*****
Docentica na Elektrotehničkom fakultetu u Tuzli, Tatjana Konjić je imenovana koordinatoricom CEFES-a, projekta kojeg finansira Evropska unija i koji ima za cilj ispitati ekonomski prihvatljive ekološke energetske sisteme. Prevedeno na običan jezik, Bosna i Hercegovina bi za tri godine trebala imati naučne radnike koji bi znali primijeniti svjetska znanja na korištenje izvora energije koji se stalno obnavljaju, poput vjetra i vode.
Od isturenog odjeljenja sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta, tuzlanski je fakultet izrastao u naučnu instituciju koja okuplja mladi i respektabilan kadar. Dokaz za to je i činjenica da je ovaj tuzlanski fakultet već ušao u Bolonjski proces, kojeg, kaže Tatjana Konjić, treba podržati jer mladim ljudima nudi mogućnost izlaska, razmjene, učenja na više mjesta, a ne samo jednom.
* * * * *
RSE: Kad se vaše ime upiše u pretraživač na internetu, pojavi se nekoliko stvari. Jedna je da radite na fakultetu u Tuzli i da ste koordinator projekta CEFES, što je skraćenica za ekonomski prihvatljive ekološke energetske sisteme. Možete li nam objasniti o čemu se radi?
KONJIĆ: Ideja je stara otprilike tri godine. Dvije godine smo intenzivno radili na pripremama za taj projekat. To je tempus projekat koji finasira Evropska unija. Trajaće tri godine, a ustvari predviđa uspostavljanje prvog jednogodišnjeg postdiplomskog studija, kako na Fakultetu elektrotehnike u Tuzli, tako i na još dva fakulteta u regiji. Naime, radi se o Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta svetog Ćirila i Metodija u Skoplju. Dakle, ideja je da profesori sa ova tri univerziteta naprave jedan plan i program za postdiplomski studij koji će ustvari biti identičan na ta tri univerziteta i da nam u tome, naravno, pomognu naši evropski partneri, dakle da to što pravimo bude validno u Evropi. Naši evropski partneri u tom projektu su Nacionalni tehnički univerzitet iz Atine, zatim Univerzitet iz Manchestera i Univerzitet iz Porta. Ideja je bila da se, dakle, odredi nešto što je sada top tema u energetici. To su najprije obnovljivi izvori energije, takozvani disperzni generatori. To je jedan segment. Drugi segment je tržište električne energije, odnosno ekonomika u energetici. I treće je kvalitet električne energije jer ustvari električna energija je sada roba koja se pojavljuje na tržištu, a onda, kao i sva druga roba, mora imati svoj kvalitet. To su, dakle, te neke tri top teme u energetici i ideja je bila da se napravi postdiplomski studij koji će ustvari pomoći našim kolegama ovdje u regiji – Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori i u Makedoniji – da ustvari vide šta je to sad trend u svijetu i kako se ti problemi rješavaju. A to su sigurno problemi koji uskoro čekaju sve nas ovdje.
RSE: Studenti postdiplomskih studija će, dakle, znanja koja postoje na vašim partnerskim univerzitetima u Evropi prikupiti da bi ih onda mogli primijeniti u regiji.
KONJIĆ: Upravo tako. Mi smo u ovoj prvoj godini – pošto je projekat zvanično počeo prije godinu dana, odnosno finansije su nam odobrene prije godinu dana – upravo išli na re-trening i apdejting znanja naših profesora. Tako da su naši profesori, kako sa mog univerziteta odnosno fakulteta, tako i sa ova dva regionalna, provodili izvjesno vrijeme na partnerskim univerzitetima u Evropi, pri čemu su oni sami, znači, bili re-trenirani za neke od ovih novih tema koje trenutno kod nas još uvijek nisu tako aktuelne. Prvo su, dakle, trenirani profesori koji će sada, zajedno sa profesorima iz Evropske unije, prenositi to znanje našim kolegama.
RSE: Da povežemo to sa aktuelnom situacijom, sa naftom, benzinom, poskupljenjima i tako dalje. Da li će vaši postdiplomci znati bolje koristiti neke druge energetske resurse kako bi se izbjegla ovisnost o nafti?
KONJIĆ: To je jedan od ciljeva. Mada kod nas, u našoj državi, već postoje neki projekti koji se bave tim obnovljivim izvorima, malim hidroelektranama i tako dalje. Takođe kod kolega u Srbiji i Crnoj Gori i Makedoniji. S tim što sada ovaj postdiplomski treba to detaljnije da odradi. Kada kažemo obnovljivi izvori, ne radi se samo o priči o vjetrenjačama i hidroelektrama, već i njihovo priključivanje na mrežu takođe predstavlja određene probleme koje treba rješavati. Dakle, radi se o sveukupnoj problematici, a kolege iz Evropske unije će nam prenositi, u vezi s tim, njihova iskustva, s obzirom da ova tri naša partnera imaju dosta tih alternativnih ili obnovljivih izvora i već su prošli kroz te neke faze kroz koje bi i trebali prolaziti. Naravno da će to pomoći u energetskoj krizi uopšte. Veoma je bitno da iskoristimo maksimum koji nam priroda nudi. Dakle, ako imamo vodu da iskoristimo potencijal vode, potencijal sunca, vjetra i tako dalje.
RSE: Objavljen je konkurs, je li tako?
KONJIĆ: Da, konkurs je objavljen 8. septembra u svim dnevnim novinama i biće otvoren do 26. septembra.
RSE: Koliko studenata ćete primiti?
KONJIĆ: S obzirom da se radi o tehničkim naukama, koje ni na dodiplomskom studiju nisu toliko atraktivne i tu ne postoji veliki broj studenata kao što to zna biti na pravu ili na ekonomiji, mi nismo ograničili broj kandidata, mada očekujemo veliko interesovanje. Koliko veliko, to vam još uvijek ne mogu reći jer je konkurs tek otvoren. Imala sam do sada jako puno kontakata sa zainteresovanima, ali ne mogu garantovati da će svi oni aplicirati na konkurs. Bilo je nekih tridesetak poziva zainteresovanih kojima sam ja objašnjavala šta i kako treba uraditi da bi se apliciralo. Neki koji namjeravaju da se prijave me možda i nisu kontaktirali, a za sve te koji su me kontaktirali ne mogu garantovati da će se prijaviti. Međutim, u svakom slučaju očekujemo veliko interesovanje.
RSE: Šta su uvjeti da bi se postalo postdiplomac na Vašem projektu?
KONJIĆ: Uslov za aplikaciju je završen dodiplomski studij na odgovarajućem fakultetu. Pod odgovarajućim fakultetima se podrazumijevaju prije svega tehnički fakulteti, elektrotehnika, a onda i ostali prateći. Mi ne želimo da našim kolegama inžinjerima koji su, recimo, drugih usmjerenja onemogućimo pristup ovom postdiplomskom studiju. Dakle, kome god ko ima želju i smatra da to može, mi ćemo pružiti šansu i naravno pomoći mu kroz razne vidove pomoći tokom postdiplomskog studija. Dakle, to je prvi i osnovni uvjet. S obzirom da se radi o međunarodnom postdiplomskom studiju, dio nastave će biti izvođen na engleskom jeziku, s obzirom da ćemo imati gostujuće profesore iz inostranstva, dakle poželjno je i poznavanje engleskog jezika. Dalji uslovi su dobar prosjek ocjena na dodiplomskom studiju, međutim tu ograničenje nije striktno. S tim da oni koji su imali prosjek iznad osam idu direktno na upis, a kolege koje su imale prosjek ispod osam treba da donesu dokumentaciju o svom radnom iskustvu, objavljene radove ako su ih imali i preporuku dva univerzitetska profesora o njihovoj sposobnosti da pohađaju taj postdiplomski studij.
RSE: Studij košta 7.500 KM. Da li to postdiplomci sami finansiraju ili preduzeća gdje rade?
KONJIĆ: To zavisi od kandidata do kandidata. Bilo bi lijepo kada bi preduzeća u kojima oni rade vidjela interes i podržala njihovu i želju i trud da pohađaju ovaj postdiplomski studij i da se usavršavaju. To u svakom slučaju može donijeti samo korist preduzeću u kojem su oni zaposleni. Međutim, koliko će koje preduzeće biti zainteresovano, to vam ja ne mogu reći. Ono što je, recimo, olakšavajuća okolnost za kandidate koji će sami finansirati studij, a iz nekih mojih kontakata vidim da će to biti popriličan broj, oni to mogu da plate u tri rate. Inače bih htjela da pojasnim ovu cijenu. Kad se kaže 7500 KM, onda to izgleda puno, međutim ovo je ukupna cijena postdiplomskog studija, dakle oba semestra i odbrana magistarskog rada. Veoma često u kontaktima sa fakultetima ćete dobiti informaciju da postdiplomski košta manje, ali vam onda naknadno kažu da kad odslušate predavanja i budete htjeli braniti magistarski rad, morate naknadno platiti određenu sumu, tako da ta cifra na kraju ispadne veća. Mi smo, dakle, u ovu cifru uključili sve, s tim da je kandidat može platiti u tri rate. Prvu ratu plaća pri upisu na prvi semestar, drugu ratu u drugom semestru, a treću ratu, koja se odnosi za troškove vezane za odbranu magistarskog rada, uplaćuje pred samu odbranu.
RSE: Osim što ste koordinator CEFES-a, na kojem konkretno mjestu na Elektrotehničkom fakultetu u Tuzli radite?
KONJIĆ: Radim na Fakultetu elektrotehnike u Tuzli, docent sam i izabrana sam na predmetu elektroenergetske mreže.
RSE: Svojevremeno, govorim o vremenu prije dvadesetak godina, postavljalo se pitanje u Bosni i Hercegovini zašto Tuzla ima Elektrotehnički fakultet, koji je bio u to vrijeme, ako se ne varam, istureno odjeljenje Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.
KONJIĆ: Ja sam tada bila u osnovnoj ili u srednjoj školi, ali znam istoriju svog fakulteta. Da, on je bio prvih pet godina istureno odjeljenje Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu, međutim vremenom, kad su se stekli uslovi za to, prerastao je u samostalan fakultet i mislim da je jedan od respektabilnih fakulteta. Mi smo jedan mlad fakultet, i po osnivanju, ako uzmemo da je osnovan sedamdesetih godina, a mlad smo fakultet i po kadru, naši redovni profesori imaju nekih pedesetak godina i sav ostali kadar je prilično mlad. Mislim da to daje jednu posebnu vrijednost našem fakultetu, s obzirom da se radi o veoma ambicioznim i sposobnim ljudima. Pored mene, tu ima jako puno mojih kolega koji se trude i rade. Možda nemaju priliku da se marketinški predstave, ali u suštini svi zaista vrijedno radimo i trudimo se i mislim da će biti jako puno rezultata. Pogotovo u ovom nekakvom periodu poslije rata, moram reći da mislim da je naš fakultet, bar što se tiče energetike, u Bosni i Hercegovini zaista respektabilan.
RSE: Pomenuli ste nešto što je oduvijek vrlo interesantna tema – nauka i marketing. Te dvije stvari nikako da se dodirnu. Zašto je na Balkanu tako samozatajno biti naučni radnik? Niko se njima ne bavi, nisu interesantni medijima…
KONJIĆ: Da, s tim da je to više pitanje za vas novinare nego za nas naučne radnike. Činjenica je da u medijima naučni radnici rijetko gostuju. Valjda zato što puno rade i okupirani su tim svojim istraživanjima, tako da možda nemaju vremena da se puno kreću u javnosti. Ne znam. Možda vi možete dati bolji odgovor na to pitanje – zašto vam nismo tako interesantni?
RSE: Recimo da je greška obostrana. Ni naučni radnici nemaju potrebu da se javno pojavljuju, a čini se da novinari idu linijom manjeg otpora pa se češće bave estradnim zvijezdama. Mislite li da bi promjena tog odnosa i veće prisustvo naučnih radnika na neki način podiglo obrazovni i kulturni nivo naših stanovnika?
KONJIĆ: To je u svakom slučaju tačno. Ne govorimo samo o naučnim radnicima, već o ljudima koji rade u obrazovanju i kulturi uopšte. Ja lično mislim da bi tu trebalo posvetiti malo više pažnje. Možda je tačno da je greška obostrana. Obično su oni koji rade u obrazovanju osobe koje ne vole baš previše da se nameću, tako da se teško može desiti da mi zovnemo novinare i da im kažemo – dođite da vam ispričamo to i to. Ali ako jedan novinar može da prati šta se dešava na estradi, ako ga interesuje život tamo nekog estradnog umjetnika, onda bi valjda trebao da ga isto tako interesuje život jednog univerzitetskog profesora, srednjoškolskog profesora ili nekog ko radi negdje u kulturi. Dakle, trebalo bi se malo više pričati i o stvarima koje se dešavaju i na univerzitetima i u srednjim školama. Ima tu ljudi koji zaista vrijedno rade, koji se trude i postižu rezultate, ali, nažalost, njihovi rezultati se jednostavno ne prezentiraju slušaocima, gledaocima ili čitaocima i onda to jednostavno prođe nezapaženo.
RSE: Kako biste procijenili trenutni nivo obrazovnog sistema u Bosni i Hercegovini kao čovjek koji je unutra?
KONJIĆ: To je jako teško pitanje. Ustvari ne možda toliko teško koliko kompleksno. Dakle, ima tu jako puno faktora koji utiču uopšte na taj obrazovni sistem. Ekonomija prije svega i uopšte ekonomski standard. Da bi podigli kvalitet neke nastave, morate imati odgovarajuća finansijska sredstva. Morate imati novaca da kupite odgovarajuću tehničku opremu. Da krenemo od najbanalniji stvari, od računara, literature pa nadalje. Na kraju krajeva, trebate i te ljude koji rade u obrazovanju na neki način adekvatno platiti za taj rad. Međutim, to kod nas nije slučaj. Ne možemo reći da je naša zemlja u odličnom ekonomskom stanju pa smo mi sad kao nešto oštećeni. Činjenica je da mi prolazimo kroz jedan težak period, da smo bili u ratu, da je to sad period obnove i tako dalje. Dakle, sve skupa čini taj obrazovni sistem prilično teškim za one koji se nalaze u njemu, kako za one koji u njemu rade, tako i za naše studente, učenike i tako dalje. Tako da se svi skupa tu trebamo angažovati i dati maksimum od sebe.
RSE: Da li danas student koji završi studije u Bosni i Hercegovini na nekom od univerziteta ili fakulteta može ravnopravno parirati nekom od svojih kolega koji je završio iste studije u Njemačkoj ili Francuskoj ili Britaniji ili bilo kojoj evropskoj zemlji?
KONJIĆ: Na to pitanje ću odgovoriti kroz vizuru ovog mog fakulteta. Već sam rekla da smo mi mlad fakultet i mogu vam reći da je većina naših kolega boravila u inostranstvu, radila svoje magistarske ili doktorske radove. Recimo ja sam provela izvjesno vrijeme radeći doktorat u Portugalu na njihovom Institutu u Portu i na Univerzitetu i moram reći da nisam imala nikakvih problema. Što se tiče teoretskog znanja, mi zaista uopšte ne zaostajemo za našim kolegama iz inostranstva. Možda je jedino razlika u tome što nas, znači tehničke fakultete, uopšte ne prati industrija. Ali to je opet drugo pitanje. Izašli smo iz rata, industrija je razrušena i tako dalje. Dakle, onaj teoretski dio u potpunosti je zadovoljen i niko od mojih kolega koji su bili vani, nijednog momenta se nisu osjetili inferiorni u odnosu na svoje kolege na univerzitetima u Portugalu, u Njemačkoj, u Španiji i tako dalje. Dakle, svi su tamo bili dobro prihvaćeni, ostvarene su izuzetno dobre veze. Uostalom, ovaj projekat je ustvari proizašao iz jedne takve veze, moje da kažem, kada sam bila na izradi doktorske disertacije u Portu. Da se mi nismo tamo pokazali dobri, onda ni ti projekti ne bi išli.
RSE: Nakon studiranja u inostranstvu ste se vratili u Tuzlu. Zašto?
KONJIĆ: Pa ustvari ja nikada nisam Tuzlu ni napuštala. Ja sam ovdje završila i fakultet i magistarski. Za doktorsku disertaciju sam stupila u kontakt sa profesorima u Portu jer je tema bila takva da sam od njih mogla naučiti dosta toga što nisam mogla u okvirima naše države. A vratila sam se, odnosno ostala ovdje vjerovatno zato što želim biti ovdje.
RSE: Po nekim podacima, oko 70 posto mladih želi napustiti Bosnu i Hercegovinu jer tu ne vide svoju perspektivu. Kako gledate na to?
KONJIĆ: Pa statistika vjerovatno govori tačno. Situacija je zaista teška. Mladi se teško mogu zaposliti. Završiti svaki fakultet je teško, međutim tehnički fakulteti, pa onda između ostalog i elektrotehnika, ipak generalno važe za teže fakultete. I zaista, ako ih studenti žele studirati onako kako treba, da bi stvarno naučili nešto, moraju odvojiti dosta truda i rada. I meni je žao kad ih, nakon što diplomiraju, sretnem na ulici i požale mi se da ne znaju šta će, nemaju posla ili odlaze da rade u srednjim školama. A svi oni bi voljeli da se bave nečim konkretnim, da rade u industriji, da nešto prave. Oni su mladi, puni entuzijazma. Tako da mogu da shvatim mlade koji žele da napuste Bosnu jer im je zaista teško.
RSE: Može li se od nauke živjeti u Bosni i Hercegovini?
KONJIĆ: Pa na to pitanje mogu vrlo kratko odgovoriti – ne može. U principu naučni radnici, pa i ljudi koji rade u obrazovanju, krenuvši od osnovnih škola pa nadalje, nisu adekvatno plaćeni za svoj rad. O tome zašto je to tako, mislim da mi ovdje ne možemo razgovarati, to bi trebalo pitati nekog drugog. Ali, u svakom slučaju, jako je teško. I profesori i asistenti se moraju snalaziti. Ako žele kvalitetnije da žive, onda moraju raditi puno toga da bi dostigli nekakav minimalni limit, da bi mogli solidno da žive.
RSE: Koliko Vas, kao naučnog radnika, opterećuje politika?
KONJIĆ: Mene ne opterećuje. Moja želja je da se bavim ovim čime se bavim, dakle ovim svojim istraživanjima. Ne mogu reći da ne pratim politiku, ali nisam nešto posebno angažovana.
RSE: Ne mislim da ste uključeni, već, uopšte politička situacija u zemlji koliko opterećuje taj domen naučnog rada?
KONJIĆ: Pa opterećuje ga prilično. Sve ono što se dešava u nauci, u smislu te neke podrške, počevši od finansijske pa nadalje, ustvari je uzrokovano politikom. Dakle, politička situacija i sve ostalo što uz to ide, svakako se u velikoj mjeri održava i na obrazovanje i na zdravstvo i na niz drugih segmenata u životu koji na prvi pogled nisu u direktnoj vezi, međutim to se jako puno osjeća.
RSE: Bolonjski proces je aktuelan u oblasti visokog obrazovanja i u Bosni i Hercegovini. Kakva su Vaša predviđanja? Hoće li BiH uhvatiti korak sa svim tim i da li je to pozitivno, s obzirom da su se čuli različiti komentari u vezi sa Bolonjskim procesom?
KONJIĆ: Kad se pokreće nešto novo, onda tu uvijek imate i za i protiv. Međutim, željela bih da istaknem, ne znam koliko je to javnosti poznato, možda se opet naš univerzitet dovoljno ne reklamira, ali Univerzitet u Tuzli je prvi univerzitet u Bosni i Hercegovini koji je krenuo sa ovim bolonjskim promjenama. Mi već imamo jednu generaciju u kojoj je potpuno izvršena ekvivalencija nastavnih planova i programa, uveden evropski transfer, kreditni sistem i tako dalje. Dakle, mi već imamo dodiplomski studij koji je krenuo po tome. U Bosni i Hercegovini se na tome radi. Čujem da i kolege u Sarajevu rade na tome i da bi trebali započeti sa primjenom. Mislim da je to dobra stvar. Ona je napravljena prije svega zbog studenata. Studirati na različitim fakultetima, odnosno fakultetima različitih univerziteta, bilo je i prije teško. Ako ste iz Tuzle htjeli otići u Sarajevo, morali ste polagati razliku u bar jednom ili dva ispita. Ako ste htjeli otići za Zagreb ili Beograd, polagali ste razliku u još više ispita. A u suštini je elektrotehnika elektrotehnika. Znači, ti programi bi trebali da budu usklađeni, što prije nije bio slučaj, ali ovim promjenama i reformama ustvari se ide na to da studenti imaju što lakšu prohodnost, i to ne samo na našim univerzitetima u BiH, već, naravno, i prema Evropi. Tako da ja lično mislim da je ta Bolonjska deklaracija dobra stvar. E sad, koliko ćemo uspjeti u tome i koliko ćemo uhvatiti korak s tim, ne znam. Mi se ovdje na Univerzitetu u Tuzli zaista trudimo, kažem da smo s tim već započeli, tako da i ovaj program postdiplomskog studija, čiji sam koordinator, u suštini predstavlja pilot projekat da vidimo kako će izgledati i postdiplomski studij. Dakle, ne samo dodiplomski, već i postdiplomski. Napravili smo kompletnu ekvivalenciju i našeg postdiplomskog studija prema kriterijima Bolonjske deklaracije.
RSE: Osim CEFES-a, kakvi su vam planovi?
KONJIĆ: U ovom momentu sam zaista veoma puno angažovana oko ovog projekta koji će trajati još dvije godine. Moji planovi su u svakom slučaju da ostanem da radim ovdje, da dam maksimum od sebe i da napravimo još dosta dobrih evropskih projekata.
Docentica na Elektrotehničkom fakultetu u Tuzli, Tatjana Konjić je imenovana koordinatoricom CEFES-a, projekta kojeg finansira Evropska unija i koji ima za cilj ispitati ekonomski prihvatljive ekološke energetske sisteme. Prevedeno na običan jezik, Bosna i Hercegovina bi za tri godine trebala imati naučne radnike koji bi znali primijeniti svjetska znanja na korištenje izvora energije koji se stalno obnavljaju, poput vjetra i vode.
Od isturenog odjeljenja sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta, tuzlanski je fakultet izrastao u naučnu instituciju koja okuplja mladi i respektabilan kadar. Dokaz za to je i činjenica da je ovaj tuzlanski fakultet već ušao u Bolonjski proces, kojeg, kaže Tatjana Konjić, treba podržati jer mladim ljudima nudi mogućnost izlaska, razmjene, učenja na više mjesta, a ne samo jednom.
* * * * *
RSE: Kad se vaše ime upiše u pretraživač na internetu, pojavi se nekoliko stvari. Jedna je da radite na fakultetu u Tuzli i da ste koordinator projekta CEFES, što je skraćenica za ekonomski prihvatljive ekološke energetske sisteme. Možete li nam objasniti o čemu se radi?
KONJIĆ: Ideja je stara otprilike tri godine. Dvije godine smo intenzivno radili na pripremama za taj projekat. To je tempus projekat koji finasira Evropska unija. Trajaće tri godine, a ustvari predviđa uspostavljanje prvog jednogodišnjeg postdiplomskog studija, kako na Fakultetu elektrotehnike u Tuzli, tako i na još dva fakulteta u regiji. Naime, radi se o Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta svetog Ćirila i Metodija u Skoplju. Dakle, ideja je da profesori sa ova tri univerziteta naprave jedan plan i program za postdiplomski studij koji će ustvari biti identičan na ta tri univerziteta i da nam u tome, naravno, pomognu naši evropski partneri, dakle da to što pravimo bude validno u Evropi. Naši evropski partneri u tom projektu su Nacionalni tehnički univerzitet iz Atine, zatim Univerzitet iz Manchestera i Univerzitet iz Porta. Ideja je bila da se, dakle, odredi nešto što je sada top tema u energetici. To su najprije obnovljivi izvori energije, takozvani disperzni generatori. To je jedan segment. Drugi segment je tržište električne energije, odnosno ekonomika u energetici. I treće je kvalitet električne energije jer ustvari električna energija je sada roba koja se pojavljuje na tržištu, a onda, kao i sva druga roba, mora imati svoj kvalitet. To su, dakle, te neke tri top teme u energetici i ideja je bila da se napravi postdiplomski studij koji će ustvari pomoći našim kolegama ovdje u regiji – Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori i u Makedoniji – da ustvari vide šta je to sad trend u svijetu i kako se ti problemi rješavaju. A to su sigurno problemi koji uskoro čekaju sve nas ovdje.
RSE: Studenti postdiplomskih studija će, dakle, znanja koja postoje na vašim partnerskim univerzitetima u Evropi prikupiti da bi ih onda mogli primijeniti u regiji.
KONJIĆ: Upravo tako. Mi smo u ovoj prvoj godini – pošto je projekat zvanično počeo prije godinu dana, odnosno finansije su nam odobrene prije godinu dana – upravo išli na re-trening i apdejting znanja naših profesora. Tako da su naši profesori, kako sa mog univerziteta odnosno fakulteta, tako i sa ova dva regionalna, provodili izvjesno vrijeme na partnerskim univerzitetima u Evropi, pri čemu su oni sami, znači, bili re-trenirani za neke od ovih novih tema koje trenutno kod nas još uvijek nisu tako aktuelne. Prvo su, dakle, trenirani profesori koji će sada, zajedno sa profesorima iz Evropske unije, prenositi to znanje našim kolegama.
RSE: Da povežemo to sa aktuelnom situacijom, sa naftom, benzinom, poskupljenjima i tako dalje. Da li će vaši postdiplomci znati bolje koristiti neke druge energetske resurse kako bi se izbjegla ovisnost o nafti?
KONJIĆ: To je jedan od ciljeva. Mada kod nas, u našoj državi, već postoje neki projekti koji se bave tim obnovljivim izvorima, malim hidroelektranama i tako dalje. Takođe kod kolega u Srbiji i Crnoj Gori i Makedoniji. S tim što sada ovaj postdiplomski treba to detaljnije da odradi. Kada kažemo obnovljivi izvori, ne radi se samo o priči o vjetrenjačama i hidroelektrama, već i njihovo priključivanje na mrežu takođe predstavlja određene probleme koje treba rješavati. Dakle, radi se o sveukupnoj problematici, a kolege iz Evropske unije će nam prenositi, u vezi s tim, njihova iskustva, s obzirom da ova tri naša partnera imaju dosta tih alternativnih ili obnovljivih izvora i već su prošli kroz te neke faze kroz koje bi i trebali prolaziti. Naravno da će to pomoći u energetskoj krizi uopšte. Veoma je bitno da iskoristimo maksimum koji nam priroda nudi. Dakle, ako imamo vodu da iskoristimo potencijal vode, potencijal sunca, vjetra i tako dalje.
RSE: Objavljen je konkurs, je li tako?
KONJIĆ: Da, konkurs je objavljen 8. septembra u svim dnevnim novinama i biće otvoren do 26. septembra.
RSE: Koliko studenata ćete primiti?
KONJIĆ: S obzirom da se radi o tehničkim naukama, koje ni na dodiplomskom studiju nisu toliko atraktivne i tu ne postoji veliki broj studenata kao što to zna biti na pravu ili na ekonomiji, mi nismo ograničili broj kandidata, mada očekujemo veliko interesovanje. Koliko veliko, to vam još uvijek ne mogu reći jer je konkurs tek otvoren. Imala sam do sada jako puno kontakata sa zainteresovanima, ali ne mogu garantovati da će svi oni aplicirati na konkurs. Bilo je nekih tridesetak poziva zainteresovanih kojima sam ja objašnjavala šta i kako treba uraditi da bi se apliciralo. Neki koji namjeravaju da se prijave me možda i nisu kontaktirali, a za sve te koji su me kontaktirali ne mogu garantovati da će se prijaviti. Međutim, u svakom slučaju očekujemo veliko interesovanje.
RSE: Šta su uvjeti da bi se postalo postdiplomac na Vašem projektu?
KONJIĆ: Uslov za aplikaciju je završen dodiplomski studij na odgovarajućem fakultetu. Pod odgovarajućim fakultetima se podrazumijevaju prije svega tehnički fakulteti, elektrotehnika, a onda i ostali prateći. Mi ne želimo da našim kolegama inžinjerima koji su, recimo, drugih usmjerenja onemogućimo pristup ovom postdiplomskom studiju. Dakle, kome god ko ima želju i smatra da to može, mi ćemo pružiti šansu i naravno pomoći mu kroz razne vidove pomoći tokom postdiplomskog studija. Dakle, to je prvi i osnovni uvjet. S obzirom da se radi o međunarodnom postdiplomskom studiju, dio nastave će biti izvođen na engleskom jeziku, s obzirom da ćemo imati gostujuće profesore iz inostranstva, dakle poželjno je i poznavanje engleskog jezika. Dalji uslovi su dobar prosjek ocjena na dodiplomskom studiju, međutim tu ograničenje nije striktno. S tim da oni koji su imali prosjek iznad osam idu direktno na upis, a kolege koje su imale prosjek ispod osam treba da donesu dokumentaciju o svom radnom iskustvu, objavljene radove ako su ih imali i preporuku dva univerzitetska profesora o njihovoj sposobnosti da pohađaju taj postdiplomski studij.
RSE: Studij košta 7.500 KM. Da li to postdiplomci sami finansiraju ili preduzeća gdje rade?
KONJIĆ: To zavisi od kandidata do kandidata. Bilo bi lijepo kada bi preduzeća u kojima oni rade vidjela interes i podržala njihovu i želju i trud da pohađaju ovaj postdiplomski studij i da se usavršavaju. To u svakom slučaju može donijeti samo korist preduzeću u kojem su oni zaposleni. Međutim, koliko će koje preduzeće biti zainteresovano, to vam ja ne mogu reći. Ono što je, recimo, olakšavajuća okolnost za kandidate koji će sami finansirati studij, a iz nekih mojih kontakata vidim da će to biti popriličan broj, oni to mogu da plate u tri rate. Inače bih htjela da pojasnim ovu cijenu. Kad se kaže 7500 KM, onda to izgleda puno, međutim ovo je ukupna cijena postdiplomskog studija, dakle oba semestra i odbrana magistarskog rada. Veoma često u kontaktima sa fakultetima ćete dobiti informaciju da postdiplomski košta manje, ali vam onda naknadno kažu da kad odslušate predavanja i budete htjeli braniti magistarski rad, morate naknadno platiti određenu sumu, tako da ta cifra na kraju ispadne veća. Mi smo, dakle, u ovu cifru uključili sve, s tim da je kandidat može platiti u tri rate. Prvu ratu plaća pri upisu na prvi semestar, drugu ratu u drugom semestru, a treću ratu, koja se odnosi za troškove vezane za odbranu magistarskog rada, uplaćuje pred samu odbranu.
RSE: Osim što ste koordinator CEFES-a, na kojem konkretno mjestu na Elektrotehničkom fakultetu u Tuzli radite?
KONJIĆ: Radim na Fakultetu elektrotehnike u Tuzli, docent sam i izabrana sam na predmetu elektroenergetske mreže.
RSE: Svojevremeno, govorim o vremenu prije dvadesetak godina, postavljalo se pitanje u Bosni i Hercegovini zašto Tuzla ima Elektrotehnički fakultet, koji je bio u to vrijeme, ako se ne varam, istureno odjeljenje Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.
KONJIĆ: Ja sam tada bila u osnovnoj ili u srednjoj školi, ali znam istoriju svog fakulteta. Da, on je bio prvih pet godina istureno odjeljenje Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu, međutim vremenom, kad su se stekli uslovi za to, prerastao je u samostalan fakultet i mislim da je jedan od respektabilnih fakulteta. Mi smo jedan mlad fakultet, i po osnivanju, ako uzmemo da je osnovan sedamdesetih godina, a mlad smo fakultet i po kadru, naši redovni profesori imaju nekih pedesetak godina i sav ostali kadar je prilično mlad. Mislim da to daje jednu posebnu vrijednost našem fakultetu, s obzirom da se radi o veoma ambicioznim i sposobnim ljudima. Pored mene, tu ima jako puno mojih kolega koji se trude i rade. Možda nemaju priliku da se marketinški predstave, ali u suštini svi zaista vrijedno radimo i trudimo se i mislim da će biti jako puno rezultata. Pogotovo u ovom nekakvom periodu poslije rata, moram reći da mislim da je naš fakultet, bar što se tiče energetike, u Bosni i Hercegovini zaista respektabilan.
RSE: Pomenuli ste nešto što je oduvijek vrlo interesantna tema – nauka i marketing. Te dvije stvari nikako da se dodirnu. Zašto je na Balkanu tako samozatajno biti naučni radnik? Niko se njima ne bavi, nisu interesantni medijima…
KONJIĆ: Da, s tim da je to više pitanje za vas novinare nego za nas naučne radnike. Činjenica je da u medijima naučni radnici rijetko gostuju. Valjda zato što puno rade i okupirani su tim svojim istraživanjima, tako da možda nemaju vremena da se puno kreću u javnosti. Ne znam. Možda vi možete dati bolji odgovor na to pitanje – zašto vam nismo tako interesantni?
RSE: Recimo da je greška obostrana. Ni naučni radnici nemaju potrebu da se javno pojavljuju, a čini se da novinari idu linijom manjeg otpora pa se češće bave estradnim zvijezdama. Mislite li da bi promjena tog odnosa i veće prisustvo naučnih radnika na neki način podiglo obrazovni i kulturni nivo naših stanovnika?
KONJIĆ: To je u svakom slučaju tačno. Ne govorimo samo o naučnim radnicima, već o ljudima koji rade u obrazovanju i kulturi uopšte. Ja lično mislim da bi tu trebalo posvetiti malo više pažnje. Možda je tačno da je greška obostrana. Obično su oni koji rade u obrazovanju osobe koje ne vole baš previše da se nameću, tako da se teško može desiti da mi zovnemo novinare i da im kažemo – dođite da vam ispričamo to i to. Ali ako jedan novinar može da prati šta se dešava na estradi, ako ga interesuje život tamo nekog estradnog umjetnika, onda bi valjda trebao da ga isto tako interesuje život jednog univerzitetskog profesora, srednjoškolskog profesora ili nekog ko radi negdje u kulturi. Dakle, trebalo bi se malo više pričati i o stvarima koje se dešavaju i na univerzitetima i u srednjim školama. Ima tu ljudi koji zaista vrijedno rade, koji se trude i postižu rezultate, ali, nažalost, njihovi rezultati se jednostavno ne prezentiraju slušaocima, gledaocima ili čitaocima i onda to jednostavno prođe nezapaženo.
RSE: Kako biste procijenili trenutni nivo obrazovnog sistema u Bosni i Hercegovini kao čovjek koji je unutra?
KONJIĆ: To je jako teško pitanje. Ustvari ne možda toliko teško koliko kompleksno. Dakle, ima tu jako puno faktora koji utiču uopšte na taj obrazovni sistem. Ekonomija prije svega i uopšte ekonomski standard. Da bi podigli kvalitet neke nastave, morate imati odgovarajuća finansijska sredstva. Morate imati novaca da kupite odgovarajuću tehničku opremu. Da krenemo od najbanalniji stvari, od računara, literature pa nadalje. Na kraju krajeva, trebate i te ljude koji rade u obrazovanju na neki način adekvatno platiti za taj rad. Međutim, to kod nas nije slučaj. Ne možemo reći da je naša zemlja u odličnom ekonomskom stanju pa smo mi sad kao nešto oštećeni. Činjenica je da mi prolazimo kroz jedan težak period, da smo bili u ratu, da je to sad period obnove i tako dalje. Dakle, sve skupa čini taj obrazovni sistem prilično teškim za one koji se nalaze u njemu, kako za one koji u njemu rade, tako i za naše studente, učenike i tako dalje. Tako da se svi skupa tu trebamo angažovati i dati maksimum od sebe.
RSE: Da li danas student koji završi studije u Bosni i Hercegovini na nekom od univerziteta ili fakulteta može ravnopravno parirati nekom od svojih kolega koji je završio iste studije u Njemačkoj ili Francuskoj ili Britaniji ili bilo kojoj evropskoj zemlji?
KONJIĆ: Na to pitanje ću odgovoriti kroz vizuru ovog mog fakulteta. Već sam rekla da smo mi mlad fakultet i mogu vam reći da je većina naših kolega boravila u inostranstvu, radila svoje magistarske ili doktorske radove. Recimo ja sam provela izvjesno vrijeme radeći doktorat u Portugalu na njihovom Institutu u Portu i na Univerzitetu i moram reći da nisam imala nikakvih problema. Što se tiče teoretskog znanja, mi zaista uopšte ne zaostajemo za našim kolegama iz inostranstva. Možda je jedino razlika u tome što nas, znači tehničke fakultete, uopšte ne prati industrija. Ali to je opet drugo pitanje. Izašli smo iz rata, industrija je razrušena i tako dalje. Dakle, onaj teoretski dio u potpunosti je zadovoljen i niko od mojih kolega koji su bili vani, nijednog momenta se nisu osjetili inferiorni u odnosu na svoje kolege na univerzitetima u Portugalu, u Njemačkoj, u Španiji i tako dalje. Dakle, svi su tamo bili dobro prihvaćeni, ostvarene su izuzetno dobre veze. Uostalom, ovaj projekat je ustvari proizašao iz jedne takve veze, moje da kažem, kada sam bila na izradi doktorske disertacije u Portu. Da se mi nismo tamo pokazali dobri, onda ni ti projekti ne bi išli.
RSE: Nakon studiranja u inostranstvu ste se vratili u Tuzlu. Zašto?
KONJIĆ: Pa ustvari ja nikada nisam Tuzlu ni napuštala. Ja sam ovdje završila i fakultet i magistarski. Za doktorsku disertaciju sam stupila u kontakt sa profesorima u Portu jer je tema bila takva da sam od njih mogla naučiti dosta toga što nisam mogla u okvirima naše države. A vratila sam se, odnosno ostala ovdje vjerovatno zato što želim biti ovdje.
RSE: Po nekim podacima, oko 70 posto mladih želi napustiti Bosnu i Hercegovinu jer tu ne vide svoju perspektivu. Kako gledate na to?
KONJIĆ: Pa statistika vjerovatno govori tačno. Situacija je zaista teška. Mladi se teško mogu zaposliti. Završiti svaki fakultet je teško, međutim tehnički fakulteti, pa onda između ostalog i elektrotehnika, ipak generalno važe za teže fakultete. I zaista, ako ih studenti žele studirati onako kako treba, da bi stvarno naučili nešto, moraju odvojiti dosta truda i rada. I meni je žao kad ih, nakon što diplomiraju, sretnem na ulici i požale mi se da ne znaju šta će, nemaju posla ili odlaze da rade u srednjim školama. A svi oni bi voljeli da se bave nečim konkretnim, da rade u industriji, da nešto prave. Oni su mladi, puni entuzijazma. Tako da mogu da shvatim mlade koji žele da napuste Bosnu jer im je zaista teško.
RSE: Može li se od nauke živjeti u Bosni i Hercegovini?
KONJIĆ: Pa na to pitanje mogu vrlo kratko odgovoriti – ne može. U principu naučni radnici, pa i ljudi koji rade u obrazovanju, krenuvši od osnovnih škola pa nadalje, nisu adekvatno plaćeni za svoj rad. O tome zašto je to tako, mislim da mi ovdje ne možemo razgovarati, to bi trebalo pitati nekog drugog. Ali, u svakom slučaju, jako je teško. I profesori i asistenti se moraju snalaziti. Ako žele kvalitetnije da žive, onda moraju raditi puno toga da bi dostigli nekakav minimalni limit, da bi mogli solidno da žive.
RSE: Koliko Vas, kao naučnog radnika, opterećuje politika?
KONJIĆ: Mene ne opterećuje. Moja želja je da se bavim ovim čime se bavim, dakle ovim svojim istraživanjima. Ne mogu reći da ne pratim politiku, ali nisam nešto posebno angažovana.
RSE: Ne mislim da ste uključeni, već, uopšte politička situacija u zemlji koliko opterećuje taj domen naučnog rada?
KONJIĆ: Pa opterećuje ga prilično. Sve ono što se dešava u nauci, u smislu te neke podrške, počevši od finansijske pa nadalje, ustvari je uzrokovano politikom. Dakle, politička situacija i sve ostalo što uz to ide, svakako se u velikoj mjeri održava i na obrazovanje i na zdravstvo i na niz drugih segmenata u životu koji na prvi pogled nisu u direktnoj vezi, međutim to se jako puno osjeća.
RSE: Bolonjski proces je aktuelan u oblasti visokog obrazovanja i u Bosni i Hercegovini. Kakva su Vaša predviđanja? Hoće li BiH uhvatiti korak sa svim tim i da li je to pozitivno, s obzirom da su se čuli različiti komentari u vezi sa Bolonjskim procesom?
KONJIĆ: Kad se pokreće nešto novo, onda tu uvijek imate i za i protiv. Međutim, željela bih da istaknem, ne znam koliko je to javnosti poznato, možda se opet naš univerzitet dovoljno ne reklamira, ali Univerzitet u Tuzli je prvi univerzitet u Bosni i Hercegovini koji je krenuo sa ovim bolonjskim promjenama. Mi već imamo jednu generaciju u kojoj je potpuno izvršena ekvivalencija nastavnih planova i programa, uveden evropski transfer, kreditni sistem i tako dalje. Dakle, mi već imamo dodiplomski studij koji je krenuo po tome. U Bosni i Hercegovini se na tome radi. Čujem da i kolege u Sarajevu rade na tome i da bi trebali započeti sa primjenom. Mislim da je to dobra stvar. Ona je napravljena prije svega zbog studenata. Studirati na različitim fakultetima, odnosno fakultetima različitih univerziteta, bilo je i prije teško. Ako ste iz Tuzle htjeli otići u Sarajevo, morali ste polagati razliku u bar jednom ili dva ispita. Ako ste htjeli otići za Zagreb ili Beograd, polagali ste razliku u još više ispita. A u suštini je elektrotehnika elektrotehnika. Znači, ti programi bi trebali da budu usklađeni, što prije nije bio slučaj, ali ovim promjenama i reformama ustvari se ide na to da studenti imaju što lakšu prohodnost, i to ne samo na našim univerzitetima u BiH, već, naravno, i prema Evropi. Tako da ja lično mislim da je ta Bolonjska deklaracija dobra stvar. E sad, koliko ćemo uspjeti u tome i koliko ćemo uhvatiti korak s tim, ne znam. Mi se ovdje na Univerzitetu u Tuzli zaista trudimo, kažem da smo s tim već započeli, tako da i ovaj program postdiplomskog studija, čiji sam koordinator, u suštini predstavlja pilot projekat da vidimo kako će izgledati i postdiplomski studij. Dakle, ne samo dodiplomski, već i postdiplomski. Napravili smo kompletnu ekvivalenciju i našeg postdiplomskog studija prema kriterijima Bolonjske deklaracije.
RSE: Osim CEFES-a, kakvi su vam planovi?
KONJIĆ: U ovom momentu sam zaista veoma puno angažovana oko ovog projekta koji će trajati još dvije godine. Moji planovi su u svakom slučaju da ostanem da radim ovdje, da dam maksimum od sebe i da napravimo još dosta dobrih evropskih projekata.