Kako onda doći do razumnog rešenja o Kosovu, to je tema emisije, a osim mojih kolega iz Prištine i Podgorice, ponoćni gosti ove noći bićete upravo vi, poštovani slušaoci. Pričaćemo i o tome kako ste vi ocenili ponašanje beogradskih vodećih političara dok su u proteklih mesec dana dogovarali strategiju o pregovorima, ko vam je delovao najubedljivije, ko vas je najviše nervirao, da li je bilo politikanstva, da li su svi bili isti.
Prvo ćemo da uključimo dvoje mojih kolega iz Prištine i Podgorice i da vidimo šta se tamo dešava. Da li su stvari u Prištini i Podgorici ovako uzburkane kao u Beogradu koji je tek kasno sinoć sastavio i formirao konačno svoj pregovarački tim. Na telefonskoj liniji imamo kolegu Gzima Badžakua, iz Dopisništva u Prištini. Dakle, kako se trenutno u Prištini gleda na početak pregovaračkog procesa posle posete Martija Ahsitarija, i posle formiranja ovog tima u Beogradu.
Gëzim BAXHAKU: Naši slušaoci su imali prilike da kroz redovne izveštaje iz Prištine budu informisani o svim pitanjima koja se tiču početka pregovora o političkom statusu Kosova koji su na Kosovu ocenjeni kao istorijski jer Kosovo prvi put da kroz direktne, neposredne pregovore uz posredovanje međunarodne zajednice direktno utiče na ono što će biti politička budućnost. Kao što je poznato Skupština Kosova je usvojila Rezoluciju o ponovnom potvrđivanju političke volje građana Kosova za nezavisnost i suverenu državu Kosvo koja predstavlja političku pravnu platformu za pregovore o statusu. Mnogo pre toga formiran je pregovarački tim u kojem su predstavnici institucija i dve najveće opozicione političke partije. Kosovska delegacija je preključe tokom susreta sa specijalnim izaslanikom generalnog sekratara UN za pitanje političkog statusa Kosova Martijem Ahtisarijem njemu predala platformu kosovske strane za rešavanje pitanja Kosova. Sadržaj platforme za sada nije predočen javnosti. Stav kosovske delegacije je poznat i tu nije bilo pomeranja niti promena. Oni se zalažu za nezavisnu i suverenu državu Kosovo. Skoro svi kosovski lideri ističu kako se o nezavisnosti Kosovo ne može pregovarati, ali da se može pregovarati o svim drugim pitanjima i posebno položaju manjinskih zajednica, procesu decentaralizacije, stvaranju bezbednosnih i drugih uslova za slobodu kretanja i ostvarivanju svih ljudskih prava pripadnika manjina i o pitanjima kao što su zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa Srba i drugih manjina na Kosovu. Oni su takođe protiv ustavne nezavisnosti koja, prema njima nije prihvatljiva za građane Kosova, jer je to slično onome što nudi u sintagmi, više od autnonomije i manje od nezavisnostin koju propagira zvanični Beograd. S druge strane, svi oni se zalažu da je na Kosovu još dosta vremena potrebno prisustvo međunarodnih mirovnih snaga i međunarodne zajednice. Ali kada je u pitanju civilna misija oni se zalažu da ona ima pre svega savetodavan karakter. Naravno, danas imamo i prve rekacije na predlog iz Beograda. Premijer Kosumi je danas reagovao na predlog o etničkoj podeli Kosova koji je izneo predsednik Srbije Boris Tadić i koja je, kako su danas javili mediji, postala deo platfome zvaničnog Beograda u pregovorima o statusu. Kosumi je ocenio da je svako pozivanje na podelu po etničkim osnovama poziv za ekstemističko rešavanje problema što je neprihvatljivo za kosovsku stranu niti za međunarodnu zajednicu. On je rekao da je srpska strana imala prilike da se jednom za svagda distancija od politike koja je stvarana decenijama od strane zvaničnog Beograda i koja je dovela do nekoliko ratova, krvoprolića i genocida na prostorima bivše Jugoslavije. Istovremeno, specijalni izaslanik Ujedinjenih naroda za pregovore o statusu Marti Ahtisari juče je na konferenciji za novinare, posle sastanaka koje je imao na Kosovu, na jedno novinarsko pitanje izjavio kako ne može biti podele Kosova i dodao da je to stvar Saveta bezbednosti UN, Kontakt grupe i Evropske unije koji je zacrtan i u početnim pozicijama u pregovorima o rešavanju statusa Kosova. Naravno, Ahtisari ja kao dobar diplomata odbio da kaže kakva su njegova predviđanja rezultata pregovora o statusu Kosova. On je takođe jasno stavio do znanja da očekuje da će proces utvrđivanja političkog statusa ići uporedo sa ostvarivanjem standarda. I još jednu rečenicu, Jesen Petersen, specijalni izaslanik Generalnog sekretara za Kosovo, je danas tokom posete Dečana jasno stavio do znanja da sadržaj, suština statusa Kosova će zavisiti od odnosa koji će većina imati prema manjinama.
RSE: Predsednik Kosova Ibrahima Rugova izjavio je da su neki ministri inostranih poslova evropskih zemalja koji su u poslednje vreme posetili Prištinu izrazili, po njegovim rečima, razumevanja za nezavisnost Kosova. Da li imaš utisak da tu priču o nezavisnosti Kosova u Prištini, otprilike kao i u Beogradu, političari tretiraju kao proces koji može vrlo brzo da se završi, i da nikom zapravo nije jasno da je to proces kako god da se završio, proces koji će trajati dugo.
Gëzim BAXHAKU: Da, predsednik Rugova je to izjavio, on nije prcizirao na koje je ministre mislio. U Prištini svi najznačajniji politički faktori, predstavnici insitucija, najviše institucija Kosova insistiraju na tome da će se do leta 2006. godine utvrditi politički status Kosova. Oni su iz njima znanih razloga vrlo optimistički da je to nezavisnost Kosova, i očekuju da će, kako su mnogo puta rekli, a ja ću samo citirati premijera Kosumija, od juna 2006. godine Kosovo biti nešto sasvim drugo u odnosu na to što je danas.
RSE: Na liniji imamo Slavicu Brajović, šefa Dopisništva RSE u Podgorici. Slavice, evo čuli smo šta se dešava u Prištini. A šta se dešava u Podgorici?
SLAVICA BRAJOVIĆ: U Podgorici je pitanje Kosova zapravo poslednjih dana aktuelno ali preko prije svega najavljene posjete Janeza Drnovšeka Podgorici koja je poslužila kao povod da se pitanje Kosova nekako stavi na dnevni red u dnevno-političkim borbama vlasti i opozicije. Naime, crnogorske vlasti su pozvale Janeza Drnovšeka posJetu. Koliko sam ja u toku ovaj poziv je još iz maja ove godine prilikom posjete Vujanovića Ljubljani i to je posjeta koja je ranije dogovorena. Međutim, nakon svih dešavanja sa Drnovšekom, njegovih izjava nakon čega je otkazana i posjeta Beogradu, njegova posjeta Podgorici je od strane ovdašnje opozicije doživljena kao čisa provokacija i došlo je do političkih prepucavanja sa vlastima. Kao što znate vlasti se u Podgorici su se po pitanju Kosova držale i još se uvjek drže potpuno neutralno, možda je to najtačniji termin da ga upotrjebimo. Oni iz dana u dan ponavljaju raniji stav da je za Podgoricu prihvatljivo svako rešenje do koga dođu u Prištini i Beogradu, uz posredovanje međunarodne zajednice, uz insistiranje da to naravno mora biti dogovor a ne neko nametnuto rešenje. S druge strane, opozcija je bila nezadovoljna i ranije ovakvim neutralnim stavom vlasti, međutim, tu nije bilo materijala za neke teže optužbe. Ova posjeta je sada dala municiju opoziciji da se obruši na vlast. Naime, oni tvrde da je posjeta Drnovšeka Podgorici zabijanje Srbiji u leđa uoči početka pregovora, da je to otvoreno lobiranje, Podgorica je za nezavisnost Kosova davanjem podrške Drnovšeku itd. Dakle, sve se to po malo iskoplikovalo.
RSE: Koliko je to ozbiljno s obzirom da je Srpska narodna stranka najavila u ponedeljak proteste ispred zgrade Skupštine, a da se o tom pitanju oglasio čak i predsednik Crne Gore Filip Vujanović?
SLAVICA BRAJOVIĆ: Oni su najavili te proteste i pozvali ostale opozicione stranke, mada moram reći da nije bilo neke previše otvorene podrške ostatka opozicije tom protestu. Međutim, Centar bezbjednosti Podgorice vrlo ekspresno je donelo rešenje da skup ne može biti održan na platou ispred Skupštine gdje su oni nameravali da ga održe. Nakon toga su oni još brže organizovali novu pres konferenciju i rekli da će se njihov poslanički klub ipak okupiti na platou ispred Skupštine i da njima niko ne može da zabrani da oni tamo stoje i da se ne može zabraniti garađanima da tuda prolaze. Tokom dana se oglasio i Filip Vujanović rekavši da protest na tom mjestu nije bezbjedonosno rizičan i da neće ugroziti na bilo koji način bezbjednost u Crnoj Gori i podići tenzije, tako da su se u danu za nama svi oglasili po tom pitanju. Međutim, danas je i Đukanović imao jednu vrlo jaku izjavu vezanu za Kosovu uoči sjutrašnje posete Ahtisarija Podgorici. Đuknović je rekao par stvari. Ponavljajući da referendum neće biti odložen itd, rekao je da će Ahtisariju prije svega reći stav Podgorice, a to je da ne postoji veza između ova dva pitanja, dakle, između pitanja rešavanja problema Kosova i državnog pitanja Crne Gore, da se ta dva procesa mogu odvijati paralelno i da bi oba mogla sredinom 2006. imati neko rešenje. Dakle, to je ono sa čime će zvanična Podgorica sjutra startovati u razgovorima sa Ahtisarijem.
RSE: Dakle, 2006. se pominje u oba slučaja.
SLAVICA BRAJOVIĆ: Jeste, kao što znate pitanje Kosova je, koliko to zvaničnici nekad htjeli eksplicitno da kažu ili ne, ipak na neki način kamen o vratu u procesu rešavanja crnogorskog pitanja jer su sve dosadašnje preporuke evropskih zvaničnika i ostalih bile da Podgorica priču o referendumu ili odloži za neko drugo vrijeme i da mora uzeti u obzir regionalnu stabilnost. Prosto, uvjek tu negdje bio u drugoj rečenici stav da su istovaremeno pregovori o Kosovu i da Podgorica mora računati sa tim da ne ugrozi regionalnu stabilnost. Pošto je referendum toliko već ranije najavljen, sumnjam da će doći do odlaganja referenduma. Svi zvaničnici tvrde da će njega biti u aprilu naredne godine i da zapravo postoji jedino spremnost da se odloži njegova inplementacija za par meseci, recimo do jula.
RSE: Sada ste vi na redu poštovani slušaoci. Čuli ste koje su teme otvorene za vas. Konačno imate prilike da kažete sve što mislite i da svo ovo vreme bude posvećeno vašem mišljenju.
MIRKO VOJVODIĆ iz Čikaga: Ja sam u nekoliko navrata pisao o tome i rekao sam, skrenuo sam pažnju da je možda jedina moguća opcija neka vrsta dogovora, odnosno ponuda koju je upravo Tadić kroz ovu rezoluciju izneo, znači pokušaj da se dobije bilo šta, za razliku od ovog stanja sada kada se nema ništa na Kosovu. Ja sam vam u ranijim javljanjima rekao da sam na Kosovu živeo i da za nas dole zaista nikada nije bilo nekog pravog života, realnog života. Mislim da je zaista mali broj Srba koji bi u nekoj najpovoljnijoj kombinaciji hteli da se vrate dole. Drugo, ja ne znam kako bi Srbija mogla da ide napred ako bi Kosovo ostalo u njenom sastavu. Prvo krucijelno i najveće pitanje je šta bi biloi sa Srbijom u narednih deset, petnaest, dvadeset godina, kada bi neko u Vašingtonu i Briselu i seo i rekao - dobro, evo nismo uspeli da se dogovorimo, ne možemo da nađemo kompromis, Kosovo ostaje u Srbiji. Mi povlačimo svoju vojsku a vi vidite šta ćete sa njima. Njih je dva miliona, od toga milion i po nezaposlenih i problematičnih, da tako kažem. Suština je u tome da ovo što je Boris Tadić izneo i predložio i sa čime će da se ide u te pregovore, mislim da nije slučajnost, da je to došlo posle dugih i verovatno ozbiljnih pregovora i razgovora sa predsednikom Putinom. Moja pretpostavka je da je to i savet Rusije da se ide na neku vrstu kompromisa i da Srbi zadrže neke od onih teritorija gde se sada nalaze u najvećem broju, znači u tom delu Mitrovice, a da se manastiri, srpske svetinje, stave pod neku vrstu međunarodne zaštite. Mislim da je to jedini način da se dođe do nekog dogovora. Etničko pravo, kroz našu istoriju, možemo da se podsetimo malo i na status Vojvodine. Ko je pre samo sto godina mogao da pomisli da će Vojvodina biti sastavni deo Srbije, pa eto, jeste. Znači, zemlja je onoga koji na njoj živi. Albanci dole jestu stari narod. Pretpostavljam da i Srbi kada su došli u devetom ili desetom veku nisu zatekli pustu zemlju, tamo je bio neki narod. Verovatno da i oni imaju neko etničko pravo, pogotovo sada kada su ogromna većina. Ja mislim da je ovo što je predložio predsednik Tadić realno i da treba su snagu i svu pažnuu skoncentrisati u tom smeru, i da treba težiti da se zadrži makar deo Kosova i da se zaštite preostale svetinje na Kosovu jer ne verujem da ima previše Srba koji su zainteresovani da žive dole.
RSE: Vi još uvek razumevate da postoji razlika između toga što je predložio gospodin Tadić i toga što je Rezolucije Vlade koju je usvojila Skupština?
MIRKO VOJVODIĆ: Ja mislim da tu ima veći broj dodirnih tačaka s tim što tu imamo izražen problem da ekstremisti, a uvek ima ekstremista, u ovom slučaju radikali, sada igraju ulogu sudije i to će verovatno da bude najveći problem u svim budućim pregovorima. Zaista sam jedva čekao da ti pregovori napokon krenu, iz više razloga. I zbog tog međunarodnog statusa Srbije i zbog mogućeg bržeg puta ka Evropi i svetskim integracijama.
RSE: Mislite u svakom slučaju da ima razlike između Tadićevog plana i Rezolucije Vlade?
MARKO VOJVODIĆ: Rezolucija je napravljena malo i pod pritiskom radikala i socijalista, odnosno Dačića i njegove ekipe, tako da mislim ima razlika. Nisam bio u situaciji da pročitam Rezoluciju i Tadićev predlog u celosti, ali kroz ono što sam kroz medije saznao mislim da ima razlika ali da te razlike mogu lako da se prevaziđu i da će tokom pregovora doći do nekih promena, izmena, i da ona strana koja sada igra ulogu arbitra neće imati toliki značaj u svim tim pregovorima jer oni su napokon doveli i do tog stanja dole i do gubljenja tih teritorija.
RSE: Imamo slušaoca na vezi. Kako vi, Blagoje, vidite ovu situaciju. Šta je vama jasno, a šta nije, i šta vas nervira najviše?
BLAGOJE: Najviše me nervira nesloga, odnosno borba između Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke ko će više da ugrabi poena. O radikalima ne želim ništa da govorim jer ovih pet godina otkad su ovi došli na vlast nisu uspeli da raščiste. Svakome ko ima mozga jasno je da je njih stvorila državna bezbednost. Samo da podsetim ove ljude koji slušaju, da je Milošević uveo Šešelja na onim dopunskim izborima i od tada je počela nesreća u našoj skupštini. Mi bi ipak nekako izašli na kraj sa njima, međutim sa radikalima i sa tom njihovom pričom i ideologijom mislim da ćemo propasti, ako se ne zaustave. A ne vidim načina da se zaustave zbog ove svađe koja je trenutno između dve demokratske stranke koje su, obe, potekle iz istoga, a obe su potekle od bivših komunista koji su se setili da budu demokrate. Mislim da i o toj stvari treba da povedemo računa. Mi smo još uvek jedina bivša komunistička zemlja koja se nije suočila sa nesrećom koju nam je doneo komunizam, niko i ne pokušava. A što se Kosova tiče, niko nije objasnio niti se poziva na to kako je došlo do situacije u kojoj se mi sada nalazimo. Mi moramo sada pokušati da izvučemo neki minimum a minimum je da ne dozvolimo da se naša granica sa Albanijom i sa Makedonijom ponište. Nadam se da niko od ovih koji su u toj grupi za pregovaranje, neće upasti u zamku da ih namame, svi ćemo ući u Evropu pa nije važno sa kojim granicama. Ja nikad nisam bio na Kosovu, ali je moj otac učestvova u oslobađanju Kosova i verujte mi, kad god slušam neke emisije u vezi Kosova meni spontano pođu suze na oči. To verovatno jednom broju ljudi ne znači ništa, jer kad slušam kako pričaju - pa nema veze, to je izgubljeno, šta nas veže za to Kosovo, itd. - da su tako mislili naši preci nas ne bi ni bilo. Smatram da bi pod hitno moralo nešto da se učini u vezi propagande koju vode nevladine organzacije i neki mediji gde ubeđuju narod da treba da dignemo ruke od toga, da je to mnogo skupo, itd.
RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobra vam noć.
SAMIR IZ DANSKE: Mislim da u pregovaračkom timu nije trebalo biti Koštunica, da će veliku štetu nanjeti samim njegovim stavom koji će biti. U redu je da bude Drašković i Tadić, po meni bi trebalo tu biti i Svilanović, čovek koji je sigurno od struke. U vezi predloga za entitete mislim da to nije dobro jer bi došlo do daljnih podjela između Srba i Albanaca. Nažalost, Kosovo je podjeljeno k’o možda u Bosni i Hercegovini, te podjele su ogromne, možda još veće na Kosovu nego u BiH. Ne bih predložio nezavisnost, mislim da nezavisnost neće ni biti, i da će se naći neko rešenje kojim neće biti zadovoljni ni jedni, ni drugi. Kao i uvjek, tako svijet nađe neko rešenje. Albanci će sigurno igrati na kartu nezavisnost, ali ne vjerujem da će dobiti sad nezavisnost. Možda u neko dogledno vreme za 15-20 godina. Na primer, koliko je Hongkong bio pod Velikom Britanijom, mislim da bi i Kosovo moglo pod tim statusom biti dugo vremena. I NATO će sigurno ostati dugo vremena. Možda u nekoj doglednoj budućnost, ali ne vjerujem sad da će Kosovo biti nezavisno. Ali što je najgore nezavisnost je međunarodna riječ na papiru kad čovek gleda, ali nema povratka ljudi, manjine koje su živele na Kosovu, dosta je ljudi napustilo svoje kuće.
RSE: Samire, da li ste vi optimista u pogledu budućnosti u smislu mira i bezbednosti svih ljudi koji žive na Kosovu bez obzira kako se budu razvijali pregovori?
SAMIR: Ja sam optimista jednostavno zato što Evorpa i svijet ima kontrolu na Kosovu. Ja mislim da će se oni dugo vremena zadržati dolje i za mene je jedino rešenje da bude međunarodni protektorat. Za te ljude koji žive na Kosovu, a ne za političare iz Srbije ili s druge strane, i Albanije, mislim da je za taj narod jedino rešenje. Međunarodni protektorat, da svak živi na svome i da bude miran i da bude pravno, zakonski, da nema tih ubistava.
RSE: Samire, da li ste imali utisak, prateći sve to što se događa oko pregovora u Beogradu i u Prištini, da je pregovačima više stalo do teritorija nego do ljudi i da svi zapravo govore o teritorijama?
SAMIR: Ja mislim da je svima do teritorija. Čuo sam večeras izjavu Draškovića o teritorijama, a niko ne spominje ljude što je najžalostnije. U svemu tome ljudi ispaštaju. Znam ja po sebi, i drugim ljudima koji su žrtve takvih trgovina. To samo obični ljudi mogu osetiti i ti Srbi sigurno osećaju sada, Albanci ili narodne manjine na Kosovu, oni će najviše ispaštati u svemu ovome, na kraju.
RSE: Imamo sledećeg gosta. Da čujemo vaš stav.
ALEKSANDAR: Kako se približavaju pregovori o Kosovu, čini mi se pojačava ponovo taj kosovski mit, podgreva se u našim medijima. Skoro svi vodeći političari se bave tim pitanjem na takav način, osim Građanskog saveza ili Liberalno-demokratske partije koji su dali neki svoj predlog s kojim ja mogu, ali i ne moram da se složim. Ne slažem se u jednom delu jer ne verujem da je moguć u dogledno vreme zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Znači ja sam pre za onu ideju, iako ništa pozitivno ne mislim o Dobrici Ćosiću, o podeli Kosova i definitivnom razgraničenju Srba i Albanaca na Kosovu. Znači tamo gde Srbi u većem broju žive, treba da se potrudimo da dobijemo taj deo, tamo gde nas nema to treba da prepustimo Albancima. I naravno neka vrsta eksteritorijalnosti za poznatije pravoslavne crkve i manastire na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to jedino rešenje jer ne vidim svrhu zadržavanja celog Kosova, i da možemo da ga dobijemo a ne možemo, u okviru Srbije. To je užasan ekonomski problem, užasan kulturološki problem za Srbiju. Jednostavno, to su dva trenutno suprotstavljena naroda.
RSE: Da li ste stekli utisak da se ovde više govori o teritorijama nego o ljudima?
ALEKSANDAR: Naravno. Ja sam pokušao iz drugog ugla to da sagledam, ali neminovna je i ta priča o teritorijama, jer ti ljudi žive na određenoj teritoriji. Ne možete pričati o ljudima a da ne pričate o teritoriji na kojoj žive, to ne može jedno bez drugog.
RSE: Da, samo što kad brine o ljudima onda se o teritorijama priča na drugi način, da bi se pronašlo neko rešenje a da se ne bi otišlo u politikanstvo. Imamo li sledećeg slušaoca?
MIŠA: “Jedan od retkih Srba kojih je sve više”, citiram jednog poznatog aforističara. “Zaludu se nedružina druži, Miloš, Marko, Mujo i Alija, al’ u jedan kota’ da ih svariš, čorba im se ne bi pomješala”, rekao je jedan naš veliki i pametan čovek.
RSE: A vi ste to baš epski odrecitovali.
MIŠA: Jeste. Nemojmo da se zavravamo, ne može nama da pomogne ni Kina, ni Rusija, ni bog otac, ni Amerika, niko. Nijedna komisija, ni Tadić, niko, niko. Jer mi ćemo se sukobiti sa jednim primitivnim mentalitetom, sa ogromnom količinom agresije i tu moramo biti pripremljeni na to da kad nas đavo uhvati za rukav, da amputiramoi ruku i rukav. Ima neka slična priča i sa gangrenom.
RSE: Ima svakakvih priča. A ovo mu dođe, kad pominjemo tog aforističara, iz one priče Srbina možeš da ubiješ samo ako mu pucaš u dušu. Izgleda da se ovom našem slušaocu nešto noćas desilo.
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Ja mislim da su svi ovi pregovori, odnosno ovaj pregovor koji treba da se vodi, u neku ruku suvšini pošto su jasno određene i jedna i druga strana u minimumu svojih zahteva koji neće moći da pomire. Znači, s jedne strane imamo Srbiju koja ne može da se pomiri sa tim niti ima pravo na to da se pomiri sa promenom svojih granica, a s druge strane imamo albansku stranu, odnosno kosovsku stranu, Albance koji neće ništa drugo sem nezavisnosti. To je nepomirljivo i smatram da ono što je prethodni slušalac Samir rekao, da je jedino moguće rešenje protektorat. Ići u neke dublje pregovore po meni je čisto gubljenje vremena i na kraju će Srbija, odnosno taj pregovarači tim morati da odradi nešto što su već pre par dana najavili da jedino referendumom u Srbiji može narod da odluči da li će da promeni to da se granice menjaju ili ne. Ja sam uveren da će do tog referenduma doći i da će se na tom referendumu građani izjasniti da su granice nepromenljive, i samim tim jedino rešenje će biti protektorat koji će imati neograničeno vreme trajanja. Što se tiče teritorija, vidim da potencirate pitanje da se ne gleda na ljude nego se gleda na teritorije, mislim da niste u pravu. Niste u pravu iz tog razloga, prethodni slušalac je dao samo deo objašnjenja sa kojim se ja slažem, kada je pričate o ljudima morate da pričate i o teritoriji. Međutim, niko od zvaničnika neće našem narodu da kaže pravu pozadinu te priče, a priča je sledeća: ako se budemo odrekli teritorije Kosova, niko nama ne garantuje da sutra ljudi iz Sandžaka neće isto tražiti, da Mađari koji su već počeli da postavljaju pitanje autonomije, a sa takvim pitanjem su i Albanci sa Kosova isto počeli. Nisu počeli sa pitanjem nezavisnosti nego su počeli sa pitanjem neke autonomije. Sa tim pitanjem su sada počeli i Mađari na severu Vojvodine, i ko nama može da garantuje da se za deset godina od ovog momenta ista ta priča neće događati u Sandžaku ili Vojvodini. Iz tog razloga naš pregovarački tim neće moći ni u kojem slučaju, a oni i sami kažu da nemaju na to ustavno pravo, da pristanu da pređu taj minimum svojih zahteva, a minimum je da se ne menjaju granice, što po međunarodnom pravu i prema svim ugovorima koje smo mi sklopili sa svim međunarodnim instancama, nije moguće. Međutim, ima tu nešto što je mnogo starije od svega toga, a to je kako će se dogovoriti Amerikanci, odnosno je to je bilo pre, kako će se dogovoriti Amerikanci sa Rusima, tako će biti stanje u svetu. Sada više Rusa po tom pitanju nema, Amerikanci odlučuju, i ja mislim da su oni već doneli odluku, a to je nezavisnost, koja jedino može da se promeni, znači najbolje što mi možemo da dobijemo je ono što slušalac Samir kaže, protektorat koji neće imati vremensko ograničenje, i mislim da je najbolje rešenje da u toku ovih pregovora se već raspiše referenum u Srbiji da se čuje glas naroda, da li on daje mandat tom pregovaračkom timu da može da ide ispod minimuma ili ne.
RSE: Da li mislite, ako bi se narod izjasnio na referendumu tako kako se očekuje, kako vi, recimo, očekujete, da bi to imalo ikakvog uticaja na sam proces, odnosno na završetak pregovora i na ono što će se na kraju desiti sa Kosovom?
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Da li bi to imalo uticaja ili ne potpuno je nebitno u ovom trenutku. Bitno je to da taj pregovarački tim mora da dobije legalitet od strane naroda zbog toga što ovi iz UN koji imaju svoje predstavnike mogu da kažu, da, vi nemate to ovlašćenje da o tome odlučite, ali u ustavu piše da o tome treba da odluči vaš narod, a mi ne znamo da li bi narod pristao na nezavisnost Kosova ili ne. Znači mi, narod, kroz referendum treba da da taj legalitet svom pregovaračkom timu i da taj pregovarački tim odmah zna koji mu je minimum. Da li je minimum upravo taj da se granice ne menjaju.
RSE: Dobro, ali gubite iz vida da većinski narod na Kosovu, Albanci, takođe se izjašnjavaju gotovo aklamacijom i bez referenduma da žele samo nezavisnost, i ništa drugo. Pa kad se onda međunarodna zajednica suoči sa ta dva nepomirljiva stava onda opet dolazimo na...
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: .. na protektorat
RSE: Ili dolazimo nenku nultu poziciju.
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Upravo ja o tome i pričam. Na samom početku svog javljanja rekao sam da su pregovori u ovom momentu suvšini i mislim da su preuranjeni, bez obzira što je prošlo pet godina od rata, mislim da su još uvek preuranjeni s obzirom na stavove jedne i druge strane, i s obzirom na to da naša strana ne zna koji joj je minimum jer može samo da ga zna ukoliko to njoj narod kaže, i to je ustavno pravo naroda.
RSE: Drago mi je da čujem da slušaoci koji imaju različita mišljenja i koji imaju ponekad i stavove koji su isključivi govore na način na koji govore, a to je jedan drugačiji način od onog koji smo slušali prethodnih, recimo 10-12 godina, što je ohrabrujuće.
ZORAN iz Zagreba: Uvažavajući sva mišljenja koja inače čujema na Radiju Slobodna Evropa koji redovno slušam dugo vremena i sve stavove, dopustite da ukratko iznesem svoj stav, koji nije ni previše desno ni previše lijevo, to je tu negde kod većine stavova kakve čujem od političke elite i od vaših slušatelja. Dakle, kako bi Dalmantinci rekli, pravo pa u sridu. Kosovo treba prežaliti a ono što je sveto na Kosovu osigurati u prežaljenom Kosovu da to ostano svetinja koja će ostati nedodirljiva. Kosovo je veliki onaj mlinski točak, kotač obešen Srbiji oko vrata uz sve točkove koji su joj obešeni u poslednjih 15 godina zbog politike koju je vodio Milošević, Šešelj i slične patriote. Prvo, treba raščistiti potpuno sa miloševićevstom i sa šešeljevstvom, uvažavati prava kao što svi moramo da neko ima ovakve ili onakve stavove itd, ali sad ta politika je prošla. To je prošlost, toga u Evropi još ponegde ima ali to je sve na izdisaju. To postoji još ponegdje gde ljudi već dobro žive pa mogu iz nekakvog političkog pasjaluka, a la Lepen u Francuskoj i neki slični u Italiji, gdje se dobro živi pa mogu se malo, kako se narodski ovdje kaže, furati na taj film ultraradikalna desnica, itd. To Srbiji ne treba. Srbiji trebaju ljudi kao što je bio pokojni Zoran Đinđić, Srbiji trebaju ljudi kao što su Svilanović, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Biljana Kovačević Vučo, Srbiji trebaju ljudi kao što ste vi Nataša. Dobro je rekao Samir iz Danske da je Svilanović, zbog svoje blagosti, zbog poznavanja materije, trebao na nekakav način biti uključen u te pregovore. Neću reći da nije dobro što je tu Koštunica, ali nisu dobri Koštuničini stavovi jer svakome je jasno da Koštunica nastavlja Miloševićevu politiku samo na jedan malo drugačiji način, više zamotan u demokratski celofan da bi se više dopao međunarodnoj zajednici. Ali sve je to prozirno, čak meni, običnom smrtniku, a možete misliti ove stare, prepredene vukove koji gledaju iz Londona, Pariza, iz Brisela, Vašingtona, da oni sve razumiju. Neka niko ne misli da se u Srbiji više pjesak može bacati i prašina bilo kome u oči jer su odavno okrenute oči svjeta na Srbiju i Srbija stavljena pod veliku lupu. Ja mislim da je možda bilo rešenje, sad se ovo neće dopasti Albancima, da bi možda bilo rešenje da Kosovo postane republika u sastavu Srbije, ali da ta republika bude jedno izvjesno vrijeme dok se stvari ne normaliziraju, pod međunarodnom protekcijom.
RSE: Recite mi na kraju, u jednoj rečenici, koga vi vidite trenutno kao najvećeg gubitnika, koju stranu, ili kojeg političara, kojeg pregovarača, ili narod?
ZORAN iz Zagreba: Sve što je na tragu Miloševićeve politike sigurno će biti gubitnici. Ali još nešto ću vam reći. Mislim da se Srbija uopšte nije pripremila, odnosno srpska politička elita, dakle vlast, za ove pregovore, jer lobiranje Albanaca, pa i Bosanaca, pa i Hrvata, u međunarodnoj zajednic je toliko odmaklo daleko u odnosu na lobiranje u Srbiji, tako da tu Srbija kasni čitavo jedno stoleće, jer Srbija je tu potpuno nespremna baveći se drugim stvarima ovih 15 godina, Albanci su se dobro ukopali u različite lobije u Americi, u Londonu, u Brislu.
RSE: Pošto je nekoliko slušalaca izrazilo želju da u pregovaračkom timu bude Goran Svilanović, što je, naravno nemoguće, a Goran Svilanović je u na funkciji u Paktu za stabilnost, emitovaćemo delove iz razgovora koje smo vodili dan uoči postignutog sporazuma o pregovračkom timu o budućem statusu KiM. Da čujemo prvo kako je on ocenio Tadićevu poziciju u trenutku kada je izgledalo da se Tadićev stav o entitetima razlikuje i da je to nešto novo u odnosu na Rezoluciju Vlade.
SVILANOVIĆ: “Prosto ja vidim Tadića kao nekog ko pokušava da bude realniji, da malo više temu usmeri na to gde Srbi žive, kako žive, kao jednu realnu životnu činjenicu. Kosovo nije ovo multietničko društvo danas, neće biti ni sutra. Ja više nemam nikakve iluzije, nijedna od eks, postjugoslovenskih država nije multietnička, niti građanska. Mi imamo nacionalnu državu Hrvata, nacionalnu državu Slovenaca, nacionalnu državu Srba, nemojmo da se lažemo, imamo troetničku državu Bosnu u Hercegovinu, dvonacionalnu državu Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. To su realnosti. To nisu multietnička i građanska društva, u tom smislu nemojte imati veća očekivanja na Kosovu. To i dalje ne mora da znači da Tadić zagovara podelu Kosova. Ja mislim da on samo drži jednu od varijanti živom zbog toga što na način na koji sad ulazi u pregovore i srpska i albanska strana ulaze fiksirane na pitanje nezavisnosti ili teritorije. To je idealan recept da pregovori propadnu.
RSE: Pitali smo gospodina Svilanovića ako je tako jasno da bi pregovori mogli propasti ukoliko se tako insistira na teritorijama i postoji takvi stavovi kakvi su uvršteni u tekst Rezolucije, kako je onda moguće da gospodin Koštunica kao premijer to ne zna ili nije obavešten. Evo šta je gospodin Svilanović rekao:
“Ne znam, moj stvari utisak je kao da ulazi u pregovore kao neko koji ih neće dočekati na tom mestu kad budu završeni. Ne bi voleo da sam u pravu, jako ne bi voleo da sam u pravu, ali imam utisak da ta čvrstina koju sad demostrira pričom intergritet, intergritet, u stvari možda govori o tome da ne očekuje da bude tu kad treba da se potpiše i da ostavi nekog drugog da to potpisuje i završava. To nije dobro zbog toga što ja mislim da je on ključni političar u ovom trenutku i on je svestan te odgovornosti, on je ozbiljan, ali mu je ogromna podrška potrebna i ta podrška bi morala da dođe i od Tadića i da onda obojica shvate da ulaze u jedan proces u kojem mogu biti samo dobitnici, ali ako je relano prikažu stanje na početku. Ako stanje prikazuju ovako kako prikazuju, pa polovina Srba iz Srbije veruje da mi nešto kontrolišemo na Kosovu što ćemo sada da izgubimo, pa naravno da će ih na kraju tog procesa proglasiti kao gubitnike, koji su nešto izgubili. Ako oni sad kažu, ljudi ništa ne kontrolišemo ili skoro ništa ne kontolišemo, a rezultat naš će biti da preuzmemo kontrolu tako da će biti decentralizacija povoljnija, tako da će se školovati Srbi po našim udžbenicima, tako da ćemo finansirati zdravstveni sistem, tako da ćemo imati udela u Trepči i u drugim sistemima u skladu sa izdvajanjima Srbije u narednih ne znam, pola veka. Onda će ljudi shvatiti da su oni uspešni pregovarači koji su neke ozbiljne interese ostvarili i time stvorili uslove da Srbi koji tamo žive ostanu tamo da žive.”
RSE: Da uključimo narednog slušaoca.
SLOBODAN: Bliski su mi stavovi i slažem se sa gospodinom Svilanovićem, bliski su mi stavovi i mišljenje Liberalno-demokratske stranke. Mislim da će Srbija o Kosovu najmanje odlučivati zato što je kredibilitet Srbije na vrlo niskom nivou, i tog nijesu svjesni. Mislim da su političari u Srbiji morali davno postaviti pitanje, bar ova garnitura kad je došla na vlast posle 2000. godine zašto svi bježe od Srbije, to jest politike Srbije. Pobegli su Slovenci, pa Hrvati, pa svi redom, pa Crna Gora, pa eto sada hoće i Kosovo, itd. I stalno se diskutuje da će to uraditi drugi, međutim, niko ne bježi od dobra, to se mora shvatiti. Sa ovim gospodinom iz Zagreba se slažem sa nužnosti suočavanja sa prošlošću. Nije suočavanje ako gospodin Simić, savjetnik predsjednika Vlade, na B92, kad mu voditeljka postavi pitanje kako to da pregovarate prvo sa radikalima i sa SPS kad su oni najodgovorniji za Kosovo, kaže da se ne slaže sa tim, to je poluistina. Dakle to je stav Demokratske stranke Srbije koji se ne razlikuje mnogo od SRS. Na jednoj TV stanici gosti su jedinstveni da je na Kosovu 70 odsto nezaposlenost, da tamo caruje šverc, droga, vlada mafija i svako zlo, itd.. I ovo im je argumenat da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Pitam se, kakve su šanse da Srbija reši i ove probleme na Kosovu, kad slične probleme ne može da reši u Srbiji. Slažem se sa potpuno da prevashodno treba dati prednost ljudima, ne teritoriji, a to je stav LDS. Mislim da je to pre svega bezbednosni problem, i taj bezbednosi problem bio bi neuporedivo veći ako bi nekim slučajem Kosovo ostalo u sastavu Srbije i da ljudi sa ovakvim stavovima, sa ovakvom politikom i svakidašnjim divljanjem udruženja “Sloboda”, vašeg večerašnjeg nesuđenog gosta, Čavoškoga, Srpske paravoslavne crkve koja govori da je to okupacija, sigurno da je to pre svega bezbednosni problem i on bi bio neuporedivo veći ukoliko bi Kosovo ostalo u sastavu Srbije.
RSE: Vi zastupate tezu da su važniji ljudi nego teritorija i da se ovde zapravo najmanje govori i razmišlja ljudima, a da se svi bave Kosovom na neki način isterujući svoju politiku.
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Problem je u našoj svjesti i trenutno nema puno Srba ili Crnogoraca koji pate za Slovenijom, Hrvatskom ili Bosnom i Hercegovinom ili Makedonijom. Stvar je samo vremena i sazrjevanja svjesti građana da te federalne jedinice imaju pravo na nekakvu svoju autonomiju ili nezavisnost, ili kako će se to formulisati to je manje bitno, bito je da danas vi normalno živimo i radimo sa Slovenijom. Drugo, najveći problem je tamo gdje je najniži nivo građanske svjesti, a to je taj centar kontinentalni između Kosova i Srbije koji je dugo bio zapostavljan. Rješenje je u suživotu. Ako promjenimo svjest i ako shvatimo da je ljubav za bližnjega svoga rešenje svega, bez obzira ima li granica, je li to autonomija, nezavisnost. Nikome danas ne smeta nezavisna Slovenija nego svi živimo u nadi da će ta Slovenija postati još jača i da će nas kao lokomotiva povući dalje. Tako će i Kosovo da želi Srbiji da Srbija postane lokomotiva. Srbija je sa ogromnim potencijalima, ljudskim i prirodnim, i može tu socijalnu bombu koja je na Kosovu zbog nezaposlenosti i ogromnog broja mladih ljudi koji ne vide perpsektivu, Srbija može da bude lokomotiva, kao što je Vojvodina lokomotiva za Srbiju, i da nema toga nacionalizma i te zavisti nego da živimo u harmoniji, u saradnji. Bez saradnje Srba i Albanaca i ekonomskog napretka Srbije koja kao lokomotiva može da povuče sve narode i nacije u ekonomsku utakmicu sa Zapadnom Evropom. Zašto ljudi gledaju na to da Kosovo dobije neku vrstu nezavisnosti da je to nekakva kazna, da je neko nekome nešto uzeo. Ma sve je to nama Bog dao. Neka svako radi ono za šta je sposoban.
RSE: Gospodine Jankoviću, vaše mišljenje je lepa priča koja liči na utopiju, nažalost. Ima mnogo ljudi koji srećom misle kao vi i možda će utopije jednog dana biti ostvarive, ali u ovom trenutku teško da se takvo rešenje nazire. Koga sada imamo na vezi?
ISMET: Srpska delegacija, sastavljena od ovih ljudi, mislim da su oni đaci Dobrice Ćosića, 80 odsto njih. Mislim da će Kosovo da bude sto posto nezavisna država, ali jedno vreme će Evropa da prati jedno vreme neke uslove ali to ne mogu garantirati koliko godina će biti, ali na kraju će da bude nezavisna država. Evropa je videla da od kongresa 1878. u Berlinu i konferencije u Parizu i u Londonu, ove arhive koje imaju sad 20 centimetara prašine, ušle su u arhive i rasturili Berlinski kongres i konferenciju u Parizu i Londonu i videli su da su učinili veliku nepravdu prema albanskom narodu. To je moje mišljenje. Je li vi poštujete mišljenje vašeg redovnog slušaoca.
RSE: Ja poštujem mišljenje svih slušalaca.
ISMET: Drugo, Koštunica treba da zna, od Ismeta večeras, da nisu više Albanci koji su cepali drva po Beogradu i nosili ugalj po podrumima. To neka zna od večeras.
RSE: Gospodine Ismete, koji se vama stav od političara na Kosovu, albanskih političara, najviše dopada kada je reč o Kosovu? Jeste li čuli, recimo, mišljenje Adema Demaćija ovih dana?
ISMET: Da vam pravo kažem, političari i partije toliko mene ne interesuju. Mene interesuje narod koji pati, naročito od 1912.
RSE: Je li verujete političarima koji vode ovaj pregovarački proces?
ISMET: Ili sad da im verujemo ili više nikada. Jer bilo je, od 1912. Srbija je obećala svašta a nikad nije na delu završila. Sećate se vi samo za prosvetu, za škole šta je bilo, ništa nisu rešili.
RSE: Kada?
ISMET: U to vreme kad je Milošević, zamislite samo za škole ono šta je bilo. Pa samo to šta je bilo, a ne neke velike stvari.
RSE: Ja sam vas pitala da li ste čuli ovih dana stav gospodina Demaćija, pošto je on izneo neke svoje stavove koji su drugačiji malo od stavova zvaničnih pregovarača sa Kosova.
ISMET: Adem Demaći, sad on nema pojma o politici. A što se tiče crkve i manastira na Kosovu, neka Koštunica i njegov kolega, nega čitaju dobro istoriju, jedno vreme su Albanci čuvali patrijarhanu u Peći.
RSE: Hvala vam gospodine Ismete što ste bili ponoćni gost Radija Slobodna Evropa ove noći. Koga imamo sada na vezi?
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Prvo, o pregovaračkoj ekipi. Po mom skromnom mišljenji, sve sami asovi, osim onog sa Kosmeta Marka Jakšića. Ali i on je bolji od Trajkovića i od Trajkovićke. Naročito su po meni kompetentni Vuk Drašković, Dušan Bataković i Sandra Rašković Ivić. Obojca su u svojim delima i zalaganjima pokazali da dobro poznaju karakter i genezu kosovskog gordijevog čvora**. A što se tiče Sandre ona se, evo, 12 godina bakće sa svojim o našim izbegličkim problemima i odmah za početak uzeći sebi za slobodu da parafraziram njenog uvaženog oca. Znate ono, Srbi su lud narod, ja smatram da smo mi Srbi sa Kosova i Metohije blesav narod. Ne toliko blesavi, bolesni da bi se ludost opravdala naše postupke, a ni toliko pametni da uvek ponovo ne pravimo iste greške.
RSE: A jeste čuli gospodine Beliću jednu od poslednjih izjava gospođe Sande Rašković Ivić u kojoj je ona rekla da ona duboko poštuje kosovski mit ali da smatra da u ovom trenutku kada pregovori počinju to mora da se ostavi po strani ukoliko se želi postignuti bilo kakvo rešenje.
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Ni ja nisam opterećen kosovskim mitom.
RSE: Pitam vas prosto zato što je to zanimljivo s obzirom pošto je ona često ranije istupala sa pričom o kosovskom mitu.
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Ja pratim njen rad od samog početka jer bio sam član jednog udruženja, malo nam je pomogla, vrlo brzo je sišla sa te pozicije gde je mogla nešto da učini. Znači, šta se promenilo za ovih šest i po godina? Imamo Rezoluciju 1244 koju niko osim nas Srba ne poštuje. Albanci listom uzurpiraju srbsku imovinu, skrnave groblja, ruše crkve, ubijaju, maltretiraju preostale Srbe, ali i dalje koriste srpske pasoše, leče se u srpskim bolnicama, mahom beogradskim, žive u svojim komfornim beogradskim stanovima, prodaju voće i povrće po svim pijacama u Srbiji, drže skoro sve pekara i poslastičarnice u Srbiji, a kosmetski Srbi žive u getima i kreću se samo u blindiranim kolima, a mi ovamo što smo izbegli umiremo polako i možda neće imati ko da se vrati od nas na Kosovo.
RSE: A zašto umirete ovde polako? Kako se Srbija ponaša prema vama?
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Pa znate iz predhodnih uključivanja u vašu emisiju, mi smo potpuno apartridi, mi smo u domovini svojoj bez ikakvih prava. Momentalno, na primer, moja porodica uopšte nije osigurana. Ja sam izgubio dečji dohodak, jedva preživljavam, živim od pomoći od 4.500 dinara, kako ja uspevam da plaćam stan od 200 evra možete da zamislite koliko je to požrtovanja, koliko je to truda i rada cele moje porodice. Na primer, ćerka je morala da prodaje na pijaci ovo što smo mi dobijali, pa je izgubila školu, druga je kondukterisla po beogradskim autobusima i tako. Preko leta radi u kafićima...
RSE: Da, nažalost, slike života izbeglice sa Kosova i ne samo sa Kosova u Srbiji viđamo svakog dana i uslovi u kojima žive izbeglice su zaista jezivi. Izgleda kao da se tu ništa ne menja i da niko o tome ne vodi računa. To je malo neobično za Srbiju koja, eto, u ovakim prilikama kada otpočinju pregovori pokazuje u svom vrhu veoma visok stepen patriotizma, a tamo gde treba da se pokaže, prema svome narodu se ponaša krajnje čudno.
STANA: Slušam ovu tužnu emisiju, duša me boli. Svojevremeno sam 68. godine bila u Banjskoj na Kosmetu, pred 29. novembar kada su zabranjeni skupovi zbog demonstracija tadašnjeg albanskog, studenskog rukovodstva, u vreme Tita, u vreme kada u Beogradu i širom Srbije bilo toliko Albanaca zaposljenih jer su prema onim ključevima uvek imali prvenstvo u zapošljavanju, u rešavanju stambenog pitanja, u rešavanju socijalnog i tako redom. Danas svi Albanci tadašnje Jugoslavije sa jugoslovenskim pasošima koji su s namerom ili možda nevoljom otišli za inostranstvo, vraćeni su na teritoriju Kosmeta, znači na imanja naših roditelja. U zemljišnim knjigama to je i dalje naša zemlja, naše šume, naše bogatstvo, a njih je možda 60 posto okupiralo našu teritoriju. Kažemo, nećemo govoriti ljudi i teritorije. Dozvolite, ljudi ako napuste teritoriju, ognjište, silom ili milom oni ostaju bez tla, bez temelja, bez egzistencije, bez igde ičega, da bi se tamo neko zbog lobiranja, a poznato je da su svetu albanski i jevrejski lobi najjači, i zbog neke više politike, jer verovatno Americi ne odgovora da se Evropa ujedini, da bude jača s obzirom da je blokovska podela zvanično nestala, pa obučavajući ekstremiste... Ja sam ubeđena da i 80 posto Albanaca poštenih, da takođe pate, da su u nevolji, gladni, obeshrabreni i da ne smeju da iznesu svoje mišljenje i pravo glasa zbog nekih oligarha, nekih moćnika koji su na vrlo sumnjive načine stekli ono što su stekli i sada uvreženi u svetsku mrežu tih i takvih, doveli nas u ovu bezizlaznu situaciju da nam je za sada najprihvatljivije rešenje ovaj, nazovi, protektorat koji nikome nije doneo dugoročnog dobra.
RSE: Da napomenemo da nismo pominjali predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića koji je danas izjavio u Beču da je Kosovo evropsko pitanje koje treba da bude rešeno na evropski način, a Beograd je zainteresovan da se to pitanje reši uz poštovanje međunarodnih standarda i traženje kompromisa. Volela bih da se naredni slušalac osvrne i na ovo pitanje. Dakle, u kojoj je meri Kosovo od naroda sa ovih prostora može tretirati kao evropsko pitanje?
JOVANOVIĆ: Da načnemo tu temu o gospodinu Maroviću. Ja podržavam taj stav njegov i on je potpuno ispravan jer Kosovo nije samo srpsko pitanje, Kosovo je evropsko, ako hoćete i svetsko pitanje. Znači, to su neki standardi od kojih ne sme da se odstupa. U čemu je stvar? Sada Miloševića na Kosovu nema, srpske vlasti na Kosovu nema. Ko njima smeta da oni sprovedu demokratiju u toj pokrajini? Upravo bih hteo da kažem o onoj temi, ovde je borba za teritorije a ne za narod. Slušajući mnoge koji su učestvovali u ovoj diskusiji koji nemaju pojma kako je bilo tamo još u vreme Tita, a kamoli sada. Mislim da situaciju na Kosovu treba rešiti po pravilima UN. Mislim da je naš tim odličan (možda sa nekim izuzetkom ali svima nama ne može da se ugodi), i legitiman. Jer ne mogu da učestvuju Svilanović ili Čeda Jovanović koji nemaju podršku u narodu, ili ne znam ko drugi. Možda i meni ne odgovora ko je na vlasti ali narod je tako odlučio i to moramo da poštujemo. To je moj stav.
RSE: Da čujemo i sledeći stav, odnosno sledećeg slušaoca. Ko je to?
DRAGICA. Evropa treba da rešava taj problem jer je Balkan u Evropi. Što se tiče ovih teritorija i ljudi, naravno da se političari brinu o teritorijama to su nam pokazale i prethodne godine. Zahvaljujući njihovim navodnim pregovorima i razgovorima, a u stvari su samo ždrali i nalivali se alkoholom dok su navodno izvršavali “humanitarno preseljenje” u masovne grobnice. Ljude su pljačkali, ubijali i tako da su ljudi poubijani, jendi su pobegli u svet a teritorije su naravno ostale, to nam je dokaz. Ne može niko da mi kaže da se Toma Nikolić brine o ljudima sa Kosova a sedi u nekoj bezveznoj emisiji Klot-frket usred tako teške situacije, ili kako JE oni predstavljaju. Ili sinoć U onoj emisiji Klopka na BK, stalno se vrate ti političari. Tako da mislim da sam davno gledale te emisije. Kad je Ivana Žigon nešto pričala tamo, i ona me izluđuje, jeste videli koje su face složili onako Aligrudić,Vučelić, Vučić, bože...
RSE: Šta vas je to sinoć izludelo u tom nastupu Ivane Žogon koja, koliko sam ja shvatila jer nisam gledala celu emisiju, samo pokazala, ako se ne varam, knjigu dece sa Kosova.
DRAGICA. Ivana Žigon, dobor ste me podsetili, mene njen stav odavno izluđuje, a pričala je o deci kako svi, ima 250 poslanika u Skupštini da svako treba da uzme jedno dete sa Kosova i da ga prošeta po Beogradu, mislim da je tako nešto rekla. Oni su tako nešto tužne face napravili.
RSE: Pa jer su vas oni nervirali ili ta Ivanina priča?
DRAGICA. Pa i Ivanina priča, a oni posebno.
N.O. Zašto vas je ta priča nervirala kada će ta deca stvarno doći. Ta knjiga će imati promociju u Beogradu?
DRAGICA. Pa neka dođu deca ali je to sad smešno. Poslanici da uzmu po jedno dete i da šetaju. Mislim to je tako kao ono kad su šetali, kad je bilo nasilja 17. marta na Kosovu, sa onim popovima...
RSE: Naravno to se ne može upoređivati. Ja vas pitam zato što je reč o deci pa je onda uvek malo nezgodno reći da je to bilo ružno.
DRAGICA. Meni je ružno to da ona poziva, oni ne šetaju pravo da vam kažem ni svoju decu, eto tako iživljavaju se na televizijskim emisijama. Hoću još da kažem i za referendum. Za Srbiji je kasno za referendum, to je trebalo da bude 90. ili 91. godine referendum i da obeleži svoje teritorije isto kao i svi drugi. Prema tome, danas je za to kasno.
RSE: Jel' imamo slušaoca na vezi. Dobro veče.
ZDRAVKO iz okoline Beograda: Moje prvo pitanje, da li se slažete da sto godina u istoriji sveta ništa ne znači.
RSE: U istoriji sveta ne.
ZDRAVKO. E, tako. Tako i na Balkanu. Pa nećemo govoriti o kosovskom boju, o turskom carstvu 500 godina po Srbiji, nećemo govoriti Ni o balkanskim ratovima, ni o kralju Aleksandru, naseljavanju Srba, raseljavanju Srba, dajte da se vratimo u ovu trenutnu sadašnjost. Vidite da u svetu ratuje kapital. Vidite, odnosi SAD i Kine, SAD i Rusije, SAD i Evrope, sto godina ništa nije. U sto godina se dogodilo da bi se moglo napisati milion kojekakvih istorijiskih knjiga i to je najinteresantnije za čitanje. Realnost života ovog momenta u Srbiji koja se mora menjati, ali se ne može promeniti ni za godinu niti za pet, su navike života, navike odnosa među ljudima. Ono što je najvažnije da zakoni vode politiku, a ne da politika pravi zakone. U zemljama gde postoji ekonomska stabilnost nema mržnje, generalno vodi svoju brigu, generalno se svi slažu jer sve imaju, neko više neko manje, niko čak i ne pita ko mu je ni kongresmen ili poslanik u opštini a samo znaju za predsednika države itd. Jer život ljudski je vrlo kratak, a događaji ga tolik okupiraju, toliko ga udalje od njegovog ličnog života i prijateljstvima s ljudima da zbog politike toliko se razdvajaju i komšije i familije pa čak i muž i žena. To je strašna stvar.
RSE: Vi kažete da nećemo sada pričati o prošlosti. O prošlosti se vazda govorilo kada je reč o Kosovu, naravno da je to uglavnom imalo loše posledice. Da li primećujete da je kod onih stranaka, poput Srpske radikalne stranke, sada došlo do toga da se više ne poteže ta priča o prošlosti, dakle, ne poteže se kosovski mit. I oni su promenili svoj način govora o Kosovu.
ZDRAVKO: Pa moraju, ne mogu oni glavom kroz zid, sabljom se ništa ne rešava.
RSE: Jel’ mislite da je to slučajno, da su odjednom prestali da pričaju u desetercu?
ZDRAVKO: Pustite vi i Tita i Slobodana i svi ovi koji su se naređali, svi oni melju isti mlin i žrvanj. Narod se promenio, narod shvata da mu je dosta i slave i kosovske trube i beogradskih demonstracija, narod je shvatio da mora da živi lepo i jedan s drugim. Znate, kad se ljudi potuku na kraju se i pomire, i budite sigurni da će to biti za 5 do 10 godina. Što se tiče Kosova, ove trenutne situacije, budite sigurni, Ahtisari je rekao da nema podele Kosova, mislim da je to prva jasna reč, a šta ko hoće to je druga priča. Velike sile su uvek rešavale svoje probleme, a male zemlje, specijalno na Balkanu kroz čitavih 500 godina a možda i više, od doba kraljeva, Vizantije i evo stigli smo do današnje Srbije. Sutra će se pojaviti Vojvodina, pa će na kraju to sve biti neke regije. Najbitnije, da se ekonomski narod se podigne, svakako kulture i svest.
Prvo ćemo da uključimo dvoje mojih kolega iz Prištine i Podgorice i da vidimo šta se tamo dešava. Da li su stvari u Prištini i Podgorici ovako uzburkane kao u Beogradu koji je tek kasno sinoć sastavio i formirao konačno svoj pregovarački tim. Na telefonskoj liniji imamo kolegu Gzima Badžakua, iz Dopisništva u Prištini. Dakle, kako se trenutno u Prištini gleda na početak pregovaračkog procesa posle posete Martija Ahsitarija, i posle formiranja ovog tima u Beogradu.
Gëzim BAXHAKU: Naši slušaoci su imali prilike da kroz redovne izveštaje iz Prištine budu informisani o svim pitanjima koja se tiču početka pregovora o političkom statusu Kosova koji su na Kosovu ocenjeni kao istorijski jer Kosovo prvi put da kroz direktne, neposredne pregovore uz posredovanje međunarodne zajednice direktno utiče na ono što će biti politička budućnost. Kao što je poznato Skupština Kosova je usvojila Rezoluciju o ponovnom potvrđivanju političke volje građana Kosova za nezavisnost i suverenu državu Kosvo koja predstavlja političku pravnu platformu za pregovore o statusu. Mnogo pre toga formiran je pregovarački tim u kojem su predstavnici institucija i dve najveće opozicione političke partije. Kosovska delegacija je preključe tokom susreta sa specijalnim izaslanikom generalnog sekratara UN za pitanje političkog statusa Kosova Martijem Ahtisarijem njemu predala platformu kosovske strane za rešavanje pitanja Kosova. Sadržaj platforme za sada nije predočen javnosti. Stav kosovske delegacije je poznat i tu nije bilo pomeranja niti promena. Oni se zalažu za nezavisnu i suverenu državu Kosovo. Skoro svi kosovski lideri ističu kako se o nezavisnosti Kosovo ne može pregovarati, ali da se može pregovarati o svim drugim pitanjima i posebno položaju manjinskih zajednica, procesu decentaralizacije, stvaranju bezbednosnih i drugih uslova za slobodu kretanja i ostvarivanju svih ljudskih prava pripadnika manjina i o pitanjima kao što su zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa Srba i drugih manjina na Kosovu. Oni su takođe protiv ustavne nezavisnosti koja, prema njima nije prihvatljiva za građane Kosova, jer je to slično onome što nudi u sintagmi, više od autnonomije i manje od nezavisnostin koju propagira zvanični Beograd. S druge strane, svi oni se zalažu da je na Kosovu još dosta vremena potrebno prisustvo međunarodnih mirovnih snaga i međunarodne zajednice. Ali kada je u pitanju civilna misija oni se zalažu da ona ima pre svega savetodavan karakter. Naravno, danas imamo i prve rekacije na predlog iz Beograda. Premijer Kosumi je danas reagovao na predlog o etničkoj podeli Kosova koji je izneo predsednik Srbije Boris Tadić i koja je, kako su danas javili mediji, postala deo platfome zvaničnog Beograda u pregovorima o statusu. Kosumi je ocenio da je svako pozivanje na podelu po etničkim osnovama poziv za ekstemističko rešavanje problema što je neprihvatljivo za kosovsku stranu niti za međunarodnu zajednicu. On je rekao da je srpska strana imala prilike da se jednom za svagda distancija od politike koja je stvarana decenijama od strane zvaničnog Beograda i koja je dovela do nekoliko ratova, krvoprolića i genocida na prostorima bivše Jugoslavije. Istovremeno, specijalni izaslanik Ujedinjenih naroda za pregovore o statusu Marti Ahtisari juče je na konferenciji za novinare, posle sastanaka koje je imao na Kosovu, na jedno novinarsko pitanje izjavio kako ne može biti podele Kosova i dodao da je to stvar Saveta bezbednosti UN, Kontakt grupe i Evropske unije koji je zacrtan i u početnim pozicijama u pregovorima o rešavanju statusa Kosova. Naravno, Ahtisari ja kao dobar diplomata odbio da kaže kakva su njegova predviđanja rezultata pregovora o statusu Kosova. On je takođe jasno stavio do znanja da očekuje da će proces utvrđivanja političkog statusa ići uporedo sa ostvarivanjem standarda. I još jednu rečenicu, Jesen Petersen, specijalni izaslanik Generalnog sekretara za Kosovo, je danas tokom posete Dečana jasno stavio do znanja da sadržaj, suština statusa Kosova će zavisiti od odnosa koji će većina imati prema manjinama.
RSE: Predsednik Kosova Ibrahima Rugova izjavio je da su neki ministri inostranih poslova evropskih zemalja koji su u poslednje vreme posetili Prištinu izrazili, po njegovim rečima, razumevanja za nezavisnost Kosova. Da li imaš utisak da tu priču o nezavisnosti Kosova u Prištini, otprilike kao i u Beogradu, političari tretiraju kao proces koji može vrlo brzo da se završi, i da nikom zapravo nije jasno da je to proces kako god da se završio, proces koji će trajati dugo.
Gëzim BAXHAKU: Da, predsednik Rugova je to izjavio, on nije prcizirao na koje je ministre mislio. U Prištini svi najznačajniji politički faktori, predstavnici insitucija, najviše institucija Kosova insistiraju na tome da će se do leta 2006. godine utvrditi politički status Kosova. Oni su iz njima znanih razloga vrlo optimistički da je to nezavisnost Kosova, i očekuju da će, kako su mnogo puta rekli, a ja ću samo citirati premijera Kosumija, od juna 2006. godine Kosovo biti nešto sasvim drugo u odnosu na to što je danas.
RSE: Na liniji imamo Slavicu Brajović, šefa Dopisništva RSE u Podgorici. Slavice, evo čuli smo šta se dešava u Prištini. A šta se dešava u Podgorici?
SLAVICA BRAJOVIĆ: U Podgorici je pitanje Kosova zapravo poslednjih dana aktuelno ali preko prije svega najavljene posjete Janeza Drnovšeka Podgorici koja je poslužila kao povod da se pitanje Kosova nekako stavi na dnevni red u dnevno-političkim borbama vlasti i opozicije. Naime, crnogorske vlasti su pozvale Janeza Drnovšeka posJetu. Koliko sam ja u toku ovaj poziv je još iz maja ove godine prilikom posjete Vujanovića Ljubljani i to je posjeta koja je ranije dogovorena. Međutim, nakon svih dešavanja sa Drnovšekom, njegovih izjava nakon čega je otkazana i posjeta Beogradu, njegova posjeta Podgorici je od strane ovdašnje opozicije doživljena kao čisa provokacija i došlo je do političkih prepucavanja sa vlastima. Kao što znate vlasti se u Podgorici su se po pitanju Kosova držale i još se uvjek drže potpuno neutralno, možda je to najtačniji termin da ga upotrjebimo. Oni iz dana u dan ponavljaju raniji stav da je za Podgoricu prihvatljivo svako rešenje do koga dođu u Prištini i Beogradu, uz posredovanje međunarodne zajednice, uz insistiranje da to naravno mora biti dogovor a ne neko nametnuto rešenje. S druge strane, opozcija je bila nezadovoljna i ranije ovakvim neutralnim stavom vlasti, međutim, tu nije bilo materijala za neke teže optužbe. Ova posjeta je sada dala municiju opoziciji da se obruši na vlast. Naime, oni tvrde da je posjeta Drnovšeka Podgorici zabijanje Srbiji u leđa uoči početka pregovora, da je to otvoreno lobiranje, Podgorica je za nezavisnost Kosova davanjem podrške Drnovšeku itd. Dakle, sve se to po malo iskoplikovalo.
RSE: Koliko je to ozbiljno s obzirom da je Srpska narodna stranka najavila u ponedeljak proteste ispred zgrade Skupštine, a da se o tom pitanju oglasio čak i predsednik Crne Gore Filip Vujanović?
SLAVICA BRAJOVIĆ: Oni su najavili te proteste i pozvali ostale opozicione stranke, mada moram reći da nije bilo neke previše otvorene podrške ostatka opozicije tom protestu. Međutim, Centar bezbjednosti Podgorice vrlo ekspresno je donelo rešenje da skup ne može biti održan na platou ispred Skupštine gdje su oni nameravali da ga održe. Nakon toga su oni još brže organizovali novu pres konferenciju i rekli da će se njihov poslanički klub ipak okupiti na platou ispred Skupštine i da njima niko ne može da zabrani da oni tamo stoje i da se ne može zabraniti garađanima da tuda prolaze. Tokom dana se oglasio i Filip Vujanović rekavši da protest na tom mjestu nije bezbjedonosno rizičan i da neće ugroziti na bilo koji način bezbjednost u Crnoj Gori i podići tenzije, tako da su se u danu za nama svi oglasili po tom pitanju. Međutim, danas je i Đukanović imao jednu vrlo jaku izjavu vezanu za Kosovu uoči sjutrašnje posete Ahtisarija Podgorici. Đuknović je rekao par stvari. Ponavljajući da referendum neće biti odložen itd, rekao je da će Ahtisariju prije svega reći stav Podgorice, a to je da ne postoji veza između ova dva pitanja, dakle, između pitanja rešavanja problema Kosova i državnog pitanja Crne Gore, da se ta dva procesa mogu odvijati paralelno i da bi oba mogla sredinom 2006. imati neko rešenje. Dakle, to je ono sa čime će zvanična Podgorica sjutra startovati u razgovorima sa Ahtisarijem.
RSE: Dakle, 2006. se pominje u oba slučaja.
SLAVICA BRAJOVIĆ: Jeste, kao što znate pitanje Kosova je, koliko to zvaničnici nekad htjeli eksplicitno da kažu ili ne, ipak na neki način kamen o vratu u procesu rešavanja crnogorskog pitanja jer su sve dosadašnje preporuke evropskih zvaničnika i ostalih bile da Podgorica priču o referendumu ili odloži za neko drugo vrijeme i da mora uzeti u obzir regionalnu stabilnost. Prosto, uvjek tu negdje bio u drugoj rečenici stav da su istovaremeno pregovori o Kosovu i da Podgorica mora računati sa tim da ne ugrozi regionalnu stabilnost. Pošto je referendum toliko već ranije najavljen, sumnjam da će doći do odlaganja referenduma. Svi zvaničnici tvrde da će njega biti u aprilu naredne godine i da zapravo postoji jedino spremnost da se odloži njegova inplementacija za par meseci, recimo do jula.
RSE: Sada ste vi na redu poštovani slušaoci. Čuli ste koje su teme otvorene za vas. Konačno imate prilike da kažete sve što mislite i da svo ovo vreme bude posvećeno vašem mišljenju.
MIRKO VOJVODIĆ iz Čikaga: Ja sam u nekoliko navrata pisao o tome i rekao sam, skrenuo sam pažnju da je možda jedina moguća opcija neka vrsta dogovora, odnosno ponuda koju je upravo Tadić kroz ovu rezoluciju izneo, znači pokušaj da se dobije bilo šta, za razliku od ovog stanja sada kada se nema ništa na Kosovu. Ja sam vam u ranijim javljanjima rekao da sam na Kosovu živeo i da za nas dole zaista nikada nije bilo nekog pravog života, realnog života. Mislim da je zaista mali broj Srba koji bi u nekoj najpovoljnijoj kombinaciji hteli da se vrate dole. Drugo, ja ne znam kako bi Srbija mogla da ide napred ako bi Kosovo ostalo u njenom sastavu. Prvo krucijelno i najveće pitanje je šta bi biloi sa Srbijom u narednih deset, petnaest, dvadeset godina, kada bi neko u Vašingtonu i Briselu i seo i rekao - dobro, evo nismo uspeli da se dogovorimo, ne možemo da nađemo kompromis, Kosovo ostaje u Srbiji. Mi povlačimo svoju vojsku a vi vidite šta ćete sa njima. Njih je dva miliona, od toga milion i po nezaposlenih i problematičnih, da tako kažem. Suština je u tome da ovo što je Boris Tadić izneo i predložio i sa čime će da se ide u te pregovore, mislim da nije slučajnost, da je to došlo posle dugih i verovatno ozbiljnih pregovora i razgovora sa predsednikom Putinom. Moja pretpostavka je da je to i savet Rusije da se ide na neku vrstu kompromisa i da Srbi zadrže neke od onih teritorija gde se sada nalaze u najvećem broju, znači u tom delu Mitrovice, a da se manastiri, srpske svetinje, stave pod neku vrstu međunarodne zaštite. Mislim da je to jedini način da se dođe do nekog dogovora. Etničko pravo, kroz našu istoriju, možemo da se podsetimo malo i na status Vojvodine. Ko je pre samo sto godina mogao da pomisli da će Vojvodina biti sastavni deo Srbije, pa eto, jeste. Znači, zemlja je onoga koji na njoj živi. Albanci dole jestu stari narod. Pretpostavljam da i Srbi kada su došli u devetom ili desetom veku nisu zatekli pustu zemlju, tamo je bio neki narod. Verovatno da i oni imaju neko etničko pravo, pogotovo sada kada su ogromna većina. Ja mislim da je ovo što je predložio predsednik Tadić realno i da treba su snagu i svu pažnuu skoncentrisati u tom smeru, i da treba težiti da se zadrži makar deo Kosova i da se zaštite preostale svetinje na Kosovu jer ne verujem da ima previše Srba koji su zainteresovani da žive dole.
RSE: Vi još uvek razumevate da postoji razlika između toga što je predložio gospodin Tadić i toga što je Rezolucije Vlade koju je usvojila Skupština?
MIRKO VOJVODIĆ: Ja mislim da tu ima veći broj dodirnih tačaka s tim što tu imamo izražen problem da ekstremisti, a uvek ima ekstremista, u ovom slučaju radikali, sada igraju ulogu sudije i to će verovatno da bude najveći problem u svim budućim pregovorima. Zaista sam jedva čekao da ti pregovori napokon krenu, iz više razloga. I zbog tog međunarodnog statusa Srbije i zbog mogućeg bržeg puta ka Evropi i svetskim integracijama.
RSE: Mislite u svakom slučaju da ima razlike između Tadićevog plana i Rezolucije Vlade?
MARKO VOJVODIĆ: Rezolucija je napravljena malo i pod pritiskom radikala i socijalista, odnosno Dačića i njegove ekipe, tako da mislim ima razlika. Nisam bio u situaciji da pročitam Rezoluciju i Tadićev predlog u celosti, ali kroz ono što sam kroz medije saznao mislim da ima razlika ali da te razlike mogu lako da se prevaziđu i da će tokom pregovora doći do nekih promena, izmena, i da ona strana koja sada igra ulogu arbitra neće imati toliki značaj u svim tim pregovorima jer oni su napokon doveli i do tog stanja dole i do gubljenja tih teritorija.
RSE: Imamo slušaoca na vezi. Kako vi, Blagoje, vidite ovu situaciju. Šta je vama jasno, a šta nije, i šta vas nervira najviše?
BLAGOJE: Najviše me nervira nesloga, odnosno borba između Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke ko će više da ugrabi poena. O radikalima ne želim ništa da govorim jer ovih pet godina otkad su ovi došli na vlast nisu uspeli da raščiste. Svakome ko ima mozga jasno je da je njih stvorila državna bezbednost. Samo da podsetim ove ljude koji slušaju, da je Milošević uveo Šešelja na onim dopunskim izborima i od tada je počela nesreća u našoj skupštini. Mi bi ipak nekako izašli na kraj sa njima, međutim sa radikalima i sa tom njihovom pričom i ideologijom mislim da ćemo propasti, ako se ne zaustave. A ne vidim načina da se zaustave zbog ove svađe koja je trenutno između dve demokratske stranke koje su, obe, potekle iz istoga, a obe su potekle od bivših komunista koji su se setili da budu demokrate. Mislim da i o toj stvari treba da povedemo računa. Mi smo još uvek jedina bivša komunistička zemlja koja se nije suočila sa nesrećom koju nam je doneo komunizam, niko i ne pokušava. A što se Kosova tiče, niko nije objasnio niti se poziva na to kako je došlo do situacije u kojoj se mi sada nalazimo. Mi moramo sada pokušati da izvučemo neki minimum a minimum je da ne dozvolimo da se naša granica sa Albanijom i sa Makedonijom ponište. Nadam se da niko od ovih koji su u toj grupi za pregovaranje, neće upasti u zamku da ih namame, svi ćemo ući u Evropu pa nije važno sa kojim granicama. Ja nikad nisam bio na Kosovu, ali je moj otac učestvova u oslobađanju Kosova i verujte mi, kad god slušam neke emisije u vezi Kosova meni spontano pođu suze na oči. To verovatno jednom broju ljudi ne znači ništa, jer kad slušam kako pričaju - pa nema veze, to je izgubljeno, šta nas veže za to Kosovo, itd. - da su tako mislili naši preci nas ne bi ni bilo. Smatram da bi pod hitno moralo nešto da se učini u vezi propagande koju vode nevladine organzacije i neki mediji gde ubeđuju narod da treba da dignemo ruke od toga, da je to mnogo skupo, itd.
RSE: Imamo slušaoca na vezi. Dobra vam noć.
SAMIR IZ DANSKE: Mislim da u pregovaračkom timu nije trebalo biti Koštunica, da će veliku štetu nanjeti samim njegovim stavom koji će biti. U redu je da bude Drašković i Tadić, po meni bi trebalo tu biti i Svilanović, čovek koji je sigurno od struke. U vezi predloga za entitete mislim da to nije dobro jer bi došlo do daljnih podjela između Srba i Albanaca. Nažalost, Kosovo je podjeljeno k’o možda u Bosni i Hercegovini, te podjele su ogromne, možda još veće na Kosovu nego u BiH. Ne bih predložio nezavisnost, mislim da nezavisnost neće ni biti, i da će se naći neko rešenje kojim neće biti zadovoljni ni jedni, ni drugi. Kao i uvjek, tako svijet nađe neko rešenje. Albanci će sigurno igrati na kartu nezavisnost, ali ne vjerujem da će dobiti sad nezavisnost. Možda u neko dogledno vreme za 15-20 godina. Na primer, koliko je Hongkong bio pod Velikom Britanijom, mislim da bi i Kosovo moglo pod tim statusom biti dugo vremena. I NATO će sigurno ostati dugo vremena. Možda u nekoj doglednoj budućnost, ali ne vjerujem sad da će Kosovo biti nezavisno. Ali što je najgore nezavisnost je međunarodna riječ na papiru kad čovek gleda, ali nema povratka ljudi, manjine koje su živele na Kosovu, dosta je ljudi napustilo svoje kuće.
RSE: Samire, da li ste vi optimista u pogledu budućnosti u smislu mira i bezbednosti svih ljudi koji žive na Kosovu bez obzira kako se budu razvijali pregovori?
SAMIR: Ja sam optimista jednostavno zato što Evorpa i svijet ima kontrolu na Kosovu. Ja mislim da će se oni dugo vremena zadržati dolje i za mene je jedino rešenje da bude međunarodni protektorat. Za te ljude koji žive na Kosovu, a ne za političare iz Srbije ili s druge strane, i Albanije, mislim da je za taj narod jedino rešenje. Međunarodni protektorat, da svak živi na svome i da bude miran i da bude pravno, zakonski, da nema tih ubistava.
RSE: Samire, da li ste imali utisak, prateći sve to što se događa oko pregovora u Beogradu i u Prištini, da je pregovačima više stalo do teritorija nego do ljudi i da svi zapravo govore o teritorijama?
SAMIR: Ja mislim da je svima do teritorija. Čuo sam večeras izjavu Draškovića o teritorijama, a niko ne spominje ljude što je najžalostnije. U svemu tome ljudi ispaštaju. Znam ja po sebi, i drugim ljudima koji su žrtve takvih trgovina. To samo obični ljudi mogu osetiti i ti Srbi sigurno osećaju sada, Albanci ili narodne manjine na Kosovu, oni će najviše ispaštati u svemu ovome, na kraju.
RSE: Imamo sledećeg gosta. Da čujemo vaš stav.
ALEKSANDAR: Kako se približavaju pregovori o Kosovu, čini mi se pojačava ponovo taj kosovski mit, podgreva se u našim medijima. Skoro svi vodeći političari se bave tim pitanjem na takav način, osim Građanskog saveza ili Liberalno-demokratske partije koji su dali neki svoj predlog s kojim ja mogu, ali i ne moram da se složim. Ne slažem se u jednom delu jer ne verujem da je moguć u dogledno vreme zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Znači ja sam pre za onu ideju, iako ništa pozitivno ne mislim o Dobrici Ćosiću, o podeli Kosova i definitivnom razgraničenju Srba i Albanaca na Kosovu. Znači tamo gde Srbi u većem broju žive, treba da se potrudimo da dobijemo taj deo, tamo gde nas nema to treba da prepustimo Albancima. I naravno neka vrsta eksteritorijalnosti za poznatije pravoslavne crkve i manastire na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to jedino rešenje jer ne vidim svrhu zadržavanja celog Kosova, i da možemo da ga dobijemo a ne možemo, u okviru Srbije. To je užasan ekonomski problem, užasan kulturološki problem za Srbiju. Jednostavno, to su dva trenutno suprotstavljena naroda.
RSE: Da li ste stekli utisak da se ovde više govori o teritorijama nego o ljudima?
ALEKSANDAR: Naravno. Ja sam pokušao iz drugog ugla to da sagledam, ali neminovna je i ta priča o teritorijama, jer ti ljudi žive na određenoj teritoriji. Ne možete pričati o ljudima a da ne pričate o teritoriji na kojoj žive, to ne može jedno bez drugog.
RSE: Da, samo što kad brine o ljudima onda se o teritorijama priča na drugi način, da bi se pronašlo neko rešenje a da se ne bi otišlo u politikanstvo. Imamo li sledećeg slušaoca?
MIŠA: “Jedan od retkih Srba kojih je sve više”, citiram jednog poznatog aforističara. “Zaludu se nedružina druži, Miloš, Marko, Mujo i Alija, al’ u jedan kota’ da ih svariš, čorba im se ne bi pomješala”, rekao je jedan naš veliki i pametan čovek.
RSE: A vi ste to baš epski odrecitovali.
MIŠA: Jeste. Nemojmo da se zavravamo, ne može nama da pomogne ni Kina, ni Rusija, ni bog otac, ni Amerika, niko. Nijedna komisija, ni Tadić, niko, niko. Jer mi ćemo se sukobiti sa jednim primitivnim mentalitetom, sa ogromnom količinom agresije i tu moramo biti pripremljeni na to da kad nas đavo uhvati za rukav, da amputiramoi ruku i rukav. Ima neka slična priča i sa gangrenom.
RSE: Ima svakakvih priča. A ovo mu dođe, kad pominjemo tog aforističara, iz one priče Srbina možeš da ubiješ samo ako mu pucaš u dušu. Izgleda da se ovom našem slušaocu nešto noćas desilo.
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Ja mislim da su svi ovi pregovori, odnosno ovaj pregovor koji treba da se vodi, u neku ruku suvšini pošto su jasno određene i jedna i druga strana u minimumu svojih zahteva koji neće moći da pomire. Znači, s jedne strane imamo Srbiju koja ne može da se pomiri sa tim niti ima pravo na to da se pomiri sa promenom svojih granica, a s druge strane imamo albansku stranu, odnosno kosovsku stranu, Albance koji neće ništa drugo sem nezavisnosti. To je nepomirljivo i smatram da ono što je prethodni slušalac Samir rekao, da je jedino moguće rešenje protektorat. Ići u neke dublje pregovore po meni je čisto gubljenje vremena i na kraju će Srbija, odnosno taj pregovarači tim morati da odradi nešto što su već pre par dana najavili da jedino referendumom u Srbiji može narod da odluči da li će da promeni to da se granice menjaju ili ne. Ja sam uveren da će do tog referenduma doći i da će se na tom referendumu građani izjasniti da su granice nepromenljive, i samim tim jedino rešenje će biti protektorat koji će imati neograničeno vreme trajanja. Što se tiče teritorija, vidim da potencirate pitanje da se ne gleda na ljude nego se gleda na teritorije, mislim da niste u pravu. Niste u pravu iz tog razloga, prethodni slušalac je dao samo deo objašnjenja sa kojim se ja slažem, kada je pričate o ljudima morate da pričate i o teritoriji. Međutim, niko od zvaničnika neće našem narodu da kaže pravu pozadinu te priče, a priča je sledeća: ako se budemo odrekli teritorije Kosova, niko nama ne garantuje da sutra ljudi iz Sandžaka neće isto tražiti, da Mađari koji su već počeli da postavljaju pitanje autonomije, a sa takvim pitanjem su i Albanci sa Kosova isto počeli. Nisu počeli sa pitanjem nezavisnosti nego su počeli sa pitanjem neke autonomije. Sa tim pitanjem su sada počeli i Mađari na severu Vojvodine, i ko nama može da garantuje da se za deset godina od ovog momenta ista ta priča neće događati u Sandžaku ili Vojvodini. Iz tog razloga naš pregovarački tim neće moći ni u kojem slučaju, a oni i sami kažu da nemaju na to ustavno pravo, da pristanu da pređu taj minimum svojih zahteva, a minimum je da se ne menjaju granice, što po međunarodnom pravu i prema svim ugovorima koje smo mi sklopili sa svim međunarodnim instancama, nije moguće. Međutim, ima tu nešto što je mnogo starije od svega toga, a to je kako će se dogovoriti Amerikanci, odnosno je to je bilo pre, kako će se dogovoriti Amerikanci sa Rusima, tako će biti stanje u svetu. Sada više Rusa po tom pitanju nema, Amerikanci odlučuju, i ja mislim da su oni već doneli odluku, a to je nezavisnost, koja jedino može da se promeni, znači najbolje što mi možemo da dobijemo je ono što slušalac Samir kaže, protektorat koji neće imati vremensko ograničenje, i mislim da je najbolje rešenje da u toku ovih pregovora se već raspiše referenum u Srbiji da se čuje glas naroda, da li on daje mandat tom pregovaračkom timu da može da ide ispod minimuma ili ne.
RSE: Da li mislite, ako bi se narod izjasnio na referendumu tako kako se očekuje, kako vi, recimo, očekujete, da bi to imalo ikakvog uticaja na sam proces, odnosno na završetak pregovora i na ono što će se na kraju desiti sa Kosovom?
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Da li bi to imalo uticaja ili ne potpuno je nebitno u ovom trenutku. Bitno je to da taj pregovarački tim mora da dobije legalitet od strane naroda zbog toga što ovi iz UN koji imaju svoje predstavnike mogu da kažu, da, vi nemate to ovlašćenje da o tome odlučite, ali u ustavu piše da o tome treba da odluči vaš narod, a mi ne znamo da li bi narod pristao na nezavisnost Kosova ili ne. Znači mi, narod, kroz referendum treba da da taj legalitet svom pregovaračkom timu i da taj pregovarački tim odmah zna koji mu je minimum. Da li je minimum upravo taj da se granice ne menjaju.
RSE: Dobro, ali gubite iz vida da većinski narod na Kosovu, Albanci, takođe se izjašnjavaju gotovo aklamacijom i bez referenduma da žele samo nezavisnost, i ništa drugo. Pa kad se onda međunarodna zajednica suoči sa ta dva nepomirljiva stava onda opet dolazimo na...
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: .. na protektorat
RSE: Ili dolazimo nenku nultu poziciju.
DENIS MILOŠEVIĆ iz Valjeva: Upravo ja o tome i pričam. Na samom početku svog javljanja rekao sam da su pregovori u ovom momentu suvšini i mislim da su preuranjeni, bez obzira što je prošlo pet godina od rata, mislim da su još uvek preuranjeni s obzirom na stavove jedne i druge strane, i s obzirom na to da naša strana ne zna koji joj je minimum jer može samo da ga zna ukoliko to njoj narod kaže, i to je ustavno pravo naroda.
RSE: Drago mi je da čujem da slušaoci koji imaju različita mišljenja i koji imaju ponekad i stavove koji su isključivi govore na način na koji govore, a to je jedan drugačiji način od onog koji smo slušali prethodnih, recimo 10-12 godina, što je ohrabrujuće.
ZORAN iz Zagreba: Uvažavajući sva mišljenja koja inače čujema na Radiju Slobodna Evropa koji redovno slušam dugo vremena i sve stavove, dopustite da ukratko iznesem svoj stav, koji nije ni previše desno ni previše lijevo, to je tu negde kod većine stavova kakve čujem od političke elite i od vaših slušatelja. Dakle, kako bi Dalmantinci rekli, pravo pa u sridu. Kosovo treba prežaliti a ono što je sveto na Kosovu osigurati u prežaljenom Kosovu da to ostano svetinja koja će ostati nedodirljiva. Kosovo je veliki onaj mlinski točak, kotač obešen Srbiji oko vrata uz sve točkove koji su joj obešeni u poslednjih 15 godina zbog politike koju je vodio Milošević, Šešelj i slične patriote. Prvo, treba raščistiti potpuno sa miloševićevstom i sa šešeljevstvom, uvažavati prava kao što svi moramo da neko ima ovakve ili onakve stavove itd, ali sad ta politika je prošla. To je prošlost, toga u Evropi još ponegde ima ali to je sve na izdisaju. To postoji još ponegdje gde ljudi već dobro žive pa mogu iz nekakvog političkog pasjaluka, a la Lepen u Francuskoj i neki slični u Italiji, gdje se dobro živi pa mogu se malo, kako se narodski ovdje kaže, furati na taj film ultraradikalna desnica, itd. To Srbiji ne treba. Srbiji trebaju ljudi kao što je bio pokojni Zoran Đinđić, Srbiji trebaju ljudi kao što su Svilanović, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Biljana Kovačević Vučo, Srbiji trebaju ljudi kao što ste vi Nataša. Dobro je rekao Samir iz Danske da je Svilanović, zbog svoje blagosti, zbog poznavanja materije, trebao na nekakav način biti uključen u te pregovore. Neću reći da nije dobro što je tu Koštunica, ali nisu dobri Koštuničini stavovi jer svakome je jasno da Koštunica nastavlja Miloševićevu politiku samo na jedan malo drugačiji način, više zamotan u demokratski celofan da bi se više dopao međunarodnoj zajednici. Ali sve je to prozirno, čak meni, običnom smrtniku, a možete misliti ove stare, prepredene vukove koji gledaju iz Londona, Pariza, iz Brisela, Vašingtona, da oni sve razumiju. Neka niko ne misli da se u Srbiji više pjesak može bacati i prašina bilo kome u oči jer su odavno okrenute oči svjeta na Srbiju i Srbija stavljena pod veliku lupu. Ja mislim da je možda bilo rešenje, sad se ovo neće dopasti Albancima, da bi možda bilo rešenje da Kosovo postane republika u sastavu Srbije, ali da ta republika bude jedno izvjesno vrijeme dok se stvari ne normaliziraju, pod međunarodnom protekcijom.
RSE: Recite mi na kraju, u jednoj rečenici, koga vi vidite trenutno kao najvećeg gubitnika, koju stranu, ili kojeg političara, kojeg pregovarača, ili narod?
ZORAN iz Zagreba: Sve što je na tragu Miloševićeve politike sigurno će biti gubitnici. Ali još nešto ću vam reći. Mislim da se Srbija uopšte nije pripremila, odnosno srpska politička elita, dakle vlast, za ove pregovore, jer lobiranje Albanaca, pa i Bosanaca, pa i Hrvata, u međunarodnoj zajednic je toliko odmaklo daleko u odnosu na lobiranje u Srbiji, tako da tu Srbija kasni čitavo jedno stoleće, jer Srbija je tu potpuno nespremna baveći se drugim stvarima ovih 15 godina, Albanci su se dobro ukopali u različite lobije u Americi, u Londonu, u Brislu.
RSE: Pošto je nekoliko slušalaca izrazilo želju da u pregovaračkom timu bude Goran Svilanović, što je, naravno nemoguće, a Goran Svilanović je u na funkciji u Paktu za stabilnost, emitovaćemo delove iz razgovora koje smo vodili dan uoči postignutog sporazuma o pregovračkom timu o budućem statusu KiM. Da čujemo prvo kako je on ocenio Tadićevu poziciju u trenutku kada je izgledalo da se Tadićev stav o entitetima razlikuje i da je to nešto novo u odnosu na Rezoluciju Vlade.
SVILANOVIĆ: “Prosto ja vidim Tadića kao nekog ko pokušava da bude realniji, da malo više temu usmeri na to gde Srbi žive, kako žive, kao jednu realnu životnu činjenicu. Kosovo nije ovo multietničko društvo danas, neće biti ni sutra. Ja više nemam nikakve iluzije, nijedna od eks, postjugoslovenskih država nije multietnička, niti građanska. Mi imamo nacionalnu državu Hrvata, nacionalnu državu Slovenaca, nacionalnu državu Srba, nemojmo da se lažemo, imamo troetničku državu Bosnu u Hercegovinu, dvonacionalnu državu Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. To su realnosti. To nisu multietnička i građanska društva, u tom smislu nemojte imati veća očekivanja na Kosovu. To i dalje ne mora da znači da Tadić zagovara podelu Kosova. Ja mislim da on samo drži jednu od varijanti živom zbog toga što na način na koji sad ulazi u pregovore i srpska i albanska strana ulaze fiksirane na pitanje nezavisnosti ili teritorije. To je idealan recept da pregovori propadnu.
RSE: Pitali smo gospodina Svilanovića ako je tako jasno da bi pregovori mogli propasti ukoliko se tako insistira na teritorijama i postoji takvi stavovi kakvi su uvršteni u tekst Rezolucije, kako je onda moguće da gospodin Koštunica kao premijer to ne zna ili nije obavešten. Evo šta je gospodin Svilanović rekao:
“Ne znam, moj stvari utisak je kao da ulazi u pregovore kao neko koji ih neće dočekati na tom mestu kad budu završeni. Ne bi voleo da sam u pravu, jako ne bi voleo da sam u pravu, ali imam utisak da ta čvrstina koju sad demostrira pričom intergritet, intergritet, u stvari možda govori o tome da ne očekuje da bude tu kad treba da se potpiše i da ostavi nekog drugog da to potpisuje i završava. To nije dobro zbog toga što ja mislim da je on ključni političar u ovom trenutku i on je svestan te odgovornosti, on je ozbiljan, ali mu je ogromna podrška potrebna i ta podrška bi morala da dođe i od Tadića i da onda obojica shvate da ulaze u jedan proces u kojem mogu biti samo dobitnici, ali ako je relano prikažu stanje na početku. Ako stanje prikazuju ovako kako prikazuju, pa polovina Srba iz Srbije veruje da mi nešto kontrolišemo na Kosovu što ćemo sada da izgubimo, pa naravno da će ih na kraju tog procesa proglasiti kao gubitnike, koji su nešto izgubili. Ako oni sad kažu, ljudi ništa ne kontrolišemo ili skoro ništa ne kontolišemo, a rezultat naš će biti da preuzmemo kontrolu tako da će biti decentralizacija povoljnija, tako da će se školovati Srbi po našim udžbenicima, tako da ćemo finansirati zdravstveni sistem, tako da ćemo imati udela u Trepči i u drugim sistemima u skladu sa izdvajanjima Srbije u narednih ne znam, pola veka. Onda će ljudi shvatiti da su oni uspešni pregovarači koji su neke ozbiljne interese ostvarili i time stvorili uslove da Srbi koji tamo žive ostanu tamo da žive.”
RSE: Da uključimo narednog slušaoca.
SLOBODAN: Bliski su mi stavovi i slažem se sa gospodinom Svilanovićem, bliski su mi stavovi i mišljenje Liberalno-demokratske stranke. Mislim da će Srbija o Kosovu najmanje odlučivati zato što je kredibilitet Srbije na vrlo niskom nivou, i tog nijesu svjesni. Mislim da su političari u Srbiji morali davno postaviti pitanje, bar ova garnitura kad je došla na vlast posle 2000. godine zašto svi bježe od Srbije, to jest politike Srbije. Pobegli su Slovenci, pa Hrvati, pa svi redom, pa Crna Gora, pa eto sada hoće i Kosovo, itd. I stalno se diskutuje da će to uraditi drugi, međutim, niko ne bježi od dobra, to se mora shvatiti. Sa ovim gospodinom iz Zagreba se slažem sa nužnosti suočavanja sa prošlošću. Nije suočavanje ako gospodin Simić, savjetnik predsjednika Vlade, na B92, kad mu voditeljka postavi pitanje kako to da pregovarate prvo sa radikalima i sa SPS kad su oni najodgovorniji za Kosovo, kaže da se ne slaže sa tim, to je poluistina. Dakle to je stav Demokratske stranke Srbije koji se ne razlikuje mnogo od SRS. Na jednoj TV stanici gosti su jedinstveni da je na Kosovu 70 odsto nezaposlenost, da tamo caruje šverc, droga, vlada mafija i svako zlo, itd.. I ovo im je argumenat da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Pitam se, kakve su šanse da Srbija reši i ove probleme na Kosovu, kad slične probleme ne može da reši u Srbiji. Slažem se sa potpuno da prevashodno treba dati prednost ljudima, ne teritoriji, a to je stav LDS. Mislim da je to pre svega bezbednosni problem, i taj bezbednosi problem bio bi neuporedivo veći ako bi nekim slučajem Kosovo ostalo u sastavu Srbije i da ljudi sa ovakvim stavovima, sa ovakvom politikom i svakidašnjim divljanjem udruženja “Sloboda”, vašeg večerašnjeg nesuđenog gosta, Čavoškoga, Srpske paravoslavne crkve koja govori da je to okupacija, sigurno da je to pre svega bezbednosni problem i on bi bio neuporedivo veći ukoliko bi Kosovo ostalo u sastavu Srbije.
RSE: Vi zastupate tezu da su važniji ljudi nego teritorija i da se ovde zapravo najmanje govori i razmišlja ljudima, a da se svi bave Kosovom na neki način isterujući svoju politiku.
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Problem je u našoj svjesti i trenutno nema puno Srba ili Crnogoraca koji pate za Slovenijom, Hrvatskom ili Bosnom i Hercegovinom ili Makedonijom. Stvar je samo vremena i sazrjevanja svjesti građana da te federalne jedinice imaju pravo na nekakvu svoju autonomiju ili nezavisnost, ili kako će se to formulisati to je manje bitno, bito je da danas vi normalno živimo i radimo sa Slovenijom. Drugo, najveći problem je tamo gdje je najniži nivo građanske svjesti, a to je taj centar kontinentalni između Kosova i Srbije koji je dugo bio zapostavljan. Rješenje je u suživotu. Ako promjenimo svjest i ako shvatimo da je ljubav za bližnjega svoga rešenje svega, bez obzira ima li granica, je li to autonomija, nezavisnost. Nikome danas ne smeta nezavisna Slovenija nego svi živimo u nadi da će ta Slovenija postati još jača i da će nas kao lokomotiva povući dalje. Tako će i Kosovo da želi Srbiji da Srbija postane lokomotiva. Srbija je sa ogromnim potencijalima, ljudskim i prirodnim, i može tu socijalnu bombu koja je na Kosovu zbog nezaposlenosti i ogromnog broja mladih ljudi koji ne vide perpsektivu, Srbija može da bude lokomotiva, kao što je Vojvodina lokomotiva za Srbiju, i da nema toga nacionalizma i te zavisti nego da živimo u harmoniji, u saradnji. Bez saradnje Srba i Albanaca i ekonomskog napretka Srbije koja kao lokomotiva može da povuče sve narode i nacije u ekonomsku utakmicu sa Zapadnom Evropom. Zašto ljudi gledaju na to da Kosovo dobije neku vrstu nezavisnosti da je to nekakva kazna, da je neko nekome nešto uzeo. Ma sve je to nama Bog dao. Neka svako radi ono za šta je sposoban.
RSE: Gospodine Jankoviću, vaše mišljenje je lepa priča koja liči na utopiju, nažalost. Ima mnogo ljudi koji srećom misle kao vi i možda će utopije jednog dana biti ostvarive, ali u ovom trenutku teško da se takvo rešenje nazire. Koga sada imamo na vezi?
ISMET: Srpska delegacija, sastavljena od ovih ljudi, mislim da su oni đaci Dobrice Ćosića, 80 odsto njih. Mislim da će Kosovo da bude sto posto nezavisna država, ali jedno vreme će Evropa da prati jedno vreme neke uslove ali to ne mogu garantirati koliko godina će biti, ali na kraju će da bude nezavisna država. Evropa je videla da od kongresa 1878. u Berlinu i konferencije u Parizu i u Londonu, ove arhive koje imaju sad 20 centimetara prašine, ušle su u arhive i rasturili Berlinski kongres i konferenciju u Parizu i Londonu i videli su da su učinili veliku nepravdu prema albanskom narodu. To je moje mišljenje. Je li vi poštujete mišljenje vašeg redovnog slušaoca.
RSE: Ja poštujem mišljenje svih slušalaca.
ISMET: Drugo, Koštunica treba da zna, od Ismeta večeras, da nisu više Albanci koji su cepali drva po Beogradu i nosili ugalj po podrumima. To neka zna od večeras.
RSE: Gospodine Ismete, koji se vama stav od političara na Kosovu, albanskih političara, najviše dopada kada je reč o Kosovu? Jeste li čuli, recimo, mišljenje Adema Demaćija ovih dana?
ISMET: Da vam pravo kažem, političari i partije toliko mene ne interesuju. Mene interesuje narod koji pati, naročito od 1912.
RSE: Je li verujete političarima koji vode ovaj pregovarački proces?
ISMET: Ili sad da im verujemo ili više nikada. Jer bilo je, od 1912. Srbija je obećala svašta a nikad nije na delu završila. Sećate se vi samo za prosvetu, za škole šta je bilo, ništa nisu rešili.
RSE: Kada?
ISMET: U to vreme kad je Milošević, zamislite samo za škole ono šta je bilo. Pa samo to šta je bilo, a ne neke velike stvari.
RSE: Ja sam vas pitala da li ste čuli ovih dana stav gospodina Demaćija, pošto je on izneo neke svoje stavove koji su drugačiji malo od stavova zvaničnih pregovarača sa Kosova.
ISMET: Adem Demaći, sad on nema pojma o politici. A što se tiče crkve i manastira na Kosovu, neka Koštunica i njegov kolega, nega čitaju dobro istoriju, jedno vreme su Albanci čuvali patrijarhanu u Peći.
RSE: Hvala vam gospodine Ismete što ste bili ponoćni gost Radija Slobodna Evropa ove noći. Koga imamo sada na vezi?
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Prvo, o pregovaračkoj ekipi. Po mom skromnom mišljenji, sve sami asovi, osim onog sa Kosmeta Marka Jakšića. Ali i on je bolji od Trajkovića i od Trajkovićke. Naročito su po meni kompetentni Vuk Drašković, Dušan Bataković i Sandra Rašković Ivić. Obojca su u svojim delima i zalaganjima pokazali da dobro poznaju karakter i genezu kosovskog gordijevog čvora**. A što se tiče Sandre ona se, evo, 12 godina bakće sa svojim o našim izbegličkim problemima i odmah za početak uzeći sebi za slobodu da parafraziram njenog uvaženog oca. Znate ono, Srbi su lud narod, ja smatram da smo mi Srbi sa Kosova i Metohije blesav narod. Ne toliko blesavi, bolesni da bi se ludost opravdala naše postupke, a ni toliko pametni da uvek ponovo ne pravimo iste greške.
RSE: A jeste čuli gospodine Beliću jednu od poslednjih izjava gospođe Sande Rašković Ivić u kojoj je ona rekla da ona duboko poštuje kosovski mit ali da smatra da u ovom trenutku kada pregovori počinju to mora da se ostavi po strani ukoliko se želi postignuti bilo kakvo rešenje.
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Ni ja nisam opterećen kosovskim mitom.
RSE: Pitam vas prosto zato što je to zanimljivo s obzirom pošto je ona često ranije istupala sa pričom o kosovskom mitu.
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Ja pratim njen rad od samog početka jer bio sam član jednog udruženja, malo nam je pomogla, vrlo brzo je sišla sa te pozicije gde je mogla nešto da učini. Znači, šta se promenilo za ovih šest i po godina? Imamo Rezoluciju 1244 koju niko osim nas Srba ne poštuje. Albanci listom uzurpiraju srbsku imovinu, skrnave groblja, ruše crkve, ubijaju, maltretiraju preostale Srbe, ali i dalje koriste srpske pasoše, leče se u srpskim bolnicama, mahom beogradskim, žive u svojim komfornim beogradskim stanovima, prodaju voće i povrće po svim pijacama u Srbiji, drže skoro sve pekara i poslastičarnice u Srbiji, a kosmetski Srbi žive u getima i kreću se samo u blindiranim kolima, a mi ovamo što smo izbegli umiremo polako i možda neće imati ko da se vrati od nas na Kosovo.
RSE: A zašto umirete ovde polako? Kako se Srbija ponaša prema vama?
MIODRAG BELIĆ iz Peći: Pa znate iz predhodnih uključivanja u vašu emisiju, mi smo potpuno apartridi, mi smo u domovini svojoj bez ikakvih prava. Momentalno, na primer, moja porodica uopšte nije osigurana. Ja sam izgubio dečji dohodak, jedva preživljavam, živim od pomoći od 4.500 dinara, kako ja uspevam da plaćam stan od 200 evra možete da zamislite koliko je to požrtovanja, koliko je to truda i rada cele moje porodice. Na primer, ćerka je morala da prodaje na pijaci ovo što smo mi dobijali, pa je izgubila školu, druga je kondukterisla po beogradskim autobusima i tako. Preko leta radi u kafićima...
RSE: Da, nažalost, slike života izbeglice sa Kosova i ne samo sa Kosova u Srbiji viđamo svakog dana i uslovi u kojima žive izbeglice su zaista jezivi. Izgleda kao da se tu ništa ne menja i da niko o tome ne vodi računa. To je malo neobično za Srbiju koja, eto, u ovakim prilikama kada otpočinju pregovori pokazuje u svom vrhu veoma visok stepen patriotizma, a tamo gde treba da se pokaže, prema svome narodu se ponaša krajnje čudno.
STANA: Slušam ovu tužnu emisiju, duša me boli. Svojevremeno sam 68. godine bila u Banjskoj na Kosmetu, pred 29. novembar kada su zabranjeni skupovi zbog demonstracija tadašnjeg albanskog, studenskog rukovodstva, u vreme Tita, u vreme kada u Beogradu i širom Srbije bilo toliko Albanaca zaposljenih jer su prema onim ključevima uvek imali prvenstvo u zapošljavanju, u rešavanju stambenog pitanja, u rešavanju socijalnog i tako redom. Danas svi Albanci tadašnje Jugoslavije sa jugoslovenskim pasošima koji su s namerom ili možda nevoljom otišli za inostranstvo, vraćeni su na teritoriju Kosmeta, znači na imanja naših roditelja. U zemljišnim knjigama to je i dalje naša zemlja, naše šume, naše bogatstvo, a njih je možda 60 posto okupiralo našu teritoriju. Kažemo, nećemo govoriti ljudi i teritorije. Dozvolite, ljudi ako napuste teritoriju, ognjište, silom ili milom oni ostaju bez tla, bez temelja, bez egzistencije, bez igde ičega, da bi se tamo neko zbog lobiranja, a poznato je da su svetu albanski i jevrejski lobi najjači, i zbog neke više politike, jer verovatno Americi ne odgovora da se Evropa ujedini, da bude jača s obzirom da je blokovska podela zvanično nestala, pa obučavajući ekstremiste... Ja sam ubeđena da i 80 posto Albanaca poštenih, da takođe pate, da su u nevolji, gladni, obeshrabreni i da ne smeju da iznesu svoje mišljenje i pravo glasa zbog nekih oligarha, nekih moćnika koji su na vrlo sumnjive načine stekli ono što su stekli i sada uvreženi u svetsku mrežu tih i takvih, doveli nas u ovu bezizlaznu situaciju da nam je za sada najprihvatljivije rešenje ovaj, nazovi, protektorat koji nikome nije doneo dugoročnog dobra.
RSE: Da napomenemo da nismo pominjali predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića koji je danas izjavio u Beču da je Kosovo evropsko pitanje koje treba da bude rešeno na evropski način, a Beograd je zainteresovan da se to pitanje reši uz poštovanje međunarodnih standarda i traženje kompromisa. Volela bih da se naredni slušalac osvrne i na ovo pitanje. Dakle, u kojoj je meri Kosovo od naroda sa ovih prostora može tretirati kao evropsko pitanje?
JOVANOVIĆ: Da načnemo tu temu o gospodinu Maroviću. Ja podržavam taj stav njegov i on je potpuno ispravan jer Kosovo nije samo srpsko pitanje, Kosovo je evropsko, ako hoćete i svetsko pitanje. Znači, to su neki standardi od kojih ne sme da se odstupa. U čemu je stvar? Sada Miloševića na Kosovu nema, srpske vlasti na Kosovu nema. Ko njima smeta da oni sprovedu demokratiju u toj pokrajini? Upravo bih hteo da kažem o onoj temi, ovde je borba za teritorije a ne za narod. Slušajući mnoge koji su učestvovali u ovoj diskusiji koji nemaju pojma kako je bilo tamo još u vreme Tita, a kamoli sada. Mislim da situaciju na Kosovu treba rešiti po pravilima UN. Mislim da je naš tim odličan (možda sa nekim izuzetkom ali svima nama ne može da se ugodi), i legitiman. Jer ne mogu da učestvuju Svilanović ili Čeda Jovanović koji nemaju podršku u narodu, ili ne znam ko drugi. Možda i meni ne odgovora ko je na vlasti ali narod je tako odlučio i to moramo da poštujemo. To je moj stav.
RSE: Da čujemo i sledeći stav, odnosno sledećeg slušaoca. Ko je to?
DRAGICA. Evropa treba da rešava taj problem jer je Balkan u Evropi. Što se tiče ovih teritorija i ljudi, naravno da se političari brinu o teritorijama to su nam pokazale i prethodne godine. Zahvaljujući njihovim navodnim pregovorima i razgovorima, a u stvari su samo ždrali i nalivali se alkoholom dok su navodno izvršavali “humanitarno preseljenje” u masovne grobnice. Ljude su pljačkali, ubijali i tako da su ljudi poubijani, jendi su pobegli u svet a teritorije su naravno ostale, to nam je dokaz. Ne može niko da mi kaže da se Toma Nikolić brine o ljudima sa Kosova a sedi u nekoj bezveznoj emisiji Klot-frket usred tako teške situacije, ili kako JE oni predstavljaju. Ili sinoć U onoj emisiji Klopka na BK, stalno se vrate ti političari. Tako da mislim da sam davno gledale te emisije. Kad je Ivana Žigon nešto pričala tamo, i ona me izluđuje, jeste videli koje su face složili onako Aligrudić,Vučelić, Vučić, bože...
RSE: Šta vas je to sinoć izludelo u tom nastupu Ivane Žogon koja, koliko sam ja shvatila jer nisam gledala celu emisiju, samo pokazala, ako se ne varam, knjigu dece sa Kosova.
DRAGICA. Ivana Žigon, dobor ste me podsetili, mene njen stav odavno izluđuje, a pričala je o deci kako svi, ima 250 poslanika u Skupštini da svako treba da uzme jedno dete sa Kosova i da ga prošeta po Beogradu, mislim da je tako nešto rekla. Oni su tako nešto tužne face napravili.
RSE: Pa jer su vas oni nervirali ili ta Ivanina priča?
DRAGICA. Pa i Ivanina priča, a oni posebno.
N.O. Zašto vas je ta priča nervirala kada će ta deca stvarno doći. Ta knjiga će imati promociju u Beogradu?
DRAGICA. Pa neka dođu deca ali je to sad smešno. Poslanici da uzmu po jedno dete i da šetaju. Mislim to je tako kao ono kad su šetali, kad je bilo nasilja 17. marta na Kosovu, sa onim popovima...
RSE: Naravno to se ne može upoređivati. Ja vas pitam zato što je reč o deci pa je onda uvek malo nezgodno reći da je to bilo ružno.
DRAGICA. Meni je ružno to da ona poziva, oni ne šetaju pravo da vam kažem ni svoju decu, eto tako iživljavaju se na televizijskim emisijama. Hoću još da kažem i za referendum. Za Srbiji je kasno za referendum, to je trebalo da bude 90. ili 91. godine referendum i da obeleži svoje teritorije isto kao i svi drugi. Prema tome, danas je za to kasno.
RSE: Jel' imamo slušaoca na vezi. Dobro veče.
ZDRAVKO iz okoline Beograda: Moje prvo pitanje, da li se slažete da sto godina u istoriji sveta ništa ne znači.
RSE: U istoriji sveta ne.
ZDRAVKO. E, tako. Tako i na Balkanu. Pa nećemo govoriti o kosovskom boju, o turskom carstvu 500 godina po Srbiji, nećemo govoriti Ni o balkanskim ratovima, ni o kralju Aleksandru, naseljavanju Srba, raseljavanju Srba, dajte da se vratimo u ovu trenutnu sadašnjost. Vidite da u svetu ratuje kapital. Vidite, odnosi SAD i Kine, SAD i Rusije, SAD i Evrope, sto godina ništa nije. U sto godina se dogodilo da bi se moglo napisati milion kojekakvih istorijiskih knjiga i to je najinteresantnije za čitanje. Realnost života ovog momenta u Srbiji koja se mora menjati, ali se ne može promeniti ni za godinu niti za pet, su navike života, navike odnosa među ljudima. Ono što je najvažnije da zakoni vode politiku, a ne da politika pravi zakone. U zemljama gde postoji ekonomska stabilnost nema mržnje, generalno vodi svoju brigu, generalno se svi slažu jer sve imaju, neko više neko manje, niko čak i ne pita ko mu je ni kongresmen ili poslanik u opštini a samo znaju za predsednika države itd. Jer život ljudski je vrlo kratak, a događaji ga tolik okupiraju, toliko ga udalje od njegovog ličnog života i prijateljstvima s ljudima da zbog politike toliko se razdvajaju i komšije i familije pa čak i muž i žena. To je strašna stvar.
RSE: Vi kažete da nećemo sada pričati o prošlosti. O prošlosti se vazda govorilo kada je reč o Kosovu, naravno da je to uglavnom imalo loše posledice. Da li primećujete da je kod onih stranaka, poput Srpske radikalne stranke, sada došlo do toga da se više ne poteže ta priča o prošlosti, dakle, ne poteže se kosovski mit. I oni su promenili svoj način govora o Kosovu.
ZDRAVKO: Pa moraju, ne mogu oni glavom kroz zid, sabljom se ništa ne rešava.
RSE: Jel’ mislite da je to slučajno, da su odjednom prestali da pričaju u desetercu?
ZDRAVKO: Pustite vi i Tita i Slobodana i svi ovi koji su se naređali, svi oni melju isti mlin i žrvanj. Narod se promenio, narod shvata da mu je dosta i slave i kosovske trube i beogradskih demonstracija, narod je shvatio da mora da živi lepo i jedan s drugim. Znate, kad se ljudi potuku na kraju se i pomire, i budite sigurni da će to biti za 5 do 10 godina. Što se tiče Kosova, ove trenutne situacije, budite sigurni, Ahtisari je rekao da nema podele Kosova, mislim da je to prva jasna reč, a šta ko hoće to je druga priča. Velike sile su uvek rešavale svoje probleme, a male zemlje, specijalno na Balkanu kroz čitavih 500 godina a možda i više, od doba kraljeva, Vizantije i evo stigli smo do današnje Srbije. Sutra će se pojaviti Vojvodina, pa će na kraju to sve biti neke regije. Najbitnije, da se ekonomski narod se podigne, svakako kulture i svest.