Zašto vlast Srbije tvrdi da su u pregovaračkoj platformi za Poglavlje 35 novi uslovi za Srbiju, čak i kad se ispostavilo da takvih uslova nema? Zašto vodi ofanzivu da se Kosovo ne primi u UNESCO, ako je jasno da bi ova agencija Ujedinjenih nacija bila garant brige za srpsko versko nasleđe na Kosovu? Da li izmedju premijera Vučića i predsednika Nikolića postoje nepomirljive razlike oko Kosova?
Kako ocenjuje javno izrečeni stav predsednika SANU Vladimira Kostića da Kosovo i de iure i de facto vise ne pripada Srbiji i da se da njega treba dostojanstveno povuci? Na ova i druga pitanja odgovara Nenad Đurđević, koordinator Foruma za etničke odnose.
RSE: Predsednica Kosova Atifete Jahjaga uputila je deo sporazuma o osnivanju Zajednice srpskih opština Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti. Šta je po vama razlog za taj korak?
Đurđević: Razlog za taj korak je pokušaj i želja Vlade da odblokira rad Parlamenta i da istera na čistac opozicione stranke, tako što će ta odluka Ustavnog suda vezati dalje aktivnosti Vlade po ovom dokumentu iz Brisela. Očigledno je da je Vlada na čelu sa Isom Mustafom odlučila da na ovaj način izazove opoziciju i da kaže: ako Ustavni sud presudi da je taj sporazum u skladu sa našim Ustavom, a Zajednica jeste rađena u skladu sa kosovskim ustavom, a vi nastaviteproteste, onda idete direktno protiv ustavnosti Kosova, uprkos tome što govorite da ste za Kosovo kao ustavnu demokratiju. Na ovaj način ih izaziva pokušavajući da odblokira rad Parlamenta.
RSE: Marko Đurić, šef kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, kaže da ne bi bilo fer da se proces evrointegracije veže isključivo za odnos Beograda sa Prištinom. Kako može ovako nešto da se kaže ako je bilo jasno da će evrointegracija Srbije direktno zavisiti od normalizacije odnosa sa Kosovom?
Đurđević: Svima treba da bude jasno da je napredak Srbije i evropskih integracija vezan za saradnju i normalizaciju odnosa sa Kosovom i dobrosusedske odnose u regionu. To je ušlo i u pregovarački okvir EU sa Srbijom. Ali, s druge strane, pokušajmo da budemo fer i postavimo pitanje kako to da se kvantifikuje, kako da se stavi u okvir uslova koje Srbija treba da ispuni...
RSE: Dobro, ali ja vas molim samo da prokomentarišete Đurićevu rečenicu: „Ne bi bilo fer da se proces integracija veže isključivo za naš odnos sa Prištinom.“ Prvo, nije tačno da se isključivo veže za to jer postoje još 34 poglavlja, pored poglavlja 35. Dakle, moraju se zadovoljiti sva ta poglavlja, ali zašto nije fer da proces integracije zavisi od normalizacije odnosa sa Kosovom ako se Srbija na to obavezala, ako je potpisala Briselski sporazum?
Đurđević: Proces evrointegracija je započeo i pre postizanja Briselskog sporazuma. Ono što je takođe jako važno jeste da se kaže da su ta dva procesa - proces evrointegracije po ostalim poglavljima i proces normalizacije odnosa sa Kosovom - povezani, ali da istovremeno idu i paralelno. Ono što ja mislim, bez namere da tumačim gospodina Đurića, jeste da ne bi bilo fer da Kosovo ima, uslovno rečeno, mogućnost veta na pregovarački tempo Srbije sa EU, kao što to imaju članice EU. To je nešto što treba da se definiše sa Evropskom komisijom i sa gospođom Mogerini.
Upravo sada imamo situaciju koja stavlja Kosovo u neku malo povlašćeniju poziciju, kada može da utiče na tempo sprovođenja sporazuma jer će Beograd morati da čeka; dešavanja u kosovskom parlamentu u poslednjih mesec dana, naime, nešto su na šta Beograd nema uticaja.
Normalizacija odnosa je termin koji se koristi u pregovaračkom okviru - kaže se puna normalizacija odnosa - ali kada to treba da stavite u neki okvir ispunjenja uslova, onda morate znati šta se tačno pod tim podrazumeva; koje su granice normalizacije koje se tretiraju kao uslov, kada je taj uslov ispunjen, a kada nije.
Platforma za Poglavlje 35 dosta je jasna iako je ovde izazvala dosta kontroverzi u javnosti; to je u stvari Briselski sporazum pretočen u tačke koje se očekuje da Srbija ispuni jer se na to obavezala. Tu nema novih stvari. Međutim, ono što jeste teško merljivo jeste puna normalizacija odnosa jer se čini da je to jedan okean bez kraja. Mi ne znamo šta to znači, u smislu birokratskog rečnika pretvorenog u uslove ispunjavanja koji su merljivi. To je ono što treba da se razluči sa Briselom, svakako imajući u vidu da koliko god ta dva procesa bila paralelna, Poglavlje 35 u našem slučaju ima mnogo veću težinu nego druga poglavlja koja će se otvarati. To je ono što su EU i nemačka diplomatija sigurno stavile do znanja Beogradu.
RSE: Kažete da bi u pregovaračkom procesu normalizacije odnosa sa Kosovom srpska strana mogla da protumači da Kosovo faktički dobija gotovo pravo veta. Zašto pravo veta, ako Srbija ispunjava ono na šta se obavezala? Briselski sporazum je postignut, ali još nisu ispunjene svi zahtevi i tačke iz tog sporazuma. Umesto da se nezavršen posao završi, ovde se spinuje da se nekakvi novi uslovi postavljaju Srbiji - da treba da prizna Kosovo, što se ispostavilo kao neistina, da je promenjen naziv prelaza između Srbije i Kosova, što se takođe ispostavilo kao neistina, da postoji novi nemački amandman, a nema ga, da treba da preda Gazivode Kosovu, što opet nije istina...Čemu zapravo služi ta ofanziva neistina?
Đurđević: Pokazalo se da nema novih uslova, što ste vi jasno rekli, ali se pokazalo i da su oni koji su tada vrlo jasno i glasno stavili svoj potpis na Briselski sporazum, govorim o Ivici Dačiću koji je tada bio premijer, sada bili dosta glasni u osudi onoga na šta su stavili svoj potpis.
RSE: Pa, šta je to onda, kako se to zove? Da li je to za domaću upotrebu? Nešto što je trebalo da posluži u neke druge svrhe?
Đurđević: To je, čini mi se, nekonzistentna politika koja povremeno iskoči. To je politika koja očigledno još uvek nije prelomila da li zaista želi da vidi Srbiju u EU, sa svim uslovima koje to članstvo podrazumeva ili, pak, želi da na toj platformi dobija izbore, a da onda odugovlači, zateže, usporava - sve u nekoj nadi da će se geopolitička situacija promeniti, pa da će možda neku drugu opciju moći da izaberu.
Ja spekulišem, zato što zaista ne mogu da znam kakvi su planovi, recimo, SPS-a i Ivice Dačića, ali ono što mogu da vidim jeste da kada dođe do nekih prelomnih odluka, koje vas obavezuju i vezuju, onda iskočite sa nekom temom ili nekim političkim stavom koji je formulisan kao - uzmi ili ostavi. Iako od vas niko u ovom trenutku ne traži taj stav, a pitanje je da li će ga ikada i tražiti, vi kažete – onda ćemo mi ići na referendum, pa ćemo reći: ili Kosovo ili EU. I onda u javnosti izazovete prvo zbunjenost, a onda vrlo visok stepen emotivnog naboja; dolazite u situaciju da objašnjavate nešto što ne postoji, ali pošto je plasirano u javnost i pošto se povodom toga oglasio i predsednik države, onda se, naravno, pretpostavlja da to postoji. Tako posle kratkog vremena dođete u apsurdnu situaciju da je veoma teško reći da je to nešto što je Ivica Dačić potpisao 2013. godine.
RSE: Kako reagujete na izjavu Marka Đurića da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU sklopila sa Kosovom ne kao sa državom, nego kao sa pravnim subjektom? Kosovo je potpisalo taj prvi obavezujući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, iz čega jasno proizilazi da je Kosovo takođe na putu svoje evrointegracije ili evroatlantske integracije, što će reći da će u nekom trenutku, ako i kada ispuni uslove, biti primljeno u EU. EU neće Kosovo primiti u svoje redove kao pravni subjekt, kao teritoriju ili kao južnu srpsku pokrajinu, nego kao državu. Mislite li da je vreme da naši političari, uključujući i najodgovornije na čelu izvršne vlasti, premijera i predsednika, ovo javnosti saopšte?
Đurđević: Ako javnost želi da vidi i da čita, mislim da je dovoljno da ’pročita’ zalaganja na političkoj sceni koja idu u pravcu vezivanja Srbije sa EU, a vrlo je ozbiljno vezivanje kada dođe do otvaranja poglavlja; mislim da bi to u ovom trenutku trebalo da bude dovoljno onima koji žele da čitaju.
Nažalost, imate često situaciju u kojoj morate da se branite u vezi sa stvarima o kojima smo pričali, tako da, u stvari, stalno imate borbu sa nekim nacionalističkim talasima koji žele da promene taj tok kojim se Srbija zaputila.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju vrlo je jasna politička poruka i Kosovu da se ono vezuje u orbitu EU i ugovornim odnosom; Sporazum o pridruživanju je ugovor koji stvara preduslove za normalizaciju odnosa između Kosova i EU. Ti standardi će važiti i u Beogradu i u Prištini i u Skopju i Tirani, kada dođu do nekog nivoa primenjivosti. Oni nam omogućavaju da uz dobru upravu, koju, nažalost, još nemamo, građani mogu da bolje razvijaju svoj biznis, da mogu slobodno da se kreću, da studiraju, da imaju bolje uslove ekološke zaštite. To sad ne deluje tako zanimljivo, ali su to standardi koje bi države trebalo da usvoje i da se na taj način reformišu.
RSE: Da li je odgovorna politička elita ona koja sopstvenim građanima prikriva istinu da je Kosovo takođe na putu svojih evrointegracija. Ako tvrdite da zastupate državne a ne stranačke interese i upirete pogled u budućnost, kao što tvrdite da činite, zar onda nemate obavezu da kažete: da, Kosovo će jednog dana, kao i Srbija, postati članica EU? Na tome, kao i u slučaju Srbije, radi EU.
Đurđević: Morate pripremati teren da ispunjavate obaveze koje ste preuzeli, da to ne bude kao neki štap koji bi trebalo da dovede do šargarepe, nego da obaveze ispunjavate tako da obaveštavate građane šta one znače, da obaveštavate Srbe na Kosovu šta one znače, kako bi ti ljudi mogli da se prilagode novoj situaciji, kao što je ova posle Briselskog sporazuma; kako bi mogli da izvuku neki maksimum normalnosti za svoje živote. To je odgovorna politika.
Imali smo poslednjih 10 godina politiku koja se na dnevnoj razini pozivala na članstvo u EU. To su, nažalost, bili tek izborni slogani, dok se vodila politika koja nije bila nimalo evropska. Očigledno da postoje oni koji ne žele evropski kurs. Ima ih i u vladajućih koaliciji, ima ih u opoziciji, ima ih u civilnom društvu.
RSE: Hajde da se zadržimo na vladajućoj koaliciji. Gde ih prepoznajete? Da li je to predsednik Nikolić i krugovi oko njega? Vidite li u tom pogledu bitne razlike između Nikolića i Vučića?
Đurđević: U dva primera mogu da vidim te razlike. Jedan je poslednja platforma o Kosovu koju je Nikolić predstavio, odnosno, njeni segmenti koji su iscurili u javnost. Tu je i pozivanje na odluku o referendumu – Kosovo ili EU. To je kuvanje tenzije u javnosti, kao da je sada Dan D i sutra će izbiti građanski rat. Te poruke definitivno su u nesaglasju sa svim aktivnostima koje Premijer, kroz javne nastupe i kroz druge aktivnosti, preduzima. To se javno vidi.
Osim toga, na skupu povodom sedmogodišnjice SNS-a uvodni govori bili su vrlo evroskeptični, a to uopšte nije u saglasnosti sa programom SNS-a koji je predstavljen građanima na izborima. Tu, izgleda, na jednoj strani postoji emocija, a na drugoj politička kalkulacija. Kalkulacija kaže da ne možemo bez EU, bez naših saveznika na Zapadu, a emocija je panslavenska i evroazijska. Nemam ništa protiv toga, ali dajte da tako formulišemo politički program, pa da ga kandidujemo.
RSE: Može li i to biti razlog za prevremene izbore, kako bi Vučić pročistio pre svega sopstvenu partiju?
Đurđević: To je uvek opcija, ali da li se politika neke zemlje ogleda u tome da vi svake godine idete na izbore - nisam siguran. Nisam siguran da je u ovom trenutku to nešto što je potrebno da bi se vladalo. Da bi se vladalo, svakako je potrebno napraviti jednu reorganizaciju u Vladi.
RSE: Zašto se tolika energija troši na aktivnosti sprečavanja učlanjenja Kosova u UNESCO? U srpsku javnost se iznose čak i teze da bi jednog dana mogla biti formirana nekakva kosovska ili albanska pravoslavna crkva, da bi to srpsko srednjovekovno nasleđe moglo biti oteto od Srbije. Nisu li te tvrdnje apsurdne, ako se ima u vidu da Ahtisarijev plan precizno definiše da imovina SPC-a na Kosovu pripada SPC-u, sa sedištem u Beogradu? Vuk Drašković je, kao tadašnji šef diplomatije, od Ahtiserija tražio da u plan stavi ovaj dodatak „sa sedištem u Beogradu“, kako se na Kosovu jednog dana ne bi formirala nekakva nova crkva, koja bi prisvojila tu imovinu. Jasno je, dakle, čija je to kulturna i religijska baština. A da bi se ta baština odgovornije čuvala, nije li bolje da Kosovo i članstvom u UNESCO na to bude obavezano, nego da ne bude obavezano?
Đurđević: Mislim da se to gleda kroz jednu malo širu perspektivu, a ta šira perspektiva je da Beogradu nikako nije u interesu da Kosovo postane sve više prisutno u organizacijama čiji je osnivač UN.
RSE: Iz te perspektive onda proizilazi da je Beogradu bitnije to da Kosovo ne bude članica agencija UN-a, nego da se bolje čuva srpska kulturna i religijska baština na Kosovu?
Đurđević: Čitava politika prema Kosovu poslednjih decenija ukazuje da je nama često važnija forma od sadržine.
RSE: Najvažnije nam je da nacrtamo kartu na kojoj je Kosovo deo Srbije, bez obzira na demanti zvani stvarnost? To je važnije nego da baština bude sačuvana? A u opisu posla UNESCO je da čuva kulturnu baštinu u celom svetu, pa tako i na Kosovu.
Đurđević: Nama je bitno da ta baština i taj način života budu sačuvani. Naravno da jedna mudra politika treba da vidi kada je konfrotirana s brojkama, kao što mi jesmo u slučaju članstva Kosova u UNESCO, pa da ima neki plan B. A to je – šta mi treba da uradimo i na koji način da obavežemo kosovsku stranu da kaže - nama je u interesu da se to sačuva, živi i razvija.
RSE: Pa tu upravo UNESCO može da pomogne.
Đurđević: O baštini brine onaj koji je na terenu, ko svakondnevno živi tu baštinu i s tom baštinom. Mislim da određeni krugovi SPC-a na Kosovu imaju vrlo jasan i trezven stav, a to je da je važno da se sporazum o statusu SPC-a i kulturnoj baštini nađe kao deo dijaloga u Briselu, da bude deo obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine koji treba da se potpiše.
Taj deo sporazuma može biti preslikani Aneks 5 Ahtisarijeveg plana. Njegova je suština da SPC može da brine o kulturnoj baštini, da se zna tačno koje su to zone gde ne sme da se gradi, da taj sporazum bude međunarodno verifikovan. U tom slučaju, eventualnim političkim promenama na Kosovu, koje mi ne možemo da predvidimo - recimo, promenom Ustava - ne može doći do derogiranja sporazuma o kulturnoj baštini na Kosovu jer bi taj sporazum bio na nivou jednog međunarodnog pravnog dokumenta i ne bi mogao biti poništen promenom unutrašnjeg prava. Mislim da je realno da pokušate da sada već razmatrate šta bi bila sadržina tog međunarodnog sporazuma između Srbije i Kosova.
RSE: Zašto onda to ne kažu u Beogradu? Takvom zalaganju bi i doprinosio i UNESCO?
Đurđević: Mislim da je jako dugo javno mnenje u Srbiji i u regionu uljuljkivano porukama u vezi sa Kosovom. Nikada nije podvučena crta i reklo se da su ratovi 90-tih zločin, u delu koji je naša odgovornost za taj zločin. Ljudi koji su te ratove vodili imaju ime i prezime, neki i političke naslednike, koji nikada nisu rekli da je to bilo loše, nego su se događala i tzv. nacionalna pomirenja sa njima. Nikada nije jasno stavljeno do znanja da je Kumanovski sporazum naša kapitulacija. Sada bi, kao zemlja koja je vodila pogrešnu politiku trebalo da vidimo šta iz toga možemo da izvučemo za budućnost.
To zahteva promenu paradigme. Ostaje nam da se nadamo da će makar vezivanje za proces evrointegracija, kroz obavezne razgovore i usaglašavanje naših procesa sa evropskim, da nas nagna da do toga dođe, kada već nije kada je zavisilo od nas.
A, uzgred, što se tiče kulturne baštine, i na Kosovu i u Srbiji, u mnogim stvarima se nismo baš proslavili kao neki čuvari te baštine. Meni se jako dopala karikatura gospodina Petričića, gde je naslikao Muzej umetnosti u stanju u kakvom jeste, a s druge strane neke govornike koji pričaju o tome kako treba da se brinemo o kulturnoj baštini na Kosovu.
RSE: Mislite li da je javno iznesenim stavom predsednika SANU Vladimira Kostića da Kosovo ne pripada Srbiji i da se sa njega treba dostojanstveno povući olakšano političkom vođstvu ove zemlje da skine tabu sa ove teme?
Đurđević: Svakako da jeste, ali je tužna činjenica da je zbog svog iznetog mišljenja morao da se pravda. Tu izjavu, međutim, moramo gledati u malo u širem kontekstu jer je Kostić rekao da je bitno da se okrenemo ka Republici Srpskoj jer je tamo vitalitet od milion i po do dva miliona Srba.
Mislim da bi Akademija trebalo da otvori te razgovore, da bude jedan od aktera te diskusije. Do sada, međutim, niko nije mogao da iskorači u to da li možemo da nađemo neki modus saradnje i zajedničkih interesa u regionu, pre svega između Srba i Albanaca, umesto da stalno govorimo da to nije moguće i da se okrećemo nekom našem etničkom raju. Mislim da su te teze pogrešne.
Dobro je da se javno prizna da mi nemamo kontrolu nad teritorijom Kosova na način na koji bismo želeli, ali imamo tamo građane srpske nacionalnosti i njihove interese koje treba da razvijamo. To je legitimno, ali ti interesi se moraju ostvariti u nekom realnom kontekstu Kosova 2015, a ne Kosova iz 1989. ili 1945 ili 1999.
U tom pristupu Kostića nedostaje rezon da je Srbiji potrebna potpuno nova paradigma za XXI vek, a ta paradigma nije da mi sarađujemo samo sa onim opštinama gde su Srbi većina, pa ako su većina u Republici Srpskoj, to je super jer je to 49 posto teritorije BiH. Ta logika može samo nas da uruši. Mi više nismo snažna zemlja da možemo da izvozimo nestabilnost, ali možemo da takvim stavovima uvezemo nestabilnost. Mislim da je to ono što zalaganje za jasan put ka EU želi da spreči jer onda ste ulazite u sistem koji drži kurs.