Danilo Ćurčić je pravnik koji se bavi zaštitom ljudskih prava onih koji teško stižu do zaštite na postjugoslovenskim prostorima. Ponekad vozi bicikl i vežba održavanje ravnoteže između života u Srbiji i socijalne pravde. Tviter: @DCurcic
Subota, 19. avgust
Subotu počinjem prelistavanjem novina. Potpuno me okupirala priča iz intervjua Vesne Petrović, predsednice Saveza udruženja za pomoć osobama sa autizmom, koja je podelila priču o vozaču autobusa koji je pre trideset godina izbacio sve putnike jer su zbog autizma maltretirali nju i njenog sina.
Ako ikada bude postojala nagrada za borbu protiv diskriminacije bilo bi lepo da se nazove po vozaču ovog autobusa.
Priča me podsetila na izjavu Boška Obradovića da je njegov pokret za poštovanje ljudskih prava, ali ne i za teror manjine nad većinom. Još samo da proniknemo u mudrost terora manjine nad većinom pa i da poverujemo.
Uveče bi trebalo da se nađem sa Anom. Sat i po pre dogovorenog sastanka – telefonski poziv. Razgovaramo i sve vreme visi pitanje ko će prvi da predloži da se ne izlazi večeras iz kuće. Nekako istovremeno to radimo. Umesto druženja uživo, dug razgovor telefonom o protekloj nedelji. Svašta se izdešavalo.
Nedelja, 20. avgust
Tek jutros mi je stigla poruka, mama javlja da je kasno sinoć stigla do Siska, odatle dalje nisu htele da idu ona i neka rođaka koju ne poznajem. Kasno su videle vesti da je gužva na prelazima pa su čekale na granici 10 sati. Prvi put posle 27 godina otišla je u Kordun. Izgleda da sam ja sasvim slučajno poslednji bio tamo – 2004. ili 2005. godine, ne sećam se više.
Uveče se pripremam polako za sutrašnje sastanke – čini mi se da hiljaditi put prolazim kroz izveštaj koji je davno trebalo da bude gotov i prebacujem red reči u rečenici, dodajem detalje i počinjem da ga mrzim. Nisam siguran čemu sve to – da li će uticati ili ne na to što treba – bolji pristup ličnim dokumentima za Rome u Ukrajini. Videćemo.
Uz čitanje izveštaja u pozadini lajv nastup PJ Harvey, koji prenosi BBC 6. Uključio sam se dok traje pesma "Community of hope". Dok je slušam zamišljam sliku tog kostura životinje kojeg mama kaže da je našla u prabakinoj kući u Kordunu. Kosti su izgleda jedino što je ostalo od nade koje je bilo do pre rata.
Ponedeljak, 21. avgust
Probudim se ujutro, kad ono – rat u regionu! Ovog puta na redu je Makedonija, nešto su uradili što se nama ne sviđa pa sad igramo igru pumpanja nacionalizma na ovim prostorima.
Pokušavam već mesecima da napravim takav raspored da me ponedeljkom ne dočeka sva sila stresa i gluposti. Imam promenjivog uspeha sa tim planom. Popodne pokazuje da je plan propao. Moram hitno na sastanak sa Zoranom i Vladom zbog kampanje za Evropsku nedelju mobilnosti, gde podstičemo ljude u Beogradu da dođu na posao peške ili biciklom – samo ne autom.
Ceo grad je raskopan, verovatno zbog predstojećih izbora. Zemun, Brankov most, Dom omladine, Slavija, još neke ulice u koje ređe zalazim. Odlučujem da krenem biciklom pošto već kasnim. Provlačim se brzo i lako između kola i pomalo likujem zbog očigledne prednosti. U povratku, opet brzo i lako stižem kući i sve vreme razmišljam kada će ovaj grad početi da se pravi po meri ljudi, a ne automobila.
Utorak, 22. avgust
Protest radnika Goše u 10 sati ispred Vlade. Stižem opet sa nekakvim zakašnjenjem. Na protestu – dežurna ekipa. Transparenti su tu, muzika je tu, sve je tu ali nema dovoljno ljudi i nema dovoljno bunta, osim na jednom transparentu.
Komentari na protest u inboksu, a Nevena poentira odlomkom iz knjige "Švambrija i školska crna knjiga" – "Ne upravljaju životom svi odrasli, već samo oni koji nose uniformisane kačkete, lepe bunde i bele okovratnike. Ostale, a njih je više, zovu 'nezgodno društvo' ". "Dotle smo stigli – ili lepe bunde ili si nezgodan".
Popodne imam sastanak na kom bi trebalo da se razgovara o nestalim bebama. Pitam se koliko će još proći dok se ne reši ovo pitanje i izvrši presuda Evropskog suda za ljudska prava. U septembru će biti četiri godine od presude, a tri godine otkad je država trebalo da je izvrši. Muka mi je od samog razmišljanja na tu temu.
Lido sa Vladom, Tamarom i Teodorom za kraj dana. Iz nekog razloga nisam bio na Lidu nekoliko godina. Lepo je.
Sreda, 23. avgust
Danas je sastanak Združene akcije za krov nad glavom, malog kolektiva koji pokušava da se izbori sa rastućim brojem prinudnih iseljenja u Srbiji. Okupili smo se sa raznih strana i gradimo nešto novo. Lep je osećaj učestvovati u tome, skoro pa da može da se vidi energija i ideje koje nas spajaju za tim jednim stolom za kojim sedimo.
Razgovaramo o iseljenjima koja su se dogodila u prethodnom periodu, ne zna se koje je gore od kog, a biće ih sve više. Pravimo planove za naredni period i dajemo jedni drugima male zadatke. Od devedesetih pa do danas, država je odustala od regulisanja pitanja stanovanja – ideja je da će sve to rešiti tržište. Problem je samo što ima previše onih koji tako nikada neće imati krov nad glavom. Stambena kriza udara na sve strane a mi kao da je ne vidimo.
Kasno uveče Milan stiže iz Nemačke, okupljamo se konačno povodom Dušanovog i Tanjinog venčanja. Koliko ljudi odlazi veliko je pitanje da li ćemo uskoro imati dovoljno venčanja i ostalih povoda za okupljanje.
Četvrtak, 24. avgust
Idemo u Novi Kneževac da kupimo poklon. Iz nekog razloga izgleda da samo tamo ima teleskopa koji je Milan zamislio za poklon.
Posle Novog Sada ulećemo u gužvu na naplatnoj rampi. Čekaćemo nešto oko jednog sata. Ne smeta nam - nismo se dugo videli i imali prilike da sastavljamo razbijene parčiće života koji se kidaju odlascima u inostranstvo pa i put koji se protegao na četiri sata ne smeta.
Naravno, jedna od tema je i poziv premijerke mladima koji su otišli u inostranstvo da se vrate u Srbiju. Zbunjen je vestima koje je pročitao. Nije otišao iz Srbije da bi ga premijerka zvala nazad nego jer nije video da ovde može da se razvija na isti način na koji to može tamo gde je otišao. Pitam ga ko će onda za dvadeset godina da leči nas koji ostanemo. Ne znamo odgovor ni on ni ja.
Po povratku za Beograd shvatam da smo ceo dan proveli u kolima. Dosta je za danas.
Petak, 25. avgust
Dan je rezervisan za prijatelje i za slavlje. Dušan i Tanja se venčavaju popodne pa odlučujem da danas nema ozbiljnih tema, samo slavlje i želje mladencima da im se ne izližu obrazi od tolikog ljubljenja koje ih očekuje na proslavi. Sve ostalo znaju oni i sami, a i ja sam prilično smotan da izrazim želje. Jednom sam pokušao da izračunam koliko puta su se mladenci poljubili sa svatovima – zavrtelo mi se u glavi od stotina i stotina poljubaca i čestitki!
Facebook Forum