Dijalog suštinski bitan Srbima na Kosovu

Briselski pregovori između Prištine i Beograda od izuzetnog su značaja za Srbe na Kosovu jer se najveći broj tema koje se obrađuju tiču upravo njih, izjavio je potpredsednik Skupštine Kosova Petar Miletić. On je i funkcioner kosovske Samostalne liberalne stranke, jedine srpske partije koja učestvuje u vlasti u Prištini, ali je potpuno ignorisana od strane vladajuće elite u Beogradu. Ipak, Miletić je istakao i da su susreti premijera Hašima Tačija i Ivice Dačića znak najozbiljnijeg napretka ostvarenog u odnosima Kosova i Srbije u poslednjih deset godina.

Upravo Srbi najviše koriste prelaze između Kosova i Srbije. Upravo oni masovno plaćaju preskupe telefonske impulse kada sa Kosova pozivaju u Srbiju, i upravo su katastri način da zaštite svoju imovinu od zloupotreba. Baš oni imaju problem u snabdevanju strujom, njima većinom radni staž nije povezan i oni nisu popisani ni na srpskom ni na kosovskom popisu. Sve to uverava Petra Miletića da su dogovori za Srbe na Kosovu neophodni.

No, među dogovorima čija je korisnost neupitna jedan je izrazito štetan, podvlači Miletić, posebno po Srbe ali i za Albance koji žive na jugu Srbije i pomoravskom delu Kosova.

“Administrativne prepreke za putovanja pregovarači su zamenili finansijskim. A to se pokazalo kao veći problem, pa danas Merdare i Končulj prelazi samo onaj ko mora. Pregovori se doživljavaju kao proces u kome Beograd i Priština jedni drugima daju ili uzimaju neke nadležnosti. Primer dogovora o slobodi kretanja i katastrofalno rešenje o naplati preskupog auto osiguranja govori da dogovori mogu biti i nepovoljni za građane obe strane, a da, kao u ovom slučaju, profitiraju samo osiguravajuća društva”, navodi on.

Sve su to elementi slike koja odgovara na pitanje “Gde je danas Kosovo”, kako su ga definisali nemački ZFD forum (Forum civilne mirovne službe) i Helsinški odobor za ljudska prava, čija predsednica Sonja Biserko upozorava na teret sa kojim je srpski premijer ponovo krenuo na put u Brisel. Ispraćen je pozivima zasnovanim na pominjanju “srpskih tapija” na Kosovu ili jasnim zagovaranjem praktičnog zamrzavanja konflikta.

“U takvom kontekstu nije iznenađujuće što su nedavni događaji vezani za ‘aferu Šarić’, zbog tajminga i načina na koji je došlo do obelodanjivanja podataka vezanih za državni vrh, bili usmereni na diskreditaciju premijera koji je jedini u novoj Vladi, do sada, postigao konkretne rezultate”, kazala je Biserko.

Dok se iščekivalo peto rukovanje Tačija i Dačića sa tribine u Beogradu išlo se korak dalje pa se kao dilema nametnulo i – da li je dijalog dovoljan za menjanje suštine odnosa između Kosova i Srbije? Poslanik Liberalno demokratske partije (koja odavno insistira na promeni kursa kosovske politike) Zoran Ostojić naglašava da je suština izmena nastalih posle promene vlasti u Srbiji u tome da se odustalo od krilatice da nema priznanja ni po koju cenu, na čemu je insitirala ranija garnitura Borisa Tadića. Nova vlast, naglašava Ostojić, mora učiniti sve kako bi promenila odnose u regionu.

“Ali dubinski. Oni koji su dvadeset godina vodili politiku zločina imaju pravo da se promene i da kažu da smo mi liberali od početka bili u pravu. Ali imaju i obavezu da stotine hiljada ljudi koje su zaludeli tokom dvadeset godina, da njima promene mišljenje. Reč je o onom mišljenju koje je dvadeset godina vodilo pogrešnim putem u haos, bedu i zločine. Ovakvom politikom, jednom koja se vodi u Briselu, a pumpanjem patriotskih mišića u Beogradu, to se ne radi”, rekao je Ostojić koji je i član Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije.

Te nedoumice, kao i neprekidna nagađanja o tome koliko su iskrene namere nekadašnjih miloševićevaca a današnjih reformatora, u stopu prate samog premijera Dačića. Sve su glasniji i oni koji jednostavno ponavljaju “A zar je pa bitno?!”, direktorka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović:

“Bitno je da se proces kreće napred. Bitni su rezultati, a kakve su pobude ili namere iza toga suštinski je irelevantno. U taj korpus spada i tema da li neko pod prisilom stupa u pregovore i dolazi do dogovora ili dobrom voljom. Naprosto, bitno je da se točak kreće napred”.

Rezultat niza poraza

Šta zapravo znači napred? Odnosno da li je proces u koji je ukoračio Ivica Dačić i početak testa koji se kao posledica ideologija koje su dugo dominirale, čini najtežim za Srbiju.

“Oslobađanje Srbije od njenog mita o Kosovu kao duši Srbije. Bez toga, dok Srbija ne prizna kosovske institucije, nema ni govora o prostoru za debatu o prošlosti. Ta debata mora da bude iz ugla i onih koji su žrtve albanske nacionalnosti, ali takođe mora da bude i iz ugla žrtava srpske nacionalnosti”, istakla je koordinatorka inicijative za REKOM Nataša Kandić.

Akcentujući da atribute nezavisne države Kosovu garantuje NATO, te priznanje dobijeno od oko stotinu država uključujući i vodeće svetske demokrateije, urednik “Kohavižn” televizije Adriatik Keljmendi, podvlači da stanje na Balkanu koje danas imamo jeste i rezultat niza poraza koje doživela Srbija.

“Današnje srpske granice su rezulteta kolapsa koji je doživela država Srbija u ratovima devedesetih, kao i odluka koje su proistekle iz različitih organizacija i svetskih sila. Za Srbiju ovo je nepromenljiva realnost novog milenijuma, a takva realnost je bila i ostaje i za Albaniju”, rekao je Keljmendi.

Načinu razgovora koji podrazumeva stalno podsećanje i razmatranje pitanje odgovornosti za strahote iz godina rata, usprotivio se analitičar Ognjen Prbićević.

“Mislim da nije dobro na skupovima ove vrste danas govoriti o tome ko je dobio a ko izgubio rat. To je, po meni, potpuno prevaziđen pristup. Pitam se da li bi Francuzi i Nemci došli do dogovora o pomirenju do kojih su došli, da su ta pitanja postavljali. Zašto je to prevaziđeno? Moramo biti realni. Zato što ovde najmanje u narednih nekoliko decenija, pa i više, ljudi će imati vrlo različiti pristup o onome što se događalo ne samo devedesetih, nego i šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih”, kaže on.

Uzvrtiio je Adriatik Keljmendi: “Mi nismo pravi primer primer zato što Srbija nije Nemačka ili Francuska, baš kao ni Kosovo. Takođe, ako bi neko trebalo da bude alergičan na pominjanje rata to sam verovatno ja, koji sam došao u Beograd, a koji je glavni grad države koja je odgovorna za sve loše što se dogodilo meni i mojoj porodici. Ja nisam mogao da pohađam školu na svom jeziku, morao sam da idem u škole po podrumima kuća, moji roditelji su izbačeni iz svoje kuće samo zato što su Albanci. Hoću reći da sve što se dogodilo u devedesetim godinama ja sam osetio na sopstvenoj koži”.

Sada kada su oni koji su u najmanju ruku bili slepi i gluvi na ljudske patnje, lideri procesa pomirenja, kakva je uloga civilnog sektora, onih koji nisu ćutali dok su se zlodela događala: “Mi možemo da budemo samo transmisija onih koji su proizvodili rat devedesetih, tojest Vučića, Dačića i ostalih”, kaže Staša Zajević iz “Žena u crnom”.

“Naša je odgovornost je mnogo, mnogo veća. Da budemo ispred njih. Kako da podignemo novu kuću ako nismo očistili podrum od ruševina stare kuće? Kako da zaboravimo državu organizovanog zločina čija je naslednica ova sadašnja vlast?”, zaključila je Zajević.

Pod mantrom “tehničkog dijaloga” traži se rešenje za vreme koje dolazi a koje će bez sumnje, neprekidno podsećati i samo od sebe pitati - zašto se prošlost dogodila.