Deceniju i po u izbegličkom centru: Bačene godine

Još 18 kolektivnih izbegličkih centara u Srbiji i 13 na Kosovu. Više od 2 000 ljudi, četrnaestu godinu posle rata, očekuje pomoć za rešavanje osnovnog životnog pitanja – krova nad glavom. Njih ukupno 77 i danas živi u koletivnom centru “Barake građevinar” u beogradskom predgrađu, naselju Kaluđerica.

Prvog dana boravka u Srbiji obišla ih je pomoćnica američkog državnog sekretara za populaciju, izbeglice i migracije En Ričard. Obećala je nastavak podrške Sjedinjenih Država u rešavanju pitanja izbeglih, ali odgovor na pitanje koje većinu njenih sagovornika tišti, nije imala. Reč je o pitanju imovine koja im je ostala na Kosovu.

"Ovo je moja prva poseta Balkanu, o kojem sam čitala godinama“, kazala je En Ričard, nakon što se zadržala u dva kratka razgovora za dve izbegličke porodice. Pošto je posetila porodicu Miodraga Kažića, izbeglu iz Peći, pitali smo ga šta je rekao gošći iz Amerike.

„Meni se čini da nisam rekao ništa, pošto je bilo malo vremena. Malo je vremena da se opiše sve ono što je nas zadesilo“.

Miodrag, vatrogasac iz Peći i njegova supruga Snežana, nekada sudska zapisničarka, o skoro deceniju i po izbeglištva kažu:

Miodrag: Moja supruga je pitana, da li smo ostali na okupu, svi u porodici, zato što smo izbegli ili iz nekog drugog razloga. Da su mene pitali, ja bih rekao da mi nismo smeli da rizikujemo da ostanemo. Mnogi koji su rizikovali su ostavili glave dole.

Snežana: Izbegla sam sa sedmoro dece. Dvoje dece mi se razbolelo ovde u kolektivnom smeštaju. Ne pitajte, ovo nema kraja. Svako leto kada dođe priča se o iseljavanju. Ovo i nije neki kolektiv za život. Jako su teški uslovi. Uz to, suprug mi je ostao bez posla, ja sam bez posla. Ja čistim po tuđim kućama po Beogradu. I deca pomalo rade. Niko od nas nema stalni posao.

Miodrag: Posle toliko vremena imam osećaj da smo mi četrnaest godina bacili. Ja ne znam gde odoše te godine.

Uz napomenu da je u Srbiju tek stigla, posle razgovora sa porodicom Kažić, En Ričard je podvukla: “Ono što sam uočila u razgovoru sa dve porodice jeste da one poseduju imovinu na Kosovu, ali žele da ostanu ovde. To je pomoglo da se ja edukujem o njihovim životima, odakle su i gde su zapravo. Težak je izbor za ove porodice, da li da odu tamo gde im je imovina, ili da ostanu ovde”.

Čim su gosti okrenuli leđa, svakodnevna slika iz ovog kampa. Prisustvujemo vrhuncu rasprave nastale prilikom raspodele vekni hleba žiteljima naselja. Četrnaesta je godina, na humanitarnoj pomoći. Najglasniji u raspravi sa predstavnicom Komesarijata za izbeglice je Vladan Kostić, iz Dobrušine kod Istoka:

„Nisu me priznali zbog jednog čoveka koji neće, zainatio se, šta li mu je...“

RSE: Nisu vam priznali izbeglički satus?

„Da. Trinaest godina sam ovde, a nisam izbeglica!“

Kostiću se, naime, ne priznaje status izbeglice, već raseljenog lica, što ograničava njegova prava. Sve iz razloga koje je, u istoj raspravi, iznela jedna od saradnica Komesarijata za izbeglice. Ona upozarava da je Kostić u međuvremenu neuspešno tražio azil u Evropskoj uniji, posle čega je vraćen natrag u Srbiju:

Kostić: Znači, ja sam tražio da smestim moju porodicu...

RSE: Jeste li tražili azil?

Kostić: Nisam tražio azil. Tražio sam posao!

RSE: Vi ste, znači, lažni azilant?

Kostić: Da. Ali, sad sam tu bio sa čovekom koji bio u Norveškoj dve godine. I on je na spisku a ja nisam....

Reč je o spisku za hranu iz humanintarne pomoći. Raznim putevima se, očigledno, traži izlaz iz ponoživajuće pozicije u kojoj se ovi ljudi predugo nalaze. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ima jasna očekivanja:

„Očekujemo pomoć od Sjedinjenih Američkih Država, što se tiče imovine naših ljudi na Kosovu i Metohiji, i mogućnosti da njome raspolažu. Zato što bi ovim ljudima puno značila mogućnost da tom imovinom raspolažu, prodaju, pa da ta sredstva ulože u rešavanje svojih problema ovde“.

Pregovarački proces koji između Prištine i Beograda traje, trebalo bi da dovede i do rešenja za ovo pitanje, navodi američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi:

„Nije sasvim jasno šta se dešava sa imovinom, ali radi se na katastarskim knjigama, na pitanju ko šta poseduje jer knjige nisu tamo. To se, kako čujemo, rešava".

No, i u slučaju kada se pitanje imovine razreši, kao što je to uspela porodica Verice Gadić iz Prizrena, krov nad glavom se lako ne dobija. „Ja sam u ovom centru četrnaest godina. Dođi da vidiš gde živim....“, poziva nas.

U baraci u kojoj živi dočekuje nas njena snaha Maja Radulović: „Kako može da izgleda život na fekalnom otvoru. Vidite sami, samo otvorite prozor.... Smrdi... Pa ovde cela Kaluđerica ...“

Sedam godina je prošlo otkako je porodica ove osamdesetogodišnje starice prodala imovinu na Kosovu, od tog novca izgradila kuću u Kaluđerici, ali ... sredstava su bila nedovoljna za završetak radova.

„Uradili smo nešto od svojih para. Dignuta je ploča, urađen je prvi sprat. Mi smo konkurisali više puta. Sedam godina se čeka da nam se da građevinski materijal za krovnu konstrukciju. Da se kuća završi i da se iselimo iz kampa“, priča nam Radulovićeva.

To je san, koji se teško ostvaruje. Komesar za izbeglice Srbije Vladimir Cucić poziva da se za stolom sa vlastima u Prištini, konačno, reše pitanja koja će omogućiti ovim ljudima koliko toliko normalan život. „Dosta su ih raseljavali. Mi useljavamo“, navodi on.

Cucić još napominje da je američki Biro za populaciju u poslednjih 10 godina obezbedio oko 930 miliona dolara za region, ali i da je od novca "daleko važniji uticaj koji SAD mogu da izvrše na neke partnere u regionu koji možda nisu baš najvoljniji".