagujem zato što je to trauma a ovo je bila ta trriger situacija? Da li su to posledice burn out-a? Pitam se i nešto drugo, može li se biti imuna na sve te uvrede i nespretne, hvalisave i brzoplete gadosti čije je poreklo neznanje i glupost. Dok sve to izgovara meni u uvo, mladić je ubeđen da je to kul i njegova se devojka kikoće. Ako se jačina ogleda u izdržljivosti i gutanju, onda bih radije ostala slaba.

Još uvek razmišljam o tome. Sve drugo danas sport je i razonada. Ručak sa omiljenim prijateljima. Uveče sam posetila Pančevo i Festival džeza. Popila sam pivo sa pančevačkim pesnicima jer danas je 5. oktobar a revolucije počinju u nama.

Nedelja, 6. novembar

Jedini dan u nedelji kada mogu da ostanem u krevetu do devet, pola deset. Jutros to maksimalno koristim. Do podne obavljam nabavku, pa vodim Marlu na pijacu. Pričamo sa prodavačicama i komentarišemo vreme koje je danas toplo. - Sve ovo nije normalno, pre dva dana šest stepeni a sada dvadeset, izgovara to u tonu sveprisutne kritike dok mi nudi krišku mladog, slanijeg sira, koji najviše volim. Dobar je, kupim ga. Marla je moj pas. Prošle sedmice napunila je četiri godine i postala nemoguća. Prošlog meseca mi je pobegla i nisam mogla da je nađem dva čitava sata. Nešto sa sa tim psom dešava.

Živimo u zgradi sagrađenoj tridesetih godina prošlog veka. Posle bomardovanja Beograda '44 popucala je u temelju, međutim vitalna je. U prizemlju živi komšinica koja ima ženku staru dvanaest godina. Marla i ona se ne gotive. Marla stalno kidiše na nju. To je razlog zbog kojeg izbegavam da se sretnemo. Ali, što više od nečega bežiš ono se više nameće.

Pre neko vreme ta me je komšinica pitala na koga je Marla tako agresivna. "Na mene valjda, nema na koga drugog." Nedugo posle toga srele smo se ponovo u prizemlju. "Komšinice, moram da vam kažem", rekla je, "razmišljala sam, nije ona na vas agresivna, vi širite ljubav."

Ne znam šta da mislim o tome.

Uveče pravim plan aktivnosti za sledeću sedmicu. Sutra organizacija u kojoj sam aktivna Da se zna! za evidentiranje i dokumentovanje zločina iz mržnje prema LGBTTIQA osobama organizuje Delikatesni ponedeljak u KC gradu. Na meniju su: šareni jesenji kuskus, pasta a la Da se zna i mafini. Dan završavam odlaskom u Tempo i Vero. Sutra će biti frka, trebamo da spremimo 150 jela. A u utorak rano idem za Zagreb, na Interliber. Gužva.

Ponedeljak, 7. novembar

U subotu sam instalirala na telefonu aplikaciju za kontrolisanje troškova. Interesantno mi je da ubacujem po kategorijama sve ono na šta u toku dana trošim novac. Ta aktivnost sada mi ulazi u jutarnju higijenu. Uz kafu pravim plan rada za danas, šest ujutru je. Za sada najviše trošim na stavku eating out. Spisak današnjih obaveza zauzima čitavu stranu notesa. Pomalo imam tremu zbog organizovanja Delikatesnog večeras. Doći će mnogo mojih prijatelja i poznanika. Opet osećam umor, a ponedeljak je.

Udruženje Da se zna! pokrenuli smo u aprilu ove godine. Bio je to moj odgovor na nasilje koje mi se dogodilo prošlog septembra u Beogradu kada su dva nepoznata mladića napala moje prijateljice i mene. Da se zna! je portal gde LGBTTIQA osobe mogu anonimno i bezbedno da prijave nasilje ili diskriminaciju, da se informišu o koracima koje mogu da preduzmu, o svojim pravima kao i da zatraže i dobiju adekvatnu pomoć iz postojećeg sistema podrške i zaštite LGBTTIQA osoba u Srbiji. Mi nastojimo da povežemo sisteme podrške u jedinstvenu bazu sa jedne strane a sa druge da sistematizujemo prijave zločina iz mržnje, razvijajuću metodologiju obrade podataka, kako bismo pokrenuli instituciju zločina iz mržnje sa mrtve tačke. Od 2013. godine od kada postoji u Krivičnom zakoniku član 54a otežavajuća okolnost za zločine izvšrene iz mržnje, nemamo nijednu presudu za zločine izvršene iz mržnje prema LGBTTIQA osobama. To znači da nijedan nasilnik nije kažnjen. Činimo sve da to promenimo.

Utorak, 8. novembar

Za volanom sam. Nas troje koji pišemo u Srbiji putujemo u Zagreb u okviru razmene između Srpskog književnog društva i Hrvatskog književnog društva. Sa mnom su E. i M. Ja vozim pa većinu vremena ćutim inače se upoznajemo. E. je dečački radoznao, svašta me pita i svašta mu i odgovaram. E. ima svoj stav o drugačijoj seksualnoj orijentaciji. Očekuje da ga proverim. Ne činim to. Naša pisanja se potpuno razlikuju. E. ne misli dobro o onome što pišem iako to ne govori dok M. mudro ćuti. Meni to ne smeta.

Posle Slavonskog Broda silazimo sa auto-puta kod Lužana. M. nas je to zamolio. On je uoči rata živeo u Zagrebu i planirao da tu ostane na studijama književnosti. Zaljubio se bio. Ali kuvalo se, i vratio se u Srbiju. Ona je imala brata blizanca. Ona je iz Lužana. Brat joj je poginuo u ratu i sahranjen je tu. Zato silazimo sa auto-puta i idemo do groblja. M. odlazi na grob brata blizanca devojke koju je voleo. M. malo o tome priča a stičemo utisak velike ljubavi. E. i ja ga čekamo u kolima, ćutimo. E. ga posle pita kako se sada, posle toliko godina oseća u vezi sa njom. M. odgovara: Sve je isto, samo je život prošao. Ona je Hrvatica a M. je srpski književnik.

Kasnije na književnoj tribini u zagrebačkoj knjižnici Miroslav koji moderira veče pita nas da li se osećamo kao postjugoslovenski pisci. Moje se kolege ograđuju od toga. Odgovaram da iako izmičem etiketama, jesam postjugoslovenska spisateljica, kulturni je prostor zajednički, a nasleđe isto, bar kada je o mojoj generaciji reč. Opet ćutimo. Naše su razlike nepremostive iako svo troje pišemo u Srbiji.

Sreda, 9. novembar

U Zagrebu sam smeštena u Mesničkoj. Gornji grad. Kuća je sagrađena 1833. godine. U njoj je do svoje srmti živeo hrvatski političar i predsednik Hrvatse Akademije nauke i umetnosti. Danas je tu Apartman BOK! U prospektu koji govori o istoriji apartmana stoji da se iza ideje imena BOK! skriva karakterističan zagrebački pozdrav Bok – koji ne treba mješati s pozdravom Bog. Bok je nastao iz staro austrijskog pozdrava Mein Bucken (njem. Moj naklon). Što su Zagrepčani iskrivili u Majn bokn, skidajući šešir pri pozdravu. Otprilike paralelno se pojavila i skraćena verzija Bokn iz koje je nastao današnji tipični podzrav Bok. Najveći utisak na mene ostavlja parket, koji je pod zaštitom države.

Ručam sa prijateljicama iz Zagreba. Vode me u restoran Papas. Jedemo američke burgere ali ne pričamo o Trampu koji je jutros odneo pobedu. Tu temu izbegavamo. Majinoj je mami rođendan i smišljamo rođendansku pesmicu. Razmišljamo da posetimo izložbu „Jugoslovenski neoavangardni umetnički časopisi 1960-1990“ u galeriji HDD u Zagrebu (Hrvatsko društvo dizajnera), čija je kustoskinja grafička dizajnerka Ana Radovanović iz Beograda. Ne uspevao da odemo do tamo, najviše zbog mojih tankih cipela. Prehladno je.

Uveče se viđam sa prijateljima koje poznajem iz Novog Sada, Beograda, Kikinde. Svi smo nekim poslom večeras u Zagrebu. Sedimo u Kino Evropi, dugo se nismo videli. Srećna sam da imamo priliku da se ispričamo.

Četvrtak, 10. novembar

U Zagrebu započinjem sa čitanjem knjige „Razgolićeni državni službenik” Kventina Krispa. Knjiga je objavljena 2005. u sada već kultnoj ediciji „Kontrabunt“ beogradske izdavačke kuće Rende a uređivali su je Vladimir Arsenijević i Dušan Maljković.

Na putu Bratstva i jedinstva vraćamo se iz Zagreba. E. i M. pričaju o istoriji naših naroda i narodnosti. Užice nije oslobodio Tito, kaže M. E. se ne slaže sa time. Ja ćutim i vozim. Mi smo narod koji je uklonio spomenik iz grada čoveku koji je taj grad oslobodio. Najviši socijalistički spomenik, visok čak sedam metara.

E. mi govori kako moram da pročitam roman Andreja Platonova „Džan”. Razmišljam o tome da mu preporučim koji naslov iz edicije „Kontrabunt. Na kraju, to ipak ne činim. Niko ne zna kako izgleda i gde se nalazi taj organ duša u našem telu, a ipak boli.

Petak, 11. novembar

Umro je Leonard Koen. I ta njegova smrt ispisuje poslednju stranicu ovog dnevničkog zapisa.