RSE: Kako se pozicionira Liberalno demokratska frakcija? Ona ne može više da bude frakcija jer je bez matice, a nije postala ni stranka. Kada će Liberalno demokratska frakcija postati stranka?
SAMARDŽIĆ: To je stranka u osnivanju. Sve veze sa Demokratskom strankom su izgubljene onog trenutka kada smo se prijavili na lokalne, ponovljene izbore u Kuli. Od tog trenutka smo potpuno samostalna politička organizacija koja sa Demokratskom strankom nema nikakve, ni institucionalne, ni lične ni emotivne veze.
RSE: Potpuno ste prekinuli odnose?
SAMARDŽIĆ: Ne u potpunosti. Ne znači da smo postali protivnici na političkoj sceni Srbije. To samo znači da ne razmišljamo o povratku, kao što ni šefovi Demokratske stranke nisu nikada ozbiljno razmišljali o tome da se postigne neki racionalni dogovor.
RSE: Kad Liberalno demokratska frakcija zvanično postaje stranka?
SAMARDŽIĆ: Tokom oktobra i novembra. Do kraja godine bi stranka trebala da bude konstituisana na svim nivoima kao jedna kompletna organizacija koja će moći da nastupi na političkoj sceni Srbije kao jedna istinska kompletna stranka koja pokriva čitavu teritoriju Srbije i koja će biti u stanju da ponudi odgovore na sve aktualne probleme, ne samo političke, nego i na ekonomske, socijalne i druge.
RSE: Šta je Kula pokazala? Bili ste na ivici da uđete u opštinski Parlament, iako još uvek niste stranka. Da li je to pokazatelj da dobro kotirate? Da li ste izvukli pouku koliko je teško izboriti se kao jedna mala stranka među tolikima koje već postoje?
SAMARDŽIĆ: Tu situaciju ne bih ni potcenjivao, ni precenjivao. Kula je jedna specifična sredina zbog svoje novije istorije u kojoj se menja njen etnički sastav. Slečna je mnogim sredinama u Vojvodini. Te sredine su često problem kada je u pitanju izborna volja građana i kada je u pitanju potreba da se Srbija brže transformiše i demokratizuje. Samo poreklo građanstva je činjenica da se nisu do kraja asimilovali i da ne razumeju celinu problema Srbije. To sve je kočnica razvoja lokalnih sredina, Vojvodine i Srbije. To je nešto što pripada političkoj budućnosti, ne samo lokalnih opština, nego čitave političke intelektualne scene Srbije. Ogromno je iskušenje na koji način asimilovati tolike doseljenike koji su se smestili u potpuno novoj sredini tražeći svoju novu sreću i nastojeći da zaborave sve one traume koje su poneli sa mesta odakle su došli. Da li je u pitanju neki proces koji se odvijao pre šezdeset godina, ili pre deset, potpuno je svejedno. Ti rezultati ukazuju na činjenicu da postoji određeni sloj u našem građanstvu koji je spreman da odgovori na izazove neke politike koja je potpuno nova i potpuno marginalizovana u ovom političko-ideološkom mainstrimu u kojem sve parlamentarne partije u Srbiji učestvuju na bilo koji način, i u vlasti, i u korupciji, i u pljački. Pokazalo se i da neke stranke koje formalno pripadaju demokratskom bloku, a to su izmislili politički analitičari koji su pomogli Koštunici da dođu na vlast, koji su se pojavili niotkuda kada je trebalo rušiti i ubijati Đinđića, ne raspolažu dovoljnim demokratskim snagama da bi se uzdržale od svih izbornih manifetluka za koje smo mislili da će jednom za uvek nestati posle 1996., 1997. ili 2000. godine, kada su građani žestoko reagovali. Na žalost, to se ponovilo.
RSE: U Kuli ste se pojavili kao lista građana ''Srbiji se žuri - Čedomir Jovanović''.
SAMARDŽIĆ: Tako se registrovala, kao grupa građana. Prema jednoj računici je falilo šest, a prema drugoj petnaest glasova, ali to je potpuno svejedno. Činjenica je da je tu bilo nevažećih listića koji su na sili ugurani, tako da je podignuta veštačka izlaznost koja nije realna, Bilo je kandidata koji su se pojavljivali na izbornim mestima protivno zakonu. Naši aktivisti su prebijani, ili se na druge načine na njih vršio pritisak. G17 Plus je delio šećer i kafu na sam dan izbora. To je nalikovalo na izbore u Kraljevini Jugoslaviji, koji su bili javni, pa su onim najsiromašnijim davali polovinu stovke pre izbora, a kada bi glasali za njih, dobivali su i drugu polovinu. To što se dogodilo u Kuli je, ne samo sramota za čitav politički sistem, već i za nivo demokratske kulture.
RSE: Pročitala sam da Mlađan Dinkić optužuje Liberalno demokratsku frakciju i Srpsku radikalnu stranku zbog vašeg reagovanja na rezultate u Kuli.
SAMARDŽIĆ: Ako može da objasni zašto su pripadnici Srpske radikalne stranke prebijali naše aktiviste i ako misli da je to bilo dogovoreno, onda je to sasvim u redu.
RSE: Šta predajete na Filozofskom fakultetu?
SAMARDŽIĆ: Predajem na odelenima za istoriju i sociologiju. Nekada sam predavao i na istoriji umetnosti. Predajem ranu modernu istoriju, to su XVI, XVII i XVIII vek. Socilozima predajem savremeni vek, XIX i XX. Sada se ti predmeti razbijaju na opšte i specijalizirane kurseve u skladu sa reformom koju nalaže Bolonjska deklaracija i neka načela evropskog studiranja, kojih se katedra na kojoj radim držala još pre Drugog svetskog rata, naročito dok je šef katedre bio gospodin Tadić, naš veliki istoričar. Primenjivao je ondašnja evropska iskustva.
RSE: Zašto je jedan istoričar, čovek koji se bavi naukom, koji je bio, ne previše, aktivni član Demokratske stranke odlučio da postane član Liberalno demokratske frakcije i da se pridruži Čedi Jovanoviću?
SAMARDŽIĆ: Mislim da je prirodno da istoričari učestvuju u političkom životu jer su za to kvalifikovani, za razliku od kalemara i stručnjaka za centralno grijanje.
RSE: Odlučili ste da stanete uz jednog mladog čoveka koji je formirao frakciju koja još uvek nije politički etablirana. Počinjete od nule, što je pozitivno. Otkud taj entuzijazam?
SAMARDŽIĆ: Mislim da je Srbiji potrebna pozitivna nula u našem ekonomskom životu jer Srbija još uvek nije prešla nultu godinu u svojoj najnovijoj istoriji. Ne privlače me toliko institucije, ono što je čaršija, klijentela. Sve ono što je uhodani mainstrim u našem društvu i našoj politici, nije nešto što osećam kao svoje. Građani bi trebali da razmisle o suštini i kvalitetu naših institucija i onih koje ih predvode. Moraju da razmisle o tome da li je to ona putanja koja će naše društvo učiniti srećnim. Uveren sam da nije. Zato mislim da je Srbiji potrebna jedna alternativa, neka vrsta zdravog političkog puta i političkog izražavanja.
RSE: Čedomiru Jovanoviću i njegovoj porodici su pretili i priča o tome se ne završava. U poslednje vreme vidimo i razne druge vrste pritisaka koji idu paralelno sa pričom o povratku porodice Milošević na ove prostore. U toj priči oni nemaju nikakve krivice. Marko Milošević čak ni za slučaj Testera neće biti odgovoran. Kako gledate na to u Liberalno demokratskoj frakciji? Milite li da ima kraja tome? Kako odgovoriti svemu tome?
SAMARDŽIĆ: Podsetio bih na nedavnu akciju Demokratske stranke koja je tražila smenu ministra Stojkovića povodom skandala vezanog za Marka Miloševića. Oni su to uradili sa mesec ili dva zakašnjenja. To su učinili onoga trenutka kada je svima postalo jasno da će povratak porodice Milošević najmanje odgovarati njihovim nekadašnjim partijskim, poslovnim i kriminogenim prijateljima. Zbog toga je ta akcija bila tako mizerna i zato se politika te stranke sve više osporava. Tadić je sa antropološko-SPS-ovskom delegacijom išao kod Pape. I ta strana naše političke scene podseća na naše najgore, najteže i najodvratnije godine.
RSE: Šta znači antropološko-SPS-ovska?
SAMARDŽIĆ: Shvatili su da je on Papa koji će razumeti sve one probleme sa kojima su oni pred njega izašli. Novi Papa je konzervativac i verovatno ih podseća na srpsku konzervativnu elitu kojoj oni politički pripadaju. To je moj utisak koji ovoga trenutka ne mogu pobliže da objasnim. Delovali su mi kao neki opštinski odbor iz Vrbasa koji je otišao kod Pape jer su si u trenutku utripovali da je on sa njima politički mentalno blizak. Tadić je prekršio, ne samo Ustav, nego sva načela moderne sekularne države prenoseći Papi pozdrave Patrijarha Pavla. On nije biran da zastupa interese i stavove crkve. On je biran da menja, demokratizuje i oslobađa Srbiju. Izgleda da on sve više čini nešto sasvim suprotno.
RSE: Akcija Demokratske stranke se odnosila i na vraćanje Mirjane Marković na Interpolovu poternicu, ali sa još većim zakašnjenjem od godinu dana. To su uradili sutradan, kada je ona vraćena na Interpolovu poternicu. Da li vidite vezu u tome što je to bilo uporedo sa podizanjem krivične tužbe protiv Čedomira Jovanovića, te je na taj način priča o Čedomiru skrajnuta?
SAMARDŽIĆ: To ne mora da bude neka koordinisana akcija. Možda je to podudaranje događaja, ali se događaji i suviše podudaraju ovih dana. Imam utisak kao da je ceo svet protiv onog dela Srbije koji se bori za to da Srbija postane deo tog sveta. To je jedna od naših aktuelnih paradoksalnih situacija. S druge strane to je i obnova progona političkih protivnika. Nekoliko vojnika je već platilo glavom, što bih ja nazvao političkim interesom aktuelne vlade da manipuliše haškim osumnjičenicima za ratne zločine. Tu je i privođenje Vladana Batića. Cela situacija podseća na prljave neprincipijelne dogovore između Koštunicine vlade, Borisa Tadića i onih koji danas vladaju Evropskom unijom i svetom. Početni Koštunicin stava je bio da mu je Hag deveta rupa na sviralu, a danas ponavljao kako je to važno pitanje koje mora Srbija uskoro da reši.
Jovanović Đorđe: ''Interesuje me po kom zakonu i po kom Ustavu je uvedena verska nastava u osnovne škole? Gde će slušati versku nastavu katolici, muslimani ili pripadnici raznih drugih vera? Stvaraju se u školama dva tabora – vernici i nevernici. Skoro da se tuku.''
SAMARDŽIĆ: Mislim da je uvođenje verske nastave bio ozbiljan kiks Đinđićeve vlade. Time je ugrožen razvitak i negovanje religioznosti, koja je pre svega privatna stvar svakog pojedinca. Religija je postala jedan od instrumenata državnog ideološkog nasilja. Time je uvedena izvesna neravnopravnost između dece i njihovih roditelja. Deci su roditelji ucenjeni. Ukoliko im deca ne idu na versku nastavu, roditelji postaju otpadnici od društvenog mainstrima. Mislim da je to bio ozbiljan propust koji Srbija danas skupo plaća. Ustav je praktično suspendovan i stavljen van snage tokom Miloševićeve vladavine zločinima koje je on činio i u Srbiji i van Srbije. Taj Ustav je suspendovan i peto-oktobarskim prevratom. Govoriti danas o Ustavu je potpuno besmisleno. U manipulisanju oko novog Ustava učestvuju i Tadić i Koštunica celom kampanjom oko njega. Mislim da je Ustav dokument koji je prilagođen istoriji i društvima XIX veka, kada su se kreirali nacionalni državni identiteti. Taj dokument je Srbiji danas potpuno nepotreban. Pravi poredak Srbije će biti i stabilan i prilagođen ovom vremenu i bez Ustava. Zamislite narednih šest meseci ili godina bez Tadića ili Koštunice, sa Ustavom ili bez njega. Da li ćete primetiti da se u vašem životu išta promenilo, osim na bolje?
RSE: Spadala sam u krug ljudi koji su se oko uvođenja veronauke u škole izjašnjavali negativno i pisala sam tako. Ako se već uvodilo građanko vaspitanje i nešto što je trebalo da ima veze sa religijom, zašto umesto veronauke nije uvedena istorija religije? Da li je to normalnije?
SAMARDŽIĆ: Ja sam istoričar i mogu da kažem da je potpuno besmisleno da deca uče istoriju religije. Moramo današnji školski sistem da prilagodimo stvarnosti, potrebama naše privrede i savremene civilizacije. Da li možete da zamislite da dete u desetoj godini života uči istoriju religije? Mislim da deca u toj dobi imaju pametnijeg posla. To je posao verskih zajednica. Voleo bih da je moja pravoslavna eparhija sposobna da primi moje dete nedeljom pre podne i da tamo sluša versku nastavu. Tako je u svakoj normalnoj sekularnoj zemlji. To ne znači da će naše društvo biti manje religiozno. Naše društvo je upravo suprotno tome. Prema istraživanjima od pre nekoliko godina, Srbija i Crna Gora su na samom dnu religioznosti na evropskoj lestvici, s tim da su ti standardi veoma oštri i ne podrazumevaju samo poznavanje verske dogme, nego i odlazak na vesrku službu i kontinuitet verovanja. To sve kod nas ne postoji. Ne vidim da su u tom smislu trendovi pozitivni, osim što se stvaraju krugovi verskih fanatika koji pokušavaju u tome da pronađu neko svoje mesto na ovome svetu.
Mirjana Aćim: ''Prinuđeni smo da krenemo u neko novo čišćenje Srbije. Ovo je suviše veliki napad na sve nas. Ako želimo da ova deca žive u nekoj normalnoj Srbiji, moramo nešto da učinimo. Jako sam uzbuđena zbog Batića. Nedavno sam bila i zbog Čede. Volela bih da nađemo neko razumno rešenje da se časni ljudi okupe i da se stvori neki otpor i otklon svemu tome. Šta nam je činiti? Kako tome da se odupremo? Kada i gde možemo da se prijavimo za Čedinu stranku?''
SAMARDŽIĆ: Pristupnica je na Internetu. Možete doći u našu kancelariju. Pratite akcije na kojima ćemo deliti pristupnice.
Mislim da naše društvo mora politički da se organizuje da bi bilo političko društvo. Mi smo još uvek u jednoj pred političkoj sferi. Zato nam se nije dogodila 1989. godina, koja se odigrala u čitavoj istočnoj Evropi, kada je zbačen komunizam i kada su krenule demokratska i imovinska tranzicija. Ta nulta godina nam se nije dogodila ni 5. oktobra jer su sami postulati 5. oktobra bili neistorijski, predmoderni i predpolitički. To je bilo nezadovoljstvo zbog neuspeha Miloševićeve kriminalne politike, a ne nezadovoljstvo samom tom politikom. To je rezultiralo izlaskom tolikih građana na ulice. Naravno da je u poslednjih pet godina bilo i uspeha i ti uspesi su nešto za šta se danas moramo hvatati kao za neko polazno odredište u našoj budućoj političkoj borbi. Mislim da nam je ta borna potrebna. Nama je potrebno da dođemo do te nulte godine u našoj istoriji kada ćemo moći da zaključimo da smo otvorili jedno novo poglavlje istorije Srbije u kojoj će ona biti otvorena, slobodna, srećna, demokratska i razvijena zemlja. To je naš osnovni politički cilj. Mislim da izvan političkih partija ne postoji ništa što bih mogao da vidim kao neku političku borbu koja bi mogla nečim da rezultira. Imali smo loše iskustvo sa 5. oktobrom, kada su se građani gadili političkih stranka i kada su se osnivali neki alternativni pokreti. Imali smo Otpor koji se srozao u jednoj bezidejnosti i korupciji onog trenutka kada je postalo jasno da je ispunio neki svoj početni cilj. Građani moraju da se bore za sopstvene ideje i za sopstvene interese. Najbolje je da to čine u okviru političkih stranka koje imaju jasne planove za budućnost. Jasnim planovima za budućnost ne raspolaže aktulena politička elita, izuzev interesa koji ih vode da nastave pljačku Srbije, skandale i krize koje im pomažu da celim ovim društvom manipulišu.
Una: ''Ovih dana često razmišljam o sudiji koji je zbog neposlušnosti nađen u mrtav rijeci. Njegova sestra je ostala jedina koja u ovoj situaciji ne može ništa da uradi. Prošlog vikenda sam bila na Neimaru, na otvorenju parka s imenom Jelene Šantić. U tim govorancijama glavni je bio pop. Bilo mi je od njega muka. Većina ljudi je napustila park kada se on pojavio. Ne znam ko ga je uopšte pozvao da govori jednoj ženi koja, ama baš ništa, nije imala sa religijom. To znam jer sam je poznavala. Majka sam tri sina. Srednji sin je bio u omladini Demokratske stranke. Kada je Đinđić ubijen odlučio se i ušao u stranku. Ovoga proleća se usudio nešto da kaže i da organizuje omladinu oko preispitivanja postavljanja predsednika jedne beogradske opštine. Bio je isključen i etiketiran kao Čedista. Mnogo je mladih, razočaranih, koji, ako misle, bivaju etiketirani i izbačeni.''
RSE: Govorite o nultoj godini, ali se bojim da zvuči kao nešto o čemu možemo pričati kao o apstrakciji sve dok se ne dogodi. U ovom realnom trenutku možemo da govorimo samo o nekom povratku na nešto staro odakle možemo da imamo iste ideje i da pokušamo da dostignemo iste ciljeve, ali sve to liči na jednu beskonačnost. Koliko vam sve to izgleda optimistično?
SAMARDŽIĆ: Savremeni događaji nisu tako jednostavni. Postoje pozitivna kretanja i pozitivni trendovi kao rezultat reformi i određenih sposobnosti ovoga društva. Tamo gde su reforme donekle uspele, tu se i vidi napredak. Veći je nacionalni dohodak i veći je standard. Čak mislim da je i veća zaposlenost, nego u poslednjim Miloševićevim godinama kada je bila sasvim fiktivna. Pozitivo je i prisustvo Evropske unije i SAD-a u našoj politici. To se prisustvo ogleda u pritiscima i nekim dilovima sa Koštunicinom vladom. To je ono što nas čini delom jedne šire zajednice i što nam ukazuje na izvesnost da ipak nećemo biti sami u godinama koje predstoje. Samoća je užasna. Ta samoća samo može da ubrza sve negativne trendove u našem društvu. Osećamo nedostatak pravih ljudi, kao što osećamo u čitavom društvu nedostatak novca, ili bilo čega drugog. Naša obrazovana struktura je vrlo nepovoljna, u odnosu na potrebu Srbije da se brzo kreće, da nastavlja demokratsko-imovinsku tranziciju i da odgovara na sva iskušenja savremenog vremena. Imamo manje od deset procenata istinski pismenih i sposobnih ljudi koji su u stanju da komuniciraju sa svetom i koji se nalazi sa ove strane srpskih granica. Većina u srpskom društvu ne oseća taj svet kao sebi naklonjen. On to možda i nije, ali svaki put kada se pojavi problem, taj svet se oseća kao neka neophodnost. Da vam ne odseku nogu u lokalnom domu zdravlja, idete u Pariz da vas operišu. Nekolicini kriminalaca i pljačkaša Miloševićevog režima se deca školuju u Švajcarskoj. Ukoliko bi građani dublje razmišljali o tom fenomenu, došli bi do zaključka da je ipak bolje da Srbija usvoji evropske standarde koji se tiču školstva, lečenja, pa i same politike, nego da se za problemima traga, da se ide za nekim oštrim konfliktima u društvu, ili da se problemi rešavaju tako što se prosi na ulici da bi vam se dete lečilo, ili tako da vam dete ode u inostranstvo i da ga više nikada ne vidite.
Jovanka: ''Pre ste me oduševljavali sa svojim komentarima, ali u poslednje vreme imam neka kritička zapažanja. Možda je to moje subjektivno mišljenje, ali mi se čini da previše, kao novinar, iskazujete svoj stav i simpatije za frakciju Čedomira Jovanovića. Radujem se mladim ljudima koji imaju hrabrosti i entuzijazma da pokrenu ovu našu Srbiju, ali i u Čedinim aktivnostima, i u aktivnostima njegovih saradnika, ima mnogo čega što treba objašnjavati u narednom periodu. Bila bih srećna da te senke nema. Volela bih da iz vaših usta čujem malo više afirmativnog od ovoga što Srbija sada dobija. Kakav je komentar vašeg gosta za krađe u Skupštini koje je njegova bivša stranka činila? To je dokazano i izjavom predsednika Demokratske stranke''
RSE: Trudim se, bar u ovim emisijama, da u zavisnosti od toga ko je gost, dopustim maksimalnu afirmaciju onih stavova i političkih uverenja koje taj gost ima. Trudiću se da manje iskazujem svoje simpatije.
SAMARDŽIĆ: Krađa u Skupštini je aktuelno pitanje koje je veoma važno. Taj skandal je posledica odluke Ustavnog suda da mandat pripada narodnim poslanicima, što je potpuno nelogično proporcionalno izbornom sistemu. Čitavu zbrku je napravio Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda, jedan od kreatora Miloševićeve politike. Verovatno da on to nije učinio slučajno. Ustav je nesreća Srbije, i onaj koji postoji, i onaj koji se trenutno piše na nekoliko mesta. Ustav će da donese novo kašnjenje Srbije i proizvešće nove duboke političke sukobe. Celo pitanje je potpuno suvišno i potpuno besmisleno. Naravno da otvara sporove koji su vrlo nezgodni. Dvojica poslanika koji su na listi prilaze skupštinskoj većini koja podržava vladu i tako unište politiku u koju ste nešto uneli, tako što ste dobili poslanike na izbornoj listi na osnovu proporcionalnog sistema. To je sada jedan užasan problem u čitavom srpskom političkom sistemu. Donošenje novog Ustava je plodno tle za najrazličitije političke manipulacije.
RSE: Imamo li situaciju ponovo?
SAMARDŽIĆ: Apsolutno i mislim da su ljudi s razlogom uznemireni. Batićevu situaciju bih poredio sa situacijom naše dece u školama. U četvrtom razredu osnovne škole moraju da uče komplikovane jednačine i ustavni poredak zemlje koja ga nema i koja ne postoji kao organizovana država i društvo, a na ulici ih čekaju narkodileri sa špricama. Ta neorganizovanost našeg društva govori o činjenici da mi nemamo spisak ljudi koji bi trebali da su sa one strane brave. Njih je oko 20 hiljada. Mislim na čitavo razdoblje Miloševićeve vladavine, na zločine, na pljačku, na ubistva, na čudna ogromna bogatstva nekoliko porodica koje se nisu zadovoljile pljačkom i krađom, nego njihova deca moraju da pevaju, a oni moraju da se slikaju i organizuju političke partije, pa se pljačka nastavlja i tako u nedogled. Nismo u stanju da razdvojimo dobro od zla. Ako može govoriti o nekom sistemu, onda je taj sistem potpuno naopak. Pravi sistem je trebao da ide jednim hronološkim redom, da prati istoriju događaja, a ta istorija je veoma očigledna. U knjižarama sveta postoji raf sa istorijom Jugoslavije. Tu istoriju i drugi pišu. To nije samo naša stvarnost. Čitavoj svetskoj akademskoj javnosti je poznato šta se ovde događalo i ko je u tome učestvovao. Na kraju se nalazi Batić u zatvoru, bez obzira na sadržaj i na činjenice onoga za šta ga policija tereti. To me u ovome trenutku uopšte ne interesuje. Interesuje me hronologija događaja i ljudi koji su se izvukli, koji sada sede u svojoj vili na Dedinju, koji su nas opljačkali, dok se naša deca nekvalitetno školuju, hrane, leče i žive u jednom neurednom društvu gde ih na ulicama čekaju narkodileri i makroi. Koštunica je u svemu tome našao dovoljno mesta tako što se u pregovorima oko priključenja Evropskoj uniji, u pregovorima oko Mladića, pokazao u svojoj pravoj svetlosti, a to je povratak na Miloševićeve vrednosti, proizvodnju haosa koji je karakterisao čitavu deceniju najdubljeg pada Srbije.
RSE: Sa tog aspekta se jedino i može govoriti o svim ovim dešavanjima koji imaju veze sa istragama. Ne možemo se baviti policijskim istragama i sudskim procesima koji tek treba da utvrde nečiju odgovornost.
SAMARDŽIĆ: Možemo se baviti jer to sve ne postoji kao pravni sistem, već kao jedna anarhija i kao sistem nasilja.
RSE: Ukazujete na to da je jedan sistem, za koji smo mislili da je sa njim završeno 5. oktobra, ostao netaknut. Niko ne odgovara već mirno sede u svojim vilama na Dedinju. Ljudi koji su posle 5. oktobra preuzeli vlast bivaju, s pravom ili ne, preispitivani i hapšeni, dok oni drugi ostaju potpuno zaštićeni pred bilo kakvim sudom, čak i za najmanje prekršaje.
SAMARDŽIĆ: Šestog oktobra su ispred Savezne Skupštine izveli Indexovo radio pozorište, koje je bilo simulacija građanskih i demokratskih prava i sloboda. Oni su tamo dovedeni da se ljudima naruguju i da im kažu da se ništa neće promeniti čim oni i dalje pevaju, inače ta njihova pesma ne bi imala nikakvog smisla. Ta pesma je bila neka vrsta substrata za slobodno izražavanje, za slobodu, za demokratiju i za sve ostalo. Čim je taj subtrat nastavio da postoji, to znači da se ništa nije promenilo. Onda je došao Ivanov i rekao da Srbija mora da ostane sa naše strane Berlinskog zida, sa one strane gvozdene zavese na kojoj možda nismo ni mi, ali ćete biti vi.
RSE: Branislav Lečić je rekao da se afere otvaraju samo onima koji su sitniji igrači i onima koji nisu imali novca da plate svoj otkup. Da li je Vladan Batić takva vrsta žrtve?
SAMARDŽIĆ: Vladan Batić je saradnik Zorana Đinđića i nekako je pokušavao da ostari njegove i sopstvene političke ideje. Tu postoji jedan simbol. Ovo je sada pretnja svakom građaninu Srbije. Oni će sada da hapse i maltretiraju koga god hoće. To više nije vezano za političke lidere, niti samo za politički život. Ovo je pretnja da vas može maltretirati bilo ko iz tog nasilnog aparata.
RSE: Onda važi - Sablja za Sablja, zub za zub?
SAMARDŽIĆ: Verovatno. Pogledajte ko su bili kritičari Sablje. Ko je 12. marta napravio koncentracionu vladu s onima koji su nas ubijali, koji su ostavili 200 hiljada mrtvih za sobom? Sa njima se pravi koncentraciona vlada onoga dana kada je ubijen Zoran Đinđić. Onda je potpuno jasno ko je kreirao sve ono što je istorija dana koje živimo i ko je kreator te pretnje. Videćemo ovih dana da li je u svemu tome učestvovao i predsednik republike.
Samir iz Danske: ''Šta mislite o obračunima protiv političkih neistomišljenika? Šta mislite o Vuku Draškoviću i o veličanju četničkog pokreta Draže Mihajlovića?''
Nuri: ''Kakva je razlika između hapšenja Batića i Velje Ilića koji je hteo da utiče na svedoka da promeni iskaz? Da li to podleže krivičnoj prijavi? Da li smatrate da je sistem kojim vlada gospodin Koštunica degradirajući za građane Srbije? Ovaj sistem vraća unazad u vreme SPS-a. Da li će Čeda Jovanović i njegovi, ako kojim slučajem dođu na vlast, vladati aferama i vršiti osvetu prema svojim neprijateljima?''
SAMARDŽIĆ: Valjda ne očekujete da ću odgovoriti potvrdno. To nije smisao naše borbe. Da želimo da budemo kao oni, mogao je Čedomir Jovanović da se dogovori sa Tadićem i mogao sam da ne učestvujem u svemu ovome. To nije nešto što nas konkretno interesuje. Mislim da će proteći dodatno vremena koje će odneti određene ličnosti i događaje sa sobom. Ne sme ni jedna politika da se vodi negativnom konotacijom, niti mi možemo da ponudimo bilo kakav politički pakt građanima Srbije, onima koji će pristajati uz nas, ako im budemo nudili samo nešto što je osveta i naplata starih računa. Mi nudimo nešto drugo. Ako učestvujemo u razgovorima koji se tiču političkog, pravnog i svakog drugog nasilja aktuelne vlasti, to je nešto sasvim drugo.
Odnos prema Batiću je odraz sistema vrednosti naših ministara u vladi. To je odnos prema doskorašnjim prijateljima, prema onima koji su ih doveli na vlast. Koštunicu su jedva našli u nekoj rupi u koju se sakrio 5. oktobra, dok je Batić ulazio u Skupštinu. Batić je Koštunici otvorio vrata da postane predsednik republike, u istoj onoj meri u kojoj su to učinili građani Srbije birajući ga kao nekoga ko će otvoriti novu stranu naše savremene istorije. Velju Ilića ne bih komentarisao.
Prema Vuku Draškoviću osećam neke emocije koje su delili svi 9. marta 1991. godine. On je ostao simbol prve pobune koja je bila nedovršena i koja je bila odraz nepostojanja kritične mase u našem društvu, koja nikada nije ostvarena na našim ulicama, a bila je toliko potrebna. Tom kritičnom masom su raspolagala sva istočno-evropska društva onoga trenutka kada su osetila da je došao čas da se kaže NE i da se uništi jedan totalitarni režim. Ovde se to nikada nije dogodilo. Možda to sve i zbog činjenice da mi u Beogradu nismo mogli da napadamo kasarne, kao što su radili u Ljubljani ili u Zagrebu. Izgleda da je nešto slično onda i ovde bilo potrebno.
Četnički pokret danas ljudi zamišljaju kao rezultat nekog ideološkog opredelenja. To baš nije bilo tako 1941. i 1942. godine. Tada vas je prva vojska koja je naišla i povela i nisu vas mnogo pitali šta o tome mislite. Niste mogli tome da se oduprete, osim ako niste uspeli da zamaknete iza prve krivine u kukuruze. Ipak, to je jedna potpuno nova tema koju ne bih sada da širim.
Branko: ''Pre neki dan sam kupio vašu Istoriju Španije. Pravite neke paralele između bivše Jugoslavije i Španije. Kada bi sada vaša frakcija došla na vlast, kako bi ste izvukli Srbiju iz ove kulturne, moralne i materijalne bede? Možete li da napravite nešto da Srbija bude u regionu neko, kao što je Španija danas u Evropi? Španija je od jedne klerikalne diktature postala jedna od najjačih kultura i jedna od najliberalnijih zemalja u Evropi. Danas u Srbiji sve kupuju bivši tajkuni. Kada oni pokupuju sve što može da se kupi, da li će biti bitno ko je na vlasti u Srbiji?''
SAMARDŽIĆ: Mislim da za našeg života nećemo doživeti takvu jednu ulogu Srbije u regionu, niti u evropskim, niti u međunarodnim odnosima koju danas ima Španija. Srbija nema ni realne potencijale za tako nešto. Za to je suviše kasno. Mislim da je smisao naše politike da narednim pokolenjima ostavimo neko nasleđe, za razliku od naših predaka koji su imali tu nesreću da ih pojede i satre istorija njihovog vremena sa kojom oni, možda, nisu bili u stanju dovoljno odvažno da se nose. Mislim da je potrebna jedna nova politika koja će to učiniti. Bivša Jugoslavija je imala 25 miliona stanovnika, pet pojaseva, toliko ogromno mešovito kulturo bogatstvo kojeg su se sve njene celine u jednom procesu, koji je bio tako nesrećan, postepeno odricale.
Još uvek nije kraj imovinske tranzicije. Sve te firme koje su tajkuni pokupovali i dalje će preuzimati velike multinacionalne korporacije koje će imati više kapitala, budući da je to nešto što je aktuelna trka u svetskoj ekonomiji, neće zaobići ni Srbiju. Verovatno će se imovinska struktura preduzeća vremenom izmeniti.
RSE: Uvek hoću da kažem Liberalno demokratska frakcija Čedomira Jovanovića, pošto mi se čini da svi ne znaju o čemu se radi dok se ne pomene i Čedino ime. Da li je Čedomir Jovanović stožer Liberalno demokratske frakcije ili je to grupa građana koja nema neku centralnu figuru?
SAMARDŽIĆ: Mora politička stranka da ima lidera i to je uobičajeno u svim društvima. Mislim da je potrebno da politika bude personalizovana i da lideri imaju određenu harizmu. Njihov najveći zadatak je da tu harizmu očuvaju. Čedomir Jovanović je ima.
RSE: Bez sumnje.
SAMARDŽIĆ: Strašno je važno da imate čoveka koji privlači ljude. Taj magnet može da bude i pozitivan i negativan. Svako ima svoje mišljenje o nekome. Lideri kreiraju, ne samo sopstveni stav prema politici, već i stav onih koji ih slede i onih koji su politički neistomišljenici.
RSE: Kada posmatrate objektivno, šta je to što čini harizmu Čedomira Jovanovića?
SAMARDŽIĆ: Ne verujem da to možete racionalno da objasnite. Mislim da je to neka energija koja je sasvim specifična i tako nečim ne raspolaže svako. Mogu da smatram da je on izuzetno inteligentan, sposoban, šarmantan i da ima smisla za humor, ali sve to zajedno ne ulazi u oreol koji izuzetne ličnosti imaju oko sebe. Takve ličnosti su retke. Hronični nedostatak lidera i kvalitetnih ljudi nas obavezuje da takve ljude štitimo. I davno prije sam imao potrebu da ga lično zaštitim. Mislim da su nam takvi ljudi dragoceni. Bez tih ljudi ne možemo da kreiramo našu budućnost onako kako bi nama trebalo da odgovara.
RSE: Slažem se da se harizma ne može racionalno objasniti. Zbilja, o samo nekolicini političara kod nas se govorilo kao o harizmatskim ličnostima. On je najmlađi od njih.
SAMARDŽIĆ: Nisam politički analitičar. Nisam sposoban da rasuđujem na taj način, niti želim. Kada je u pitanju sudbina društva, nacije ili regiona kojem pripadam i ne želim da budem sasvim objektivan.
RSE: Da li postoji negativna harizma? Da li Dobrica Ćosić ima negativnu harizmu?
SAMARDŽIĆ: Njegovi prijatelji i pristalice smatraju da je njegova harizma pozitivna. Ličnost posmatrate sa sopstvenih stanovišta i sopstvenog sistema vrednosti. Mislim da je on u našem većinskom društvu prihvaćen kao veoma dragocena i veoma korisna osoba, kao neko ko je napisao ogroman broj bestselera i za koga ljudi smatraju da je u stanju da definiše sve naše probleme i da ponudi izlazak iz njih. Imam potpuno drugačije mišljenje, ali to nema neke veze sa negativnom ili pozitivnom harizmom.
Mirjana iz Novog Sada: ''Da li se može ponoviti revolucija iz 5. oktobar? Šta mislite o nacionalnim stipendijama za uspešne studente? Da li će ih opet dobiti neki drugi, a ne oni pravi? Šta ćete poduzeti protiv političkog hapšenja Batića, pošto neki mediji najavljuju i druga hapšenja?''
SAMARDŽIĆ: Događaji su neponovljivi. Nama je potrebna politička evolucija, pošto revolucija nije moguća jer ne postoji za tako nešto raspoloženje. Loše je da se stvari ovde rešavaju nasiljem. Mi želimo Koštunicu da penzionišemo, a ne da mu činimo ono što on čini Batiću. To je odraz njegove slabosti i zla s kojim on pristupa politici.
Mi možemo ponuditi određene ideje građanima i napraviti sa njima pakt, da vidimo šta ćemo uraditi povodom Vladana Batića. Ukoliko postoji dovoljan broj građana koji smatraju da je u pitanju političko hapšenje, onda ćemo povući određene poteze u tom smislu.
RSE: Da li i vi mislite da je u pitanju političko hapšenje?
Ivan iz Atlante: ''Mislim da jeste. Sablja je bila za dobrobit Srbije. Ovo hapšenje ide na ruku samo tajkunima. Da li postoji neka mogućnost da poslanici u Parlamentu potpišu neku izjavu kako će staviti interese Srbije iznad interesa stranke?''
Petrović iz Beograda: ''Kako to da se niko ne seti odakle vetar duva? Koštunica ne može sam da radi. Velika riba je gospodin Dinkić. Kako ljudi ne apeluju na njega? Dinkić upravlja svim mogućim, a zna se zbog čega. Veća je vrednost tajkuna, nego države. O tome se radi. Mi možemo da lupamo i pričamo šta god hoćemo, ali Dinkić vodi igru. On je uhvatio najveće parče i drži ga u svojim rukama. Kada on ne bude hteo Koštunicu, Koštunica je pao. On je otvorio račun da cinkarimo ljude. On je uništio Demokratsku stranku. Svi dižu frku na Koštunicu koji je mlakonja i koji ćuti. Da li je ikako moguće u javnosti da se ukaže na tog čoveka i da se brani Batić. Svi ćemo skočiti da branimo Batića. Mišljenje je većine ljudi da je Batić pošten čovek.''
RSE: Koalicija 5. oktobar, kojoj pripada Batić, je održala press konferenciju i mislim da su govorili o tome.
SAMARDŽIĆ: Vladan Batić ima svoju stranku i koalicione partner koji će to sigurno činiti.
Aleksandar iz Beograda: ''U poslednjih desetak godina sam tradicionalni glasač Demokratske stranke. Jedino na prvim izborima sam glasao za Vuka Draškovića. Nadao sam se da će Tadić kat-tad napraviti pravu stvar i krenuti da deluje u skladu sa promenama, ali me u poslednje vreme stvarno razočarao. I na Skupštini, na kojoj je Tadić pobedio, bio sam za gospodina Živkovića. Pozivam vašeg gosta i njegove saradnike da urade nešto konkretno po pitanju Batića jer ovo je tragedija demokratije u Srbiji. Znam da Batić boluje od najteže bolesti. Čami u zatvoru ni kriv, ni dužan. Mislim da se tu pod hitno moraju preduzeti neke akcije. Da li očekujete toliko izbornih mesta da možete da uđete u Skupštinu? Čestitam vam na rezultatu. Mnogi misle da to nije neki rezultat, ali obzirom da prvi put učestvujete na izborima, smatram da je vrlo značajan i da pokazuje da imate budućnost. Čini mi se da su ostale stranke koje kritikuju današnju vlast prilično rascepkane. Da li bi one ikako mogle da se uobliče?''
Nebojša: ''Kako ste izdržali onu torturu u Utisku nedelje?''
SAMARDŽIĆ: Nije bila tortura. To je naša javnost. SPS još uvek ima svoje glasače i svoje rezervne stranke. To su Srpska radikalna stranka i DSS. Ne bi ih trebalo potcenjivati.
Što se tiče Kule, mi ćemo se boriti za svako mesto koje nam pripada na osnovu broja glasova koje smo dobili. Dužni smo da se borimo za sve one ljude koji su nas u Kuli podržali, koji su stradali zato što su ih napali pripadnici Srpske radikalne stranke, što su bili žrtve političkog terora i nasilja koje se u Srbiji obnavlja. Mislim da je naša borba za isterivanje na čistac svakog glasa u Kuli veoma važna, bez obzira na činjenicu da li ćemo preći cenzus, ili ne. Kula je bila za nas veoma važna i kao jedna poruka društvu koje je vrlo šaroliko, i etnički i kulturno, da postoje političke snage u Srbiji koje su spremne da se bore na svakom mestu. Kao što smo se borili u Kuli, borićemo se i za Batića i za svakog našeg građanina koji je žrtva aktuelne politike koja Srbiju vodi u neku novu neizvesnu katastrofu.
Rade: ''Sada je situacija gora nego što je bila pre 5. oktobra 2000. godine. Tada je protiv Miloševića bilo 80 poto, a sada je protiv Koštunice, po izborima u Kuli, 93 posto. Da li postoji neka mogućnost da neko počne proteste, iste one kao protiv Miloševića? Mislim da bi za nedelju dana ovi pobegli.''
RSE: Niko ne počinje.
''Bilo ko da počne, svi bi se priključili.''
RSE: Mislite?
''Jeste da je narod prevaren. Koštunica se uplašio Batića. On će njega pustiti pod međunarodnim pritiskom za dan-dva. Kada će nešto da se promeni?''
SAMARDŽIĆ: Da li zaista postoji danas neka kritična masa koju možete da izvedete na ulicu bez jasnog plana šta ćete uraditi? Druga stvar je nepoverenje građana u političare. Činjenica je da je kod nas veoma nizak procent onih koji izlaze na izbore. U ovom trenutku bi sigurno manje od polovine ukupnog biračkog tela odlučilo da se opredeli za bilo koga. Ne mislim da je tolika većina građana suprostavljena načelima Koštunicine vladavine. Mislim da za sada ima značajnu podršku onih koji izlaze na izbore. Ne vidim razliku između njega, Miloševića i Šešelja. Mislim da je to istovetna politika.
Slobodan: ''Vaša buduća stranka jedina je svijetla tačka u ovoj pomrčini nada, zajedno sa Koalicijom 5. oktobar. S kim bi ste, ako prođete, išli u koaliciju? Ne zna se ko je veće zlo.''
SAMARDŽIĆ: Sa građanima.
SAMARDŽIĆ: To je stranka u osnivanju. Sve veze sa Demokratskom strankom su izgubljene onog trenutka kada smo se prijavili na lokalne, ponovljene izbore u Kuli. Od tog trenutka smo potpuno samostalna politička organizacija koja sa Demokratskom strankom nema nikakve, ni institucionalne, ni lične ni emotivne veze.
RSE: Potpuno ste prekinuli odnose?
SAMARDŽIĆ: Ne u potpunosti. Ne znači da smo postali protivnici na političkoj sceni Srbije. To samo znači da ne razmišljamo o povratku, kao što ni šefovi Demokratske stranke nisu nikada ozbiljno razmišljali o tome da se postigne neki racionalni dogovor.
RSE: Kad Liberalno demokratska frakcija zvanično postaje stranka?
SAMARDŽIĆ: Tokom oktobra i novembra. Do kraja godine bi stranka trebala da bude konstituisana na svim nivoima kao jedna kompletna organizacija koja će moći da nastupi na političkoj sceni Srbije kao jedna istinska kompletna stranka koja pokriva čitavu teritoriju Srbije i koja će biti u stanju da ponudi odgovore na sve aktualne probleme, ne samo političke, nego i na ekonomske, socijalne i druge.
RSE: Šta je Kula pokazala? Bili ste na ivici da uđete u opštinski Parlament, iako još uvek niste stranka. Da li je to pokazatelj da dobro kotirate? Da li ste izvukli pouku koliko je teško izboriti se kao jedna mala stranka među tolikima koje već postoje?
SAMARDŽIĆ: Tu situaciju ne bih ni potcenjivao, ni precenjivao. Kula je jedna specifična sredina zbog svoje novije istorije u kojoj se menja njen etnički sastav. Slečna je mnogim sredinama u Vojvodini. Te sredine su često problem kada je u pitanju izborna volja građana i kada je u pitanju potreba da se Srbija brže transformiše i demokratizuje. Samo poreklo građanstva je činjenica da se nisu do kraja asimilovali i da ne razumeju celinu problema Srbije. To sve je kočnica razvoja lokalnih sredina, Vojvodine i Srbije. To je nešto što pripada političkoj budućnosti, ne samo lokalnih opština, nego čitave političke intelektualne scene Srbije. Ogromno je iskušenje na koji način asimilovati tolike doseljenike koji su se smestili u potpuno novoj sredini tražeći svoju novu sreću i nastojeći da zaborave sve one traume koje su poneli sa mesta odakle su došli. Da li je u pitanju neki proces koji se odvijao pre šezdeset godina, ili pre deset, potpuno je svejedno. Ti rezultati ukazuju na činjenicu da postoji određeni sloj u našem građanstvu koji je spreman da odgovori na izazove neke politike koja je potpuno nova i potpuno marginalizovana u ovom političko-ideološkom mainstrimu u kojem sve parlamentarne partije u Srbiji učestvuju na bilo koji način, i u vlasti, i u korupciji, i u pljački. Pokazalo se i da neke stranke koje formalno pripadaju demokratskom bloku, a to su izmislili politički analitičari koji su pomogli Koštunici da dođu na vlast, koji su se pojavili niotkuda kada je trebalo rušiti i ubijati Đinđića, ne raspolažu dovoljnim demokratskim snagama da bi se uzdržale od svih izbornih manifetluka za koje smo mislili da će jednom za uvek nestati posle 1996., 1997. ili 2000. godine, kada su građani žestoko reagovali. Na žalost, to se ponovilo.
RSE: U Kuli ste se pojavili kao lista građana ''Srbiji se žuri - Čedomir Jovanović''.
SAMARDŽIĆ: Tako se registrovala, kao grupa građana. Prema jednoj računici je falilo šest, a prema drugoj petnaest glasova, ali to je potpuno svejedno. Činjenica je da je tu bilo nevažećih listića koji su na sili ugurani, tako da je podignuta veštačka izlaznost koja nije realna, Bilo je kandidata koji su se pojavljivali na izbornim mestima protivno zakonu. Naši aktivisti su prebijani, ili se na druge načine na njih vršio pritisak. G17 Plus je delio šećer i kafu na sam dan izbora. To je nalikovalo na izbore u Kraljevini Jugoslaviji, koji su bili javni, pa su onim najsiromašnijim davali polovinu stovke pre izbora, a kada bi glasali za njih, dobivali su i drugu polovinu. To što se dogodilo u Kuli je, ne samo sramota za čitav politički sistem, već i za nivo demokratske kulture.
RSE: Pročitala sam da Mlađan Dinkić optužuje Liberalno demokratsku frakciju i Srpsku radikalnu stranku zbog vašeg reagovanja na rezultate u Kuli.
SAMARDŽIĆ: Ako može da objasni zašto su pripadnici Srpske radikalne stranke prebijali naše aktiviste i ako misli da je to bilo dogovoreno, onda je to sasvim u redu.
RSE: Šta predajete na Filozofskom fakultetu?
SAMARDŽIĆ: Predajem na odelenima za istoriju i sociologiju. Nekada sam predavao i na istoriji umetnosti. Predajem ranu modernu istoriju, to su XVI, XVII i XVIII vek. Socilozima predajem savremeni vek, XIX i XX. Sada se ti predmeti razbijaju na opšte i specijalizirane kurseve u skladu sa reformom koju nalaže Bolonjska deklaracija i neka načela evropskog studiranja, kojih se katedra na kojoj radim držala još pre Drugog svetskog rata, naročito dok je šef katedre bio gospodin Tadić, naš veliki istoričar. Primenjivao je ondašnja evropska iskustva.
RSE: Zašto je jedan istoričar, čovek koji se bavi naukom, koji je bio, ne previše, aktivni član Demokratske stranke odlučio da postane član Liberalno demokratske frakcije i da se pridruži Čedi Jovanoviću?
SAMARDŽIĆ: Mislim da je prirodno da istoričari učestvuju u političkom životu jer su za to kvalifikovani, za razliku od kalemara i stručnjaka za centralno grijanje.
RSE: Odlučili ste da stanete uz jednog mladog čoveka koji je formirao frakciju koja još uvek nije politički etablirana. Počinjete od nule, što je pozitivno. Otkud taj entuzijazam?
SAMARDŽIĆ: Mislim da je Srbiji potrebna pozitivna nula u našem ekonomskom životu jer Srbija još uvek nije prešla nultu godinu u svojoj najnovijoj istoriji. Ne privlače me toliko institucije, ono što je čaršija, klijentela. Sve ono što je uhodani mainstrim u našem društvu i našoj politici, nije nešto što osećam kao svoje. Građani bi trebali da razmisle o suštini i kvalitetu naših institucija i onih koje ih predvode. Moraju da razmisle o tome da li je to ona putanja koja će naše društvo učiniti srećnim. Uveren sam da nije. Zato mislim da je Srbiji potrebna jedna alternativa, neka vrsta zdravog političkog puta i političkog izražavanja.
RSE: Čedomiru Jovanoviću i njegovoj porodici su pretili i priča o tome se ne završava. U poslednje vreme vidimo i razne druge vrste pritisaka koji idu paralelno sa pričom o povratku porodice Milošević na ove prostore. U toj priči oni nemaju nikakve krivice. Marko Milošević čak ni za slučaj Testera neće biti odgovoran. Kako gledate na to u Liberalno demokratskoj frakciji? Milite li da ima kraja tome? Kako odgovoriti svemu tome?
SAMARDŽIĆ: Podsetio bih na nedavnu akciju Demokratske stranke koja je tražila smenu ministra Stojkovića povodom skandala vezanog za Marka Miloševića. Oni su to uradili sa mesec ili dva zakašnjenja. To su učinili onoga trenutka kada je svima postalo jasno da će povratak porodice Milošević najmanje odgovarati njihovim nekadašnjim partijskim, poslovnim i kriminogenim prijateljima. Zbog toga je ta akcija bila tako mizerna i zato se politika te stranke sve više osporava. Tadić je sa antropološko-SPS-ovskom delegacijom išao kod Pape. I ta strana naše političke scene podseća na naše najgore, najteže i najodvratnije godine.
RSE: Šta znači antropološko-SPS-ovska?
SAMARDŽIĆ: Shvatili su da je on Papa koji će razumeti sve one probleme sa kojima su oni pred njega izašli. Novi Papa je konzervativac i verovatno ih podseća na srpsku konzervativnu elitu kojoj oni politički pripadaju. To je moj utisak koji ovoga trenutka ne mogu pobliže da objasnim. Delovali su mi kao neki opštinski odbor iz Vrbasa koji je otišao kod Pape jer su si u trenutku utripovali da je on sa njima politički mentalno blizak. Tadić je prekršio, ne samo Ustav, nego sva načela moderne sekularne države prenoseći Papi pozdrave Patrijarha Pavla. On nije biran da zastupa interese i stavove crkve. On je biran da menja, demokratizuje i oslobađa Srbiju. Izgleda da on sve više čini nešto sasvim suprotno.
RSE: Akcija Demokratske stranke se odnosila i na vraćanje Mirjane Marković na Interpolovu poternicu, ali sa još većim zakašnjenjem od godinu dana. To su uradili sutradan, kada je ona vraćena na Interpolovu poternicu. Da li vidite vezu u tome što je to bilo uporedo sa podizanjem krivične tužbe protiv Čedomira Jovanovića, te je na taj način priča o Čedomiru skrajnuta?
SAMARDŽIĆ: To ne mora da bude neka koordinisana akcija. Možda je to podudaranje događaja, ali se događaji i suviše podudaraju ovih dana. Imam utisak kao da je ceo svet protiv onog dela Srbije koji se bori za to da Srbija postane deo tog sveta. To je jedna od naših aktuelnih paradoksalnih situacija. S druge strane to je i obnova progona političkih protivnika. Nekoliko vojnika je već platilo glavom, što bih ja nazvao političkim interesom aktuelne vlade da manipuliše haškim osumnjičenicima za ratne zločine. Tu je i privođenje Vladana Batića. Cela situacija podseća na prljave neprincipijelne dogovore između Koštunicine vlade, Borisa Tadića i onih koji danas vladaju Evropskom unijom i svetom. Početni Koštunicin stava je bio da mu je Hag deveta rupa na sviralu, a danas ponavljao kako je to važno pitanje koje mora Srbija uskoro da reši.
Jovanović Đorđe: ''Interesuje me po kom zakonu i po kom Ustavu je uvedena verska nastava u osnovne škole? Gde će slušati versku nastavu katolici, muslimani ili pripadnici raznih drugih vera? Stvaraju se u školama dva tabora – vernici i nevernici. Skoro da se tuku.''
SAMARDŽIĆ: Mislim da je uvođenje verske nastave bio ozbiljan kiks Đinđićeve vlade. Time je ugrožen razvitak i negovanje religioznosti, koja je pre svega privatna stvar svakog pojedinca. Religija je postala jedan od instrumenata državnog ideološkog nasilja. Time je uvedena izvesna neravnopravnost između dece i njihovih roditelja. Deci su roditelji ucenjeni. Ukoliko im deca ne idu na versku nastavu, roditelji postaju otpadnici od društvenog mainstrima. Mislim da je to bio ozbiljan propust koji Srbija danas skupo plaća. Ustav je praktično suspendovan i stavljen van snage tokom Miloševićeve vladavine zločinima koje je on činio i u Srbiji i van Srbije. Taj Ustav je suspendovan i peto-oktobarskim prevratom. Govoriti danas o Ustavu je potpuno besmisleno. U manipulisanju oko novog Ustava učestvuju i Tadić i Koštunica celom kampanjom oko njega. Mislim da je Ustav dokument koji je prilagođen istoriji i društvima XIX veka, kada su se kreirali nacionalni državni identiteti. Taj dokument je Srbiji danas potpuno nepotreban. Pravi poredak Srbije će biti i stabilan i prilagođen ovom vremenu i bez Ustava. Zamislite narednih šest meseci ili godina bez Tadića ili Koštunice, sa Ustavom ili bez njega. Da li ćete primetiti da se u vašem životu išta promenilo, osim na bolje?
RSE: Spadala sam u krug ljudi koji su se oko uvođenja veronauke u škole izjašnjavali negativno i pisala sam tako. Ako se već uvodilo građanko vaspitanje i nešto što je trebalo da ima veze sa religijom, zašto umesto veronauke nije uvedena istorija religije? Da li je to normalnije?
SAMARDŽIĆ: Ja sam istoričar i mogu da kažem da je potpuno besmisleno da deca uče istoriju religije. Moramo današnji školski sistem da prilagodimo stvarnosti, potrebama naše privrede i savremene civilizacije. Da li možete da zamislite da dete u desetoj godini života uči istoriju religije? Mislim da deca u toj dobi imaju pametnijeg posla. To je posao verskih zajednica. Voleo bih da je moja pravoslavna eparhija sposobna da primi moje dete nedeljom pre podne i da tamo sluša versku nastavu. Tako je u svakoj normalnoj sekularnoj zemlji. To ne znači da će naše društvo biti manje religiozno. Naše društvo je upravo suprotno tome. Prema istraživanjima od pre nekoliko godina, Srbija i Crna Gora su na samom dnu religioznosti na evropskoj lestvici, s tim da su ti standardi veoma oštri i ne podrazumevaju samo poznavanje verske dogme, nego i odlazak na vesrku službu i kontinuitet verovanja. To sve kod nas ne postoji. Ne vidim da su u tom smislu trendovi pozitivni, osim što se stvaraju krugovi verskih fanatika koji pokušavaju u tome da pronađu neko svoje mesto na ovome svetu.
Mirjana Aćim: ''Prinuđeni smo da krenemo u neko novo čišćenje Srbije. Ovo je suviše veliki napad na sve nas. Ako želimo da ova deca žive u nekoj normalnoj Srbiji, moramo nešto da učinimo. Jako sam uzbuđena zbog Batića. Nedavno sam bila i zbog Čede. Volela bih da nađemo neko razumno rešenje da se časni ljudi okupe i da se stvori neki otpor i otklon svemu tome. Šta nam je činiti? Kako tome da se odupremo? Kada i gde možemo da se prijavimo za Čedinu stranku?''
SAMARDŽIĆ: Pristupnica je na Internetu. Možete doći u našu kancelariju. Pratite akcije na kojima ćemo deliti pristupnice.
Mislim da naše društvo mora politički da se organizuje da bi bilo političko društvo. Mi smo još uvek u jednoj pred političkoj sferi. Zato nam se nije dogodila 1989. godina, koja se odigrala u čitavoj istočnoj Evropi, kada je zbačen komunizam i kada su krenule demokratska i imovinska tranzicija. Ta nulta godina nam se nije dogodila ni 5. oktobra jer su sami postulati 5. oktobra bili neistorijski, predmoderni i predpolitički. To je bilo nezadovoljstvo zbog neuspeha Miloševićeve kriminalne politike, a ne nezadovoljstvo samom tom politikom. To je rezultiralo izlaskom tolikih građana na ulice. Naravno da je u poslednjih pet godina bilo i uspeha i ti uspesi su nešto za šta se danas moramo hvatati kao za neko polazno odredište u našoj budućoj političkoj borbi. Mislim da nam je ta borna potrebna. Nama je potrebno da dođemo do te nulte godine u našoj istoriji kada ćemo moći da zaključimo da smo otvorili jedno novo poglavlje istorije Srbije u kojoj će ona biti otvorena, slobodna, srećna, demokratska i razvijena zemlja. To je naš osnovni politički cilj. Mislim da izvan političkih partija ne postoji ništa što bih mogao da vidim kao neku političku borbu koja bi mogla nečim da rezultira. Imali smo loše iskustvo sa 5. oktobrom, kada su se građani gadili političkih stranka i kada su se osnivali neki alternativni pokreti. Imali smo Otpor koji se srozao u jednoj bezidejnosti i korupciji onog trenutka kada je postalo jasno da je ispunio neki svoj početni cilj. Građani moraju da se bore za sopstvene ideje i za sopstvene interese. Najbolje je da to čine u okviru političkih stranka koje imaju jasne planove za budućnost. Jasnim planovima za budućnost ne raspolaže aktulena politička elita, izuzev interesa koji ih vode da nastave pljačku Srbije, skandale i krize koje im pomažu da celim ovim društvom manipulišu.
Una: ''Ovih dana često razmišljam o sudiji koji je zbog neposlušnosti nađen u mrtav rijeci. Njegova sestra je ostala jedina koja u ovoj situaciji ne može ništa da uradi. Prošlog vikenda sam bila na Neimaru, na otvorenju parka s imenom Jelene Šantić. U tim govorancijama glavni je bio pop. Bilo mi je od njega muka. Većina ljudi je napustila park kada se on pojavio. Ne znam ko ga je uopšte pozvao da govori jednoj ženi koja, ama baš ništa, nije imala sa religijom. To znam jer sam je poznavala. Majka sam tri sina. Srednji sin je bio u omladini Demokratske stranke. Kada je Đinđić ubijen odlučio se i ušao u stranku. Ovoga proleća se usudio nešto da kaže i da organizuje omladinu oko preispitivanja postavljanja predsednika jedne beogradske opštine. Bio je isključen i etiketiran kao Čedista. Mnogo je mladih, razočaranih, koji, ako misle, bivaju etiketirani i izbačeni.''
RSE: Govorite o nultoj godini, ali se bojim da zvuči kao nešto o čemu možemo pričati kao o apstrakciji sve dok se ne dogodi. U ovom realnom trenutku možemo da govorimo samo o nekom povratku na nešto staro odakle možemo da imamo iste ideje i da pokušamo da dostignemo iste ciljeve, ali sve to liči na jednu beskonačnost. Koliko vam sve to izgleda optimistično?
SAMARDŽIĆ: Savremeni događaji nisu tako jednostavni. Postoje pozitivna kretanja i pozitivni trendovi kao rezultat reformi i određenih sposobnosti ovoga društva. Tamo gde su reforme donekle uspele, tu se i vidi napredak. Veći je nacionalni dohodak i veći je standard. Čak mislim da je i veća zaposlenost, nego u poslednjim Miloševićevim godinama kada je bila sasvim fiktivna. Pozitivo je i prisustvo Evropske unije i SAD-a u našoj politici. To se prisustvo ogleda u pritiscima i nekim dilovima sa Koštunicinom vladom. To je ono što nas čini delom jedne šire zajednice i što nam ukazuje na izvesnost da ipak nećemo biti sami u godinama koje predstoje. Samoća je užasna. Ta samoća samo može da ubrza sve negativne trendove u našem društvu. Osećamo nedostatak pravih ljudi, kao što osećamo u čitavom društvu nedostatak novca, ili bilo čega drugog. Naša obrazovana struktura je vrlo nepovoljna, u odnosu na potrebu Srbije da se brzo kreće, da nastavlja demokratsko-imovinsku tranziciju i da odgovara na sva iskušenja savremenog vremena. Imamo manje od deset procenata istinski pismenih i sposobnih ljudi koji su u stanju da komuniciraju sa svetom i koji se nalazi sa ove strane srpskih granica. Većina u srpskom društvu ne oseća taj svet kao sebi naklonjen. On to možda i nije, ali svaki put kada se pojavi problem, taj svet se oseća kao neka neophodnost. Da vam ne odseku nogu u lokalnom domu zdravlja, idete u Pariz da vas operišu. Nekolicini kriminalaca i pljačkaša Miloševićevog režima se deca školuju u Švajcarskoj. Ukoliko bi građani dublje razmišljali o tom fenomenu, došli bi do zaključka da je ipak bolje da Srbija usvoji evropske standarde koji se tiču školstva, lečenja, pa i same politike, nego da se za problemima traga, da se ide za nekim oštrim konfliktima u društvu, ili da se problemi rešavaju tako što se prosi na ulici da bi vam se dete lečilo, ili tako da vam dete ode u inostranstvo i da ga više nikada ne vidite.
Jovanka: ''Pre ste me oduševljavali sa svojim komentarima, ali u poslednje vreme imam neka kritička zapažanja. Možda je to moje subjektivno mišljenje, ali mi se čini da previše, kao novinar, iskazujete svoj stav i simpatije za frakciju Čedomira Jovanovića. Radujem se mladim ljudima koji imaju hrabrosti i entuzijazma da pokrenu ovu našu Srbiju, ali i u Čedinim aktivnostima, i u aktivnostima njegovih saradnika, ima mnogo čega što treba objašnjavati u narednom periodu. Bila bih srećna da te senke nema. Volela bih da iz vaših usta čujem malo više afirmativnog od ovoga što Srbija sada dobija. Kakav je komentar vašeg gosta za krađe u Skupštini koje je njegova bivša stranka činila? To je dokazano i izjavom predsednika Demokratske stranke''
RSE: Trudim se, bar u ovim emisijama, da u zavisnosti od toga ko je gost, dopustim maksimalnu afirmaciju onih stavova i političkih uverenja koje taj gost ima. Trudiću se da manje iskazujem svoje simpatije.
SAMARDŽIĆ: Krađa u Skupštini je aktuelno pitanje koje je veoma važno. Taj skandal je posledica odluke Ustavnog suda da mandat pripada narodnim poslanicima, što je potpuno nelogično proporcionalno izbornom sistemu. Čitavu zbrku je napravio Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda, jedan od kreatora Miloševićeve politike. Verovatno da on to nije učinio slučajno. Ustav je nesreća Srbije, i onaj koji postoji, i onaj koji se trenutno piše na nekoliko mesta. Ustav će da donese novo kašnjenje Srbije i proizvešće nove duboke političke sukobe. Celo pitanje je potpuno suvišno i potpuno besmisleno. Naravno da otvara sporove koji su vrlo nezgodni. Dvojica poslanika koji su na listi prilaze skupštinskoj većini koja podržava vladu i tako unište politiku u koju ste nešto uneli, tako što ste dobili poslanike na izbornoj listi na osnovu proporcionalnog sistema. To je sada jedan užasan problem u čitavom srpskom političkom sistemu. Donošenje novog Ustava je plodno tle za najrazličitije političke manipulacije.
RSE: Imamo li situaciju ponovo?
SAMARDŽIĆ: Apsolutno i mislim da su ljudi s razlogom uznemireni. Batićevu situaciju bih poredio sa situacijom naše dece u školama. U četvrtom razredu osnovne škole moraju da uče komplikovane jednačine i ustavni poredak zemlje koja ga nema i koja ne postoji kao organizovana država i društvo, a na ulici ih čekaju narkodileri sa špricama. Ta neorganizovanost našeg društva govori o činjenici da mi nemamo spisak ljudi koji bi trebali da su sa one strane brave. Njih je oko 20 hiljada. Mislim na čitavo razdoblje Miloševićeve vladavine, na zločine, na pljačku, na ubistva, na čudna ogromna bogatstva nekoliko porodica koje se nisu zadovoljile pljačkom i krađom, nego njihova deca moraju da pevaju, a oni moraju da se slikaju i organizuju političke partije, pa se pljačka nastavlja i tako u nedogled. Nismo u stanju da razdvojimo dobro od zla. Ako može govoriti o nekom sistemu, onda je taj sistem potpuno naopak. Pravi sistem je trebao da ide jednim hronološkim redom, da prati istoriju događaja, a ta istorija je veoma očigledna. U knjižarama sveta postoji raf sa istorijom Jugoslavije. Tu istoriju i drugi pišu. To nije samo naša stvarnost. Čitavoj svetskoj akademskoj javnosti je poznato šta se ovde događalo i ko je u tome učestvovao. Na kraju se nalazi Batić u zatvoru, bez obzira na sadržaj i na činjenice onoga za šta ga policija tereti. To me u ovome trenutku uopšte ne interesuje. Interesuje me hronologija događaja i ljudi koji su se izvukli, koji sada sede u svojoj vili na Dedinju, koji su nas opljačkali, dok se naša deca nekvalitetno školuju, hrane, leče i žive u jednom neurednom društvu gde ih na ulicama čekaju narkodileri i makroi. Koštunica je u svemu tome našao dovoljno mesta tako što se u pregovorima oko priključenja Evropskoj uniji, u pregovorima oko Mladića, pokazao u svojoj pravoj svetlosti, a to je povratak na Miloševićeve vrednosti, proizvodnju haosa koji je karakterisao čitavu deceniju najdubljeg pada Srbije.
RSE: Sa tog aspekta se jedino i može govoriti o svim ovim dešavanjima koji imaju veze sa istragama. Ne možemo se baviti policijskim istragama i sudskim procesima koji tek treba da utvrde nečiju odgovornost.
SAMARDŽIĆ: Možemo se baviti jer to sve ne postoji kao pravni sistem, već kao jedna anarhija i kao sistem nasilja.
RSE: Ukazujete na to da je jedan sistem, za koji smo mislili da je sa njim završeno 5. oktobra, ostao netaknut. Niko ne odgovara već mirno sede u svojim vilama na Dedinju. Ljudi koji su posle 5. oktobra preuzeli vlast bivaju, s pravom ili ne, preispitivani i hapšeni, dok oni drugi ostaju potpuno zaštićeni pred bilo kakvim sudom, čak i za najmanje prekršaje.
SAMARDŽIĆ: Šestog oktobra su ispred Savezne Skupštine izveli Indexovo radio pozorište, koje je bilo simulacija građanskih i demokratskih prava i sloboda. Oni su tamo dovedeni da se ljudima naruguju i da im kažu da se ništa neće promeniti čim oni i dalje pevaju, inače ta njihova pesma ne bi imala nikakvog smisla. Ta pesma je bila neka vrsta substrata za slobodno izražavanje, za slobodu, za demokratiju i za sve ostalo. Čim je taj subtrat nastavio da postoji, to znači da se ništa nije promenilo. Onda je došao Ivanov i rekao da Srbija mora da ostane sa naše strane Berlinskog zida, sa one strane gvozdene zavese na kojoj možda nismo ni mi, ali ćete biti vi.
RSE: Branislav Lečić je rekao da se afere otvaraju samo onima koji su sitniji igrači i onima koji nisu imali novca da plate svoj otkup. Da li je Vladan Batić takva vrsta žrtve?
SAMARDŽIĆ: Vladan Batić je saradnik Zorana Đinđića i nekako je pokušavao da ostari njegove i sopstvene političke ideje. Tu postoji jedan simbol. Ovo je sada pretnja svakom građaninu Srbije. Oni će sada da hapse i maltretiraju koga god hoće. To više nije vezano za političke lidere, niti samo za politički život. Ovo je pretnja da vas može maltretirati bilo ko iz tog nasilnog aparata.
RSE: Onda važi - Sablja za Sablja, zub za zub?
SAMARDŽIĆ: Verovatno. Pogledajte ko su bili kritičari Sablje. Ko je 12. marta napravio koncentracionu vladu s onima koji su nas ubijali, koji su ostavili 200 hiljada mrtvih za sobom? Sa njima se pravi koncentraciona vlada onoga dana kada je ubijen Zoran Đinđić. Onda je potpuno jasno ko je kreirao sve ono što je istorija dana koje živimo i ko je kreator te pretnje. Videćemo ovih dana da li je u svemu tome učestvovao i predsednik republike.
Samir iz Danske: ''Šta mislite o obračunima protiv političkih neistomišljenika? Šta mislite o Vuku Draškoviću i o veličanju četničkog pokreta Draže Mihajlovića?''
Nuri: ''Kakva je razlika između hapšenja Batića i Velje Ilića koji je hteo da utiče na svedoka da promeni iskaz? Da li to podleže krivičnoj prijavi? Da li smatrate da je sistem kojim vlada gospodin Koštunica degradirajući za građane Srbije? Ovaj sistem vraća unazad u vreme SPS-a. Da li će Čeda Jovanović i njegovi, ako kojim slučajem dođu na vlast, vladati aferama i vršiti osvetu prema svojim neprijateljima?''
SAMARDŽIĆ: Valjda ne očekujete da ću odgovoriti potvrdno. To nije smisao naše borbe. Da želimo da budemo kao oni, mogao je Čedomir Jovanović da se dogovori sa Tadićem i mogao sam da ne učestvujem u svemu ovome. To nije nešto što nas konkretno interesuje. Mislim da će proteći dodatno vremena koje će odneti određene ličnosti i događaje sa sobom. Ne sme ni jedna politika da se vodi negativnom konotacijom, niti mi možemo da ponudimo bilo kakav politički pakt građanima Srbije, onima koji će pristajati uz nas, ako im budemo nudili samo nešto što je osveta i naplata starih računa. Mi nudimo nešto drugo. Ako učestvujemo u razgovorima koji se tiču političkog, pravnog i svakog drugog nasilja aktuelne vlasti, to je nešto sasvim drugo.
Odnos prema Batiću je odraz sistema vrednosti naših ministara u vladi. To je odnos prema doskorašnjim prijateljima, prema onima koji su ih doveli na vlast. Koštunicu su jedva našli u nekoj rupi u koju se sakrio 5. oktobra, dok je Batić ulazio u Skupštinu. Batić je Koštunici otvorio vrata da postane predsednik republike, u istoj onoj meri u kojoj su to učinili građani Srbije birajući ga kao nekoga ko će otvoriti novu stranu naše savremene istorije. Velju Ilića ne bih komentarisao.
Prema Vuku Draškoviću osećam neke emocije koje su delili svi 9. marta 1991. godine. On je ostao simbol prve pobune koja je bila nedovršena i koja je bila odraz nepostojanja kritične mase u našem društvu, koja nikada nije ostvarena na našim ulicama, a bila je toliko potrebna. Tom kritičnom masom su raspolagala sva istočno-evropska društva onoga trenutka kada su osetila da je došao čas da se kaže NE i da se uništi jedan totalitarni režim. Ovde se to nikada nije dogodilo. Možda to sve i zbog činjenice da mi u Beogradu nismo mogli da napadamo kasarne, kao što su radili u Ljubljani ili u Zagrebu. Izgleda da je nešto slično onda i ovde bilo potrebno.
Četnički pokret danas ljudi zamišljaju kao rezultat nekog ideološkog opredelenja. To baš nije bilo tako 1941. i 1942. godine. Tada vas je prva vojska koja je naišla i povela i nisu vas mnogo pitali šta o tome mislite. Niste mogli tome da se oduprete, osim ako niste uspeli da zamaknete iza prve krivine u kukuruze. Ipak, to je jedna potpuno nova tema koju ne bih sada da širim.
Branko: ''Pre neki dan sam kupio vašu Istoriju Španije. Pravite neke paralele između bivše Jugoslavije i Španije. Kada bi sada vaša frakcija došla na vlast, kako bi ste izvukli Srbiju iz ove kulturne, moralne i materijalne bede? Možete li da napravite nešto da Srbija bude u regionu neko, kao što je Španija danas u Evropi? Španija je od jedne klerikalne diktature postala jedna od najjačih kultura i jedna od najliberalnijih zemalja u Evropi. Danas u Srbiji sve kupuju bivši tajkuni. Kada oni pokupuju sve što može da se kupi, da li će biti bitno ko je na vlasti u Srbiji?''
SAMARDŽIĆ: Mislim da za našeg života nećemo doživeti takvu jednu ulogu Srbije u regionu, niti u evropskim, niti u međunarodnim odnosima koju danas ima Španija. Srbija nema ni realne potencijale za tako nešto. Za to je suviše kasno. Mislim da je smisao naše politike da narednim pokolenjima ostavimo neko nasleđe, za razliku od naših predaka koji su imali tu nesreću da ih pojede i satre istorija njihovog vremena sa kojom oni, možda, nisu bili u stanju dovoljno odvažno da se nose. Mislim da je potrebna jedna nova politika koja će to učiniti. Bivša Jugoslavija je imala 25 miliona stanovnika, pet pojaseva, toliko ogromno mešovito kulturo bogatstvo kojeg su se sve njene celine u jednom procesu, koji je bio tako nesrećan, postepeno odricale.
Još uvek nije kraj imovinske tranzicije. Sve te firme koje su tajkuni pokupovali i dalje će preuzimati velike multinacionalne korporacije koje će imati više kapitala, budući da je to nešto što je aktuelna trka u svetskoj ekonomiji, neće zaobići ni Srbiju. Verovatno će se imovinska struktura preduzeća vremenom izmeniti.
RSE: Uvek hoću da kažem Liberalno demokratska frakcija Čedomira Jovanovića, pošto mi se čini da svi ne znaju o čemu se radi dok se ne pomene i Čedino ime. Da li je Čedomir Jovanović stožer Liberalno demokratske frakcije ili je to grupa građana koja nema neku centralnu figuru?
SAMARDŽIĆ: Mora politička stranka da ima lidera i to je uobičajeno u svim društvima. Mislim da je potrebno da politika bude personalizovana i da lideri imaju određenu harizmu. Njihov najveći zadatak je da tu harizmu očuvaju. Čedomir Jovanović je ima.
RSE: Bez sumnje.
SAMARDŽIĆ: Strašno je važno da imate čoveka koji privlači ljude. Taj magnet može da bude i pozitivan i negativan. Svako ima svoje mišljenje o nekome. Lideri kreiraju, ne samo sopstveni stav prema politici, već i stav onih koji ih slede i onih koji su politički neistomišljenici.
RSE: Kada posmatrate objektivno, šta je to što čini harizmu Čedomira Jovanovića?
SAMARDŽIĆ: Ne verujem da to možete racionalno da objasnite. Mislim da je to neka energija koja je sasvim specifična i tako nečim ne raspolaže svako. Mogu da smatram da je on izuzetno inteligentan, sposoban, šarmantan i da ima smisla za humor, ali sve to zajedno ne ulazi u oreol koji izuzetne ličnosti imaju oko sebe. Takve ličnosti su retke. Hronični nedostatak lidera i kvalitetnih ljudi nas obavezuje da takve ljude štitimo. I davno prije sam imao potrebu da ga lično zaštitim. Mislim da su nam takvi ljudi dragoceni. Bez tih ljudi ne možemo da kreiramo našu budućnost onako kako bi nama trebalo da odgovara.
RSE: Slažem se da se harizma ne može racionalno objasniti. Zbilja, o samo nekolicini političara kod nas se govorilo kao o harizmatskim ličnostima. On je najmlađi od njih.
SAMARDŽIĆ: Nisam politički analitičar. Nisam sposoban da rasuđujem na taj način, niti želim. Kada je u pitanju sudbina društva, nacije ili regiona kojem pripadam i ne želim da budem sasvim objektivan.
RSE: Da li postoji negativna harizma? Da li Dobrica Ćosić ima negativnu harizmu?
SAMARDŽIĆ: Njegovi prijatelji i pristalice smatraju da je njegova harizma pozitivna. Ličnost posmatrate sa sopstvenih stanovišta i sopstvenog sistema vrednosti. Mislim da je on u našem većinskom društvu prihvaćen kao veoma dragocena i veoma korisna osoba, kao neko ko je napisao ogroman broj bestselera i za koga ljudi smatraju da je u stanju da definiše sve naše probleme i da ponudi izlazak iz njih. Imam potpuno drugačije mišljenje, ali to nema neke veze sa negativnom ili pozitivnom harizmom.
Mirjana iz Novog Sada: ''Da li se može ponoviti revolucija iz 5. oktobar? Šta mislite o nacionalnim stipendijama za uspešne studente? Da li će ih opet dobiti neki drugi, a ne oni pravi? Šta ćete poduzeti protiv političkog hapšenja Batića, pošto neki mediji najavljuju i druga hapšenja?''
SAMARDŽIĆ: Događaji su neponovljivi. Nama je potrebna politička evolucija, pošto revolucija nije moguća jer ne postoji za tako nešto raspoloženje. Loše je da se stvari ovde rešavaju nasiljem. Mi želimo Koštunicu da penzionišemo, a ne da mu činimo ono što on čini Batiću. To je odraz njegove slabosti i zla s kojim on pristupa politici.
Mi možemo ponuditi određene ideje građanima i napraviti sa njima pakt, da vidimo šta ćemo uraditi povodom Vladana Batića. Ukoliko postoji dovoljan broj građana koji smatraju da je u pitanju političko hapšenje, onda ćemo povući određene poteze u tom smislu.
RSE: Da li i vi mislite da je u pitanju političko hapšenje?
Ivan iz Atlante: ''Mislim da jeste. Sablja je bila za dobrobit Srbije. Ovo hapšenje ide na ruku samo tajkunima. Da li postoji neka mogućnost da poslanici u Parlamentu potpišu neku izjavu kako će staviti interese Srbije iznad interesa stranke?''
Petrović iz Beograda: ''Kako to da se niko ne seti odakle vetar duva? Koštunica ne može sam da radi. Velika riba je gospodin Dinkić. Kako ljudi ne apeluju na njega? Dinkić upravlja svim mogućim, a zna se zbog čega. Veća je vrednost tajkuna, nego države. O tome se radi. Mi možemo da lupamo i pričamo šta god hoćemo, ali Dinkić vodi igru. On je uhvatio najveće parče i drži ga u svojim rukama. Kada on ne bude hteo Koštunicu, Koštunica je pao. On je otvorio račun da cinkarimo ljude. On je uništio Demokratsku stranku. Svi dižu frku na Koštunicu koji je mlakonja i koji ćuti. Da li je ikako moguće u javnosti da se ukaže na tog čoveka i da se brani Batić. Svi ćemo skočiti da branimo Batića. Mišljenje je većine ljudi da je Batić pošten čovek.''
RSE: Koalicija 5. oktobar, kojoj pripada Batić, je održala press konferenciju i mislim da su govorili o tome.
SAMARDŽIĆ: Vladan Batić ima svoju stranku i koalicione partner koji će to sigurno činiti.
Aleksandar iz Beograda: ''U poslednjih desetak godina sam tradicionalni glasač Demokratske stranke. Jedino na prvim izborima sam glasao za Vuka Draškovića. Nadao sam se da će Tadić kat-tad napraviti pravu stvar i krenuti da deluje u skladu sa promenama, ali me u poslednje vreme stvarno razočarao. I na Skupštini, na kojoj je Tadić pobedio, bio sam za gospodina Živkovića. Pozivam vašeg gosta i njegove saradnike da urade nešto konkretno po pitanju Batića jer ovo je tragedija demokratije u Srbiji. Znam da Batić boluje od najteže bolesti. Čami u zatvoru ni kriv, ni dužan. Mislim da se tu pod hitno moraju preduzeti neke akcije. Da li očekujete toliko izbornih mesta da možete da uđete u Skupštinu? Čestitam vam na rezultatu. Mnogi misle da to nije neki rezultat, ali obzirom da prvi put učestvujete na izborima, smatram da je vrlo značajan i da pokazuje da imate budućnost. Čini mi se da su ostale stranke koje kritikuju današnju vlast prilično rascepkane. Da li bi one ikako mogle da se uobliče?''
Nebojša: ''Kako ste izdržali onu torturu u Utisku nedelje?''
SAMARDŽIĆ: Nije bila tortura. To je naša javnost. SPS još uvek ima svoje glasače i svoje rezervne stranke. To su Srpska radikalna stranka i DSS. Ne bi ih trebalo potcenjivati.
Što se tiče Kule, mi ćemo se boriti za svako mesto koje nam pripada na osnovu broja glasova koje smo dobili. Dužni smo da se borimo za sve one ljude koji su nas u Kuli podržali, koji su stradali zato što su ih napali pripadnici Srpske radikalne stranke, što su bili žrtve političkog terora i nasilja koje se u Srbiji obnavlja. Mislim da je naša borba za isterivanje na čistac svakog glasa u Kuli veoma važna, bez obzira na činjenicu da li ćemo preći cenzus, ili ne. Kula je bila za nas veoma važna i kao jedna poruka društvu koje je vrlo šaroliko, i etnički i kulturno, da postoje političke snage u Srbiji koje su spremne da se bore na svakom mestu. Kao što smo se borili u Kuli, borićemo se i za Batića i za svakog našeg građanina koji je žrtva aktuelne politike koja Srbiju vodi u neku novu neizvesnu katastrofu.
Rade: ''Sada je situacija gora nego što je bila pre 5. oktobra 2000. godine. Tada je protiv Miloševića bilo 80 poto, a sada je protiv Koštunice, po izborima u Kuli, 93 posto. Da li postoji neka mogućnost da neko počne proteste, iste one kao protiv Miloševića? Mislim da bi za nedelju dana ovi pobegli.''
RSE: Niko ne počinje.
''Bilo ko da počne, svi bi se priključili.''
RSE: Mislite?
''Jeste da je narod prevaren. Koštunica se uplašio Batića. On će njega pustiti pod međunarodnim pritiskom za dan-dva. Kada će nešto da se promeni?''
SAMARDŽIĆ: Da li zaista postoji danas neka kritična masa koju možete da izvedete na ulicu bez jasnog plana šta ćete uraditi? Druga stvar je nepoverenje građana u političare. Činjenica je da je kod nas veoma nizak procent onih koji izlaze na izbore. U ovom trenutku bi sigurno manje od polovine ukupnog biračkog tela odlučilo da se opredeli za bilo koga. Ne mislim da je tolika većina građana suprostavljena načelima Koštunicine vladavine. Mislim da za sada ima značajnu podršku onih koji izlaze na izbore. Ne vidim razliku između njega, Miloševića i Šešelja. Mislim da je to istovetna politika.
Slobodan: ''Vaša buduća stranka jedina je svijetla tačka u ovoj pomrčini nada, zajedno sa Koalicijom 5. oktobar. S kim bi ste, ako prođete, išli u koaliciju? Ne zna se ko je veće zlo.''
SAMARDŽIĆ: Sa građanima.