Dinko Gruhonjić: Evropeizacija Srbije ili balkanizacija Vojvodine

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, govori o sve glasnijim zagovornicima, sa jedne strane, ukidanja autonomije Vojvodine, sa druge, formiranja Republike Vojvodine, o tome da li će doći do balkanizacije Vojvodine ili do evropeizacije Srbije, objašnjava zašto se sve češće u poslednje vreme ponavljaju napadi na njega slični onim iz 90-ih godina, osvrće se i na najnoviji skandal sa porno snimkom voditeljke koja je intervjuisala premijera Ivicu Dačića, odgovara na pitanje da li je od pevanja Miljacke do ovog snimka samo mali korak.

RSE: Šta se događa sa Vojvodinom? Jedni tvrde da je ugrožena autonomija, drugi da jačaju zahtevi za Republikom Vojvodinom. Kako vi to vidite, ko bi trebalo da bude zabrinut?

Gruhonjić: Mislim da su i jedni i drugi u pravu. Učestali su zahtevi za ukidanje autonomije Vojvodine, a kao reakcija, ne samo na te zahteve, već i na dvadesetogodišnje devastiranje Vojvodine, pojavljuju se čak i zahtevi za secesijom Vojvodine, koji više nisu samo na nivou statističke greške, iako ne predstavljaju ozbiljniji procenat u stanovništvu Vojvodine. Iskreno, pomalo se plašim kakav će biti epilog svega toga, s obzirom da priča nikako da se vrati u okvire političkog dijaloga između Vlade Vojvodine i Vlade Srbije. Razlog tome je što nakon dugog vremena u Beogradu i Novom Sadu sede dve različite koalicije, koje ponekad tu poziciju koriste da bi se na štetu građana Pokrajine obračunavali na dnevnoj političkoj sceni. Ako izostane politički dijalog između pokrajinske i republičke Vlade, plašim se da će biti sve više prostora za ekstremiste i one koji se zalažu za konačna rešenja.

RSE: Koliko su relevantne i jedna i druga opcija? Ko podržava ideju Čedomira Antića o novoj regionalnoj podeli Srbije, u kojoj se Vojvodina potpuno dekomponuje?

Gruhonjić: To nije stara ideja. SRS i tadašnji njen čelnik, Tomislav Nikolić , a sadašnji predsednik Srbije, je 2004. godine se u intervjuu za ovdašnji Građanski list, koji je tada izlazio, otvoreno zalagao upravo za to da se ukine AP Vojvodina. Ustav Srbije, 2006. godine, je potpunim konsenzusom vodećih političkih stranaka, pre svega DSS-a Vojislava Koštunice, DS-a tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i SRS današnjeg predsednika Nikolića donela stav u kome Vojvodina jeste ustavna kategorija, ali je u položaju u odnosu na Kosovo potpuno diskriminisana. Ali nije ni to najgora stvar u Ustavu. U Ustavu još uvek piše da se AP mogu formirati u Republici Srbiji, ali se isto tako mogu i rasformirati. Prevedeno, to znači da Skupština Srbije može da ukine autonomiju Vojvodine kad god hoće i to snagom jednog zakona. Ako imamo takav Ustav ne treba nikog da čudi zašto su tako glasni oni koji se zalažu za ukidanje autonomije Vojvodine i mislim da će oni biti još više ohrabreni, s obzirom da je i dalje danas u Srbiji, uprkos svoj svojoj pogubnosti, najjači taj nacionalistički, unitaristički, pljačkaško centralistički princip koji ne preza ni od proizvođenja tenzija, da bi ostvario ciljeve male grupe ljudi.

RSE: To je program SRS-a. SRS je krajnje marginalna danas u Srbiji. Da li mislite da bivši radikali, koji danas vladaju Srbijom zajedno sa socijalistima, imaju skrivenu u džepu tu opciju? Ili je u pitanju jedna marginalna grupa koja je samo iskoristila povoljan trenutak da u destabilizovanoj Srbiji zbog Kosova u igru ubaci i tu priču?

Gruhonjić: Nemam apsolutno nikakvih dokaza za to, osim što mogu da podsetim na ulogu tih pojedinaca iz nekad Srspke radikalne stranke a danas Napredne stranke, ili na ulogu SPS-a u gušenju vojvođanske autonomije. Šta oni zaista misle, ne znam. To bi bilo za Srbiju pre svega kontraproduktivno. Ne zato što sam ja autonomaš, republikanac, secesionista ili unitarista, nego zato što bi se na taj način značajno smanjila prava nacionalnih zajednica u Vojvodini, što je apsolutno nedopustivo u evropskoj praksi. Tako bi Srbija još jednom sebi "pucala u koleno". Mislim da su te inicijative vrlo štetne po samu Srbiju koja i onako ima prilično poljuljan ugled u evropskoj javnosti i koja tumara na svom putu ka EU prilično sporo. Siguran sam da to ne bi naišlo na dobar prijem Brisela, bez obzira što se danas nekom čini da unutar Srbije može da radi šta god mu padne na pamet. To je veliki problem, a ove snage koje su najglasnije jesu marginalne u političkom i svakom drugom smislu, ali su očigledno veoma glasne i dobijaju jako puno medijskog prostora.

Razbijanje paranoje

RSE: Nedavno se oglasila Treća Srbija. Ko stoji iza Treće Srbije i šta ta Treća Srbija zapravo nudi?

Gruhonjić: Treća Srbija je partija koja je nastala od bivših članova Dveri koji su u Novom Sadu uspeli da pređu cenzus na listi Dveri i da uđu u gradski parlament, a kasnije i u gradsku vlast. Oni su isključeni iz Dveri onog momenta kada su ušli u gradsku vlast i onda su formirali stranku koja se zove Treća Srbija u novembru prošle godine. Ona očigledno ima neka značajnija materijalna sredstva, s obzirom da je čitav Novi Sad izlepljen plakatima i bilbrodima „Novi Sad glavni grad Srbije“. Oni se zalažu za to da tobož Novi Sad postane glavni grad, a da Vojvodina bude ukinuta. Ta ideja nije samo njihova jer imate i Napredni klub Čedomira Antića, za kojeg se isto ne zna koji legitimitet uopšte ima, ali stalno je prisutan u javnosti. Treća Srbija je poznata po aferama uvođenja ćiriličnih tabli u Novom Sadu, natpisa i sličnih stvari. To je jedna grupa ljudi koja se do sada nije bavila politikom. Oni jesu novi ljudi, ali su im ideje stare i prežvakane i zbog takvih ideja smo mi već dovoljno propatili i ne trebaju nam ponovo.

RSE: Koliko je politički relevantna opcija Republika Vojvodina?

Gruhonjić: Mislim da je to isto kao i kada sam govorio o ukidanju Vojvodine. To je poprilično nemoguća misija. Sećamo se da je Čankova Liga Socijaldemokrata krajem devedesetih izbacila program Vojvodina Republika, ali hoću da podsetim da se u to vreme država u kojoj smo živeli zvala SR Jugoslavija. Imali smo još i Crnu Goru, pored Srbije, a i Kosovo je bilo deo Srbije. Tada se možda i moglo razgovarati o takvoj ideji ,o federalizaciji tadašnje SR Jugoslavije. Međutim, ne znam kako je sada moguće federalizovati Srbiju, mislim da je to prilično utopistička ideja i da je možda čak iznuđena iz očaja. Ja je doživljavam kao reakciju na nacionalističke zahteve za ukidanje autonomije Vojvodine.

RSE: Da li je Vojvodina zapravo kolateralna šteta Kosova? Vidi se da su zaista marginalne grupe i one koje traže Republiku Vojvodinu i one koje traže ukidanje autonomije Vojvodine. Za sada su to marginalne grupe koje su samo jako glasne. Da li, dakle, mislite da je Vojvodina kolateralna šteta Kosova, a danas znamo da se Srbija konačno suočava sa gubitkom Kosova?

Gruhonjić: Mislim da je to apsolutno tačno. Ako gledamo, to je neka pravilnost. Dakle, kada god su rasle tenzije u odnosima sa Kosovom, kao 2004. godine, i nasilja koje se desilo nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu, koje je za posledicu imalo talas nasilja koji se prelio u gradove Srbije, a najviše u Vojvodini. I 2008. godine smo takođe imali takvu situaciju. To su drastične situacije. Pravilo je da u takvim situacijama rastu međunacionalne tenzije u Vojvodini i povećava se broj međunacionalnih incidenata, pošto je, nažalost, multietničnost duboko narušena, što je prirodna posledica etničkih sukoba na području EX YU. Kako ova sadašnja nacionalistička vlast u Beogradu bude išla ka tome da i faktički prizna Kosovo, mora se obratiti pažnja šta će se dešavati na severu. Da se slučajno opet ne vodi politika da se taj takozvani kosovski problem zamagli izazivanjem nekog novog problema. Sećamo se dobro da je devedesetih godina Slobodan Milošević upravo vodio takvu politiku. Da ne rešava probleme, nego da jedan problem zatrpa drugim, većim, izazvanim problemom.

Dakle, to je velika opasnost i za međunacionalne odnose u Vojvodini i to apsolutno ne treba potceniti s obzirom da je Vojvodina već devedesetih godina takođe doživela etnička čišćenja, pre svega Hrvata i Mađara. Samim tim, te ideje o ukidanju AP Vojvodine se mogu posmatrati i kroz te naočare. Dakle, da se sada u fokus prebaci Vojvodina, a da se o Kosovu više ne razmišlja, odnosno da se razbije ta paranoja kod građana Srbije da je otišlo Kosovo, pa će i separatisti sa severa da nas ostave. Možda je krajnje vreme da se neko od političkih vlasti u Beogradu zapita kako je to moguće da i dalje poturaju tezu da su svi u EX YU separatisti, a da je samo Beograd u pravu. Tu nešto duboko nije u redu i mislim da je krajnje vreme da se okanu tih opasnih igara i da nas puste da živimo.

Tužna je zemlja u kojoj su političari zvezde

RSE: U toj zaglušujućoj buci gotovo da se ne čuje glas razuma. Takozvana Druga Srbija, kojoj i vi pripadate, a recimo da je to građanska opcija, praktično nestaje sa scene i kada su u pitanju političke partije, pa i kada je u pitanju nevladin sektor.

Gruhonjić: Vi ste u pravu. Ljudi su umorni i sluđeni, ne mislim samo na Drugu Srbiju, već i na Prvu i na Treću. To kroz šta smo mi prošli učinilo je od nas u dobroj meri vukove. Ljudi danas u Srbiji žive u uslovima vučije borbe za opstanak. Nažalost ste u pravu. Ta alternativa nikad do kraja nije bila dobro artikulisana i to je razlog zašto danas u Srbiji nema alternative i zašto smo se probudili kao u nekoj noćnoj mori ponovo u 91. godini i ponovo gledamo iste ljude na čelu Srbije, ma koliko oni tvrdili da su se promenili. To je ponajprije poraz DS-a, za koji vidimo u kakvom je stanju danas i kako ne može sama sa sobom da se sastavi, zato što su poverovali da će ostati na vlasti zauvek i zato što skoro pa ništa nisu učinili na suočavanju sa devedesetim godinama, nego su učestvovali u toj sramoti zvanoj normalizacija monstruoznih ratova iz devedesetih godina.

RSE: Šta je sa Vojvodinom iz koje je 200.000 ljudi odbilo da učestvuje u ratu?

Gruhonjić: Taj podatak je tačan i mi smo na to ovde u Vojvodini ponosni. Znamo da je antiratni otpor u Vojvodini bio za te uslove prilično jak. Imali smo i Trešnjevačku republiku kod Sente i Kanjiže, gde su se ljudi takođe pobunili protiv nasilnih mobilizacija, ali ti ljudi su većinom otišli i nikad se nisu vratili i ona Vojvodina o kojoj se zapravo govori kao o nekoj lokomotivi razvoja i oazi skladnih međuetničkih odnosa, postoji samo u imaginaciji. Vojvodina je duboko devastirana i krajnje je vreme da se o tome otvoreno razgovara. Vojvodina je u nekom smislu, ipak preživela i ona bez ikakvih floskula predstavlja veliku šansu za evropeizaciju cele Srbije. Sada je pitanje da li će se ići, kao što se i do sada išlo, na balkanizaciju Vojvodine, ili će se preko Vojvodine ići na evropeizaciju Srbije.

RSE: Kome vi smetate, pa ste malo - malo meta napada? Poslednjih dana ne samo Vučelićevog Pečata, nego i nedeljnika Vreme.

Gruhonjić: To su kontinuirani napadi koji traju poslednjih dvadesetak dana. Ponovo sam postao "popularan" u tom nacionalističkom delu onih koji sebe nazivaju novinarima. U stvari, većinu njih znamo iz doba ratnohuškačke propagande. Stvarno ne znam, sem što se pogrešno zovem i što se to koristi kao nekakav argument protiv mene. Verovatno je to posledica, bez ikakvog laskanja meni i Nezavisnom društvu novinara Vojvodine, da smo mi praktično jedni od retkih koji se još u Novom Sadu i Vojvodini usuđujemo da ponekad nešto naglas kažemo. Da organizujemo tribine i okrugle stolove, da pišemo saopštenja za javnost, da uređujemo internetski portal koji se bavi pitanjima Vojvodine. To je zapravo samo dokaz koliko su vojvođanske političke partije i one partije koje se zalažu za autonomiju Vojvodine poražene i u jednoj neverovatnoj defanzivi. Sada su najveća pretnja novinari i razni NVO-i. To opet svedoči o porazu te Druge Srbije, o kojoj ste vi govorili.

RSE: Čuli smo pre nekoliko dana Vuka Jeremića koji je rekao da Srbija nema čega da se stidi. Da li to može da bude polazište za ozdravljenje ovog društva? To zvuči vrlo primamljivo, da Srbija nema čega da se stidi.

Gruhonjić: Nisam baš siguran da se mogu složiti sa gospodinom Jeremićem. Srbija i te kako ima čega da se stidi. To ne treba da bude neki stid koji će da proizvede neki kompleks, kao što ga je proizveo uprkos neprestanim pokušajima poricanja devedesetih i zataškavanja onoga što se dešavalo u tim godinama. Siguran sam da su građani Srbije duboko svesni šta je učinjeno u njihovo ime. Ovde se radi samo o pojedincima koji Srbiju tako dugo drže u mraku. Ne može Srbija krenuti napred ukoliko se ne obračuna sa onima koji su počinili zločine u ime svih građana Srbije. Ne treba građani Srbije da se stide, ali treba da se pogledaju u ogledalo i kažu bitangama da je dosta bilo zamlaćivanja. Mislim da to nije dobra polazna osnova. To je jedna populistička izjava čemu je inače Vuk Jeremić veoma sklon.

RSE: Ima li danas u Srbiji političke snage koja će tražiti taj pogled u ogledalo?

Gruhonjić: Ima takvih snaga, samo što su te političke snage na ivici cenzusa i što i danas kao i devedesetih funkcionišu sa etiketom domaćih izdajnika i stranih agenata. Ovde ko se god usudi da podseti na devedesete i ko god se usudi da kaže najordinarnije činjenice, odmah bude ućutkan i odmah mu se uskrati medijski prostor. Mislim da je to energija koja je u dobroj meri potrošena posle 5. oktobra i da je u dobroj meri potrošila DS i sada smo svi u sosu zato što DS ne zna šta će sama sa sobom.

RSE: Nezavisno društvo novinara Vojvodine je jedna od retkih adresa koja podseća na profesionalni prljavi veš iz devedesetih godina. Međutim, prljavog veša na medijskoj sceni ima koliko hoćete i danas.

Gruhonjić: Tabloidizacija medija, koja je osnovna karakteristika našeg medijskog prostora posle 2000. godine, kada se govor mržnje privatizovao, odnosno kada je iz državnih medija prešao u takozvane privatne tabloide je upravo posledica devedesetih godina kada su svi moralni uzusi u novinarstvu bili potpuno uništeni i dovedeni do obesmišljavanja, kroz učešće velikog broja naših „kolega“ u ratnohuškačkoj propagandi. Kada jednom doživite takvo moralno posrnuće, onda ne treba nikoga da čudi da skoro svakodnevno viđamo da je razlika između medija i pornografije veoma mala. To je tužna slika, a ovo sa Dačićem je samo empirijski primer. To takođe govori i o samom premijeru Dačiću, i ne samo o njemu, nego kao o primeru kako političari u Srbiji zarad te dnevno političke slave pristaju da učestvuju u kojekakvim opskurnim emisijama.

RSE: Mislite li da je mali korak između Dačićeve „Miljacke“ i ovoga što se dogodilo protekle nedelje?

Gruhonjić: Jeste, to je veoma mali korak. To je zapravo estradizacija politike, u kojoj su i političari poverovali da su oni glavni selebriti u medijima. Tužna je zemlja u kojoj su glavni selebriti političari.