RSE: Posle privođenja i zadržavanja od 48 sati u pritvoru, izašli ste kao čovek bez mrlje i dobili certifikat od vlade Srbije da ste potpuno čist. Ko je tu gubitnik?
BATIĆ: Uvek prođem kroz neko čistilište. Bio sam jedini ministar u vladi Zorana Đinđića o kome je vođena rasprava o poverenju i jedini ponovo izglasan za ministra nakon okončanja rasprave o poverenju. Ovo je nešto što zaista nisam očekivao i ne mislim da je to okončano dok god iz pritvora ne bude pušten jedan častan i pošten čovek, Dragan Vulić, koji danas čami u Centralnom zatvoru kao politički pritvorenik.
RSE: Ko je Dragan Vulić?
BATIĆ: On je bio moj pomoćnik dok sam bio ministar. Magistar je prava. Urednik je časopisa Sudska praksa i bio je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija po funkciji pomoćnika ministra. On je zadržan, što je potpuni paradoks. Cela priča je pokrenuta zbog mene. Upravnik zatvora jedini je mogao da snosi odgovornost jer je bez ikakvog pismenog traga neko lice pustio iz zatvora, mada to u ovome slučaju nije ni važno. Čovek, ni kriv, ni dužan, sada je u pritvoru zbog ovog ludila i cirkusa koji su napravili iniciranjem jednog tako potpuno montiranog procesa. Imam osećaj odgovornosti i žao mi je što je on došao u tu situaciju. Ne znam kako da mu pomognem.
RSE: Ovih dana čuli smo bezbroj objašnjenja i ne znam koliko su ljudi uspeli sve to da shvate jer je veliki broj imena u igri, kao i raznih službi. Šta se zaista trenutno dešava na političkoj sceni Srbije kroz prizmu vašeg iskustva? Vaše hapšenja je usledilo nekoliko dana pre 5. oktobra. Šesti oktobar najviše asocira na vas jer ste bili prvi od one nekadašnje vlade koja je, u trenutku kada je shvatila da su stvari pošle niz brdo, rekli da nije bilo 6. oktobra. Šta sada kažete?
BATIĆ: Sada sam još više siguran da ga nije bilo. Zaista sam umoran od ove priče oko hapšenja jer me to podseća na let iznad kukavičjeg gnezda i kao papagaj ne mogu da ponavljam nečije gluposti. Na žalost, nije bilo 6. oktobra i nije bilo svega onoga u šta se verovalo da će biti u danima koji su prethodili 5. oktobru. Ljudi su očekivali da će doći do promena, podrazumevajući, pre svega, personalne. Verovali su da će biti napravljena sveobuhvatna lustracija i da će oni koji su bili gospodari života i smrti, koji su odlučivali o našim sudbinama, koji su uživali u blagostanju, dok su naša deca bila željna svega, najzad biti sklonjeni. Vreme je prolazilo, a nikakvih drastičnih promena te vrste nije bilo. Teško je išlo sa pokušajima da se utvrdi nečija krivična odgovornost. Sve se svelo na to da su to bili obični politički izbori i da je jedna politička opcija pobedila drugu, kao da to nije bila nikakva demokratska revolucija. Nije bilo ispravljanja istorijskih nepravdi i otvaranja dosjea. Ljudi su se sve više razočaravali. U startu, vlada Zorana Đinđića je imala samo formalnu vlast. Nije imala one poluge i mehanizme faktičke vlasti. Faktičku vlast imaju oni koji drže ministarstvo sile. Tu je vlast imala ona druga struja DOS-a, na čelu sa Demokratskom strankom Srbije i njenim predsednikom, gospodinom Koštunicom. Jedna struja je vukla napred, a druga nazad. Jedna je htela da napravi rez i lustraciju, a druga je unapred amnestirala sve Miloševićeve ljude. Vreme je pokazalo da je to istina. Oni se danas i formalno vraćaju u pojedine institucije vlasti. Sada imamo potpunu restauraciju tog sistema vrednosti, ili sistema zla, iz vremena Slobodana Miloševića. Njegove ljude sve više viđamo na raznim manifestacijama, sve više se pojavljuju u nekim institucijama sistema. Svi upravnici zatvora su, manje-više, članovi SPS-a. Mnogi su pomoćnici u ministarstvima, mnogi preuzimaju Upravne odbore najvećih javnih preduzeća, neki su pojedinci preuzeli rukovođenje onim imitacijama opština na Kosovu i Metohiji i tako dalje. Zbog svega toga je narod s pravom demoralisan, deprimiran, razočaran, potpuno sluđen i teško ga je sada pokrenuti iz te učmalosti, apatije i ravnodušnosti. To je najveći problem – kako vratiti energiju?
RSE: Neki su ovih dana, ovu akciju hapšenja i privođenja raznih ljudi, nazivali akcijom Sablja II. Vi ste rekli da se radi o akciji koja nosi naziv Grupa 22.
BATIĆ: Ja sam je preinačio u Sablja II, ali u MUP-u postoji operativna akcija koja se zove Grupa 22. Cilj te operativne akcije je da se na neki način kazne, uhapse, sude, ili barem iskompromituju, ljudi koji su na ovaj ili onaj način imali neke dodirne tačke, ili neposredno bili angažovani, u okviru one akcije Sablja za vreme vanrednog stanja.
RSE: Živković je rekao da je akcija Sablja, akcija kojom se on i danas ponosi. Da li i vi delite taj stav?
BATIĆ: I da i ne. U pogledu početnih rezultata i jednog zamaha, Sablje je bila prava akcija. To ne govorim jer sam bio učesnik toga svega. Moja uloga u Sablji je bila više manifestaciona, nego efektivna. Ljudi su je masovno podržavali. U akciji Sablja, u vreme vanrednog stanja, bila su suspendovana mala prava kriminalaca. Običan svet nije trpeo nikakve konsekvence.
RSE: Od čega se danas ograđujete kada je reč o Sablji?
BATIĆ: Nije završena. To je moje razočarenje. Bila su velika očekivanja građana. Đinđić je platio najveću moguću cenu, bio je žrtva na oltaru raščišćavanja i raskida sa prošlošću. Postojala je velika energija i vlada je imala ogromnu popularnost, ali ta priča nije završena.
RSE: Mislite li da ste imali bitno učešće u Sablji?
BATIĆ: Nisam. Ima još jedna dimenzija u čitavoj priči oko mog hapšenja i hapšenja Dragana Vulića, koja se često ne vidi. Vezana je za izručenje Slobodana Miloševića. To je ta vertikalna linija. Ja sam bio ministar pravde, Dragan je bio moj pomoćnik, a Dragiša Blanuša je upravnik Centralnog zatvora. Svi ti ljudi se hapse, gone i procesuiraju. Upravo se želi napraviti jedno objašnjenje da je Milošević kidnapovan. Kao što oni pričaju da je otet. To njemu treba da posluži i kao neki argument u odbrani u Hagu. Dragan Vulić je četiri godine u strahu jer mu se stalno prete da će se goniti za izručenje Slobodana Miloševića. Ako je neko kriv, neka meni sude. Ja sam bio ministar pravde. Ne treba da se bave ni sa Blanušom, ni sa Vulićem. Prihvatam svu odgovornost na sebe. Strašno me boli što je on u pritvoru jer to je zločin. Bio bih potpuno zadovoljan da je Sablja završena. To da je bilo 12,5 hiljada uhapšenih je jedna pokvarena ploča koja nema nikakve veze sa realnošću. Samo nekoliko ljudi je procesuirano. Uhapsili su oko dve hiljade ljudi. Ostali su bili na informativnom razgovoru.
RSE: Sada vidimo da je saradnja s Haškim tribunalom postala prioritet vlade Vojislava Koštunice.
*****
Montirani dijalog Koštunica-Đinđić:
KOŠTUNICA: Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. Među antiratnim profiterima, u našoj javnosti, kao posebna podvrsta postoje haški profiteri.
ĐINĐIĆ: Liderstvo se sastoji u tome da donosite nepopularne odluke. Liderstvo nije u tome da se dodvoravate narodu. Ovoga trenutka našoj zemlji je potreban reprogram vraćanja dugova, potrebno je potpuno ulaženje u međunarodne institucije, garancije za kredite da bi ovde bila otvorena radna mesta i da bi ljudi imali od čega da žive. Bez pune saradnje sa Haškim sudom to nije moguće. Zbog toga možemo samo da donesemo odluku da izađemo iz UN i međunarodne zajednice, da prekinemo sve odnose, iskreno, fer i pošteno, da se ne šalimo, ili s druge strane da potpuno sarađuejmo.
KOŠTUNICA: Naravno da su nam ta sredstva potrebna. Naravno da nam je svaki dolar dragocen, ali ne smemo podleći iluziji da je izručenje čarobni štapić koji će da reši sve naše probleme. Da ne govorim o nekim drugim moralnim, ljudskim, državnim i ostalim razlozima.
ĐINĐIĆ: To vrdanje koje je Milošević praktikovao, ono - malo hoću, malo neću i na kraju zemlja u katastrofi, je model koji mi ne prihvatamo.
KOŠTUNICA: Mi smo po nekoj ljudskoj i božjoj meri učinili ono što se moglo učiniti u datim okolnostima. Moglo se mnogo više da nije bilo ovih pritisaka i ucena sve vreme.
*****
RSE: Ovo je dosta dobar prikaz onoga šta se dešavalo na relaciji premijer Đinđić - predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, kada je reč o saradnji sa Hagom i o isporuci Slobodana Miloševića.
BATIĆ: To je bio jedan od razloga izlaska DSS-a iz vlade. Ona je od tada vodila potpuno drugačiju politiku, politiku opstruiranja i negiranja, pežorativnog reagovanja na saradnju sa Hagom. Tu su bili i mukotrpni pregovori sa SNP-om, koji nije pristajao godinu dana na to da se donese Zakon o saradnji. Onda je bio učinjen pokušaj da se preko savezne vlade i uredbe gospodina Grubača napravi neka vrsta pravnog akta koji će biti pravni osnov za izručenje. Sećate se znamenite sednice Saveznog ustavnog suda i ispijanja viskija nakon osporavanja ustavnosti takve odluke. To je bio znak da nema rešenja na saveznom nivou, da Srbija, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjem, mora stvar da preuzme u svoje ruke. To je bio osnov za donošenje Uredbe vlade Republike Srbije, koju su podržali svi ministri DOS-a u saveznoj administraciji, na bazi koje je i izručen Slobodan Milošević Hagu. Tog 28. juna 2001. godine pozvao me Vladimir Popović Beba na razgovor sa Zoranom Đinđićem. Došla je i predsednica Vrhovnog suda Srbije, Leposava Karamarković. Bio je dogovor kako da se formuliše ta Uredba. Ne znajući za taj sastanak, bio sam na jednoj maloj hirurškoj intervenciji na laktu desne ruke. Nalazio sam se u bolnici i nisam mogao da dođem. Sastanak se završio. Suština te Uredbe je bila uspostavljanje prioriteta međunarodnog prava nad domaćim. Morate poštovati rezoluciju UN kojom je utemeljen Haški tribunal, kojom je potvrđen status Haškog tribunala i kojom međunarodne obaveze i međunarodno pravo imaju prioritet nad domaćim. I Haški tribunal ima prioritet nad domaćim, a to i piše u Statutu Tribunala. To je neka vrsta pravne formulacije koja je poslužila kao osnov. Dodatno sam tražio da vlada donese zaključak kojim se nalaže, obavezuju i naređuje ministarstvima pravde i unutrašnjih poslova da tu Uredbu sprovedu u delo. To je pravna argumentacija, potpuno normalna i potpuno uobičajena. Srbija nije mogla da bude taoc političkih sledbenika Slobodana Miloševića u Crnoj Gori. To je politička šizofrenija. Morala je deo svoje sudbine da preuzme u svoje ruke. Čini mi se da je time, u dobroj meri, tada Đinđić propisao sebi smrtnu presudu. Od tada su stvari počele da se zaokružuju i završile su se njegovim tragičnim ubistvom marta 2003. godine.
RSE: Dva momenta su interesantna u argumentaciji Koštunice 2001. godine. Naziva ljude koji se zalažu za saradnju sa Hagom antihaškim profiterima i dovodi u pitanje moralni aspekt takvog postupka. Danas je saradnja sa Hagom prioritet ove vlade.
BATIĆ: Da. Sada je prva rupa na sviralu, a bila je deveta u to vreme. Ali tada Koštunica nije imao operativnu vlast i njegova pozicija saveznog predsednika nije zavisila od saradnje sa Hagom. Kada je došao na vlast, i kada je video da teško može da opstane ako ne sarađuje, zaboravio je na tu devetu rupu na svirali. Sada je zaboravio i na moralni kodeks i na patriotski kod zbog koga te heroje i junake koji su ubijali gde god su koga videli treba na neki način štititi. Dozvolili su da čitav narod bude taoc patriotskih heroja i junaka koji su ukaljali našu istoriju i naš obraz u naše ime čineći zločine. Sve je to prevara. Priča o principijelnosti meni je odavno poznata. Znam koliko je tu podlosti, koliko je tu nečasnog i koliko je to prazna frazologija. On je našao drugi mehanizam. Pre izručenja Miloševića bila je jedna druga priča. Milomir Stakić i Radikali, u maju mesecu 2001. godine, pokreću inicijativu za raspravu o mom poverenju. Ta inicijativa se stavlja na dnevni red. Tri dana me čereče Radikali i ja im vraćam. Dolazi do glasanja. Nema većine da mi se izglasa nepoverenje, ali su poslanici DSS-a suzdržani. Tada smo još i imali kakvu-takvu komunikaciju i ja odlazim kod Koštunice. Pitam ga o čemu se radi i u čemu je njegov problem. On onako, ne gledajući me u oči, jer on nikoga ne sme da pogleda u oči, mi je rekao da ga je pozvao Stakić. Pitao sam ga kakve ja veze imam sa njim. Tada Ministarstvo pravde nije imalo nikakve veze sa Hagom. Ministarstvo pravde je bilo na saveznom nivou. Onda je Grubač optužnice i naloge za izručenje slao Dušanu Mihajloviću. Zar sam trebao da presretnem negde te optužnice i da ih pocepam? Nema Koštunica nikada obrazloženja. To je bio prvi indikator. Onda je on posegnuo za novim metodom. To je plaćanje patriotizma. Što veći patriota, to više para. Kao da smo krenuli na muštuluk. Još im je falila muzika kada idu u Hag. Vidite tronuto lice Stojkovića dok ispraća velikog patriotu i junaka Bearu koji je najozloglašeniji u Srebrenici. Kao on se žrtvovao u ime naše budućnosti i otići će u Hag da bi nama bilo bolje. To je katastrofa. To je takva ironija sudbine da nemam reči. Sve te priče o moralnim, patriotskim i drugim pričama su trice. Kao što sada vlada uz pomoć Miloševića i Ugljanina, sutra će za ruku da vodi peške Ratka Mladića do Haga. Njegov plakat ''Ko sme da vas pogleda u oči'' je bio prevara. Kao što je bio prevara i njegov pamflet ''Dajem reč''. Pogledajte da li je danas išta od toga ispunjeno. Pre neki dan kao da je Gebels ustao iz groba. Postrojio je novinare RTS-a i nisu smeli teška pitanja da mu postavljaju. Odgovorio je da je prvi zadatak donošenje novog Ustava. To je kapitalna izjava, kao i to da je Evropa potvrdila da je napravljen diskontinuitet sa partijom Slobodana Miloševića.
Petar Gunjić iz Beograda: ''Bio sam dugogodišnji direktor jedne velike srpske firme. Pošto se Batić bavi već dugo vremena aferama koje se događaju na našoj sceni, nisam nikada čuo da se pozabavio jednom aferom koja je veća od svih ovih koje sada iznosi. Još po zakonima Ante Markovića, 1991. i 1992. godine u Srbiji je privatizovano hiljadu preduzeća. U tim preduzećima je bilo zaposleno preko milion i 200 hiljada akcionara. Sada ima oko 800 takvih preduzeća i oko 900 hiljada akcionara. Nedavno su doneti propisi po kojima se akcionarska društva pretvaraju u ortačka društva sa ograničenom odgovornošću. Svi akcionari predaju svoje akcije. Sutra idem da tražim prijem kod gospodina Tadića pošto sam član Demokratske stranke. Nisam više oduševljen tom strankom. Predsednik sam unije akcionara sa oko 50 preduzeća i oko 35 hiljada zaposlenih. U tih 35 hiljada zaposlenih, ima šest hiljada članova Demokratske stranke. Idem da im ponudim da spašavaju akcionare ako hoće da se bave pravim životnim pitanjima jer je vrednost tih firmi 3,5 milijarde. Ako Tadić i DS to ne prihvate, želim da razgovaram sa Čedom Jovanovićem i da mu donesemo čitav projekt.''
BATIĆ: Ako u tom udruženju ima toliko hiljada članova Demokratske stranke, ne verujem da će neko da se ogluši. Mislim da je to prava adresa za rešavanje tog problema. Time bi taj problem mogao biti prisutan u javnosti jer ga u javnosti nema. Svi se bave velikim pojedinačnim aferama. Bilo bi nekorektno da bilo šta drugo kažem.
Samir iz Danske: ''Niko ne priča o ubistvu gospodina Gavrilovića. Dokle je došlo sa tom istragom? On je bio na sastanku sa Koštunicom, a poslije toga je ubijen u garaži. Da li se išta riješilo povodom ubistva dvojice vojnika na Topčideru?''
BATIĆ: Ne znam dokle je stigla istraga oko ubistva Momira Gavrilovića. Znam da su bile pravljene neke čudne aluzije u pogledu Čede Jovanovića i da je i on bio tim povodom saslušavam. Hvala Bogu da nije trpeo veće posledice.
Istraga povodom gardista na Topčideru je opstruirana dok je postojalo vojno pravosuđe. Nije bilo nikakvog brzog tempa na nivou redovnog tužilaštva koje se nije pretrglo u pokušajima da se rasvetli to ubistvo. Za devet meseci oni su uputili zahtev za uviđaj na licu mesta i drugi da se saslušaju veštaci državne i vojne pravosudne komisije da li ostaju pri svojim iskazima. Oni su ostali. Predmet je upućen u Institut za kriminalistiku u Visbadenu. Tamo će se obaviti veštačenje sudsko, medicinsko i balističko. Očekujem da će izveštaj biti gotov za mesec do dva dana. Verujem da će on ukazati na onu prvu dilemu da su vojnici ubijeni od strane treće osobe. Onda predstoji utvrđivanje ko je treća osoba.
RSE: Petog oktobra je bila godišnjica tog zločina, ili tragedije, a ostala je u senci proslova koje su, same po sebi, bile prilično čudne. Neko je rako da su epizodisti igrali glavne uloge.
BATIĆ: Nismo imali neki ambiciozni projekt, a nemamo ni neke velike mogućnosti. Kao Narodni pokret 5. oktobar mi smo se pojavili, obeležili ga, pozvali novinare i neke ljude u TANJUG-ov press centar i obznanili šta nameravamo da činimo. Imali smo jednu tribinu u bioskopu Arena u Novom Sadu. Kao da sam bio u muzeju kinoteke. Sinoć kao da je bila 1990. godina. Tako smo politički delovali te godine. Ne može čovek čudu da se načudi da 15 godina posle važi - Gde si bio. Nigde. Šta si radio. Ništa. Bili su tu Jožef Kasa, Nenad Čanak, Milan Protić, Dragan Milovanović, nas petorica koji smo bili u predsedništvu nekadašnjeg DOS-a. Neki nisu među živima. Neki su prestali da se bave politikom. Neki su do te mere iskompromitovani da su morali da se povuku iz političkog života. Mi smo poslednji plamičci nekadašnjeg DOS-a, ali još nas ima.
RSE: Obeležavanje 5. oktobra ima neku svoju evoluciju. Iz godine u godinu se menja odnos aktuelne vlasti prema tome. Do prošle godine niko nije obeležavao 5. oktobar. Čedomir Jovanović je imao tribinu u Domu omladine prošle godine gde su govorili on i Latinka Perović. Bili ste prisutni i vi i cela bivša vlada. Na državnom nivou nije bilo obeležavanja. Ove godine ga je premijer Koštunica obeležavao u Kolubari. Tadić je bio u Sava centru sa nekim ljudima. Vi ste bili u Novom Sadu sa Koalicijom 5. oktobar. U Domu omladine će ponovo biti neka vrsta obeležavanja 5. oktobra u organizaciji Centra za modernu politiku ili Liberalno demokratske frakcije Čedomira Jovanovića.
BATIĆ: To što se događalo u Sava centru je bilo lepo, ali nisam tamo primetio, sem par časnih izuzetaka, ljude koji su se nešto nažuljali 5. oktobra. Nisu tamo bili ljudi koji su gutali suzavac i koji su dane provodili po ciči zimi na ulici pred pendrecima. Mi nismo ni pozvani na tu manifestaciju u Sava centar. Šta će im autentični predstavnici 5. oktobra. Ovo na Kolubari je ličilo na ironiju sudbine. Sve to znam jer su mi ti dani ostali duboko urezani u sećanje. Majka mi je bila na samrti nekoliko dana uoči 5. oktobra. Moja osećanja su bila prilično podelenja. Svako veče sam odlazio do nje. Umrla je u noći između 1. i 2. oktobra. Sahranjena je 4. oktobra. Posle sahrane sam otišao na površinske kopove na Kolubari. Znam jedanaest ljudi koji su bili u štrajkačkom odboru, za kojima je bila raspisana poternica. Možda zbog toga što je obustavljena istraga je i ubijen sudija Simeunović. Sada se zločinac vraća na mesto zločina. Odjednom se tamo pojavio Koštunica sa dvadesetak rudara, 40 ljudi iz obezbeđenja, a ostali su bili novinari. Ono što je tragično, neposredno pored bio je jedan najzadrtiji socijalista u Lazarevcu u čijoj kući je bilo neko druženje u danu kada je ubijen Zoran Đinđić. Čovek ne može da poveruje dokle ide beščašće. O čemu se tu radi?
''Vašu situaciju potpuno razumem. Za vaš slučaj neko bi trebao da odgovara. Zašto tako niste reagovali za pojedine slučajeve u vreme Sablje? I onda je bilo neosnovanih pritvora. Ali pošto se sada radi o vašoj koži, vi ste se javili. Zalažete se za povratak kralja. Znate li da je taj kralj opljačkao siroti srpski narod, a vi hoćete da mu vraćate imovinu. Ne može pravda selektivno da se vrši. Svi moramo da budemo jednaki pred pravdom. Svi koji su učinili nešto protiv zakonito, moraju u haps.''
RSE: Koga bi ste vi vratili na vlast?
''Vi činite zločin prema ovome narodu i svesno nas gurate u naručje Radikala.''
BATIĆ: Ne znam kako ja to guram narod u naručje Radikala. Ništa nisam menjao u svojim političkim stavovima, idejama i ubeđenjima još od 1990. godine. Ja sam zagovornik jedne potpuno druge političke opcije. Sablja je usledila posle ubistva prvog demokratskog premijera Srbije i bila je uperena protiv kriminalaca. Kao ministar pravde, niti sam znao, niti sam odlučivao o tome ko će biti uhapšen. Uhapšeno je samo oko dve hiljade ljudi i samo nekoliko ih je procesuirano. Verovatno da su se tu provukle i neke greške. Verovatno je bilo i nekih nagodbi. Ali kada se desi tako jedna ekstremna situacija, takve stvari su potpuno normalne. Naravno da niko ne može da bude iznad zakona i da niko ne može da bude nedodirljiv. Naravno da su u normalnim demokratskim zemljama odgovarale mnogo važnije političke ličnosti nego što je bivši srpski ministar pravde. To nema nikakve veze jedno s drugim. Za privođenja moraju da postoje neki dokazi, a ne može neko da se privodi zato što je nekome palo na pamet da nekoga hapsi, onako potpuno bez mašte, bez ikakve potpore u nečemu što bar može da izgleda diskutabilno. U to su se upleli i ministar pravde i specijalni tužioc za organizovani kriminal. Počelo je kao da sam na čelu nekog zločinačkog udruženja i da vodim neku grupu za organizovani kriminal. Njihove prijave ne prihvata ni zamenik trećeg opštinskog tužioca. To bi u normalnoj zemlji značilo da pada vlada. Ovo nije normalna zemlja, ali je bar neko morao da snosi odgovornost. Ne govorim ovo zbog sebe. Mene boli sudbina Dragana Vulića. Šta mislite kako se može osećati običan građanin kada bude žrtva nekog lokalnog moćnika i lokalnog pravosuđa? On nema nikakve šanse. Ovo je glas protesta da se takve stvari ne smeju činiti.
RSE: Ministar Stojković je 15. septembra izjavio: ''Dobio sam pritužbu da je jedno lice iz pritvora u Kruševcu pušteno posle telefonskog poziva na zahtev tadašnjeg direktora u Ministarstvu pravde, Dragana Vulića, a po naredbi Vladana Batića lično. To lice koje je pušteno iz zatvora priveo je UBPOK zajedno sa izvesnim Jotkom. To ćemo ozbiljnije ispitati. Ovo je samo jedan deo i biće tu mnogo više stvari''. Ispostavilo se da mnogo više stvari nije bilo.
BATIĆ: To ne sme da se radi. Ne može ministar pravde, kao deo izvršne vlasti, unapred da najavi da će Tužilaštvo da radi ovo ili ono. Otkud on to zna? Može da podnese krivičnu prijavu, ali potkrepljenu jačim i objektivnim dokazima.
RSE: I dalje postavljate pitanje otkud je on to znao?
BATIĆ: Može i da zna, može da podnese krivičnu prijavu.
RSE: Interesantno je da nije znao da ste privedeni.
BATIĆ: To je foliranje. Nije važno ni što je znao za događaj. Nije važno što je podneo krivičnu prijavu, čak i neosnovanu. Kako on može da zna da će tužilac time da se bavi? Krivična prijava se podnosi, ali se u većini slučajeva odbacuje, sem ako nema uporište u čvrstim dokazima. On unapred zna da će specijalni tužilac za organizovani kriminal da to pokrene. Kako? Može to da zna jedino ako vrši uticaj na tužioca za organizovani kriminal. Specijalni tužilac posle tri dana, kao da se radi o najstrašnijim kriminalcima, brže bolje to prihvata, a ima pune fioke krivičnih prijava sa sijaset materijalnih dokaza. I ja sam neke podnosio. To je najstrašniji primer uticaja izvršne vlasti na najvažniju tužilačku instancu. Specijalni tužilac je kao prekidač - ministar okom, a on skokom.
RSE: Ministar Stojković je 30. septembra rekao da je čitava stvar oko vašeg privođenja potpuno čista i da ne može biti govora o bilo kakvom političkom progonu, te da se ispituju sumnjivi poslovi koje ste vi, kao ministar, sklapali sa privatnom firmom Ari Comerc.
BATIĆ: Sada se pošto-poto pokušava opravdati nešto. Ja sam bio kao Terminator u Ministarstvu pravde. Napravio sam internu kontrolu za poslovanje oko raznih nabavki i opremanja zatvora. To mi je bilo malo. Onda sam tražio budžetske inspekcije da ispitaju poslovanje. Otkud ja znam šta je u glavama nekih ljudi. Čim su pare u pitanju, neko može da postane lakom. Kada je budžetska inspekcija rekla da je sve u redu, preneo sam na Upravu za zajedničke poslove sve velike tendere. To je jedino ministarstvo koje nije htelo da radi tendere. Dao sam im punomoć i preneo na njih prava da se time bave. Toliko sam se plašio da neko nešto ne uradi da sam preneo te tendere van Ministarstva pravde.
RSE: Epilog svega toga je možda naslov, jedne od bezbroj analiza koje su se pojavile u novinama o vašem slučaju, koji glasi – Vladan Batić, čovek kome je Koštunica izdao certifikat na poštenje. Tako se završila priča sa vašim privođenjem.
BATIĆ: Možemo imati političke razlike. Možemo upotrebiti u političkoj borbi i oštre reči. Nisam ja deva Marija. I Koštunica i Jočić mene poznaju, upravo iz tog konteksta poštenja i časti. Možete mi mnogo štošta pripisati, ali ne takve stvari. Oni znaju da je to strano mom karakteru. Znaju da sam čovek iz druge priče. Oni znaju da to nema veze s mozgom. Ne treba to da se čini na taj način.
Milovan Janković iz Danske: ''Zašto DOS nije izbrojio poginule, ranjene, raseljene i javno objavio cijenu koju je obični narod platio za tranziciju javnih dobara u privatnu i ličnu svojinu nacionalnih i vjerskih vođa? Ima li šanse, kao u stara viteška vremena, da nacionalne i vjerske vođe podjele megdan, a obični građani, vojska, posmatraju viteški obračun bez straha za svoje redove?''
BATIĆ: Ovu drugu metaforu baš i nisam shvatio. Postojali su statistički podaci o svim stradalim, poginulim, ranjenim, raseljenim, izgnanim i prognanim. Statistika ne pokazuje pukotine u dušama tih ljudi. Takva statistika ne postoji. Uništene karijere, uništene porodice, izgubljeni zavičaji, otadžbina, imovina - to je nešto što ne vredi pretvarati u jezik cifara.
Slušateljka iz Kragujevca: ''Jedino vas molim da i dalje ostanete istrajni u svojim izlaganjima, ovako jasnim i glasnim jer mi smo jako zaboravni. Zaboravili smo kroz šta smo prošli. Izgleda da stalno treba da obnavljamo lekcije, na žalost. Delim mišljenje gospodina Živkovića oko akcije Sablja. Njom se zaista ponosim. Nisam u njoj učestvovala lično jer sam običan građanin, ali sam u to vreme bila prilično mirna, nisam se stidela, nisam shvatala da se bilo kome od nas može nešto dogoditi. Mislim da su tada ljudi bili stvarno mirni. Gledajući svoje okruženje, nikada nisam primetila da se nama, običnim ljudima, nešto strašno dešavalo. Nisam imala od čega da strahujem, ali sam želela da strahuju oni zbog kojih sam ja 10 godina strahovala. Njima ni dlaka s glave nije falila, a nama je falila, a evo, na žalost, fali i danas. Sada moram ponovo da se stidim i da strahujem šta će me snaći. Čak i ne smem neke stvari da kažem. Za vreme Slobodana Miloševića sam govorila čak i glasnije nego sada. Ovo je pakao u koji ponovo ulazimo. Molim vas, i sve koji su uz vas, da budete istrajni, a mi ćemo ponovo uzeti pištaljke i ponovo ćemo da pomognemo što je god više moguće, jer ako ostane ovo zlo koje nas je snašlo, onda je sa nama definitivno kraj. Možda mi to i zaslužujemo jer se samo budala spotiče o jedan te isti kamen, a mi se o njega spotičemo već bezbroj puta. Kako je moguće da sada, otkako je gospodin Koštunica premijer, nema oštrih pitanja koje ste svi vi novinari upućivali pokojnom premijeru? Ispred Koštunice svi stoje mirno, kao u vreme Miloševića. Čini mi se da su Miloševića više u nekim situacijama propitivali. Šta će biti sa nama?''
Vojvodić iz Čikaga: ''Obzirom da ste pokrenuli neke veoma važne procese oko Tačija, zanima me da li je nekome stalo da te vaše optužbe i prijave dovede u pitanje?''
BATIĆ: Ta priča je odavno ispričana. Dok sam bio ministar, činio sam ogromne napore da prikupim građu i dokazni materijal o zločinima nad našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji. Zaista se zalažem za princip univerzalne pravde. Kao što su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine, i za njih treba da odgovaraju, tako isto treba da dođu pred lice pravde i oni koji su nad nama činili zločine. Na žalost, nije bilo neke naročite volje ni u vladi u kojoj sam ja bio ministar, a vidim ni u ovoj sadašnjoj. Sjetili su se njega tek kada je postao premijer. Digla se malo buka i uradio sam ono što sam mogao da uradim. Predao sam svu dokumentaciju Hagu. Doživljavao sam razne pretnje i neprijatnosti, ali više nemam ni snage, ni moći, ni prilike, ni mogućnosti da nešto više uradim na tom planu.
Mirjana iz Novog Sada: ''Bila sam u bioskopu Arena. Bilo je masovno posećeno i bilo je lepo. Ne razumem kakve posledice ima izlazak Demokratske stranke iz Skupštine kada kažu da će vratiti poslaničke kartice, a ipak će učestvovati?''
RSE: Ovo je aktuelna stvar, izlazak Demokratske stranke iz Parlamenta koji, po objašnjenu predsednika Tadića, nije izlazak jer će i dalje učestvovati u radu. Kako ste vi to shvatili?
BATIĆ: Nisam pročitao zvanično saopštenje i ne znam sve detalje. Ne znam kako se može izaći, a ipak učestvovati. Ili ste u Parlamentu, ili niste. Nisam ni malo zlurad. Mislim da Demokratska stranka treba da izađe iz Parlamenta, ali ne samo da to bude neka poruka. Poruka u ovo vreme u Srbiji ne znači ništa. Izlazak iz Parlamenta znači rovovski van-parlamentarni rad. To su protesti, blokade, štrajkovi, plakati, letke, tribine, skupovi. DS ima i snage i moći za to. Ako ne bude tako, plašim se da će to biti pucanj u prazno i onda će biti predmet podsmeha i zavitlavanja. Nećkanje će se samo vratiti kao bumerang. Nadam se da je DS odlučila da deluje van-parlamentarno, ali to se mora pokazati na delu.
Slobodan: ''Čestitam na stavovima i beskompromisnoj borbi protiv najvećeg zla, nasljednika Slobodana Miloševića, Koštunice. Čestitam i na dobroj kondiciji jer ste u zadnjih pet-šest sati u trećoj emisiji u kojoj vas gledam ili slušam. Zašto Koštunica od početka vidi u Đinđiću, i u onima koji dijele njegovo mišljenje, daleko veće protivnike nego što su Milošević i Šešelj? Čini mi se da to proizilazi iz dogovora o kojem se dosta pričalo, a koje se potvrđuje u praksi. Šta o tome znate? U Danas-u sam pročitao obraćanje tridesetak intelektualaca pod naslovom - Za novu političku akciju. Ona počinje riječima - Početkom XXI vijeka Srbija je okrenuta prema prošlosti, umjesto prema budućnosti. Očekivao sam da ćete i vi to da potpišete, obzirom da su vaši stavovi identični ovom proglasu.''
BATIĆ: Bio sam van događaja i nisam ni znao za te detalje. Ne znam ni da li je neko pokušavao da me pozove. Delim te stavove. Nije bitno ko je potpisnik. Bitne su ideje koje treba podržavati. Ima raznih akcija i kampanja koje su kompatibilne jedna sa drugom. Mislim da jednog dana to sve treba okupiti na isto mesto jer je to jedini način da se sakupi široki front. Ovako rascepkani, to sve je potpuno iluzorno i besmisleno.
Ni meni Koštunica nije jasan. Bio sam pet i po godina član DSS-a i prvi potpredsednik te stranke. Naravno da je tim već kultnim sastankom 6. oktobra Koštunice sa Miloševićem, i sa Pavkovićem kao krunskim svedokom, pomalo bio poništen i sam 5. oktobar. Da li su ovo sada samo posledice tog sastanka? Možda, ali ne bih da se bavim teorijama zavere. Epilog liči na to. Sada imamo koaliciju Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Ma kako to neko negirao, znamo kakav je odnos snaga u Parlamentu i znamo da se parlamentarna većina obezbeđuje uz pomoć glasova poslanika SPS-a. Može se to nazivati raznim imenima, ali to je stvarnost. Postoji kod njega neka podsvesna borba čak i sa mrtvim Đinđićem i obračun sa nekim njegovim istomišljenicima i saradnicima. Nisu pojedinačna hapšenja više važna. Kakve sudbine ti ljudi preživljavaju? Ništa se ja nisam napatio, niti nažuljao, niti je to nešto mnogo važno, ali ono je paradigmatično. Ono pokazuje prilike u Srbiji. To se ne sme događati.
RSE: Taj proglas su potpisali Nikola Samardžić, Čeda Jovanović, Nataša Mičić i mnogi drugi. I sami kažete da je dobro da svi vi budete jedinstveni front, ali vidimo da to nije tako, da postoji rascepkanost. Od početka formiranja Koalicije 5. oktobra nije bilo sasvim jasno zašto niste zajedno sa ovom ekipom oko Čede Jovanovića? Sada je to još manje jasno. Možda je to sticaj okolnosti da niste na tom proglasu. Kuda to vodi? Da li ćete se ujediniti, ili tu postoje neki problemi?
BATIĆ: Nema nikakvih problema. Čak su odnosi apsolutno korektni. Mi svi u 5. oktobru delujemo pojedinačno, ali neke akcije osmišljavamo i želimo da ih realizujemo zajedno u okviru pokreta 5. oktobar kome pristupaju i neki sindikati i neke nevladine organizacije. Biće tu i interesantnih pojedinaca. Mislim da to u ovoj fazi nije najprimarnija stvar. Što se budu približavali izbori, to ukrupnjavanje će biti neminovno. U protivnom, to će biti pucanj u prazno. Ne verujem da bilo ko, bez obzira na neke ambicije, ima realnu procenu sopstvene vrednosti kao dovoljne da dovede do nekog preobražaja. Nemam neke lične, posebne političke ambicije u smislu nekih funkcija na vlasti. Ne predajem se pred teškoćama i problemima jer bih onda izneverio sve svoje saborce tokom ovih deset godina, samog pokojnog premijera, svoju porodicu i svoju decu. Bez obzira na ličnu ambiciju, pokušavam da ohrabrim i druge, pokušavam da utičem, koliko je to moguće, i uložiću napor, da čak i neke druge ljude koji pripadaju demokratskom korpusu, a koji sada nisu na ovoj strani reke, pridobijem i da budem neka vrsta kopče i neki lord Oven u pokušaju da se neke male suprotnosti izmire. Mogu sa svima da razgovaram.
RSE: Plašite li se mogućnosti pojave stare srpske boljke koju je Frojd nazvao narcizam malih razlika?
BATIĆ: Bez obzira na te razlike, kada je bilo potrebe da se pokaže solidarnost i jedinstvo, ono je pokazano. Pokazano je upravo na mom primeru. Izbori i borba za promene u Srbiji su izuzetno ozbiljna stvar koja i sudbinski može uticati na našu budućnost. Mislim da će reakcije biti slične, pogotovo što se većina nas u 5. oktobru već iževela na neki način u politici i svi polaze od toga da na neki način guraju te stvari dokle mogu, da se u prvi plan izdvoje neki i mlađi ljudi pred kojima je politička budućnost, a mi veterani da pomognemo koliko možemo.
RSE: Vesna Pešić je u jednoj emisiji, upitana zašto je Građanski savez Srbije na izborima u Kuli učestvovao na listi Čede Jovanovića, rekla da nema odgovor na to pitanje, da je niko nije konsultovao. Stekao se utisak da joj se ta ideja nije dopala. Kada ste vi uhapšeni, svi su se okupili i pokazana je solidarnost koja je delovala na vaše pristalice jako ohrabrujuće, dok narcizmi malih razlika deluju vrlo loše.
BATIĆ: Bio sam veoma obradovan da je bio i Joža Kasa na tribini u Novom Sadu sa bedžom 5. oktobra na reveru. Kada su neke stvari važne, ipak te male razlike i neke subjektivne slabosti idu u drugi plan.
Blagoje: ''Nikad nam niste objasnili da li taj mali Jovanović imao dokument kada je i zašto pušten. Pokazuje neke papire, ali taj osnovni, od kojeg treba da pođemo, nema. Da li je on pušten van zakona, ili ne? Da li je taj upravnik zatvora izdao njemu potvrdu da je pušten?''
BATIĆ: To sam objasnio već bezbroj puta i muka mi je da pričam o tome. To nema nikakve veze sa ministrom i Ministarstvom pravde. Pušten je kao i svi drugi.
''Vi treba to da nam objasnite.''
BATIĆ: Ja to ne radim. Ne radi to ministar pravde. On, niti određuje, niti ukida pritvor, niti se bavi papirima.
''Dok ste bili ministar pravde, uši ste nam probili da je Maka bio samo tri dana u zatvoru, a da je ubio jednog policajca. Nikome ništa. Što niste pokrenuli postupak protiv sudije koji je dosudio da on ode iz zatvora, protiv sudskog veštaka koji je doneo odluku da je on ubio tog policajca u samoodbrani? U tome je naš problem. Ne rešavate ono što je činjenica, nego se bavite politikom. Kada sam vas pitao zašto ne pomognete Vuku Draškoviću, rekli ste mi - Koji Vuk Drašković. On više ne postoji. - Tada ste mi se zgadili. Vuk je prvi ustao u vašu odbranu.''
BATIĆ: Nikada nisam rekao - koji Vuk Drašković, Vuk ne postoji. Bio sam sve ove godine, posle tragedije na Ibarskoj magistrali, jedan od najzadrtijih podnosilaca zahteva da se utvrdi prava istina. Gest Vuka Draškovića je za svaku pohvalu. Ne znam čemu toliko žuči.
Priča o oslobađanju Make dogodila se pre DOS-a. Priča o uticaju na sudije je nemoguća. Niti znam ko je kome za šta sudio, niti sam se u to ikada petljao. Ministar Stojković je najvljivao, a ne ja, tužbe i suđenja sa unapred napisanim krivičnim prijavama ili poternicima. U svemu tome nema nikakvog senzacionalizma. Još 2001. godine sam hteo da se smeni preko 220 sudija. Nisam u tome uspeo. Digla se kuka i motika protiv toga. Svi su govorili da se ministar meša u rad nezavisnog pravosuđa. Mislio sam da treba napraviti jedan carski rez. Do toga nije došlo. Ovo su samo posledice lažnih kompromisa koji nas stalno opterećuju.
Branislav iz Podgorice: ''Želim vam dobro zdravlje jer sam čuo da niste dobro. Da li mislite da izlazak Demokratske stranke iz Parlamenta ima veze sa dizanjem ruku od pitanja Kosova, da ne bi kasnije imali odgovornost za nezavisno Kosovo jer se najavljuje da je to gotova stvar?''
BATIĆ: Pitanje je prilično hipotetično. Šta će biti, ako bude? Da prvo vidimo prve korake Demokratske stanke van Parlamenta. Želeo bih da to bude jedan odlučan otklon od rada Parlamenta, ali i početak jedne žestoke van-parlamentarne borbe. Saznao sam, što je cinizam aktualne vlasti, da je zakazana sednica Skupštine za naredni utorak i na dnevni red je stavljena inicijativa Demokratske stranke za izglasavanje nepoverenja ministru Zoranu Stojkoviću. To je očita namera da se isprovocira Demokratska stranka. Ako se ne pojave, ta inicijativa će biti bačena u korpu za otpatke. Neće čak moći ni u okviru dnevnog reda da se obrazloži predlog za izglasavanje nepoverenja Zoranu Stojkoviću. Ako se pojave, ispašće da su se posle dva dana vratila u Parlament.
RSE: Da su ranije i na vreme pokrenuli inicijativu, možda bi i stigli da se to stavi na dnevni red u pravo vreme.
Bojan Marić iz Kragujevca: ''Drago mi je da je Batić na slobodi, tamo gde mu je i mesto. Očekujem izbore krajem 2006. godine. Da li postoji mogućnost neke šire koalicije vaše stranke sa ostalim demokratskim strankama? Ja sam pobornik monarhije. Da li ćete pokrenuti borbu za restauraciju monarhije? Da li bi ste mogli, ako možete, prognozirati rezultat referenduma u Crnoj Gori?''
BATIĆ: Izbora će biti na početku 2006. godine, po svemu sudeći. Mislim da će oni biti otprilike u vreme crnogorskog referenduma.
Koalicija bi bila poželjna. Mislim da svi treba da budemo zajedno, bar na budućim izborima, svi mi koji smo za jednu evropsku i emancipovanu Srbiju.
Kada bi prestonaslednik bio za monarhiju, gde bi nam bio kraj. To teško ide, ali to nije pitanje za mene. Kada vidim ko sve okružuje prestonaslednika, muka mi je. Još samo fale Ivica Dačić i Baki Anđelković pa da slika bude potpuna. Tu ima ljudi sa 50 godina partijskog staža.
Što se Crne Gore tiče, mislim da su stvari jasne. Referenduma će biti. Mile Đukanović će, kao nebrojeno puta do sada, pobediti. Mislim da će odnos na referendumu biti 60:40 za samostalnu Crnu Goru. Tužno je što nema referenduma u Srbiji, što se građanima naše zemlje ne daje mogućnost da se izjasne u kakvoj državi žele da žive. Narodni pokret 5. oktobar će pokrenuti inicijativu za oživljavanje ideje o referendumu o državnom statusu jer deluje ironično da neko drugi odlučuje o našoj sudbini, a ne mi sami.
Mirjana Aćim: ''Mogu da kažem da je Vladan Batić jedni pošteni političar. Trebali bi svi mi da se nekako skupimo, nema veze na opcije, da idemo za njim jer on ne gleda svoje lične interese. Divim mu se i hvala mu. Dobro je da u Srbiji postoji neko ko može da bude dosledan i uvek isti. Kroz njega vidimo šta nam se dešava i moramo tome da se suprostavimo.''
RSE: Šta mislite o mogućim koalicijama?
''Ja sam ih i predložila. Otišla sam na zbor u vreme kada se Vesna Pešić tek vratila iz Meksika. Tada sam rekla da je to neophodno. Neophodno je da u ovoj zemlji postoje snage i ljudi koji su i dalje časni i pošteni, koji se nisu ukaljali. Zaslužili smo da živimo u časnoj zemlji, među časnim ljudima. Ovaj škart mora da se potamani. Neka se sklone u svoje mišje rupe i neka nam ne zagorčavaju život.''
RSE: Nismo namerno ulazili u pojedinosti čitave ove priče oko vašeg privođenja, uz sva ta imena koja ne možemo ni da popamtimo. Šta je suština svega toga?
BATIĆ: Cilj je da se neki ljudi uhapse, da se nekim drugim ljudima sudi. Cilj je da se neki treći ljudi bar diskompromituju. Što je najčudnije, ne neki ljudi koji su zagorčavali naše živote i naše sudbine, trošili vreme naše dece, već mi koji smo bili na putu borbe protiv pošasti i zla. To je jedan neviđeni moralni ponor. Prvi nikada ne bih nikoga amnestirao, pa ni svoje najbliže ako bi počinili neko zlo. Ne možete da se odbranite od tako nečega. Može bilo ko da iskonstruiše bilo šta. Kažu samo - ajde brani se - i onda počnu bezočno da lažu. Pozivam Jočića i Stojkovića da odemo pred televizijske kamere na poligraf. Kada date krv, ili idete na EKG, daju vam rezultat. Nikada nisam dobio rezultat poligrafa. Oni to nikome nisu pokazali. Da sam rekao da neću na poligraf, rekli bi da neću jer lažem. Inspektori su mi priznali da je to svejedno, da to tako mora da bude. Sramota.
RSE: Da li ste prošli poligraf?
BATIĆ: Čovek koji je to radio je tako bio isprepadan, kao da su njega tamo doveli. Puštena je vest da nisam otišao na poligraf pre nego što su me i pozvali. Na poligraf sam otišao na moje insistiranje, uz silno objašnjenje da je to bespotrebno, da to nije dokazno sredstvo, da je to potpuno iluzorno i da nema razloga. Mog vozača su već u pola osam počele da zovu redakcije da li sam uhapšen, a ja nikakvu izjavu nisam dao i na poligrafu još nisam bio. Sve je unapred bilo pripremljeno. To je serija laži. Sada treba da se pravdam da nisam pročitao Belu knjigu, da nikada u životu nisam upoznao ni jednog kriminalca, da se kunem onim što mi je najsvetije. Uzaludno. To je smišljena matrica koja treba da vas slomije.
RSE: Da li je bilo medija koji su neobjektivno informisali u vezi sa poligrafom, ili ne?
BATIĆ: Bilo je, kako da ne.
RSE: Da li je bilo medija od kojih to niste očekivali?
BATIĆ: Naravno. Dogodile su se mnoge stvari koje nisam očekivao. Doživeo sam da mi se izvini potpredsednik DSS-a, da me zove potpredsednik SPS-a, koga ne poznajem, da mi pružaju podršku. Radikali, koji su sve ove godine na drugoj strani reke u odnosu na mene, javno kažu da nema smisla.
BATIĆ: Uvek prođem kroz neko čistilište. Bio sam jedini ministar u vladi Zorana Đinđića o kome je vođena rasprava o poverenju i jedini ponovo izglasan za ministra nakon okončanja rasprave o poverenju. Ovo je nešto što zaista nisam očekivao i ne mislim da je to okončano dok god iz pritvora ne bude pušten jedan častan i pošten čovek, Dragan Vulić, koji danas čami u Centralnom zatvoru kao politički pritvorenik.
RSE: Ko je Dragan Vulić?
BATIĆ: On je bio moj pomoćnik dok sam bio ministar. Magistar je prava. Urednik je časopisa Sudska praksa i bio je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija po funkciji pomoćnika ministra. On je zadržan, što je potpuni paradoks. Cela priča je pokrenuta zbog mene. Upravnik zatvora jedini je mogao da snosi odgovornost jer je bez ikakvog pismenog traga neko lice pustio iz zatvora, mada to u ovome slučaju nije ni važno. Čovek, ni kriv, ni dužan, sada je u pritvoru zbog ovog ludila i cirkusa koji su napravili iniciranjem jednog tako potpuno montiranog procesa. Imam osećaj odgovornosti i žao mi je što je on došao u tu situaciju. Ne znam kako da mu pomognem.
RSE: Ovih dana čuli smo bezbroj objašnjenja i ne znam koliko su ljudi uspeli sve to da shvate jer je veliki broj imena u igri, kao i raznih službi. Šta se zaista trenutno dešava na političkoj sceni Srbije kroz prizmu vašeg iskustva? Vaše hapšenja je usledilo nekoliko dana pre 5. oktobra. Šesti oktobar najviše asocira na vas jer ste bili prvi od one nekadašnje vlade koja je, u trenutku kada je shvatila da su stvari pošle niz brdo, rekli da nije bilo 6. oktobra. Šta sada kažete?
BATIĆ: Sada sam još više siguran da ga nije bilo. Zaista sam umoran od ove priče oko hapšenja jer me to podseća na let iznad kukavičjeg gnezda i kao papagaj ne mogu da ponavljam nečije gluposti. Na žalost, nije bilo 6. oktobra i nije bilo svega onoga u šta se verovalo da će biti u danima koji su prethodili 5. oktobru. Ljudi su očekivali da će doći do promena, podrazumevajući, pre svega, personalne. Verovali su da će biti napravljena sveobuhvatna lustracija i da će oni koji su bili gospodari života i smrti, koji su odlučivali o našim sudbinama, koji su uživali u blagostanju, dok su naša deca bila željna svega, najzad biti sklonjeni. Vreme je prolazilo, a nikakvih drastičnih promena te vrste nije bilo. Teško je išlo sa pokušajima da se utvrdi nečija krivična odgovornost. Sve se svelo na to da su to bili obični politički izbori i da je jedna politička opcija pobedila drugu, kao da to nije bila nikakva demokratska revolucija. Nije bilo ispravljanja istorijskih nepravdi i otvaranja dosjea. Ljudi su se sve više razočaravali. U startu, vlada Zorana Đinđića je imala samo formalnu vlast. Nije imala one poluge i mehanizme faktičke vlasti. Faktičku vlast imaju oni koji drže ministarstvo sile. Tu je vlast imala ona druga struja DOS-a, na čelu sa Demokratskom strankom Srbije i njenim predsednikom, gospodinom Koštunicom. Jedna struja je vukla napred, a druga nazad. Jedna je htela da napravi rez i lustraciju, a druga je unapred amnestirala sve Miloševićeve ljude. Vreme je pokazalo da je to istina. Oni se danas i formalno vraćaju u pojedine institucije vlasti. Sada imamo potpunu restauraciju tog sistema vrednosti, ili sistema zla, iz vremena Slobodana Miloševića. Njegove ljude sve više viđamo na raznim manifestacijama, sve više se pojavljuju u nekim institucijama sistema. Svi upravnici zatvora su, manje-više, članovi SPS-a. Mnogi su pomoćnici u ministarstvima, mnogi preuzimaju Upravne odbore najvećih javnih preduzeća, neki su pojedinci preuzeli rukovođenje onim imitacijama opština na Kosovu i Metohiji i tako dalje. Zbog svega toga je narod s pravom demoralisan, deprimiran, razočaran, potpuno sluđen i teško ga je sada pokrenuti iz te učmalosti, apatije i ravnodušnosti. To je najveći problem – kako vratiti energiju?
RSE: Neki su ovih dana, ovu akciju hapšenja i privođenja raznih ljudi, nazivali akcijom Sablja II. Vi ste rekli da se radi o akciji koja nosi naziv Grupa 22.
BATIĆ: Ja sam je preinačio u Sablja II, ali u MUP-u postoji operativna akcija koja se zove Grupa 22. Cilj te operativne akcije je da se na neki način kazne, uhapse, sude, ili barem iskompromituju, ljudi koji su na ovaj ili onaj način imali neke dodirne tačke, ili neposredno bili angažovani, u okviru one akcije Sablja za vreme vanrednog stanja.
RSE: Živković je rekao da je akcija Sablja, akcija kojom se on i danas ponosi. Da li i vi delite taj stav?
BATIĆ: I da i ne. U pogledu početnih rezultata i jednog zamaha, Sablje je bila prava akcija. To ne govorim jer sam bio učesnik toga svega. Moja uloga u Sablji je bila više manifestaciona, nego efektivna. Ljudi su je masovno podržavali. U akciji Sablja, u vreme vanrednog stanja, bila su suspendovana mala prava kriminalaca. Običan svet nije trpeo nikakve konsekvence.
RSE: Od čega se danas ograđujete kada je reč o Sablji?
BATIĆ: Nije završena. To je moje razočarenje. Bila su velika očekivanja građana. Đinđić je platio najveću moguću cenu, bio je žrtva na oltaru raščišćavanja i raskida sa prošlošću. Postojala je velika energija i vlada je imala ogromnu popularnost, ali ta priča nije završena.
RSE: Mislite li da ste imali bitno učešće u Sablji?
BATIĆ: Nisam. Ima još jedna dimenzija u čitavoj priči oko mog hapšenja i hapšenja Dragana Vulića, koja se često ne vidi. Vezana je za izručenje Slobodana Miloševića. To je ta vertikalna linija. Ja sam bio ministar pravde, Dragan je bio moj pomoćnik, a Dragiša Blanuša je upravnik Centralnog zatvora. Svi ti ljudi se hapse, gone i procesuiraju. Upravo se želi napraviti jedno objašnjenje da je Milošević kidnapovan. Kao što oni pričaju da je otet. To njemu treba da posluži i kao neki argument u odbrani u Hagu. Dragan Vulić je četiri godine u strahu jer mu se stalno prete da će se goniti za izručenje Slobodana Miloševića. Ako je neko kriv, neka meni sude. Ja sam bio ministar pravde. Ne treba da se bave ni sa Blanušom, ni sa Vulićem. Prihvatam svu odgovornost na sebe. Strašno me boli što je on u pritvoru jer to je zločin. Bio bih potpuno zadovoljan da je Sablja završena. To da je bilo 12,5 hiljada uhapšenih je jedna pokvarena ploča koja nema nikakve veze sa realnošću. Samo nekoliko ljudi je procesuirano. Uhapsili su oko dve hiljade ljudi. Ostali su bili na informativnom razgovoru.
RSE: Sada vidimo da je saradnja s Haškim tribunalom postala prioritet vlade Vojislava Koštunice.
*****
Montirani dijalog Koštunica-Đinđić:
KOŠTUNICA: Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. Među antiratnim profiterima, u našoj javnosti, kao posebna podvrsta postoje haški profiteri.
ĐINĐIĆ: Liderstvo se sastoji u tome da donosite nepopularne odluke. Liderstvo nije u tome da se dodvoravate narodu. Ovoga trenutka našoj zemlji je potreban reprogram vraćanja dugova, potrebno je potpuno ulaženje u međunarodne institucije, garancije za kredite da bi ovde bila otvorena radna mesta i da bi ljudi imali od čega da žive. Bez pune saradnje sa Haškim sudom to nije moguće. Zbog toga možemo samo da donesemo odluku da izađemo iz UN i međunarodne zajednice, da prekinemo sve odnose, iskreno, fer i pošteno, da se ne šalimo, ili s druge strane da potpuno sarađuejmo.
KOŠTUNICA: Naravno da su nam ta sredstva potrebna. Naravno da nam je svaki dolar dragocen, ali ne smemo podleći iluziji da je izručenje čarobni štapić koji će da reši sve naše probleme. Da ne govorim o nekim drugim moralnim, ljudskim, državnim i ostalim razlozima.
ĐINĐIĆ: To vrdanje koje je Milošević praktikovao, ono - malo hoću, malo neću i na kraju zemlja u katastrofi, je model koji mi ne prihvatamo.
KOŠTUNICA: Mi smo po nekoj ljudskoj i božjoj meri učinili ono što se moglo učiniti u datim okolnostima. Moglo se mnogo više da nije bilo ovih pritisaka i ucena sve vreme.
*****
RSE: Ovo je dosta dobar prikaz onoga šta se dešavalo na relaciji premijer Đinđić - predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, kada je reč o saradnji sa Hagom i o isporuci Slobodana Miloševića.
BATIĆ: To je bio jedan od razloga izlaska DSS-a iz vlade. Ona je od tada vodila potpuno drugačiju politiku, politiku opstruiranja i negiranja, pežorativnog reagovanja na saradnju sa Hagom. Tu su bili i mukotrpni pregovori sa SNP-om, koji nije pristajao godinu dana na to da se donese Zakon o saradnji. Onda je bio učinjen pokušaj da se preko savezne vlade i uredbe gospodina Grubača napravi neka vrsta pravnog akta koji će biti pravni osnov za izručenje. Sećate se znamenite sednice Saveznog ustavnog suda i ispijanja viskija nakon osporavanja ustavnosti takve odluke. To je bio znak da nema rešenja na saveznom nivou, da Srbija, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjem, mora stvar da preuzme u svoje ruke. To je bio osnov za donošenje Uredbe vlade Republike Srbije, koju su podržali svi ministri DOS-a u saveznoj administraciji, na bazi koje je i izručen Slobodan Milošević Hagu. Tog 28. juna 2001. godine pozvao me Vladimir Popović Beba na razgovor sa Zoranom Đinđićem. Došla je i predsednica Vrhovnog suda Srbije, Leposava Karamarković. Bio je dogovor kako da se formuliše ta Uredba. Ne znajući za taj sastanak, bio sam na jednoj maloj hirurškoj intervenciji na laktu desne ruke. Nalazio sam se u bolnici i nisam mogao da dođem. Sastanak se završio. Suština te Uredbe je bila uspostavljanje prioriteta međunarodnog prava nad domaćim. Morate poštovati rezoluciju UN kojom je utemeljen Haški tribunal, kojom je potvrđen status Haškog tribunala i kojom međunarodne obaveze i međunarodno pravo imaju prioritet nad domaćim. I Haški tribunal ima prioritet nad domaćim, a to i piše u Statutu Tribunala. To je neka vrsta pravne formulacije koja je poslužila kao osnov. Dodatno sam tražio da vlada donese zaključak kojim se nalaže, obavezuju i naređuje ministarstvima pravde i unutrašnjih poslova da tu Uredbu sprovedu u delo. To je pravna argumentacija, potpuno normalna i potpuno uobičajena. Srbija nije mogla da bude taoc političkih sledbenika Slobodana Miloševića u Crnoj Gori. To je politička šizofrenija. Morala je deo svoje sudbine da preuzme u svoje ruke. Čini mi se da je time, u dobroj meri, tada Đinđić propisao sebi smrtnu presudu. Od tada su stvari počele da se zaokružuju i završile su se njegovim tragičnim ubistvom marta 2003. godine.
RSE: Dva momenta su interesantna u argumentaciji Koštunice 2001. godine. Naziva ljude koji se zalažu za saradnju sa Hagom antihaškim profiterima i dovodi u pitanje moralni aspekt takvog postupka. Danas je saradnja sa Hagom prioritet ove vlade.
BATIĆ: Da. Sada je prva rupa na sviralu, a bila je deveta u to vreme. Ali tada Koštunica nije imao operativnu vlast i njegova pozicija saveznog predsednika nije zavisila od saradnje sa Hagom. Kada je došao na vlast, i kada je video da teško može da opstane ako ne sarađuje, zaboravio je na tu devetu rupu na svirali. Sada je zaboravio i na moralni kodeks i na patriotski kod zbog koga te heroje i junake koji su ubijali gde god su koga videli treba na neki način štititi. Dozvolili su da čitav narod bude taoc patriotskih heroja i junaka koji su ukaljali našu istoriju i naš obraz u naše ime čineći zločine. Sve je to prevara. Priča o principijelnosti meni je odavno poznata. Znam koliko je tu podlosti, koliko je tu nečasnog i koliko je to prazna frazologija. On je našao drugi mehanizam. Pre izručenja Miloševića bila je jedna druga priča. Milomir Stakić i Radikali, u maju mesecu 2001. godine, pokreću inicijativu za raspravu o mom poverenju. Ta inicijativa se stavlja na dnevni red. Tri dana me čereče Radikali i ja im vraćam. Dolazi do glasanja. Nema većine da mi se izglasa nepoverenje, ali su poslanici DSS-a suzdržani. Tada smo još i imali kakvu-takvu komunikaciju i ja odlazim kod Koštunice. Pitam ga o čemu se radi i u čemu je njegov problem. On onako, ne gledajući me u oči, jer on nikoga ne sme da pogleda u oči, mi je rekao da ga je pozvao Stakić. Pitao sam ga kakve ja veze imam sa njim. Tada Ministarstvo pravde nije imalo nikakve veze sa Hagom. Ministarstvo pravde je bilo na saveznom nivou. Onda je Grubač optužnice i naloge za izručenje slao Dušanu Mihajloviću. Zar sam trebao da presretnem negde te optužnice i da ih pocepam? Nema Koštunica nikada obrazloženja. To je bio prvi indikator. Onda je on posegnuo za novim metodom. To je plaćanje patriotizma. Što veći patriota, to više para. Kao da smo krenuli na muštuluk. Još im je falila muzika kada idu u Hag. Vidite tronuto lice Stojkovića dok ispraća velikog patriotu i junaka Bearu koji je najozloglašeniji u Srebrenici. Kao on se žrtvovao u ime naše budućnosti i otići će u Hag da bi nama bilo bolje. To je katastrofa. To je takva ironija sudbine da nemam reči. Sve te priče o moralnim, patriotskim i drugim pričama su trice. Kao što sada vlada uz pomoć Miloševića i Ugljanina, sutra će za ruku da vodi peške Ratka Mladića do Haga. Njegov plakat ''Ko sme da vas pogleda u oči'' je bio prevara. Kao što je bio prevara i njegov pamflet ''Dajem reč''. Pogledajte da li je danas išta od toga ispunjeno. Pre neki dan kao da je Gebels ustao iz groba. Postrojio je novinare RTS-a i nisu smeli teška pitanja da mu postavljaju. Odgovorio je da je prvi zadatak donošenje novog Ustava. To je kapitalna izjava, kao i to da je Evropa potvrdila da je napravljen diskontinuitet sa partijom Slobodana Miloševića.
Petar Gunjić iz Beograda: ''Bio sam dugogodišnji direktor jedne velike srpske firme. Pošto se Batić bavi već dugo vremena aferama koje se događaju na našoj sceni, nisam nikada čuo da se pozabavio jednom aferom koja je veća od svih ovih koje sada iznosi. Još po zakonima Ante Markovića, 1991. i 1992. godine u Srbiji je privatizovano hiljadu preduzeća. U tim preduzećima je bilo zaposleno preko milion i 200 hiljada akcionara. Sada ima oko 800 takvih preduzeća i oko 900 hiljada akcionara. Nedavno su doneti propisi po kojima se akcionarska društva pretvaraju u ortačka društva sa ograničenom odgovornošću. Svi akcionari predaju svoje akcije. Sutra idem da tražim prijem kod gospodina Tadića pošto sam član Demokratske stranke. Nisam više oduševljen tom strankom. Predsednik sam unije akcionara sa oko 50 preduzeća i oko 35 hiljada zaposlenih. U tih 35 hiljada zaposlenih, ima šest hiljada članova Demokratske stranke. Idem da im ponudim da spašavaju akcionare ako hoće da se bave pravim životnim pitanjima jer je vrednost tih firmi 3,5 milijarde. Ako Tadić i DS to ne prihvate, želim da razgovaram sa Čedom Jovanovićem i da mu donesemo čitav projekt.''
BATIĆ: Ako u tom udruženju ima toliko hiljada članova Demokratske stranke, ne verujem da će neko da se ogluši. Mislim da je to prava adresa za rešavanje tog problema. Time bi taj problem mogao biti prisutan u javnosti jer ga u javnosti nema. Svi se bave velikim pojedinačnim aferama. Bilo bi nekorektno da bilo šta drugo kažem.
Samir iz Danske: ''Niko ne priča o ubistvu gospodina Gavrilovića. Dokle je došlo sa tom istragom? On je bio na sastanku sa Koštunicom, a poslije toga je ubijen u garaži. Da li se išta riješilo povodom ubistva dvojice vojnika na Topčideru?''
BATIĆ: Ne znam dokle je stigla istraga oko ubistva Momira Gavrilovića. Znam da su bile pravljene neke čudne aluzije u pogledu Čede Jovanovića i da je i on bio tim povodom saslušavam. Hvala Bogu da nije trpeo veće posledice.
Istraga povodom gardista na Topčideru je opstruirana dok je postojalo vojno pravosuđe. Nije bilo nikakvog brzog tempa na nivou redovnog tužilaštva koje se nije pretrglo u pokušajima da se rasvetli to ubistvo. Za devet meseci oni su uputili zahtev za uviđaj na licu mesta i drugi da se saslušaju veštaci državne i vojne pravosudne komisije da li ostaju pri svojim iskazima. Oni su ostali. Predmet je upućen u Institut za kriminalistiku u Visbadenu. Tamo će se obaviti veštačenje sudsko, medicinsko i balističko. Očekujem da će izveštaj biti gotov za mesec do dva dana. Verujem da će on ukazati na onu prvu dilemu da su vojnici ubijeni od strane treće osobe. Onda predstoji utvrđivanje ko je treća osoba.
RSE: Petog oktobra je bila godišnjica tog zločina, ili tragedije, a ostala je u senci proslova koje su, same po sebi, bile prilično čudne. Neko je rako da su epizodisti igrali glavne uloge.
BATIĆ: Nismo imali neki ambiciozni projekt, a nemamo ni neke velike mogućnosti. Kao Narodni pokret 5. oktobar mi smo se pojavili, obeležili ga, pozvali novinare i neke ljude u TANJUG-ov press centar i obznanili šta nameravamo da činimo. Imali smo jednu tribinu u bioskopu Arena u Novom Sadu. Kao da sam bio u muzeju kinoteke. Sinoć kao da je bila 1990. godina. Tako smo politički delovali te godine. Ne može čovek čudu da se načudi da 15 godina posle važi - Gde si bio. Nigde. Šta si radio. Ništa. Bili su tu Jožef Kasa, Nenad Čanak, Milan Protić, Dragan Milovanović, nas petorica koji smo bili u predsedništvu nekadašnjeg DOS-a. Neki nisu među živima. Neki su prestali da se bave politikom. Neki su do te mere iskompromitovani da su morali da se povuku iz političkog života. Mi smo poslednji plamičci nekadašnjeg DOS-a, ali još nas ima.
RSE: Obeležavanje 5. oktobra ima neku svoju evoluciju. Iz godine u godinu se menja odnos aktuelne vlasti prema tome. Do prošle godine niko nije obeležavao 5. oktobar. Čedomir Jovanović je imao tribinu u Domu omladine prošle godine gde su govorili on i Latinka Perović. Bili ste prisutni i vi i cela bivša vlada. Na državnom nivou nije bilo obeležavanja. Ove godine ga je premijer Koštunica obeležavao u Kolubari. Tadić je bio u Sava centru sa nekim ljudima. Vi ste bili u Novom Sadu sa Koalicijom 5. oktobar. U Domu omladine će ponovo biti neka vrsta obeležavanja 5. oktobra u organizaciji Centra za modernu politiku ili Liberalno demokratske frakcije Čedomira Jovanovića.
BATIĆ: To što se događalo u Sava centru je bilo lepo, ali nisam tamo primetio, sem par časnih izuzetaka, ljude koji su se nešto nažuljali 5. oktobra. Nisu tamo bili ljudi koji su gutali suzavac i koji su dane provodili po ciči zimi na ulici pred pendrecima. Mi nismo ni pozvani na tu manifestaciju u Sava centar. Šta će im autentični predstavnici 5. oktobra. Ovo na Kolubari je ličilo na ironiju sudbine. Sve to znam jer su mi ti dani ostali duboko urezani u sećanje. Majka mi je bila na samrti nekoliko dana uoči 5. oktobra. Moja osećanja su bila prilično podelenja. Svako veče sam odlazio do nje. Umrla je u noći između 1. i 2. oktobra. Sahranjena je 4. oktobra. Posle sahrane sam otišao na površinske kopove na Kolubari. Znam jedanaest ljudi koji su bili u štrajkačkom odboru, za kojima je bila raspisana poternica. Možda zbog toga što je obustavljena istraga je i ubijen sudija Simeunović. Sada se zločinac vraća na mesto zločina. Odjednom se tamo pojavio Koštunica sa dvadesetak rudara, 40 ljudi iz obezbeđenja, a ostali su bili novinari. Ono što je tragično, neposredno pored bio je jedan najzadrtiji socijalista u Lazarevcu u čijoj kući je bilo neko druženje u danu kada je ubijen Zoran Đinđić. Čovek ne može da poveruje dokle ide beščašće. O čemu se tu radi?
''Vašu situaciju potpuno razumem. Za vaš slučaj neko bi trebao da odgovara. Zašto tako niste reagovali za pojedine slučajeve u vreme Sablje? I onda je bilo neosnovanih pritvora. Ali pošto se sada radi o vašoj koži, vi ste se javili. Zalažete se za povratak kralja. Znate li da je taj kralj opljačkao siroti srpski narod, a vi hoćete da mu vraćate imovinu. Ne može pravda selektivno da se vrši. Svi moramo da budemo jednaki pred pravdom. Svi koji su učinili nešto protiv zakonito, moraju u haps.''
RSE: Koga bi ste vi vratili na vlast?
''Vi činite zločin prema ovome narodu i svesno nas gurate u naručje Radikala.''
BATIĆ: Ne znam kako ja to guram narod u naručje Radikala. Ništa nisam menjao u svojim političkim stavovima, idejama i ubeđenjima još od 1990. godine. Ja sam zagovornik jedne potpuno druge političke opcije. Sablja je usledila posle ubistva prvog demokratskog premijera Srbije i bila je uperena protiv kriminalaca. Kao ministar pravde, niti sam znao, niti sam odlučivao o tome ko će biti uhapšen. Uhapšeno je samo oko dve hiljade ljudi i samo nekoliko ih je procesuirano. Verovatno da su se tu provukle i neke greške. Verovatno je bilo i nekih nagodbi. Ali kada se desi tako jedna ekstremna situacija, takve stvari su potpuno normalne. Naravno da niko ne može da bude iznad zakona i da niko ne može da bude nedodirljiv. Naravno da su u normalnim demokratskim zemljama odgovarale mnogo važnije političke ličnosti nego što je bivši srpski ministar pravde. To nema nikakve veze jedno s drugim. Za privođenja moraju da postoje neki dokazi, a ne može neko da se privodi zato što je nekome palo na pamet da nekoga hapsi, onako potpuno bez mašte, bez ikakve potpore u nečemu što bar može da izgleda diskutabilno. U to su se upleli i ministar pravde i specijalni tužioc za organizovani kriminal. Počelo je kao da sam na čelu nekog zločinačkog udruženja i da vodim neku grupu za organizovani kriminal. Njihove prijave ne prihvata ni zamenik trećeg opštinskog tužioca. To bi u normalnoj zemlji značilo da pada vlada. Ovo nije normalna zemlja, ali je bar neko morao da snosi odgovornost. Ne govorim ovo zbog sebe. Mene boli sudbina Dragana Vulića. Šta mislite kako se može osećati običan građanin kada bude žrtva nekog lokalnog moćnika i lokalnog pravosuđa? On nema nikakve šanse. Ovo je glas protesta da se takve stvari ne smeju činiti.
RSE: Ministar Stojković je 15. septembra izjavio: ''Dobio sam pritužbu da je jedno lice iz pritvora u Kruševcu pušteno posle telefonskog poziva na zahtev tadašnjeg direktora u Ministarstvu pravde, Dragana Vulića, a po naredbi Vladana Batića lično. To lice koje je pušteno iz zatvora priveo je UBPOK zajedno sa izvesnim Jotkom. To ćemo ozbiljnije ispitati. Ovo je samo jedan deo i biće tu mnogo više stvari''. Ispostavilo se da mnogo više stvari nije bilo.
BATIĆ: To ne sme da se radi. Ne može ministar pravde, kao deo izvršne vlasti, unapred da najavi da će Tužilaštvo da radi ovo ili ono. Otkud on to zna? Može da podnese krivičnu prijavu, ali potkrepljenu jačim i objektivnim dokazima.
RSE: I dalje postavljate pitanje otkud je on to znao?
BATIĆ: Može i da zna, može da podnese krivičnu prijavu.
RSE: Interesantno je da nije znao da ste privedeni.
BATIĆ: To je foliranje. Nije važno ni što je znao za događaj. Nije važno što je podneo krivičnu prijavu, čak i neosnovanu. Kako on može da zna da će tužilac time da se bavi? Krivična prijava se podnosi, ali se u većini slučajeva odbacuje, sem ako nema uporište u čvrstim dokazima. On unapred zna da će specijalni tužilac za organizovani kriminal da to pokrene. Kako? Može to da zna jedino ako vrši uticaj na tužioca za organizovani kriminal. Specijalni tužilac posle tri dana, kao da se radi o najstrašnijim kriminalcima, brže bolje to prihvata, a ima pune fioke krivičnih prijava sa sijaset materijalnih dokaza. I ja sam neke podnosio. To je najstrašniji primer uticaja izvršne vlasti na najvažniju tužilačku instancu. Specijalni tužilac je kao prekidač - ministar okom, a on skokom.
RSE: Ministar Stojković je 30. septembra rekao da je čitava stvar oko vašeg privođenja potpuno čista i da ne može biti govora o bilo kakvom političkom progonu, te da se ispituju sumnjivi poslovi koje ste vi, kao ministar, sklapali sa privatnom firmom Ari Comerc.
BATIĆ: Sada se pošto-poto pokušava opravdati nešto. Ja sam bio kao Terminator u Ministarstvu pravde. Napravio sam internu kontrolu za poslovanje oko raznih nabavki i opremanja zatvora. To mi je bilo malo. Onda sam tražio budžetske inspekcije da ispitaju poslovanje. Otkud ja znam šta je u glavama nekih ljudi. Čim su pare u pitanju, neko može da postane lakom. Kada je budžetska inspekcija rekla da je sve u redu, preneo sam na Upravu za zajedničke poslove sve velike tendere. To je jedino ministarstvo koje nije htelo da radi tendere. Dao sam im punomoć i preneo na njih prava da se time bave. Toliko sam se plašio da neko nešto ne uradi da sam preneo te tendere van Ministarstva pravde.
RSE: Epilog svega toga je možda naslov, jedne od bezbroj analiza koje su se pojavile u novinama o vašem slučaju, koji glasi – Vladan Batić, čovek kome je Koštunica izdao certifikat na poštenje. Tako se završila priča sa vašim privođenjem.
BATIĆ: Možemo imati političke razlike. Možemo upotrebiti u političkoj borbi i oštre reči. Nisam ja deva Marija. I Koštunica i Jočić mene poznaju, upravo iz tog konteksta poštenja i časti. Možete mi mnogo štošta pripisati, ali ne takve stvari. Oni znaju da je to strano mom karakteru. Znaju da sam čovek iz druge priče. Oni znaju da to nema veze s mozgom. Ne treba to da se čini na taj način.
Milovan Janković iz Danske: ''Zašto DOS nije izbrojio poginule, ranjene, raseljene i javno objavio cijenu koju je obični narod platio za tranziciju javnih dobara u privatnu i ličnu svojinu nacionalnih i vjerskih vođa? Ima li šanse, kao u stara viteška vremena, da nacionalne i vjerske vođe podjele megdan, a obični građani, vojska, posmatraju viteški obračun bez straha za svoje redove?''
BATIĆ: Ovu drugu metaforu baš i nisam shvatio. Postojali su statistički podaci o svim stradalim, poginulim, ranjenim, raseljenim, izgnanim i prognanim. Statistika ne pokazuje pukotine u dušama tih ljudi. Takva statistika ne postoji. Uništene karijere, uništene porodice, izgubljeni zavičaji, otadžbina, imovina - to je nešto što ne vredi pretvarati u jezik cifara.
Slušateljka iz Kragujevca: ''Jedino vas molim da i dalje ostanete istrajni u svojim izlaganjima, ovako jasnim i glasnim jer mi smo jako zaboravni. Zaboravili smo kroz šta smo prošli. Izgleda da stalno treba da obnavljamo lekcije, na žalost. Delim mišljenje gospodina Živkovića oko akcije Sablja. Njom se zaista ponosim. Nisam u njoj učestvovala lično jer sam običan građanin, ali sam u to vreme bila prilično mirna, nisam se stidela, nisam shvatala da se bilo kome od nas može nešto dogoditi. Mislim da su tada ljudi bili stvarno mirni. Gledajući svoje okruženje, nikada nisam primetila da se nama, običnim ljudima, nešto strašno dešavalo. Nisam imala od čega da strahujem, ali sam želela da strahuju oni zbog kojih sam ja 10 godina strahovala. Njima ni dlaka s glave nije falila, a nama je falila, a evo, na žalost, fali i danas. Sada moram ponovo da se stidim i da strahujem šta će me snaći. Čak i ne smem neke stvari da kažem. Za vreme Slobodana Miloševića sam govorila čak i glasnije nego sada. Ovo je pakao u koji ponovo ulazimo. Molim vas, i sve koji su uz vas, da budete istrajni, a mi ćemo ponovo uzeti pištaljke i ponovo ćemo da pomognemo što je god više moguće, jer ako ostane ovo zlo koje nas je snašlo, onda je sa nama definitivno kraj. Možda mi to i zaslužujemo jer se samo budala spotiče o jedan te isti kamen, a mi se o njega spotičemo već bezbroj puta. Kako je moguće da sada, otkako je gospodin Koštunica premijer, nema oštrih pitanja koje ste svi vi novinari upućivali pokojnom premijeru? Ispred Koštunice svi stoje mirno, kao u vreme Miloševića. Čini mi se da su Miloševića više u nekim situacijama propitivali. Šta će biti sa nama?''
Vojvodić iz Čikaga: ''Obzirom da ste pokrenuli neke veoma važne procese oko Tačija, zanima me da li je nekome stalo da te vaše optužbe i prijave dovede u pitanje?''
BATIĆ: Ta priča je odavno ispričana. Dok sam bio ministar, činio sam ogromne napore da prikupim građu i dokazni materijal o zločinima nad našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji. Zaista se zalažem za princip univerzalne pravde. Kao što su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine, i za njih treba da odgovaraju, tako isto treba da dođu pred lice pravde i oni koji su nad nama činili zločine. Na žalost, nije bilo neke naročite volje ni u vladi u kojoj sam ja bio ministar, a vidim ni u ovoj sadašnjoj. Sjetili su se njega tek kada je postao premijer. Digla se malo buka i uradio sam ono što sam mogao da uradim. Predao sam svu dokumentaciju Hagu. Doživljavao sam razne pretnje i neprijatnosti, ali više nemam ni snage, ni moći, ni prilike, ni mogućnosti da nešto više uradim na tom planu.
Mirjana iz Novog Sada: ''Bila sam u bioskopu Arena. Bilo je masovno posećeno i bilo je lepo. Ne razumem kakve posledice ima izlazak Demokratske stranke iz Skupštine kada kažu da će vratiti poslaničke kartice, a ipak će učestvovati?''
RSE: Ovo je aktuelna stvar, izlazak Demokratske stranke iz Parlamenta koji, po objašnjenu predsednika Tadića, nije izlazak jer će i dalje učestvovati u radu. Kako ste vi to shvatili?
BATIĆ: Nisam pročitao zvanično saopštenje i ne znam sve detalje. Ne znam kako se može izaći, a ipak učestvovati. Ili ste u Parlamentu, ili niste. Nisam ni malo zlurad. Mislim da Demokratska stranka treba da izađe iz Parlamenta, ali ne samo da to bude neka poruka. Poruka u ovo vreme u Srbiji ne znači ništa. Izlazak iz Parlamenta znači rovovski van-parlamentarni rad. To su protesti, blokade, štrajkovi, plakati, letke, tribine, skupovi. DS ima i snage i moći za to. Ako ne bude tako, plašim se da će to biti pucanj u prazno i onda će biti predmet podsmeha i zavitlavanja. Nećkanje će se samo vratiti kao bumerang. Nadam se da je DS odlučila da deluje van-parlamentarno, ali to se mora pokazati na delu.
Slobodan: ''Čestitam na stavovima i beskompromisnoj borbi protiv najvećeg zla, nasljednika Slobodana Miloševića, Koštunice. Čestitam i na dobroj kondiciji jer ste u zadnjih pet-šest sati u trećoj emisiji u kojoj vas gledam ili slušam. Zašto Koštunica od početka vidi u Đinđiću, i u onima koji dijele njegovo mišljenje, daleko veće protivnike nego što su Milošević i Šešelj? Čini mi se da to proizilazi iz dogovora o kojem se dosta pričalo, a koje se potvrđuje u praksi. Šta o tome znate? U Danas-u sam pročitao obraćanje tridesetak intelektualaca pod naslovom - Za novu političku akciju. Ona počinje riječima - Početkom XXI vijeka Srbija je okrenuta prema prošlosti, umjesto prema budućnosti. Očekivao sam da ćete i vi to da potpišete, obzirom da su vaši stavovi identični ovom proglasu.''
BATIĆ: Bio sam van događaja i nisam ni znao za te detalje. Ne znam ni da li je neko pokušavao da me pozove. Delim te stavove. Nije bitno ko je potpisnik. Bitne su ideje koje treba podržavati. Ima raznih akcija i kampanja koje su kompatibilne jedna sa drugom. Mislim da jednog dana to sve treba okupiti na isto mesto jer je to jedini način da se sakupi široki front. Ovako rascepkani, to sve je potpuno iluzorno i besmisleno.
Ni meni Koštunica nije jasan. Bio sam pet i po godina član DSS-a i prvi potpredsednik te stranke. Naravno da je tim već kultnim sastankom 6. oktobra Koštunice sa Miloševićem, i sa Pavkovićem kao krunskim svedokom, pomalo bio poništen i sam 5. oktobar. Da li su ovo sada samo posledice tog sastanka? Možda, ali ne bih da se bavim teorijama zavere. Epilog liči na to. Sada imamo koaliciju Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Ma kako to neko negirao, znamo kakav je odnos snaga u Parlamentu i znamo da se parlamentarna većina obezbeđuje uz pomoć glasova poslanika SPS-a. Može se to nazivati raznim imenima, ali to je stvarnost. Postoji kod njega neka podsvesna borba čak i sa mrtvim Đinđićem i obračun sa nekim njegovim istomišljenicima i saradnicima. Nisu pojedinačna hapšenja više važna. Kakve sudbine ti ljudi preživljavaju? Ništa se ja nisam napatio, niti nažuljao, niti je to nešto mnogo važno, ali ono je paradigmatično. Ono pokazuje prilike u Srbiji. To se ne sme događati.
RSE: Taj proglas su potpisali Nikola Samardžić, Čeda Jovanović, Nataša Mičić i mnogi drugi. I sami kažete da je dobro da svi vi budete jedinstveni front, ali vidimo da to nije tako, da postoji rascepkanost. Od početka formiranja Koalicije 5. oktobra nije bilo sasvim jasno zašto niste zajedno sa ovom ekipom oko Čede Jovanovića? Sada je to još manje jasno. Možda je to sticaj okolnosti da niste na tom proglasu. Kuda to vodi? Da li ćete se ujediniti, ili tu postoje neki problemi?
BATIĆ: Nema nikakvih problema. Čak su odnosi apsolutno korektni. Mi svi u 5. oktobru delujemo pojedinačno, ali neke akcije osmišljavamo i želimo da ih realizujemo zajedno u okviru pokreta 5. oktobar kome pristupaju i neki sindikati i neke nevladine organizacije. Biće tu i interesantnih pojedinaca. Mislim da to u ovoj fazi nije najprimarnija stvar. Što se budu približavali izbori, to ukrupnjavanje će biti neminovno. U protivnom, to će biti pucanj u prazno. Ne verujem da bilo ko, bez obzira na neke ambicije, ima realnu procenu sopstvene vrednosti kao dovoljne da dovede do nekog preobražaja. Nemam neke lične, posebne političke ambicije u smislu nekih funkcija na vlasti. Ne predajem se pred teškoćama i problemima jer bih onda izneverio sve svoje saborce tokom ovih deset godina, samog pokojnog premijera, svoju porodicu i svoju decu. Bez obzira na ličnu ambiciju, pokušavam da ohrabrim i druge, pokušavam da utičem, koliko je to moguće, i uložiću napor, da čak i neke druge ljude koji pripadaju demokratskom korpusu, a koji sada nisu na ovoj strani reke, pridobijem i da budem neka vrsta kopče i neki lord Oven u pokušaju da se neke male suprotnosti izmire. Mogu sa svima da razgovaram.
RSE: Plašite li se mogućnosti pojave stare srpske boljke koju je Frojd nazvao narcizam malih razlika?
BATIĆ: Bez obzira na te razlike, kada je bilo potrebe da se pokaže solidarnost i jedinstvo, ono je pokazano. Pokazano je upravo na mom primeru. Izbori i borba za promene u Srbiji su izuzetno ozbiljna stvar koja i sudbinski može uticati na našu budućnost. Mislim da će reakcije biti slične, pogotovo što se većina nas u 5. oktobru već iževela na neki način u politici i svi polaze od toga da na neki način guraju te stvari dokle mogu, da se u prvi plan izdvoje neki i mlađi ljudi pred kojima je politička budućnost, a mi veterani da pomognemo koliko možemo.
RSE: Vesna Pešić je u jednoj emisiji, upitana zašto je Građanski savez Srbije na izborima u Kuli učestvovao na listi Čede Jovanovića, rekla da nema odgovor na to pitanje, da je niko nije konsultovao. Stekao se utisak da joj se ta ideja nije dopala. Kada ste vi uhapšeni, svi su se okupili i pokazana je solidarnost koja je delovala na vaše pristalice jako ohrabrujuće, dok narcizmi malih razlika deluju vrlo loše.
BATIĆ: Bio sam veoma obradovan da je bio i Joža Kasa na tribini u Novom Sadu sa bedžom 5. oktobra na reveru. Kada su neke stvari važne, ipak te male razlike i neke subjektivne slabosti idu u drugi plan.
Blagoje: ''Nikad nam niste objasnili da li taj mali Jovanović imao dokument kada je i zašto pušten. Pokazuje neke papire, ali taj osnovni, od kojeg treba da pođemo, nema. Da li je on pušten van zakona, ili ne? Da li je taj upravnik zatvora izdao njemu potvrdu da je pušten?''
BATIĆ: To sam objasnio već bezbroj puta i muka mi je da pričam o tome. To nema nikakve veze sa ministrom i Ministarstvom pravde. Pušten je kao i svi drugi.
''Vi treba to da nam objasnite.''
BATIĆ: Ja to ne radim. Ne radi to ministar pravde. On, niti određuje, niti ukida pritvor, niti se bavi papirima.
''Dok ste bili ministar pravde, uši ste nam probili da je Maka bio samo tri dana u zatvoru, a da je ubio jednog policajca. Nikome ništa. Što niste pokrenuli postupak protiv sudije koji je dosudio da on ode iz zatvora, protiv sudskog veštaka koji je doneo odluku da je on ubio tog policajca u samoodbrani? U tome je naš problem. Ne rešavate ono što je činjenica, nego se bavite politikom. Kada sam vas pitao zašto ne pomognete Vuku Draškoviću, rekli ste mi - Koji Vuk Drašković. On više ne postoji. - Tada ste mi se zgadili. Vuk je prvi ustao u vašu odbranu.''
BATIĆ: Nikada nisam rekao - koji Vuk Drašković, Vuk ne postoji. Bio sam sve ove godine, posle tragedije na Ibarskoj magistrali, jedan od najzadrtijih podnosilaca zahteva da se utvrdi prava istina. Gest Vuka Draškovića je za svaku pohvalu. Ne znam čemu toliko žuči.
Priča o oslobađanju Make dogodila se pre DOS-a. Priča o uticaju na sudije je nemoguća. Niti znam ko je kome za šta sudio, niti sam se u to ikada petljao. Ministar Stojković je najvljivao, a ne ja, tužbe i suđenja sa unapred napisanim krivičnim prijavama ili poternicima. U svemu tome nema nikakvog senzacionalizma. Još 2001. godine sam hteo da se smeni preko 220 sudija. Nisam u tome uspeo. Digla se kuka i motika protiv toga. Svi su govorili da se ministar meša u rad nezavisnog pravosuđa. Mislio sam da treba napraviti jedan carski rez. Do toga nije došlo. Ovo su samo posledice lažnih kompromisa koji nas stalno opterećuju.
Branislav iz Podgorice: ''Želim vam dobro zdravlje jer sam čuo da niste dobro. Da li mislite da izlazak Demokratske stranke iz Parlamenta ima veze sa dizanjem ruku od pitanja Kosova, da ne bi kasnije imali odgovornost za nezavisno Kosovo jer se najavljuje da je to gotova stvar?''
BATIĆ: Pitanje je prilično hipotetično. Šta će biti, ako bude? Da prvo vidimo prve korake Demokratske stanke van Parlamenta. Želeo bih da to bude jedan odlučan otklon od rada Parlamenta, ali i početak jedne žestoke van-parlamentarne borbe. Saznao sam, što je cinizam aktualne vlasti, da je zakazana sednica Skupštine za naredni utorak i na dnevni red je stavljena inicijativa Demokratske stranke za izglasavanje nepoverenja ministru Zoranu Stojkoviću. To je očita namera da se isprovocira Demokratska stranka. Ako se ne pojave, ta inicijativa će biti bačena u korpu za otpatke. Neće čak moći ni u okviru dnevnog reda da se obrazloži predlog za izglasavanje nepoverenja Zoranu Stojkoviću. Ako se pojave, ispašće da su se posle dva dana vratila u Parlament.
RSE: Da su ranije i na vreme pokrenuli inicijativu, možda bi i stigli da se to stavi na dnevni red u pravo vreme.
Bojan Marić iz Kragujevca: ''Drago mi je da je Batić na slobodi, tamo gde mu je i mesto. Očekujem izbore krajem 2006. godine. Da li postoji mogućnost neke šire koalicije vaše stranke sa ostalim demokratskim strankama? Ja sam pobornik monarhije. Da li ćete pokrenuti borbu za restauraciju monarhije? Da li bi ste mogli, ako možete, prognozirati rezultat referenduma u Crnoj Gori?''
BATIĆ: Izbora će biti na početku 2006. godine, po svemu sudeći. Mislim da će oni biti otprilike u vreme crnogorskog referenduma.
Koalicija bi bila poželjna. Mislim da svi treba da budemo zajedno, bar na budućim izborima, svi mi koji smo za jednu evropsku i emancipovanu Srbiju.
Kada bi prestonaslednik bio za monarhiju, gde bi nam bio kraj. To teško ide, ali to nije pitanje za mene. Kada vidim ko sve okružuje prestonaslednika, muka mi je. Još samo fale Ivica Dačić i Baki Anđelković pa da slika bude potpuna. Tu ima ljudi sa 50 godina partijskog staža.
Što se Crne Gore tiče, mislim da su stvari jasne. Referenduma će biti. Mile Đukanović će, kao nebrojeno puta do sada, pobediti. Mislim da će odnos na referendumu biti 60:40 za samostalnu Crnu Goru. Tužno je što nema referenduma u Srbiji, što se građanima naše zemlje ne daje mogućnost da se izjasne u kakvoj državi žele da žive. Narodni pokret 5. oktobar će pokrenuti inicijativu za oživljavanje ideje o referendumu o državnom statusu jer deluje ironično da neko drugi odlučuje o našoj sudbini, a ne mi sami.
Mirjana Aćim: ''Mogu da kažem da je Vladan Batić jedni pošteni političar. Trebali bi svi mi da se nekako skupimo, nema veze na opcije, da idemo za njim jer on ne gleda svoje lične interese. Divim mu se i hvala mu. Dobro je da u Srbiji postoji neko ko može da bude dosledan i uvek isti. Kroz njega vidimo šta nam se dešava i moramo tome da se suprostavimo.''
RSE: Šta mislite o mogućim koalicijama?
''Ja sam ih i predložila. Otišla sam na zbor u vreme kada se Vesna Pešić tek vratila iz Meksika. Tada sam rekla da je to neophodno. Neophodno je da u ovoj zemlji postoje snage i ljudi koji su i dalje časni i pošteni, koji se nisu ukaljali. Zaslužili smo da živimo u časnoj zemlji, među časnim ljudima. Ovaj škart mora da se potamani. Neka se sklone u svoje mišje rupe i neka nam ne zagorčavaju život.''
RSE: Nismo namerno ulazili u pojedinosti čitave ove priče oko vašeg privođenja, uz sva ta imena koja ne možemo ni da popamtimo. Šta je suština svega toga?
BATIĆ: Cilj je da se neki ljudi uhapse, da se nekim drugim ljudima sudi. Cilj je da se neki treći ljudi bar diskompromituju. Što je najčudnije, ne neki ljudi koji su zagorčavali naše živote i naše sudbine, trošili vreme naše dece, već mi koji smo bili na putu borbe protiv pošasti i zla. To je jedan neviđeni moralni ponor. Prvi nikada ne bih nikoga amnestirao, pa ni svoje najbliže ako bi počinili neko zlo. Ne možete da se odbranite od tako nečega. Može bilo ko da iskonstruiše bilo šta. Kažu samo - ajde brani se - i onda počnu bezočno da lažu. Pozivam Jočića i Stojkovića da odemo pred televizijske kamere na poligraf. Kada date krv, ili idete na EKG, daju vam rezultat. Nikada nisam dobio rezultat poligrafa. Oni to nikome nisu pokazali. Da sam rekao da neću na poligraf, rekli bi da neću jer lažem. Inspektori su mi priznali da je to svejedno, da to tako mora da bude. Sramota.
RSE: Da li ste prošli poligraf?
BATIĆ: Čovek koji je to radio je tako bio isprepadan, kao da su njega tamo doveli. Puštena je vest da nisam otišao na poligraf pre nego što su me i pozvali. Na poligraf sam otišao na moje insistiranje, uz silno objašnjenje da je to bespotrebno, da to nije dokazno sredstvo, da je to potpuno iluzorno i da nema razloga. Mog vozača su već u pola osam počele da zovu redakcije da li sam uhapšen, a ja nikakvu izjavu nisam dao i na poligrafu još nisam bio. Sve je unapred bilo pripremljeno. To je serija laži. Sada treba da se pravdam da nisam pročitao Belu knjigu, da nikada u životu nisam upoznao ni jednog kriminalca, da se kunem onim što mi je najsvetije. Uzaludno. To je smišljena matrica koja treba da vas slomije.
RSE: Da li je bilo medija koji su neobjektivno informisali u vezi sa poligrafom, ili ne?
BATIĆ: Bilo je, kako da ne.
RSE: Da li je bilo medija od kojih to niste očekivali?
BATIĆ: Naravno. Dogodile su se mnoge stvari koje nisam očekivao. Doživeo sam da mi se izvini potpredsednik DSS-a, da me zove potpredsednik SPS-a, koga ne poznajem, da mi pružaju podršku. Radikali, koji su sve ove godine na drugoj strani reke u odnosu na mene, javno kažu da nema smisla.