Prošlo je već dosta vremena od kada je neka predstava okupila pozorišnu ekipu sa čitavog prostora nekadašnje Jugoslavije, kao što je to sada uspeo da uradi sarajevski reditelj Haris Pašović u „Hamletu“. Bilo je, naravno, poslednjih godina premijera u kojima bi gostovali pojedini reditelji, dramaturzi i glumci iz neke od susednih zemalja, ali nikada do sada taj regionalni kontekst nije bio tako duboko utkan u samo tkivo jednog ovakvog projekta. Ne samo da u njemu igraju glumci iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane ili Beograda, nego su „Hamleta“ finansijski podržale i zvanične institucije iz svake od ovih zemalja. U Pašovićevom „Hamletu“, čija se radnja odvija na osmanskom dvoru, učestvuju i umetnici iz drugih evropskih zemalja, tako da je ova predstava postala najveća pozorišna koprodukcija u regionu, kakvih da sada nije bilo, ni kada su sada samostalne zemlje zapadnog Balkana, delile jedinstveni kulturni i državni prostor. No, takvi projekti nisu dočekani sa oduševljenjem u svim pozorišnim krugovima, tako da se povremeno mogu čuti prigovori o „srbijonostalgiji“, „političkoj instrumentalizaciji“ i „zakasnelom Kusturica-sindromu“. Da li to govori da je ipak moguća prava regionalna saradnja u pozorištu, i koje rezerve prate takve pokušaje, tema je emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
• Profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, reditelj Haris Pašović
• Prvak drame Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba Žarko Potočnjak
• Beogradski dramski pisac, trenutno glavni urednik izdavče kuće „Prosveta“ Miladin Ševarlić
• Donedavni upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, glumac Ljubivoje Tadić
* * * * *
No pre nego što se naši sagovornici posvete pitanjima o izazovima regionalne saradnje, od pozornišnog kritičara Aleksandra Milosavljevića, čućemo nešto više o najnovijim predstavama u kojima su zajedno učestvovali umetnici iz regiona:
Rediteljima je, izgleda, bilo najlakše da probiju led. Uskoro će, pošto je već radio predstavu za „Ohridsko leto“, u sarajevskom Narodnom pozorištu režirati beogradski reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčin Stojanović.
Jagoš Marković je tokom minule tri sezone postao zvezda hrvatskog teatarskog života i u riječkom Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana plemenitog Zajca, poslije uspješnih postavki „Filomene Marturano“ i opere „Karmen“, režira predstavu „Kate Kapuralica“.
Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, našem najznačajnijem nacionalnom teatarskom festivalu, u konkurenciji je izvedena i predstava „Maratonci trče počasni krug“ Dušana Kovačevića, u režiji Dejana Mijača i izvođnenju Slovenskog narodnog gledališča iz Nove Gorice.
U isti mah, u beogradskim pozorištima uveliko režiraju Aleksandar Popovski i Slobodan Unkovski iz Makedonije. Iz Slovenije nas pohode reditelji Tomi Janežič i Diego de Brea. A Dušan Jovanović je u Jugoslovenskom dramskom nedavno postavio Shakespeareovog „Hamleta“.
U ovdašnji teatarski život vratili su se Sarajlija, posljednjih godina Bečlija, Zijah Sokolović. Prvo kao pozorišni reditelj, a sada i televizijski glumac. Baš kao i Paolo Magelli, Italijan, koji se svojevremeno iz Beograda preselio u Zagreb.
I predstava Harisa Pašovića, doslednog kritičara srpskog kulturnog nacionalizma, gostovala je nedavno na Pozorju. A ovaj reditelj je upravo ovih dana imao premijeru „Hamleta“, predstavu nastalu u koprodukciji sa Beogradom.
Mirjana Karanović uveliko u Kamernom teatru 55 u Sarajevu igra predstave „Noževi u kokoškama“ i „Noć Helvera“. Dok je Ljubiša Samardžić za sarajevsku televiziju snimio seriju.
* * * * *
RSE: Svaki od pozorišnih projekata koji ima regionalnu komponentu, zasniva se pre svega na umetničkom senzibilitetu reditelja i samih glumaca, koji su spremni da rade u jednom posve specifičnom okruženju. Takve predstave bile su oduvek zahtevne u svakom pogledu, uključujući putovanja i gostovanja u različitim gradovima bivše Jugoslavije. Koliko sama izvorna ideja o zajedničkom radu ljudi sa ovih prostora predstavlja neki stvaralački izazov? Prvak drame Hrvatskog narodnog kazališta Žarko Potočnjak i sarajevski reditelj Haris Pašović:
POTOČNJAK: Prvo, ni tehnički to više nije privlačno. Taj dio nekako avanturističkog kazališta je negdje u mom životu iživljen. Ona, nazovimo je, emotivno–politička strana, mislim da se sve to još nije nekako primirilo. Još uvijek ima nekakvih tenzija u našim generacijama koje jednostavno ne pridonose dobrom ozračju da se nešto takvo ostvaruje.
PAŠOVIĆ: Ja sam uvijek tako radio. Dakle, moj motiv je da radim onako kako se osjećam dobro, da radim s ljudima s kojima volim da radim, s ljudima koji vole da rade sa mnom. Tako da je to za mene jedna prirodna situacija da radim sa ljudima iz Zagreba, iz Beograda, iz Ljubljane, iz Skoplja, iz Dubrovnika, iz Sarajeva, iz Subotice, jer drugačije ne samo, čini mi se, ne bih ni znao, nego sigurno mi ne bi bilo interesantno. To je bilo teško proteklih godina zbog svega što je bilo, ali ovog proljeća ja sam osjetio da je to moguće.
RSE: A kako na zajedničke pozorišne projekte ljudi sa prostora bivše Jugoslavije gledaju beogradski dramaturg Miladin Ševarlić, koji je bio umetnički direktor u više pozorišta, i donedavni upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, glumac Ljubivoje Tadić:
ŠEVARLIĆ: Mi smo majstori za promašene projekte, za pobačene forme. Dok je Jugoslavija postojala, oni su je razbijali. Sada kada ne postoji, oni su spremni za tu saradnju. Što govori ne samo o stanju naše kulture i našega duha, nego i o našoj etno-psihologiji. A ta etno-psihologija, naravno, određuje i našu politiku i našu kulturu i ostale stvari.
TADIĆ: Saradnja koja se sada uspostavlja, poslednjih godina, između država ovde u regionu, veoma je bitna, upravo zbog toga što se na taj umetnički način postavlja jedna nova ideja dostojnijeg života, jedna ideja zajedničkog života, koji je, dakle, jedino i moguć. Mislim da je to veoma značajno uopšte za nivo života u svakoj zajednici i za nivo zajedničkog života koji je bio narušen. Pogotovo u toku poslednjih petnaest godina je bio u jednoj strašnoj situaciji.
RSE: Pozorišna, kao i svaka druga kulturna saradnja, obično se uzima kao vrednost po sebi, bez nekih dodatnih objašnjenja o tome šta takav način rada zapravo donosi jednoj pozorišnoj predstavi. Na čemu se zapravo temlji potreba i želja za saradnjom umetnika iz regiona?
PAŠOVIĆ: Kad razmišljam o jednom projektu i kad razmišljam o glumcima i drugim saradnicima koje bih volio da imam u tom projektu, ja ne razmišljam u okvirima jednog grada ili jednog dijela grada, ja razmišljam u internacionalnim okvirima. To su motivi, motivi su umjetnički, motivi su ljudi koji najbolje odgovaraju da u datom trenutku za datu koncepciju budu zajedno. Naravno, to su izvrsni ljudi, oni su jako zaposleni, ali prosto, kad nekog jako želite, onda se nađu mogućnosti svake vrste. I termini se slože i finansije se slože, prosto to tako bude.
POTOČNJAK: Sigurno da je jezik jedna od spona. Osim toga, to su susjedne države i najlogičnije je da čovjek sa svojim susjedima prvo komunicira. Moja generacija je sa svojim prvim susjedima ratovala. Čini mi se da onda treba proći izvjesno vrijeme i neke nove, mlađe generacije koje nemaju ta opterećenja koja mi nosimo, koje će voljeti putovati, jednostavno će ulaziti u takve projekte, obilaziti sav taj prostor. Naravno, ja mislim da se tu treba uključiti i čitava srednja Evropa, i Mađarska i Austrija, dakle ne samo zemlje ne prostoru bivše Jugoslavije, nego i one druge s kojima je bivša Jugoslavija graničila.
RSE: Koji su zapravo neki ključni motivi da se na taj način rade pozorišne predstave, bilo da je reč o neupitnim klasicima ili savremenim delima?
ŠEVARLIĆ: Mislim da je to pitanje mode. Pod dva, pitanje koncepata i ambicija određenih ljudi. Ovde ne postoji autentična kulturna klima, ovde postoje samo interesne grupe.
TADIĆ: Ja sam imao taj motiv pre svega i, da kažem, umetnički, a i taj motiv ljudski. Mislim da je sve ono što je zasnovano i ima ideju kvaliteta pre svega ono što je bitno. Znači, ako se time rukovodimo u umetničkom smislu, u ljudskom smislu imamo jednu vrstu radoznalosti, jednu vrstu znatiželje da se danas, posle mnogo godina, vidimo sa starim prijateljima i da upoznamo neke od novih. Moram reći da ima veoma mnogo talentovanih ljudi na prostorima bivše Jugoslavije, dakle celog ovog regiona.
RSE: Budući da su nekada bili stanovnici iste države, velika većina pozorišnih stvaralaca imala je priliku da radi sa kolegama iz drugih sredina jer je to nekada bila gotovo uobičajena praksa. No već odavno oni više ne dele jedinstveni kulturni prostor, pa je pre svega zanimljivo pogledati koliko kod ljudi iz pozorišta uopšte postoji spremnost i zainteresovanost da učestvuju u regionalnim projektima:
PAŠOVIĆ: Kod ovih ljudi s kojima ja kontaktira, da. Mi smo napravili jedan projekat koji jeste presedan. Do sada nije bilo takvih projekata u produkcionom smislu govoreći, ali poslije ovoga se otvara put i drugim projektima takve vrste. Naravno, ako ljudi to žele i ako imaju dovoljno energije i upornosti. Nije to bilo lako. Ipak je trebalo sve te institucije i povezati i iskomunicirati, staviti u zajednički program. Ja mislim da postoji interes kod ljudi koji su svjesni da je to jedan evropski kontekst i da se porodica civilizovanih evropskih naroda ponaša tako.
POTOČNJAK: Ima nas određeni postotak koji smo rekli da zbog svega ovoga što se desilo više u Srbiju nećemo otići. Ima jedan dio koji će to obaviti, nazovimo to tako, po službenoj dužnosti. Ima jedan dio, a to su uglavnom mlađi, koje taj prostor zanima. Oni ga jednostavno ne poznaju. Tko nije vidio kanjon Tare, taj ga mora vidjeti. U tom smislu mi se čini da su oni najbliži tome da grade nekakve nove, potpuno neopterećene veze.
RSE: No bez obzira na to, u svakoj od novih država bivše Jugoslavije ima članova pozorišnih ansambala koji nisu želeli čak ni da sa svojim matičnim kućama gostuju u nekoj od susednih zemalja:
POTOČNJAK: Preblizu je čovjek bio tragičnom da bi se u jednom trenutku mogao pretvarati da to nije vidio i osjetio. To je apsolutno bio razlog za moju odluku da nikad više u životu neću otići u Beograd.
PAŠOVIĆ: Svako neka radi ono što misli. Nemam ja ništa protiv toga. Ljudi se ponašaju onako kako žele i neka rade tamo gdje žele.
RSE: Prvak Hrvatskog narodnog kazališta Žarko Potočnjak i beogradski glumac Ljubivoje Tadić koji je organizovao prva posleratna gostovanja Narodnog pozorišta iz Beograda u gradovima Hrvatske:
POTOČNJAK: Bio je, ipak, tu nekakav rat, nekakvi ožiljci, posljedice su postojale. Klinci koji danas imaju dvadesetak godina, onda su imali pet godina. Oni se toga ne sjećaju. Oni su jednostavno, u odnosu prema svemu tome, čisti. I mislim da je puno jednostavnije i puno logičnije da oni otvaraju nekakva nova vrata za nekakve nove prostore u kojima će se oni nalaziti i moći zajednički stvarati.
TADIĆ: Nisu sva gostovanja bila baš bez strepnje kako ćemo proći, da li će negde biti nekih neprilika ili neprijatnosti. Na sreću uvek je sve bilo, sa umetničke i od strane publike, ocenjeno izvanredno. Bilo je važno pokrenuti taj ceo proces, taj ceo postupak. Razgovarali smo otvoreno, dakle bez ikakvih nekih predrasuda ili bez ikakvih nekih misli koje bi bile nesaopštene. Dakle, mi smo bili otvoreni. A uglavnom su kolege iz svih teatara, sa kojima smo uspostavljali saradnju, ljudi ipak neke druge generacije. Nisu oni ljudi koji su iz komiteta obukli nacionalne uniforme i postali veliki nacionalni borci. Naprotiv, ovo su jedni sasvim obični ljudi koji se bave pozorištem pre svega.
RSE: Bez obzira što se već moglo očekivati smirivanje strasti i tenzija na ovim prostorima, pokušaje regionalne saradanje u kulturi i dalje vrlo često prati neka vrsta podozrenja i rezervi. Za diskvalifikacije te vrste čak je napravljena i nova kovanica – „srbonostalgičari“, kako se u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovni u pojedinim krugovima nazivaju oni koji ne zaziru od kontakata sa beogradskim umetnicima, mada i one dobro znane pridike o jugonostalgičarima i dalje imaju svoje poklonike;
ŠEVARLIĆ: Zaista je čudna okolnost da su mnogi među našima, kad kažem „našima“ mislim na intelektualce sa prostora nekadašnje Jugoslavije, vrlo zdušno, sa takozvanim nacionalnim snagama, radili na razbijanju te iste nesrećne države, do čim se sada kod istih tih ljudi javlja jedna malo preterana jugonostalgija. Izgleda da je sada upravo jugonostalgija moda.
PAŠOVIĆ: Ti koji će tako reći, neka se bave sobom i neka rade u nekim tim svojim nacionalnim, monolitnim, užasnim kontekstima. Jer ja ne znam koji je to bolji koncept od koncepta evropskih integracija, regionalizacije i razmjene u jednom civilizovanom, modernom svijetu, u kojem je protok informacija, ljudi, roba i kapitala osnova civilizovanog življenja. Da li se to zove ex-Jugoslavija ili ne zove, meni je to potpuno svejedno. Ja sam se sa Jugoslavijom pozdravio 1992. godine. Onog trenutka kad je napadnuto Sarajevo. Tog trenutka sam znao da je čitav jugoslavenski koncept završen. Prema tome, niko normalan danas više ne misli u tim kategorijama.
RSE: Stoga ni u pozorišnom svetu nisu retki oni koji u pozadini tih novih kulturnih kontakata, nakon čitave jedne decenije pokidanih veza, i dalje vide samo održavanje nekih sentimentalnih sećanja prema prošlim vremenima:
POTOČNJAK: Netko je puno surađivao sa nekim kolegama nekad u Beogradu ili Sarajevu i sigurno da postoji jedan određeni sentiment, naravno da u podlozi ima i takvih emotivnih trenutaka. Neke podloge te vrste, koje su apsolutno daleko i nisu vezane uz politiku, negdje su zaostale. Osim toga, kad smo gostovali po Srbiji, imali smo takve dočeke i takvo oduševljenje da je to nešto što mi znamo i dan danas, bez obzira na sve što se poslije dogodilo, prepričavati kao svoj lijepi kazališni uspjeh, pa i doživljaje.
PAŠOVIĆ: Mislim da je relevantno ovako kako mi radimo jer tako se danas radi u modernom svijetu i tako danas Evropa živi. Ovo je 21. stoljeće, živimo u jednom svijetu koji je drugačiji po raznim karakteristikama. Taj svijet ima mnogo loših karakteristika, ali jedna od dobrih karakteristika tog svijeta jeste da se otvara mogućnost da se ljudi, bez obzira na mjesto življenja, okupljaju prema vrsti interesovanja koje imaju.
RSE: Dok se u Hrvatskoj, pa delimično i u Bosni, prišivaju različite etikete onima koji se zalažu za čvrste kulturne veze u regionu, dotle se u Srbiji takvi umetnici povremeno optužuju od strane nacionalnih čistunaca zbog navodnog izneveravanja nekih viših, kolektivnih interesa:
ŠEVARLIĆ: Postoji jedan kompleks inferiornosti, rekao bih, koji se presvlači u superiornost kod jednog dela naše inteligencije. Ljudi smatraju da treba da osećaju grižu savesti zbog onoga što su srpski narod ili neki predstavnici srpskog naroda učinili. Tako da u tom smislu izlaze u susret raznim projektima, nakanama nekih ljudi iz tih drugih republika i tako dalje. Srpski intelektualci smatraju da treba sada da okajavaju žrtve koje su neki pripadnici našeg naroda učinili i iz toga se onda javljaju razni hibridni projekti i jedan pervertirani način mišljenja. Mislim da je to ta ista vrsta povezanosti sa potrebom srpskih intelektualaca da pokažu da su spremni da okaju grehe svoga naroda, kao da su jedino Srbi nosioci greha. Naravno da niti ja, niti bilo ko normalan može imati išta protiv razmene ideja, ljudi i tako dalje, pa i takve vrste saradnje, ali je pitanje kako je to instrumentalizovano i koji smisao stoji iza toga.
TADIĆ: To su glasovi onih kojima prija da sredina bude zatvorena, da sredina bude izolovana. Oni se tako osećaju jači, tako se osećaju pametniji. To je prosto nešto što je pratilo i pratiće još dugo našu i političku i kulturnu stvarnost. Prosto, kada sam sam, onda sam najbolji, onda se ne merim ni sa kim, onda nemam ni potrebe za izazovima, nemam potrebe za rizikom i tako dalje. To je jedna vrsta, po meni, razmišljanja o kulturi koja nas je dovela dotle da smo, nezasluženo, na mnogo nižem mestu od onoga na kojem bismo mogli da budemo, gledajući ostvarenja naših umetnika, naših kuća. Ta samoizolacija, ta zatvorenost je zapravo protiv umetnosti. To je jedna vrsta razmišljanja uskonacionalnog i uskoličnog, rekao bih. Međunarodna saradnja se, između ostalog, i može izvršiti tako što se obe strane jednako poštuju.
RSE: Stoga se vrlo često čak i ono što ima prizvuk saradnje sa umetnicima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u delu javnosti u Srbiji dočekuje maltene kao čin veleizdaje, ili u najboljem slučaju kao nekakva mondijalistička ujdurma:
ŠEVARLIĆ: Mondijalisti smatraju da treba da osećaju grižu savesti zbog onoga što su srpski narod ili neki predstavnici srpskog naroda učinili, tako da u tom smislu izlaze u susret raznim projektima i nakanama nekih ljudi iz tih naših drugih bratskih republika. Ja nemam ništa protiv novog svetskog poretka u principu, mada nam je svima jasno da je to druga reč za jednu vrstu zapadnog imperijalizma. Međutim, mi moramo živeti u tome svetu, svetu u kome živimo. Ne možemo da odemo na Ravnu Goru pa da branimo interese svoga naroda na taj način. Međutim, mislim da moramo učiniti sve što možemo da budemo, koliko je to moguće, poštovani deo toga sveta. Ali da budemo perverzni deo toga sveta, mazohistički, da ulazimo u sadomazohističke simbioze u koje mi ulazimo, mislim da to nije na korist ni našu pa ni te Evrope u koju hoćemo da uđemo.
PAŠOVIĆ: Sama riječ „mondijalistička ujdurma“ kod mene izaziva stvarno smijeh. Šta to znači? To znači kao neku svjetsku zavjeru. Opet imamo teorije svjetske zavjere protiv ne znam čega. Tako da se jedna normalna saradnja na ozbiljnom profesionalnom nivou proglašava na taj način zavjerom. Ako je tako, onda to jeste zavjera, onda je to zavjera pameti, zavjera sposobnosti, zavjera slobode.
RSE: No prst u oko svima onima koji bi želeli da čvrsto omeđe granice srpskog, bosanskog ili hrvatskog pozorišta, predstavljaju slučajevi zajedničkih koprodukcija, gde državne institucije finansijski podržavaju pojedine pozorišne projekte. U Hrvatskoj se nedavno digla prava povika zbog činjenice da neki beogradski glumci, koji rade u pozorišnim predstavama na Brionima, dobijaju honorare poreskih obveznika Hrvatske. Nešto slično sada se može čuti u Srbiji, zato što je Skupština grada Beograda sufinansirala Pašovićevog „Hamleta“:
PAŠOVIĆ: Ovde je svako dao pomalo sredstava i imamo predstavu koja je regionalnog karaktera, koja je internacionalna, koja je sa nekima od najboljih ljudi iz regiona i koja će biti predstava svih gradova, i Beograda i Zagreba i Ljubljane i Sarajeva i Tuzle i Mostara i Banjaluke.
ŠEVARLIĆ: Novca ima za nešto, znači novac se deli selektivno, a ne deli se po kulturno-umetničkom kriterijumu, ne postoji autentična kulturna klima gde bi se sistem vrednosti mogao izgrađivati i negovati.
RSE: Čitav kontekst koji prati nastojanja da se rade predstave bez zavirivanja u poreklo, putovnice i pasoše onih koji bi trebalo da u njima učestvuju, samo potvrđuju da ni sam pozorišni milje nije uspeo sasvim da se oslobodi balasta koji su za sobom ostavile devedesete:
POTOČNJAK: Ja sam igrom slučajnosti 1990. godine bio u postrojbama Hrvatske vojske. Tako da sam ja i kao aktivni vojnik sudjelovao u svemu tome, svašta vidio, potpuno i duboko svjestan da je rat nešto što je civilizacijski sumanuto i od kojega nitko nikad nije mogao, a niti neće moći imati koristi. To su nekakvi upisi u ljudsku psihu koje je vrlo teško kasnije brisati. Ja dugo nisam mogao gledati srpske filmove. Jednostavno nisam mogao slušati taj jezik. Neke se stvari u meni moraju isto tako procesuirati, isto tako mora neki određeni proces proći.
PAŠOVIĆ: Mi smo svi preopterećeni, mi nosimo breme nečega za šta nismo bili krivi, u čemu nismo htjeli da učestvujemo, u šta smo bili gurnuti. Mi svi nosimo ožiljke, mi svi imamo priče, mi svi komuniciramo jedni s drugima, svi razgovaramo kao ljudi, saslušamo se, imamo mogućnost da jedni drugima ispričamo o jednom dramatičnom vremenu kroz koje smo prošli, koje nas je spriječilo da budemo zajedno. Ali sad smo opet zajedno i možemo da razgovaramo. Ponekad se možda i ne razumijemo. Ponekad nas različita iskustva dovode do situacije da se ne razumijemo. Ali kada postoji jedan kontekst, jedno ozračje koje je ljudsko, koje je civilizovano, onda postoji i nada da ćemo se polako razumjeti.
RSE: I da li se onda u atmosferi gde još uvek nisu sasvim utihnula različita podozrenja, sumnjičenja, pa i otvoreni otpori, uopšte može govoriti da postoji neka ozbiljna pozorišna saradnja u regionu?
PAŠOVIĆ: Ja ne mogu sada na osnovu jednog slučaja da to proglasim ne znam kakvim epohalnim početkom. Što se mene tiče i što se tiče ljudi s kojima ja radim, mi ćemo to raditi i dalje. A sad, da li će to raditi i drugi, ja bih volio da rade, ali to je, ipak, njihov izbor.
TADIĆ: Mislim da je to saradnja koja je u veoma velikom zamahu i da je ona mnogo bolja nego čak i u vreme dok je to bila jedna država i mislim da su tu umetnici dalekovidniji i konkretniji od političara, dakle od onih koji bi trebalo da donose neke vrste takvih odluka. Mislim da su tu umetnici mnogo značajniji i važniji za ta društva koja predstavljaju.
RSE: No onaj pravi kamen kušnje i test pozornišne saradnje biće vezan za samu umetničku percepciju onog razdoblja koje je toliko i udaljilo umetnike sa prostora bivše Jugoslavije. Kada će zapravo jedno pozorište u Hrvatskoj biti spremno da postavi tekst nekog pisca iz Srbije koji je pisao o devedesetim i da li bi neki teatar u Srbiji igrao hrvatskog pisca koji govori o ratu?
POTOČNJAK: Meni sada iz ove pozicije to djeluje gotovo nemoguće. Ali, jednostavno, nekakvom racionalnom analizom, jasno je da će to za jedno dvadesetak godina biti moguće.
TADIĆ: Mene bi pre svega zanimalo da vidim neki tekst koji je dobar i koji odgovara pozorišnim zahtevima, a zatim i onim zahtevima koji se tiču mog viđenja stvari. Mene bi zanimao takav tekst. Ja bih voleo da ga radim, bez obzira gde je napisan. Video sam nekoliko tekstova koji nisu vredni pažnje, video sam čak i neke predstave koje su rađene, a koje nisu vredne pomena. Ali u slučaju da neki tekst bude, ja bih voleo da ga radim.
RSE: I kakva je uopšte budućnost pozorišne saradnje u regionu? Da li će sve zastati na nekoliko pozorišnih projekata koji će predstavljati samo puki presedan, ili će se u vremenu koje dolazi krenuti na repertoarima pozorišta uvek nalaziti predstave sa imenima koja ne zvuče uvek sasvim domaće?
TADIĆ: Nivoi saradnje su mogući. Zavisi pre svega od spremnosti na otvorenost, od spremnosti na umetnički rizik i od spremnosti da se odgovori na tu vrstu umetničke radoznalosti. Ako umetnici imaju tu radoznalost, onda će im biti lako da dopru do gledaoca i u drugoj državi u regionu.
POTOČNJAK: To treba prepustiti mladoj generaciji. Mislim da ih mi svojim problemima, koje imamo i koje jednostavno ne možemo iz sebe izbacivati, ne smijemo opterećivati. Na kraju krajeva jednog dana sve će to biti ujedinjena Europa, a ove najbliže države, ova regionalna povezanost je vježba za živjeti u Europi. Ako je igdje, onda je ovdje plaćena jedna velika lekcija da se nešto takvo više ne bi dogodilo.
RSE: Kakva je uopšte perspektiva projekata koji su otvorili mogućnost da se na pozorišnim daskama ponovo čuje nekoliko jezika, narečja i dijelekata, koji neće predstavljati problem za razumevanje, kako onih koji učestvuju u ovakvim komadima, tako i kod same publike?
ŠEVARLIĆ: Možemo se valjda nadati da će doći trenutak kada ovo sve prođe, ako na Balkanu može išta da prođe, kada će narodi koji su pripadali nekadašnjoj Jugoslaviji, koji su sada dobili svoje države, moći onda normalno, bez kompleksa, bez opterećenja da naprave svoje kulturne, međudržavne saradnje. Ne kažem da mislim da je to moguće, nego se samo nadam.
PAŠOVIĆ: Ja se nadam da će sigurno ovo naše iskustvo doprinijeti jednom boljem razumijevanju modernog vremena u kojem živimo. Mi idemo, a sada, nadam se da će to inspirisati i druge ljude da i oni krenu. To je jedan prosto moderan način razmišljanja u produkciji i konačno jedan moderan način razmišljanja u evropskim okvirima gdje je prirodno da se ljudi iz različitih skupljaju i rade zajedno na projektima gdje ljudi dijele svoje umjetničko, kulturno i političko interesovanje.
RSE: Za pojedine pozorišne stvaraoce sa prostora bivše Jugoslavije prihvatanje običaja koji su utkani u način rada velikih evropskih teatara, i neće biti neka sasvim novo i nepoznato iskustvo. Biće dovoljno da se samo prisute nekog naučenog gradiva i već savladanih, ali pomalo zaboravljenih lekcija.
