Crna Gora posle protesta više nije ista

Dnevnik za RSE pisala arhitekta Biljana Gligorić, programska direktorica u Expeditio, Centru za održivi prostorni razvoj iz Kotora.

Subota, 17.mart
Dan pre protesta. Već su mi misli u Podgorici. Jedva da mogu da se fokusiram da nešto uradim za posao. Vozim se kolima po zalivu, prelep dan, odlazim do Kuće Slobodne Misli u Kavču, pravi uvod za sutrašnji protest. Uveče pokušavam da podstaknem ljude preko društvenih mreža da shvate koliko je važno da nas sutra bude što više. Da je svako važan. Pokušavam da ih malo uznemirim pozivima da se priključe, da bi se pokrenuli i prodisali. Razmišljam da možda mnoge i preterano uzmeniravam time, ali šta je to u odnosu na osećaj koji propuštaju. Pre 15 godina nakon studentskog protesta nastao je Expeditio. Naši životi su od tada potpuno promenjeni. Ljudi misle da znaju šta ih očekuje sutra, da je to samo neki uzaludan skup, da ništa ne može da se promeni. Ali, ne znaju kako je neopisiv osećaj biti sa hiljadama koji se osećaju oslobođeno. To je energija koja menja živote.

Nedelja, 18.mart
Vrijeme je. Došao je i taj dan. Da svi izađemo i pokažemo da smo nezadovoljni, da tražimo promene. Atmosfera na Trgu Slobode odlična. Da se Trg tako ne zove, danas bi dobio taj naziv. Ljudi različiti a složni u zahtevima a i muči. Radnici, studenti, penzioneri, nezaposleni, prevareni, umorni,...ali i dalje sa nadom i puni želje da dodje do promene. Nema politike, nema podela, svi smo zajedno. Ima nas više nego dovoljno. Biće nas još više. Govornici dobri, kratki, jasni, precizni. Sve prolazi u miru, bez ikakvih incidenata. Ljudi dostojanstveni i u svojoj muci. Strah polako nestaje. Više nemamo šta da izgubimo, više nemaju šta da nam otmu.

Ponedeljak, 19. mart
Proveravam kako su mediji preneli vesti o protestu. ‚Pobjeda‘ daje autogol svojim sramnim naslovima, što znači da je neko uznemiren i pokušava da zataška istinu. To je dobar znak za nas. Nije im svejedno. Vidim da ni u Srbiji na većini informativnih sajtova nije preneto kako bi možda neku drugu vest iz Crne Gore preneli. Isto razumljivo, idu izbori i ne valja davati ideje svojim podjednako poniženim i pokradenim građanima. Ali, više se ništa ne može zaustaviti. Ne može se do u beskonačno odlagati trenutak podvlačnja crte i svođenja računa.

Utorak, 20.mart
Polako se vraćam u uobičajeni radni ritam. Ali i dalje mi misli okupira protest. Kao da se neki virus uvukao. Dobro je što je posle nedelje nas mnogo više zaraženo tim virusom promena. Nažalost, i onim drugi, pola kancelarije mi je u krevetu pod temperaturom. Uveče druženje sa prijateljicama iz Anime u Kavču. Diskusija na temu Melanholije. Posle ovakih večeri uvek se pokajem što ih češće ne viđam.

Sreda, 21. mart
Planiram privremeno preseljenje u Podgoricu. Primećujem da je u je puno oglasa za stanove. To je posledica nekontrolisane gradnje, bezidejnost i nezaiteresovanost države da veliku količinu novca koji je bio unet prodajama placeva na primorju kanališe u i malu privredu a ne samo u mrtvi kapital, nekretnine. Koji sada počinje sve manje i manje da vredi zbog preteranog broja.

Četvrtak, 22.mart
Prisustvujem skupu koji se bavi temom upravljanja u obalnom području. Sa jedne strane imamo ljude koji se bore da se prostor čuva i unapređuje i na drugoj strani taj neki paralelni sistem planiranja u senci, koji, dok mi pričamo o očuvanju, već je ekspresno doneo planove koji mu trebaju ili već kopa temelje i trajno devestira prostor. Tužno je da smo kao društvo ali i kao struka tako nemoćni. Razmišljam kako je kranje vreme da neko ide u zatvor zato što nam krade resurse. U čemu je razlika između te i krađe u prodavnici.

Uveče radim na energetskom pregledu za jednu crnogorsku školu. Lepa vest je da će 30-ak škola u Crnoj Gori biti renovirano da se smanji njihova potrošnja i time poboljšaju uslovi za rad. Ali je strašno u kakvom su stanju te škole. Višedecenijska nebriga ih je dovela do stanja u kojem je nehumano držati decu. Kada nam škole i bolnice budu za ponos a ne vozni park Vlade ili zgrade monopolisitičkih firmi, znaćemo da smo krenuli napred.

Petak, 23.mart
Popodne provodim sa prijateljima iz Juventasa, organizacijom koja radi sa mladima. Jedna od organizacija veterana u NVO sektoru Crne Gore. Vodim radionicu o životnoj sredini i održivom razvoju za srednjoškolce. Inspirativna tema, inspirativni učesnici. Osećam da u radu sa mladim ljudima ime nešto što me podstiče. Možda ta želja da im prenesem kako je važno da se ne ugase, da ne posustaju u životu, da se bore za više ciljeve, šta god radili. Da ne dozvole da ih lažni komfor uljuljka u životaranje. Sjajno je što ovi mladi ljudi imaju prilike da rade sa nevladinim organizacijama jer se uče i da budu neposlušni. Šte je neprocenjiva osobina.

Danas završavam vođenje dnevnika. Ovo je mojih prvih nedelju dana u životu koji su zabeležni u jednom dnevniku. Drago mi je da je to baš ovo nedelja, započeta Protestom. U poslednjih 15 godina, ne bih drugu nedelju poželela za vođenje dnevnika. Meni se čini da Crna Gora više nije ista. Bilo je i vreme da se to desi.