Na marginama zasedanja Poslovnog saveta Srbije i Rusije premijer Srbije Aleksandar Vučić novinarima je rekao da „neko ulaže mnogo napora“ u destabilizaciju odnosa na Zapadnom Balkanu i da zna, ali ne želi da kaže ko to čini. Upitan koje su to snage koje žele destabilizaciju regiona, odgovorio je da „misli da je to dovoljno očigledno“, da je „dovoljno pogledati situaciju u ... okruženju i da vam to bude potpuno jasno“.
„Što bih ja o tome govorio javno, ne pada mi na pamet, dovoljno je da ja znam i da Vlada zna i da preduzima korake“, dodao je Vučić.
Prema njegovim rečima, te snage destabilizaciju pokušavaju da šire na Banjaluku, Sarajevo i Beograd, ali da će Srbija “učiniti sve da očuva mir i stabilnost u regionu“ i da joj je to prioritetni cilj.
Predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko ocenjuje da je Vučićeva izjava dvosmislena i da bi on morao da se izjasni o tome na koje snage je mislio, ali da njegova izjava izaziva pažnju s obzirom na to da i u samoj srpskoj vlasti postoji uticaj Rusije i razmimoilaženja o tome treba li se približavati Evropskoj uniji ili ne.
„Ta izjava premijera Vučića je vrlo indikativna s obzirom da je Vlada pod velikim pritiskom pre svega Rusije i da u samoj Vladi postoje razlike i razmimoilaženja oko toga da li je evropski put pravi put za Srbiju. Rusija je ušla na Balkan pre par godina kao reakcija na njene odnose sa Zapadom, pre svega Evropskom unijom, SAD i NATO, gde je naišla na vrlo povoljnu situaciju nekonsolidovanih, korumpiranih, elita i društva koje je ekonomski stagnantno; bilo joj je dakle, vrlo lako mešetariti i dezavuisati region, koji se u poslednjih petnaest godina, ipak, okrenuo evroatlantskim integracijama. Srbija je sada formalno okrenuta u tom pravcu, međutim, stalno nailazimo na opstrukcije koje dolaze iz samog centra vladajuće stranke – tu pre svega mislim na predsednika države i još neke centre. Osporava se, dakle, ta orijentacija i tu je ta stalna igra između jednog dela Vlade i predsednika Srbije i drugih važnih centara u Srbiji, kao što su Crkva, Akademija i još neke druge institucije ili krugovi koji osporavaju tu orijentaciju. Verovatno i sam Vučić koji je u velikoj meri, bar formalno i verbalno, okrenut u tom pravcu, pre svega saradnji sa Nemačkom, nailazi u svom krugu na određene probleme“, kaže Biserko i dodaje da se ruski uticaji i pristisci ne osećaju samo u Srbiji.
„Rusija nije samo u Srbiji nego je i u Bosni i Hercegovini i, nažalost, i u Crnoj Gori. Ove demonstracije u velikoj meri mogu se tumačiti njenom podrškom nekim crnogorskim opozicionim partijama i krugovima. Dakle, njima je u ovom momentu, a to i javno kažu, izuzetno važno da Bosna, Crna Gora i Srbija u ovoj fazi ne budu članice NATO – da li je to dugoročno ili ne, videćemo – ali, u svakom slučaju koriste sve prednosti i slabosti regiona da dezavuišu tu orijentaciju“, ocenjuje Sonja Biserko.
Upitana da li Vučić upire prstom u Rusiju ako tokom posete Moskvi kaže da na Zapadnom Balkanu postoje pokušaji destabilizacije odnosa, Biserko kaže:
„Ja ne znam na koga on misli, ali ovo ja ovako tumačim. On vrlo često daje izjave koje su dvosmislene. Morao bi da se izjasni oko toga, ali možda nije u mogućnosti, ali moja procena i ovo koliko pratim region i Rusiju jeste da je u stvari u pitanju Rusija“, kaže Sonja Biserko.
