Od 21. septembra do 20. januara 2020. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu publika će imati priliku da vidi stvaralaštvo svetski poznate umetnice performansa Marine Abramović. To je njena prva samostalna izložba u Beogradu iz koga je otišla pre 45 godina. Izložba pod nazivom “Čistač” je na evropskoj turneji od 2017. godine. Prikazana je u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Nemačkoj. Organizator izložbe u Beogradu je Muzej savremene umetnosti.
Kustos izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Dejan Sretenović kaže za Radio Slobodna Evropa da ova izložba ima istorijski značaj: ”Uvek sam, kao istoričar umetnosti, pisac, kustos bio naklonjen radikalnim formama umetnosti koje su nosile i određenu političku dimenziju. Smatram da se kroz ovu Marininu izložbu štošta toga može pročitati u nekoj kritičnoj perspektivi u odnosu na svet u kome danas živimo. U katalogu je i intervju u kome ona odgovara na pitanje šta je funkcija umetnosti. Njen odgovor je ’buđenje svesti’.“
RSE: Šta Marina Abramović ovom izložbom "čisti"?
Sretenović: Čisti svoju arhivu i svoj 50-godišnji umetnički život i rad. To je pomalo samoironično. Na naslovnoj strani kataloga pojavljuje se ona u radničkom kombinezonu, kao čistačica. S obzirom da je to retrospektiva i umetnik treba da iskopa sve što može da nađe, da bi kustosi napravili izložbu.
S druge strane, pojam čišćenja ili duhovno pročišćenje je jedan od centralnih koncepata Marine Abramović. Ona umetnost vidi kao prostor za buđenje svesti. Njeno i Ulajevo (njen bivši muž, pionir umetnosti performansa Frank Uve Lejsipen, poznatiji kao Ulaj prim. red.) putovanje na Istok, upoznavanje budizma i orijentalnih tradicija početkom 80-ih, odredilo je njen odnos prema umetnosti i prema društvenoj funkciji umetnosti i samog umetnika. Otuda ta ideja čišćenja, energetske razmene sa publikom koju ona forsira, pogotovo u novim radovima.
Ekskluzive na izložbi 'Čistač'
RSE: Da li će publika njene performanse videti samo u videu izdanju ili se predviđa i neki performans uživo?
Sretenović: Svi relevantni performansi Marine Abramović biće predstavljeni putem videa i fotografija. Tokom trajanja izložbe će biti u određenim terminima izvođeni reperformansi. To su mladi plesači koje će specijalno obučiti koreografkinja Lindzi Pajsinger, saradnica Marine Abramović. Oni će izvoditi istorijske performanse Marine Abramović, samostalne ili sa Ulajem, po našem izboru.
Čitav njen koncept reperformansa datira od 90-ih godina, kada je ona, kroz neke biografske pozorišne komade, izvodila svoje performanse iz 70-ih. Kasnije je to evoluiralo do toga da je to postao "delegirani performans". Ona smatra da performans, kao živa forma umetnosti koja se dešava ovde i sada, koja involvira fizičko prisustvo, gubi na energetskoj razmeni kada se percipira samo na osnovu videa i foto dokumenata, često onih starih iz 70-ih godina, lošeg kvaliteta. Zbog toga ona smatra da performans treba da nastavi svoj život kroz jednu ovakvu formu. Mislim da će to biti prvi put da se reperformansi rade kod nas.
Pronađen je u arhivi filmski snimak čuvenog performansa "Ritam 5", kada Marina leži u zapaljenoj zvezdi u dvorištu Studentskog kulturnog centra. On je bio do sada domaćoj javnosti poznat isključivo po foto dokumentima. Sada će biti prikazan film
RSE: Da li će biti neke ekskluzive?
Sretenović: Ova izložba već dve godine putuje Evropom. Ovo joj je već sedma stanica. Ona je koncepcijski formirana od prvog izdanja u Stokholmu 2017. godine. Ovde je u pitanju verzija ili varijacija shodno mojoj koncepciji postavke u dogovoru sa Marinom. Dodali smo nekoliko radova koji će biti ekskluziva. "Plava haljina" iz performansa "Stupanje na drugu stranu" koji je radila u Gugenhajmu (Muzej u Njujorku) 2005. godine. Biće nekih ranih slikarskih radova koji su u međuvremenu pronađeni.
Zanimljivo je za poznavaoce opusa Marine Abramović iz 70-ih godina da je pronađen u arhivi filmski snimak čuvenog performansa "Ritam 5", kada leži u zapaljenoj zvezdi u dvorištu Studentskog kulturnog centra. On je bio do sada domaćoj javnosti poznat isključivo po foto dokumentima. Sada će biti prikazan film.
RSE: To je onaj trenutak kada je i njen život bio u opasnosti.
Sretenović: Jeste, da to je legendarni performans. Biće i "Ritam 2", takođe filmski snimak, koji je radila u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu. Kolege iz Muzeja suvremene umjetnosti su nam pozajmile taj video. To će biti začin na celu priču.
RSE: Kako je bilo sarađivati sa Marinom Abramović?
Sretenović: Marina Abramović je veliki profesionalac i umetnik ogromnog iskustva. Radila je po najvećim svetskim muzejima, sarađivala sa najvećim svetskim kustosima. To iskustvo i ta sigurnost koju ona ima mnogo olakšava posao. Mnogi me to pitaju, smatrajući da je ona neka diva prepuna kaprica. Ima i toga, ali je ta saradnja bila na izuzetnom nivou. Za mene je bilo vrlo lako sarađivati sa njom, čak lakše nego sa nekim domaćim umetnicima.
RSE: Zašto nje nije bilo ovde, kao umetnice, punih 45 godina?
Sretenović: To je komplikovano pitanje. Ona se vraća na mesto gde je poslednji put samostalno izlagala. U Salonu Muzeja savremene umetnosti 1975. godine bila je njena izložba "Ritmovi", gde su prikazani svi njeni performansi iz prethodnog perioda. Sada se vraća na velika vrata. Više to nije galerijski prostor Salona, nego Muzej na Ušću.
Tu i tamo je na nekim grupnim izložbama ona izlagala. Bila je na Oktobarskom salonu. Imala je ona nekoliko gostovanja, ali samostalno i na ovakav način, ne. Znam za inicijative Muzeja savremene umetnosti sa početka 2000-ih da se nešto na temu retrospektive organizuje. Bilo je kontakata sa nekim institucijama u inostranstvu, ali to nije realizovano.
Ovo je izuzetno skupa i komplikovana izložba. To je jedan ogroman zahvat, ali mislim da je došao u pravom trenutku. Ovo je dobar trenutak, kada ona sumira svoj poluvekovni rad i kada je moguće, u saradnji sa drugim evropskim institucijama koje su inicirale ovaj projekat, to izvesti na način koji je nama pristupačan.
RSE: Da li je za njenu umetnost bilo mesta u tadašnjoj Jugoslaviji, te 1975. godine, kada je otišla? Imala je tada performanse u Studentskom kulturnom centru (SKC) i u Salonu...
Sretenović: Njena samostalna izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti (MSU) tada je bilo veliko institucionalno priznanje. Ona je prva iz te generacije pripadnika nove umetničke prakse koja je uglavnom operisala na prostoru SKC-a i imala samostalnu izložbu u jednoj velikoj instituciji (Salonu MSU). U Muzeju kod nas je prvi put izlagala 1971. godine na Izložbi mladih i 1972. godine sa svojim ranim radovima.
RSE: Iz njene knjige memoara ("Prolazim kroz zidove") stiče se utisak da nije imala razumevanja i da je, na neki način, morala da ode odavde, po malo ljuta?
Sretenović: Ona verovatno misli na generalnu klimu i na čitav umetnički establišment tog vremena koji formu umetničkog izraza, performans, body art, konceptualnu umetnost, nije mogao da prihvati, osim malog broja kustosa i kritičara koji su to podržavali. Na primer, Ješa Denegri koji je bio ovde savetnik i koji je organizovao tu izložbu 1975. godine u Salonu.
Ona zbog toga nosi neku vrstu ozlojeđenosti. Ali, vremena su se drastično promenila.
RSE: O tome gde je granica između umetnosti i egzibicionizma, kada je u pitanju Marina Abramović, debatovalo se i mimo tadašnjeg prostora Jugoslavije. I na svetskom nivou je bilo polemike oko toga šta to radi Marina Abramović. Da li je to sada "passe" priča ili je ta priča i dalje aktuelna?
Sretenović: Naravno da je to "passe". Konzervativne struje toga vremena, i ovde i u Americi i bilo gde, nisu mogle performans da prihvate kao novu umetničku formu. Ne treba zaboraviti da je ta umetnička forma nastala na revoluciji iz 60-ih, na revoluciji tela, na takozvanom pokretu svesti koji je tragao za oslobođenjem iz okova racionalističke, tehnokratske, zapadne civilizacije, okrećući se nekim primordijalnim formama, kao što je performans ili radikalni "body art". To je ono što je Marina radila.
U umetnosti to je značilo protest protiv umetnosti visokog modernizma koja je svuda dominirala, pa i kod nas. Taj protest je iznedrio takvu formu. Toj generaciji je i Marina pripadala. Nosila je u sebi nešto što je u određenom trenutku, nakon slikarskih početaka, uspela da pronađe i da nađe formu.
'Umetnost mora da uznemirava'
RSE: O čemu pričamo kada kažete "radikalni body art"?
Sretenović: Govorimo o Marininim performansima koje je radila između 1973. i 1975. godine samostalno, a od 1975. do početka 80-ih, sa Ulajem.
RSE: Na tim performansima je bilo samopovređivanja, noževa, vatre, iscrpljivanja do ivice smrti…
Sretenović: Tako je, ona je išla preko granica svoje fizičke i mentalne izdržljivosti, stvarajući jednu ritualizovanu formu izraza koja je zapravo bila napunjena žestokim energetskim nabojem. To je vodilo nečemu što je ona tada zvala unutrašnja transformacija i prenosom energije na publiku koja se suočava sa brutalnim činjenicama života. Po tome ona pripada grupaciji radikalnih performera, kao što su Kris Burden, Vitoa Akonči ili Đina Pane.
RSE: Ona je, uoči dolaska u Beograd nedavno napisala pismo koje je objavljeno u domaćim medijima. Obratila se domaćoj publici, pre svega mladim umetnicima, sledećom porukom: "Htela bih da kroz svoj rad osete koliko je važno rizikovati, kao i koliko je važno sagledati širu sliku i imati velike snove, bez obzira na sve". U knjizi "Prolazim kroz zidove" piše: "Umetnost mora da uznemirava, da postavlja pitanja, da predviđa budućnost". Da li očekujete, da će na ovdašnju umetničku scenu ova izložba da ostavi dubljeg traga?
Sretenović: Ovo je istorijska izložba. Radi se o različitim fazama njenog rada koji su ukorenjeni u određenom vremenu, u određenim intelektualnim i kulturnim situacijama. Ona je bitna zato što vraća pozornost na umetnost performansa koja ovde ima slavne početke 70-ih. Ne samo Marina, nego i Raša Todosijević, Era Milivojević, Neša Paripović, čitava grupa beogradskih umetnika je intenzivno radila performanse u to vreme.
Ona vraća performans u žižu javnosti, što je umetnički žanr koji nije baš toliko u poslednje vreme kod nas ispoljen. Pokazuje na tim graničnim primerima šta sve umetnik može da učini sa svojim telom, da telo nikada ne nestaje iz umetničkog polja, telo umetnika, telo umetničkog subjekta kao osnovna alatka i materijal sa kojim se može raditi.
Performans je izuzetno živa umetnost. Danas ga susrećete praktično svugde i nema izložbe da ne podrazumeva neku formu performansa, pogotovo velike, savremene umetnosti. Mislim da je dobro videti ovu istorijsku liniju Marine Abramović, videti različite žanrove i tipove performansa koje je radila. To je mali kompendijum različitih žanrova, formi umetnost i performansa. Ona se ipak menjala tokom karijere. Može biti i podsticaj da se umetnici izlažu različitim vrstama rizika. I ja preferiram onu vrstu umetnosti koja uznemirava i koja pomera sa mesta.
RSE: Znam da ne može da se prepričava šta radi Marina Abramović, ali ipak, kako je izgledala njena čuvena izložba i performans u Njujorku 2010. godine u MOMI (Muzej moderne umetnosti)?
Sretenović: To je značajan trenutak u karijeri Marine Abramović. Time je njen rad dobio institucionalno priznanje od strane jedne od najuglednijih i najuticajnijih muzejskih ustanova u svetu, kao što je Muzej moderne umetnosti u Njujorku. To je prvi put da je taj Muzej tako ekstenzivno pokazao izložbu performansa. To je ulazak umetnosti performansa na velika vrata, u velike, stare, muzejske institucije toga tipa.
Ona je išla preko granica svoje fizičke i mentalne izdržljivosti, stvarajući jednu ritualizovanu formu izraza koja je zapravo bila napunjena žestokim energetskim nabojem
On je od nje načinio planetarnu zvezdu. Sve se prelilo preko granica umetnosti. Do tada je umetnički isključivo bila poznata i slavljena u nekim širim kulturnim krugovima, nakon ovoga je svako znao za Marinu Abramović. To je bio jedan "hajp“ (veoma posećena, sa velikim publicitetom prim. red.) u Njujorku, nekoliko meseci, koliko je trajala izložba.
RSE: Kako su izgledali ti performansi?
Sretenović: Ona je uvela prvi put reperformanse sa mladim izvođačima. To je takođe bila retrospektiva, ali je tada definitivno odlučila da uključi reperformans kao živi, integralni deo izložbe, ne kao neki bočni događaj. Izvodila je svoj čuveni performans "Umetnik je prisutan". Tokom tri meseca trajanja izložbe, sve vreme celokupnog radnog vremena Muzeja sedela je nepomično i sučeljavala se sa pogledima posetilaca, sa svima koji su želeli da sednu preko puta nje. Ima istoimeni film, koji je kod nas prikazivan. On označava njen veliki okret prema radu sa publikom.
RSE: Kada govorite o toj saradnji sa publikom, u jednom trenutku je njen život opet bio u opasnosti kada je stavila pištolj, nož, ukupno 72 predmeta ispred sebe, legla i rekla: činite šta god želite od moga tela.
Sretenović: To je performans "Ritam 0" koji je izveden 1974. godine u Napulju. Bio je to njen prvi participativni performans. Umetnik se izložio intervenciji publike. Uputstvo je bilo - uzmite bilo koji od ovih predmeta i radite sa njima šta hoćete. Trajao je šest sati.
Postoje brojni opisi, njena sećanja i sećanja nekih očevidaca na taj performans. Publika je od jednog stidnog i zbunjenog odnosa, pitajući se šta sada treba da radi sa umetnikom, počela da koristi te predmete na njenom telu. Taj rad je izložen, to će se sve videti. Bio je tu i pištolj i sekira. U jednom trenutku je njen život ugrožen ali je to bilo za nju, kako ona kaže, jedno neverovatno katarzično iskustvo.
'Kulturna politika nema sluha za savremena kretanja'
RSE: Kakve efekte može da ima ova izložba na domaću scenu? Kako naša umetnička i kulturna scena izgledaju danas u Srbiji? Da li domaći umetnici "uznemiravaju"?
Sretenović: Scena je živa, ona je kao jedan živi organizam. Prolazi kroz razne faze. Dosta mladih umetnika radi na nekim graničnim situacijama, pogotovo na granici života i umetnosti koji upošljavaju različite forme izraza. Ovde je konstantan problem nedovoljna podrška države za savremenu umetnost ili upravo za one forme savremene umetnosti koje izmiču kontroli i tržištu.
Kroz ovu Marininu izložbu mnogo toga se može pročitati u nekoj kritičkoj perspektivi, u odnosu na svet u kome danas živimo.
RSE: Da li je ovo društvo i dalje konzervativno, kada su u pitanju ti iskoraci avangardne umetnosti?
Sretenović: Ne bih rekao. Uvek će biti toga. Pričao sam sa koleginicom iz Stokholma, kakva je bila recepcija izložbe "Čistač". Rekla mi je da i tamo postoje neki konzervativni krugovi koji i dalje smatraju da to nije dostojno jednog takvog Muzeja, kao što je Moderni muzej u Stokholmu.
Postoje, ne samo različiti ukusi, nego i različiti svetovi umetnosti koji imaju svoju publiku. Ponekad se oni prožimaju. Publika koja voli hiperrealističke slikare ne mora i neće biti ista publika koja će ići da gleda jedan radikalni performans ili neke aktivističke umetničke radove.
RSE: Ili, kako je Marina rekla, opisujući svoj život u svojoj porodici, u svojoj kući, kupovale su se slike, koje se slažu sa tepihom i ostalim nameštajem.
Sretenović: Iako su njeni roditelji bili partizani, te malograđanske navike su se očigledno raširile. Nije to ništa atipično za ta vremena.
RSE: Svedoci smo da je u Srbiji gotovo nestalo poštovanje struke u svim oblastima. Znanje, talenat, rad se ne cene. Sa druge strane, za kulturu se izdvaja ispod jedan odsto budžeta. Kako biste opisali stanje u kulturi u Srbiji danas? Gde smo mi na svetskoj kulturnoj mapi?
Sretenović: Jedno je kultura, drugo je umetnost. Mene zanima umetnost. Umetnici su, snagom i kvalitetom svog individualnog rada ti koji nalaze puteve da se upišu na neku svetsku mapu. Marina je to odavno učinila. Tu su brojni mladi umetnici koji su danas prisutni na značajnim izložbama.
Kulturna politika je potpuno pogrešna, konzervativna i nema sluha za savremena kretanja.
Ono što vidimo u svim drugim oblastima života, umetnost se prihvata samo u onoj meri u kojoj je poslušna i u kojoj ne iritira strukture na vlasti i njihove ideologeme kojima operišu.
RSE: Ko je danas na čelu kulturnih institucija?
Sretenović: Svi mi znamo kako danas to funkcioniše i na koji način se dolazi do sinekura, na koji način partijsko i burazersko zapošljavanje ostavlja tragove na kvalitet rada institucija, ne samo u kulturi, nego i šire.
RSE: Kako se vi lično snalazite u takvom svetu? Šta za vas znači ovaj projekat, koji iskače iz cele priče?
Sretenović: Za ovaj projekat imamo podršku države, što je lepo.
Uvek sam, kao istoričar umetnosti, pisac, kustos bio naklonjen tim radikalnim formama umetnosti koje su nosile i određenu političku dimenziju. Smatram da se kroz ovu Marininu izložbu štošta toga može pročitati u nekoj kritičkoj perspektivi, u odnosu na svet u kome danas živimo.
RSE: Rečju, šta Marina poručuje? Sa kojom porukom ona dolazi u Srbiju danas?
Sretenović: U katalogu je intervju u kome ona odgovara na pitanje šta je funkcija umetnosti. Njen odgovor je "buđenje svesti".
Facebook Forum