Aneta Goranović rođena je 1992. godine u Vrbasu, diplomirana je politikološkinja međunarodnih odnosa, pozorišna producentkinja i direktorka nezavisne omladinske produkcije Reflektor teatar. Od dvanaeste godine je aktivistkinja nevladinog sektora, što je uticalo na njene izbore, interesovanja i iskustva. Pored upornog i svakodnevnog rada na nezavisnoj pozorišnoj sceni, sarađuje i povremeno radi sa organizacijom Novi Optimizam i Slavko Ćuruvija Fondacijom. Trenutno istražuje kako rad Reflektor teatra može učiniti održivim, te sa svojim saradnicima razvija ideje kreativnog performansa.
Subota, 5. maj
Jutro, muzika, pa kafa, tako je uvek. Subota je i rano je, mnogo toga treba da se desi. Subota je i počinje uz komp i telefon. Telefon koji potvrđuje dobre vesti - sinoć je predstava Sumnjivo lice izvedena na sceni SKCNS Fabrika. Sinoć je glumica Mirjana Jelić pokazala da može, za četiri dana da se spremi i uskoči u predstavu, bude odlična, bez probe pre samog izvođenja. Potvrđuju svi, sve je bilo kako treba, Mirjana je blistala, ekipa je podržala. Ponosna sam na nju, razmišljam, kako je hrabra i odgovorna. Volim što smo se upoznale na kastingu za našu novu predstavu, volim šta smo organizovali kasting.
Odlazim u grad, sada već tradicionalno radim pored AKUD-a Ivo Lola Ribar, ekipa predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi, proba, svakodnevno su tu, a ja u kafiću pored radim i razmišljam o njima, tako smo zajedno i tako smo tim. Mnogo plačem na probama, zato ih izbegavam, to nije funkcionalno, a moj posao je da budem operativna. Sa druge strane obožavam što plačem na probama, to me podseća zašto Smrt fašizmu! ima smisla, zašto sve ovo radimo i u tim trenucima pobeđuje ljubav, a ne podsetnik na sledeću obavezu.
Proba je gotova, konačno sa ekipom uhvatim trenutak za kolač i razgovor, predstava je postavljana, usavršavaju je, u onoj su fazi, svaki detalj je bitan i napeti su. Ostajemo u kafiću Minja i ja, razgovaramo o procesu, o predstavi, bodrimo se i razumemo. Gledamo promo video naše predstave, stoti put i oduševljavamo se, pratimo reakcije i komentare. Ljudi intenzivno reaguju na antifašizam i komunizam, diskusije na mrežama odmah odlaze u tom pravcu. Prebrojavaju se žrtve i podvizi. To me rastužuje, ali i potvrđuje zašto je važna tema koju smo izabrali.
Sonja, moja drugarica iz detinjstva, sada živi u Ljubljani, ali trenutno je tu i kuva, ubeđuje me da je vreme za večeru i bilo je. Odlazim kod nje i njenog dečka, tu je toplo i to je moja porodica u Beogradu, Sonja je odličan supstitut za mamu. Oporavlja me, oko 23.00h vraćam se kompu, pozivnice/protokoli, mediji i plan za sutra.
Nedelja, 6. maj
"Nedelja je mamin 8. mart". Volim tu repliku iz Otvorenih vrata. Ova nedelja nije imala taj luksuz, ali je bila intenzivna. Proba, kafić pored – ista meta, isto rastojanje. Draguljub Đuričić, jedno od mojih omiljenih otkrića u ovom procesu, dolazi na probu, ne samo da dolazi, nego i donosi bubnjeve, uvek je tu za nas. Razmišljam o tome, koliko neko mora da voli ono što radi i stvara, koliko neko mora da bude naš saveznik, da čini to sve. Učim od njega šta znači biti profesionalac i entuzijasta.
Od naših bubnjeva odzvanja Resavska 11, a kompovi mojih koleginica i mene cveće od kuckanja. Reflektor teatar je omladinska nezavisna pozorišna produkcija, to znači da Reflektor teatar, nema svoju zgradu, zaposlene koji imaju jasno radno vreme, stalnu platu i ideju da kako god budu radili, otkaz je teško da će dobiti, jer lepi državni posao. Na pitanje šta radim u Reflektor teatru, nasmejem se, radim sve što treba, ali u tome nisam sama.
Reflektor teatar ima svoj volonterski tim, mlade devojke, koje biraju da svoje slobodno vreme ulože u ideju umetničkog aktivizma. U praksi to znači da Dunja, Marina, Nevena, Milena, Luna, Anđela, pa još jedan Milena, Aleksandra i Vanja i ja pokušavamo da organizacijski učinimo da Reflektor teatar bude pozorište. Još jedan utisak nedelje (Utisak nedelje, nadam se da ste se setili emisije, da je još uvek memorisana na desktop-u, vašeg mozga) Ivana Nestorović, naša nova saradnica i kostimografkinja.
Nedeljni ručak, uspeli su da me ubede (Branimir, naš producent), Danijela i Ana (prvo moje koleginice, a danas jedne od omiljenih bića) da imam pravo na nedeljni sunčani ručak. Poverovala sam, opet smo tu blizu na Vračaru, ali komp je zatvoren. Divno je, smejemo i uživamo. U sledećem momentu, drama, slučajni prolaznik, a onda shvatimo, prijatelj i na neki način saradnik na predstavi Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi, ruši moj komp, koji naravno pada i lomi se. Da, desilo se, nedelja je donela noćnu moru produkcijskog posla, nemam komp.
Preskačemo unutrašnje monologe, uveče gostujem na Radio Beogradu. Razgovaram sa Milicom Đilas, novinarkom i mojom drugaricom iz detinjstva. Prvi put poslovno razgovaramo, važno je i posebno, pa mi smo kao devojčice vodile omladinske emisije na lokalnom radiju u Vrbasu, a onda onaj prećutni momenat, a vidi nas danas. Dan završavam na Aninoj terasi, podeljena, na onu što voli ovaj trenutak i Milicu na Aninoj terasi i na onu drugu, koja gleda u polomljeni komp i njegovo spašavanje podataka, koje se dešava u sobi pored.
Ponedeljak, 7. maj
Ne mrzim ponedeljak, razumem da uvek mora biti neki početak, pa što da ga u startu osuđujem. Jutro bez kompa u prepiskama sa Slavimirom Stojanovićem i Jelenom Janković, poslednje pripreme programa. Gotov je program predstave, genijalan je, kao i Slavimirov i Jelenin rad. Opet ponos i sreća. Vest, možda komp i može da se spasi. Daca Jović, jedna od mojih najvažniji mentorki, tu je, a sada živi u New Yorku, biće sa nama na probi, tu je i Andrea Kulešević koreografkinja.
Poslednje pripreme, protokol, premijera, mediji, kostimi, druženje posle premijere, danas moramo znati da će sve biti kako treba. Minja sa glumačkom ekipom (Sunčica Milanović, Nina Nešković, Đorđe Živadinović Grgur, Strahinja Blažić i Nikola Živanović) suverena je na probama, radimo na predstavi šest meseci i oni stvarno znaju šta rade na sceni.
Dok radim u kafiću pored, deseti put čujem vest - ubijena žena, majka troje dece, tragaju za njenim partnerom. Razmišljam o tome, ćutim i boli me. Da li zaista ne možemo da sprečimo ubistvo? Da li su sve žene žrtve nasilja, prvo prećutale šamar, ili potražile pomoć, koju nisu dobile, dok na kraju nisu ubijene? Da li zaista ne postoji način da sprečimo, da čovek pored koga spavaš, na kraju bude čovek koji te ubije?
Generalna proba, pre generalne probe, ludilo. Kada nisi u svom prostoru, moraš da se prilagođavaš, mi to razumemo i poštujemo mogućnost da u nekom prostoru izvodimo predstavu. Zahvalni smo što je AKUD Ivo Lola Ribar, bio tu za nas. Ovog puta proba kreće u 22.30, rasvetna tela se čuju, sala nije namenjena takvoj opremi i pozorišnim izvedbama, glumci su sjajni, ali tehnički tim ostaje da reši problem do ranog jutra. Prednosti i mane nezavisne scene. Lakše je kada se u stan ne vraćaš sam u 03.30.
Utorak, 8. maj
Dan za pretpremijeru, sve se dešava. Ne znam i ne mogu da prepričam kako to izgleda, telefon samo zvoni i prazni se. Uvek treba još nešto da se desi, uvek je adrenalin toliko prisutan, da samo ideš i radiš i rešavaš. Uvek se pitaš gde je tvoja crvena linija, evo blizu si, sada ćeš da pukneš i nekako nikada ne pukneš.
Časova je 18.30, spremni smo. Jesmo, mi ovo možemo. U 20.00h ovog utorka, prvi put smo pred publikom izveli našu novu predstavu Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi u AKUD Ivo Lola Ribar, uspeli smo. Bilo je dirljivo, snažno i važno. Prvi put je naša publika bila u starosnom rasponu od 17 do 89 godina. Objedinili smo herojske generacije, sa mladim i zbunjenim. Sa scene smo slavili zaboravljene heroje i nadali se da našu crvenu liniju mi neće preći. Da je nismo prešli, da i mi znamo i možemo.
Druženje posle. Tu smo, nasmejani, naši saveznici i mi. Ponosni smo, sa Vlatkom (našim producentom), razmenjujem pogled, hej desilo se, uspeli smo. Osećamo olakšanje, čak malo i đuskamo. Ali sutra je još jedan the day, znači uskoro krevet, a to nekako uvek ne bude baš uskoro.
Sreda, 9. maj
Dan pobede nad fašizmom, dan naše pobede. Jutro i pakao u gradu, preneti sve iz Lole u Atelje, opet nekako sve mora da se desi. Telefon, auto, kostimi, bubnjevi, piće, karte, svi žele još jednu kartu.
Na raskrsnici, napravim problem u saobraćaju. Čovek na motoru, kuca na moj prozor i savetuje me da se fokusiram, da ne ugrožavam sebe i druge i to govori nekako smireno, ne vređa me, zaista me savetuje. Pomisli, hvala ti. Eto danas si ti moj heroj, naučio si me. A ti, Aneta, saberi se!
Sabrala sam se, osvestila da imamo premijeru u Ateljeu, osvestila koliko smo se borili za to, koliko je Guta (naš saveznik) pomagao i verovao da ćemo dobiti priliku da na tako važnoj sceni izvedemo našu novu predstavu. Lepe vesti sa blagajne, konstantno zvoni telefon u Ateljeu 212. Atelje nas je lepo dočekao, osećamo lagodnost rada u pozorišnoj sali.
Opet je sve bilo prebrzo da bih prepričala. Sećam se samo trenutka kada zagrlim glumce, kada zagrlim Minju, kada zagrlim svoju mamu i krećemo. Sećam se kako tek u publici, uspem da shvatim šta se dešava, ko sedi u prvim redovima, koliko podrške smo dobili, koliko je važno to što smo uspeli da sa zvanične, a ne off scene odgovorimo o antifašizmu i herojima. Tek tu osvestim kako tokom dana na radiju pričaju o Danu pobede nad fašizmom i kako nekako uvek priča o ovom važnom danu završi sa osudama, sa komentarima ko hoće da zaboravi, ko će bolje obeležiti, ko je više dao za antifašizam. Onda se setim da je i Dan Evrope, eto baš danas.
U našem mikro kosmosu, mi smo ovog dana pobedili. Rekli smo ono što mislimo, na način na koji smo želeli, pred prijateljima i publikom. U publici ljudi plaču, dirnuti su. Plaču i oni koji su priču o Ivi Loli Ribaru znali, a plaču i nove generacije. Ali opet nije tužno, razvija se savezništvo, zajednica, osećaj da smo možda blizu crvene linije, ali ne, nismo je prošli.
Posle predstave, koncert benda Psihobilje. Ivan Jevtović, glumac i frontmen benda jednom je svojoj saradnici rekao da prati šta radimo i podržava nas. Posle samo jednog poziva, Ivan je rekao "da", bićemo tu i sviramo. Eto, kako se stvara savez.
Evo nas, glumačka ekipa, Minja i drugari na afteru kod Marka Šelića Marčela, puno hrane i utisaka na stolu i oko njega. Razgovori, oni stvarni i suštinski.
Kasno je, ulazim u stan. O. spava, a mene čeka crveni balon, poruka i cveće, sve to u mraku, a samo lampa (mali reflektor) obasjava iznenađenje.
Spokoj.
Četvrtak, 10. maj
Kada si producentkinja, nema onog odmori posle premijere. Moje devojke i ja krećemo u akciju, Atelje, kostimi, vrati, donesi, kupi sve što je potrebno, banka, pošta, banka, reci hvala, proveri sve. Koliko je sati? Da li stižemo? Poruke podrške, poruke podrške. Samo još ovo da pošaljem, pa završavam. A onda utisci, a onda nova saznanja.
Znamo da je Jurica Ribar imamo verenicu, da je ona preživela rat, da ima dve ćerke, njih dve bile su na premijeri, zajedno sa sestrićem Iva Lole Ribara. Rekle su da se u njihovoj kući slavio Juričin rođendan, da se je za njih to porodična uspomena, da njihova majka nije zaboravila. Toga dana, čula sam mnogo herojskih priča, informacije su samo dolazile, ponos ljudi koji su nam pričali o svojim precima, inspirisao nas je. Razumela sam, to smo želeli, sad je smisao potpun.
Odlazim po neka dokumenta kod Danijele, tu je i Ana, one su gledale predstavu, one kao i ja imaju 26 godina. One kao i ja nisu znale mnogo o Ivi, pre predstave. One kao i većina mladih u ovoj državi traže smisao, a rade genijalne stvari, samo baš mnogo rade i često se pitaju šta će biti kada porastu, isto pitanje postavljam i sebi. Pričamo o predstavi, o našim linijama, o tome gde nas je tema ove predstave odvela, mislim da tek tada sam shvatila privatnu dimenziju ovog procesa.
Glumci i Minja su u BDP-u, gledaju predstavu Klošmerl, novu predstavu Kokana Mladenovića. Šaljem im srce i veliko BRAVO, ostajem kod kuće da radim, a želim da sam sa njima.
Petak, 11. maj
Jutro, kafa i muzika. Shvatam da je pesma ove nedelje Rusija, divnog Vlade Divljana. Sinoć su njegovi prijatelji, slavili njegov rođendan. Želim da ga ne zaboravimo, da i kada ne bude prijatelja, neko novi, mlad slavi njegov rad. Da ne ostanemo društvo bez heroja. Imam još 13 minuta do čitanja dnevnika, stavljam još jednu kafu i želim da volim ovaj petak.
Danas je dan za rad, izveštaje i tehnikalije, ali danas je i dan za ručak sa Minjom, za intimno naše. Sutra odlazim u Vojvodinu, a onda 15. maja Muškarčine, 16. maja Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi, pa 22. maja Crvena: Samoubistvo nacije, 23. maja novosadska premijera predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi. Krajem maja idemo u Temišvar i izvodimo predstavu Muškarčine, krajem maja, punim 26 godina.
Lepo je proleće u Beogradu, kada je sunčano i kada nije rat. Heroji su potrebni i kada nismo naoružani ili u direktnoj opasnosti. Hajde da ovog proleća budimo heroje i heroine u sebi, hajde da znamo preko koje linije ne prelazimo. Hajde!
Facebook Forum