Nominacija Kristofera Hila (Christopher Hill) za novog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji je znak da američki predsednik Džozef Bajden (Joseph Biden) šalje čoveka od poverenja koji ima iskustvo u regionu Zapadnog Balkana, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa (RSE) Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u Vašingtonu.
Bela kuća je ranije potvrdila da je nekadašnji zamenik Ričarda Holbruka (Richard Holbrooke), glavnog američkog pregovarača tokom mirovnih pregovora u Dejtonu, predložen za novog ambasadora, o čemu će odlučivati Senat.
Vujačić, koji je bio ambasador Srbije u Vašingtonu u periodu od 2002. do 2009. godine, smatra da je američki predsednik odlučio da na diplomatska mesta postavi ljude sa kojima je sarađivao još u vreme dok je bio predsednik Komiteta za spoljne poslove Senata.
Ukoliko mu Senat bude ukazao poverenje, Hil će u Beogradu zameniti aktuelnog američkog ambasadora Entonija Godfrija (Anthony Godfrey), koji je na toj funkciji od oktobra 2019. godine.
Pojedini mediji objavili su da bi na njegovo mesto mogao da dođe neko blizak Gabrijelu Eskobaru (Gabriel Escobar), koji je u septembru imenovan za zamenika pomoćnika sekretara u Birou za evropska i evroazijska pitanja Stejt departmenta.
Osvrnuvši se na činjenicu da je Kristofer Hil nominovan pre nego što je istekao mandat Godfriju, Vujačić ocenjuje da je to urađeno zbog procedura u američkom Senatu, s obzirom na to da, kako kaže, republikanci u tom telu sabotiraju postavljanje ljudi koji su izbor demokrata.
„Mislim da je ovo učinjeno da bi eventualno došlo na red u neko dogledno vreme u dogovoru sa republikancima da se te nominacije odobre. Senat odobrava postavljanje ambasadora nakon javnog saslušanja. Dokaz za tu tezu je da je Keren Donfrid (Karen Donfried, pomoćnica državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja) čekala dugo, iako je šest meseci prošlo od njene nominacije, da dođe na visoku funkciju u Stejt departmentu“, kaže Vujačić.
Hil i Balkan
Kandidat za američkog ambasadora smatra se dobrim poznavaocem regionalnih pitanja na Zapadnom Balkanu, budući da je bio zamenik Ričarda Holbruka, glavnog američkog pregovarača tokom mirovnih pregovora u Dejtonu, čime je okončan rat u Bosni i Hercegovini (BiH).
U decembru 2020. na konferenciji "Nasleđe mira – 25 godina Dejtonsko-pariškog mirovnog sporazuma“ istakao je da je Dejton, kojem je cilj bio zaustavljanje rata rezultirao i nekim političkim rešenjima koja ne funkcionišu, a – da ga se sada pita – insistirao bi na „racionalnim vlastima“ sa punim poštovanjem najviših standarda ljudskih prava.
Osim toga, Hil je bio i ambasador SAD u Severnoj Makedoniji i Albaniji.
U Skoplju je kao diplomata radio od 1996. do 1999. godine. SAD su pre toga, od decembra 1993. godine, imale Kancelariju za veze u Makedoniji, a diplomatski odnosi su zvanično uspostavljeni 13. septembra 1995. godine.
Ukazom predsednika Makedonije Branka Crvenkovskog, Hilu je dodeljen orden “8. Septembar” zbog “izuzetnog doprinosa i učvrscivanja prijateljskih odnosa i saradnje između Republike Makedonije i SAD”.
O iskustvima u Skoplju
O svojim diplomatskim iskustvima Hil piše u knjizi memoara pod naslovom “Outpost – a diplomat at work” (Osmatračnica – diplomata na zadatku), koja je objavljena 2015. godine.
On se u njima priseća vremena kada je došao u tadašnju Makedoniju, kada se koristila, kako kaže, apsurdna skraćenica “FYROM” (Former Yugoslav Republic Of Macedonia), koja je bila uvredljiva za građane Makedonije.
“Ja nisam mogao da idem naokolo i nazivam zemlju FYROM. Niko u Makedoniji nije imao nameru da promeni ime svoje zemlje zbog zahteva Grčke. Zato sam ja počeo umesto FYROM da kazem ‘vaša zemlja’ ili 'vaša divna zemlja'. To se u početku dopalo ljudima, ali zatim su počeli da me pitaju: ‘Dobro, gospodine ambasadore, drago nam je što mislite da je naša zemlja divna, ali da li biste želeli da nam kažete kako je ime te divne zemlje? Nekoliko meseci zatim, počeo sa da zemlju nazivam Makedonija”, seća se Hil.
O pregovorima u Rambujeu
U maju 1998. godine, američka državna sekretarka Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) imenovala ga je za stalnog izaslanika na Kosovu, gde je imao mnogo susreta sa tadašnjim liderima kosovskih Albanaca.
“Albanci su imali jedan cilj – da nateraju NATO, odnosno SAD, da vojno intervenišu na Kosovu. Ovaj konflikt sa niskim intenzitetom je postao konflikt sa niskim nivom inteligencije. Srbi bi brutalno i prekomerno uzvratili svom snagom na sitne provokacije, što bi kasnije bilo temeljno dokumentovano i korišćeno da bi se dobile simpatije o kosovskim žrtvama pred svetom. Intenziviranjem napada, rastao je i pritisak da uradim nešto”, istakao je Hil u svojoj knjizi.
Kao specijalni izaslanik za Kosovo Sjedinjenih Država, učestvovao je na pregovorima u Rambujeu 1998. godine, nakon čijeg neuspeha je NATO pokrenuo tromesečnu vojnu intervenciju na prostoru Savezne Republike Jugoslavije, zbog zločina državne vojske i policije nad kosovskim Albancima.
U govoru pred članovima Američkog udruženja spoljnih službi (AFSA) 2015. godine o svojim diplomatskim iskustvima na Balkanu, Hil se osvrnuo i na ulogu SAD u tom periodu:
“Evropljani nisu bili za još jedan rat u Evropi. U Evropi niko nije prihvatao predlog onih koji bi reklo: ‘Hej, vreme je da se bace bombe na Srbiju, to bi bio način da se brzo reši problem’. Mnogo toga što smo radili povodom situacije u Bosni i na Kosovu u principu je značilo da moramo da razgovaramo sa Evropljanima i da im ‘prodamo’ plan o autonomiji između Srba i kosovskih Albanaca. Kada to nije urodilo plodom, niko nije mogao da kaže: ‘Hej nismo probali diplomatiju.’ Da, jesmo”, rekao je Hil.
Hil u knjizi navodi da su SAD uložile “vanredne napore” da ubede kosovske predstavnike da u Rambujeu prihvate predloženi dogovor, “jer bi u protivnom vazdušni napadi na Srbiju bili nemogući”.
“Veton Suroi (tada predstavnik delegacije kosovskih Albanaca) je jedini od kosovskih političara koji se odvažio da prihvati dogovor u ime cele kosovske delegacije, otvarajući put vazdušnim napadima, pošto je srpska strana već bila odbacila predlog. U međuvremenu, stanje na terenu je eskaliralo, sa sve češćim obračunima i vestima o masakrima nad civilima, te su nakon poslednjeg pokušaja za dogovor sa (tadašnjim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, Slobodanom) Miloševićem, počeli vazdušni napadi SAD i drugih zemalja NATO na Srbiju”, navodi Hil.
Bez promena odnosa SAD prema dijalogu u Briselu
Nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Vladislav Jovanović izjavio je 14. oktobra za TV Prvu da Hil ima diplomatske sposobnosti, ali i "čvrstu ruku".
"Čim je sinonim za politiku štapa i šargarepe to znači da je ne samo tvrd, već po potrebi i pretvrd, jer pregovore vodi stalno pod pretnjom upotrbe jačih sredstava. Sankcija novčanih, izolacije ili neke druge vrste pretnje ili kažnjavanja", rekao je Jovanović.
Na pitanje šta bi od Hilovog imenovanja za ambasadora javnost u Srbiji mogla sa očekuje, Ivan Vujačić napominje da spoljna politika nije lična stvar Sjedinjenih Američkih Država.
On dodaje da na tom planu postoji saradnja različitih agencija i struktura Stejt departmenta, zajedno sa Pentagonom i američkim Ministarstvom finansija.
“Postavljanje Kristofera Hila je pre svega znak da se šalje čovek od poverenja, koji ima iskustvo u ovom regionu, i to je jedina bitna razlika između njega i drugih američkih ambasadora koji su dolazili, a da nisu prethodno imali preteranog iskustva sa ovom regijom”, ocenjuje Ivan Vujačić.
Dijalog Srbije i Kosova 2011-2020.
Ivan Vujačić smatra i da Hil neće uneti novu dinamiku u pregovore Srbije i Kosova, s obzirom na to da je Vašington do sada nastojao da bude podrška Evropskoj uniji u nastojanju da dovede do kraja dijalog.
“Mislim da će oni biti više podrška Evropi, nego što će voditi neku svoju specifičnu politiku, odnosno ako je budu vodili, to će biti apsolutno u skladu sa stavovima vodećih zemalja EU”, smatra Vujačić.
Prema njegovim rečima, prednost Kristofera Hila je što poznaje istoriju Balkana i ima “dublji iskustveni uvid u to šta se dešavalo u periodu kada se bavio drugim poslovima”.
Od Poljske do Severne Koreje
A, te druge poslove Hil je obavljao kako u istočnoj Evropi, tako i u Aziji. U diplomatskoj karijeri bio je ambasador Sjedinjenih Država u Iraku, Južnoj Koreji i Poljskoj.
Bio je i na funkciji bivšeg pomoćnika američkog državnog sekretara za Istočnu Aziju i glavni pregovarač sa Severnom Korejom od 2005. do 2009 godine.
