Diplomatija Srbije u partokratskom ključu

Da li je vreme da se srpska diplomatija profesionalizuje, odnosno, da sa sebe zbaci breme partokratskih, nepotističkih i drugih naloga? Ovo pitanje se postavlja i ovih dana povodom žalbe sindikata diplomata Spoljnopolitičkom odboru Skupštine Srbije, u kojoj se navodi da prvi put u istoriji srpske diplomatije više od 50 odsto ambasadora umesto karijernih diplomata čine nekvalifikovani i nestručni partijski kadrovi i da stranke ne reaguju na takvu praksu jer računaju na tu istu mogućnost i ubuduće.

U Ministarstvu spoljnih poslova Srbije demantuju navode sindikata diplomata, dodajući da se sve radi u skladu sa zakonom i internim propisima, uz opasku, doduše, da se može govoriti samo o određenim postavljenjima nekarijernih diplomata na visoke diplomatske funkcije.

Stručnjaci za međunarodne odnose i bivši diplomati ocenjuju, međutim, za Radio Slobodna Evropa da je diplomatija u Srbiji žrtva partokratije i da zbog izuzetnog značaja međunarodnih odnosa na najviša diplomatska mesta treba postavljati ljude osposobljene adekvatnim diplomatskim obrazovanjem, umećem i iskustvom.

Od raspada bivše Jugoslavije do današnjeg dana stvari u diplomatiji nisu postavljene na svoje mesto, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Simeon Pobulić, nekadašnji diplomata i član Foruma za međunarodne odnose.

“Sa raspadom bivše Jugoslavije, između četrdeset i pedeset najstručnijih koji su bili na pozicijama ambasadora, ministara-savetnika i drugim visokim funkcijama, dobili su otkaz ili na drugi način izgurani iz Ministarstva. Nakon toga, u Ministarstvu je ostala grupa mlađih kadrova, koji nisu imali taj stručni nivo. Onda dolazi 5. oktobar 2000. godine i Goran Svilanović postaje šef diplomatije, ali on iz te stare grupe nikoga nije primio nazad. Hoću da kažem da je već u to vreme bio nered i da ni do današnjeg dana stvari u Ministarstvu spoljnih poslova nisu postavljene na svoje mesto”, podseća Pobulić.

Sagovornik Radija Slobodna Evropa govori i o tome ko je posle 5. oktobra 2000. godine diplomatske postove delio kao Alajbegovu slamu.

“Najviše je svojih ljudi ubacio SPO, odnosno, Vuk Drašković. On je preplavio bio Ministarstvo svojim ljudima, a zatim su i drugi koji su dolazili ubacivali svoje ljude”, kaže on.

Moneta za potkusurivanje

Stručnjak za međunarodne odnose Vatroslav Vekarić ocenjuje za Radio Slobodna Evropa da je karakteristika ozbiljnih i stabilnih država da imaju visoko profesionalnu diplomatiju i da je, za razliku od Srbije, broj njihovih ambasadroa koji nisu karijerni diplomati veoma mali, tek desetak posto od ukupnog diplomatskog kadra.

“Mislim da više od polovine naših najviših diplomatskih predstavnika nisu ljudi koji znaju tu struku, tako da je tačna konstatacija da je naš diplomatski kadar, u osnovi, neprofesionalan i vrlo loš. Smatram da je krajnje vreme da se toj praksi stane na put. Trenutno se kod nas stranke tim diplomatskim mestima služe kao nekakvom monetom za potkusurivanje, kako bi zadovoljavile apetite svojih kadrova, koji put se radi o tome da se neko udomi, koji put da se skloni i tako dalje. Dakle, situacija nije dobra i mislim da je ovo što je pokrenuo sindikat u Ministarstvu spoljnih poslova dobra početna pozicija koja je zasnovana na činjenicama koje uopšte nisu utešne”, ocenjuje Vekarić.

U ovom kontekstu valja podsetiti i na slučaj od pre nekoliko meseci, kada je na mesto ambasadorke u Slovačkoj postavljena ražalovana visoka funkcionerka beogradske vlade Radmila Hrustanović, a njena snaha Ana Hrustanović, nekadašnja portparolka Borisa Tadića u vreme kad je bio vojni ministar, na funkciju ambasadorke u Italiji. Pri tome, ni jedna ni druga nisu imale potrebne kvalifikacije niti diplomatsko iskustvo. Na pitanje da li bi ovakva praksa bila prihvatljiva u nekoj ozbiljnoj i stabilnoj državi, Vekarić odgovara:

“Naravno da je takva praksa čudna i neprihvatljiva. Slika današnjeg sastava srpske diplomatije je obeshrabrujuća. Tu imamo more ljudi koji su angažovani po zaista nepoznatim kriterijumima. Imate tu svakakvih kadrova, čak sam čuo da postoje neki koji nemaju visoku spremu, što je prosto nezamislivo”.

Simeon Pobulić ukazuje na to da je partokratija, odnosno, politizacija i privatizacija kadrovanja u spoljnoj politici opasno uzela maha i da protiv toga treba ustati.

“Ja ne znam nikoga lično od članova sindikata koji su digli glas, ne znam kakvi su oni kao pojedinci, ali funkcionisanje Ministarstva spoljnih poslova mora biti transparentno, u smislu da ga kontroliše Spoljnopolitički odbor Skupštine Srbije. Čak za vreme SFRJ to je radio taj odbor. To sve sada ne postoji. Dakle, institucionalno mi smo razgrađeni pa nedograđeni. Kod nas je partokratija suviše moćna i stoga treba uputiti jednu snažnu i suvislu kritiku sadašnje prakse – bez obzira da li je za to odgovoran ministar, prethodne garniture ili vladajuća koalicija. To bi sasvim sigurno trebalo pretresti i dovesti u red”, ocenjuje Pobulić.