Subota, 13. avgust
Uznemiravajući utisak nikad viđenog na Bulevaru Cara Lazara, prišla sam u SLEDINE koja ga deli od ulice Narodnog Fronta, odakle sam mogla opaziti samo pozadine zgrada njihove dvorišne strane, ali ne onaj spoj stakla i metala na fasadama, ono blistanje novog i basnoslovnog. Iznenada otkrivamo nepoznat svet novca i moći i to ovde na terenu koji osećam svojim još od rane mladosti. Ali kako mi je promaklo eksponiranje tog bogatstva?
Retko se udaljavam od svog dela Limana, starog dela, tih zgrada podignutih početkom sedamdesetih godina, zar već prošlog veka? Retko idem u sam centar grada odkada se u njemu smenjuju faze restauracije, faze raskopavanja i zatrpavanja. Da, zapanjio me je novi izgled Bulevara Cara Lazara. Samo do pre nekoliko godina u njemu su dominirale prizemne zgrade. Neshvatljivo mi je podizanje hotela u ovom kraju, sablasni sjaj stakla i metala na njemu. Ko odseda u tom hotelu, za mene je zagonetka. Zatim, isti spoj stakla i metala na džinovskoj samoposluzi u koju ulazim iz radoznalosti i, pritom konstatujem da je jeftinija od mog ¨C marketa¨ i raznovrsnija.
Kupila sam jednu slikovnicu za moju unučicu. Ko su vlasnici tih novih zdanja, novih prostora? Neki novi profiteri. Na povratku u moj deo Limana, na jednoj travnatoj ledini, blizu opštine, neka devojčica protrčava pored mene i našavši se sama, na tom širokom prostoru, na čistini zastaje briznuvši u plač. Njen otac, udaljen 2-3 metra od nje, prilazi:
¨Ne znam zbog čega? Uplašila se slobode.¨, kažem mu, Ne, ne! Već od igračke koju drži u ruci.¨ on mi odgovara.
Zazvučalo mi je sve nekako, filozofski. Moje reči, njegove. Kao deo nekakve komedije, zabune možda, apsurda.
Kod kuće me je dočekalo razočarenje. Moleri još nisu došli, iako su obećali da će stići oko 10. Sada je već podne. Dok ih čekam, vreme kao da mi je poklonjeno. Čitam ispovesti svetog Augustina. Njegova razmišljanja o vremenu. Koliko su moderna. Ponekada mi zazvuči kao neki pesnički, Ajnštajnov alter-ego. Ali, evo čujem majstore kroz zid. Otišli su prvo u onaj deo stana koji smo odvojili za starijeg sina i njegovu porodicu.
Nedelja, 14. avgust
Pri povratku sa pijace, napad kijanja. Počela je moja alergija na ambroziju. Bronal nema nikakvog efekta. Igram se sa unučicom. Kada kijam okrenem glavu od nje, ona se onda smeje. Zabavlja me njen rečnik, njene skraćenice. Sve razume, ali ne voli da ponavlja ono što joj moj muž i ja sugerišemo. Npr. kaži baba, kaži deda.
Pravim musaku od modrih patlidžana. To zahteva vreme. Faza ljuštenja, sečanja na šnite, soljenja da pusti vodu, uvaljivanje u brašno pa u umućena jaja. Recept nasleđen od moje majke ponekada se samo približi njenoj veštini u kuvanju.
Majstori danas gletuju. U predahu čitam ¨Građanski list¨, bombastični naslovi: ¨Okuplja li se ponovo porodica Milošević?¨, ¨Trogodišnja devojčica živi u varadinskim katakombama¨. Ponekada su dovoljni samo naslovi da bih izvukla zaključke. Postala sam apolitična i apatična. Previše sam izgleda, očekivala od onih koje sam bodrila na mitinzima u vreme kada su bili opozicija.
Uveče, širim pred sobom svoje koncepte za novu prozu. Još tragam za glasom, mojim glasom. Ustvari, tragam za komentarom. Ne smem biti previše na distanci.
Ponedeljak, 15. avgust
Majstori su obavili posao. Sada je na nama da stvari vratimo na svoja stara mesta. Arlauču bušilice, tiple se ubacuju, zavrtnji, klinovi na koje treba okačiti kuhinjske elemente. To sve rade moji muški. Pomalo su nervozni, čak bahati. Povlačim se. Osećam se kao manje vredna osoba. Ne baratam tim alatima. Moj i snajin posao dolazi nakon njihovog, posao čišćenja i uspostavljanja reda. Povremena varničenja - gde ćemo šta staviti, a neke stvari treba i izbaciti. Sada smo podeljeni na dve familije pa smo i prostor podelili. Možda je to samo iluzija, iluzija odvojenosti i samostalnosti.
Utorak, 16. avgust
Vraćajući se uobičajenim putem iz radnje, opet mi privuče pažnju slogan: ¨SVE ŠTO MESO MOŽE DA VAM PRUŽI!¨ Slogan ispisan džinovskim, crvenim slovima kao nekakva reklama. Sada tužan ostatak na propaloj mesari iza čijih izloga se, već godinama, vidi isti čamotni prizor. Prazne tezge i gondole već posivele od stajanja. Koliko napuštenih prostora u mojoj okolini. Zakatančene radnje, uglavnom one specijalizovane.
Danas su mi došli, u već uobičajenu avgustovsku posetu, Vladislava Ribnikar i njen muž Dejvid Noris. Oboje su predavači na odseku za srpske i hrvatske studije pri univerzitetu u Notingemu. Vladislava je moja drugarica još sa fakulteta, sa čuvene katedre za svetsku književnost pri filološkom fakultetu u Beogradu. O piscima tzv. Stvarnosne proze, koji su se pojavili u srpskoj književnosti početkom sedamdesetih godina, objavila je knjigu o mogućnosti pripovedanja. I moje prve priče svrstavane su u stvarnosnu prozu. Izraz pripada Ljubiši Jeremiću, koji je i napravio prvu antologiju ove proze pod nazivom ¨Nova srpska pripovetka¨. Dejvid Noris je nedavno objavio knjigu ¨Balkanski mit¨, u kojoj je razbio neke pogrešne predstave o Balkanu, o tzv. Zapadnom svetu. Analizirajći dela Borisava Stankovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Svetlane Velmar-Janković sve do Vladimira Arsenijevića i Kusturice.
Sada nakon ručka pričamo o svemu i svačemu. Spominju mi sa rezignacijom kako su išli da obiđu kuću Ribnikarovih, u kojoj je 4.jula 1941. godine Centralni komitet KPJ doneo odluku o pokretanju ustanka protiv nemačkih okupatora. Nisu mogli da je pronađu. I njima je čudno i ružno da se taj dan više ne obeležava i ne pominje. Stidimo se onoga čime bi se drugi narodi dičili. Predveče, moji gosti su se vratili u Beograd. Počela je kiša.
Sreda, 17. avgust
Možda je ova avgustovska kiša nekakav glasnik, glasnik koji donosi prve vesti o posledicama globalnog zagrevanja. Moj muž je ustao rano. Putuje za Makedoniju zajedno sa svojim kolegom, grafičarem S. Arvenitidisem koji nastavlja za Grčku, čak na ostrvo Zakintos, gde mu se ćerka udala, iako je rođena u Novom Sadu. Iako se čak, zaposlila kao profesor književnosti, ali krv nije voda. Doduše, majka joj je Mađarica, ovdašnja, no očeva strana je prevladala. Obojica u Skopju imaju dobrog drugara još iz vremena kada su zajedno išli skopsku umetničku školu pa, zatim na likovnu akademiju u Beogradu. Nostalgija za rodnim krajem, za mladošću, to stoji za potrebu moga muža, da obiđe neka svoja kultna mesta iz onog davnog vremena, šezdesetih godina prošlog veka. Odvratno zvuči ta sintagma ¨Iz prošlog veka¨. Naravno, posetiće i svog brata koji je ostao u Velesu. Opraštamo se na brzinu. Na muževljevom licu, u isto vreme, kao da hvatam izraz krivice i zadovoljstva što ide malo u svet, dok mi ostajemo u ipak dosadnoj svakodnevnici.
Četvrtak, 18. avgust
Danas opet majstori. Ispostavilo se da nešto još nije urađeno. Nije postavljen laminat u dečijoj sobici. Glavno je da ne dolaze kod mene.
Osećam se kao da kradem nešto kada uzmem nešto da čitam. Vladislava Ribnikar mi je ostavila najnoviji broj ¨Književnosti¨, koja je počela ponovo da izlazi zahvaljujući upornosti glavnog urednika Milovana Marčetića. Koliko li će izdržati u toj svojoj misiji, ako se uzme u obzir komplikovana situacija u ¨Prosveti¨, koja je izdavač. Osećam se gotovo neprijatno kada sam videla da ovaj drugi broj obnovljene ¨Književnosti¨ počinje odlomkom iz mog, još neobjavljenog, romana koji sam poslala uredniku i ne sanjajući da će broj početi njime. Kao da sam privilegovana. Oni pripovedači i pesnici, koji dolaze, poznatiji su od mene, čak i cenjeniji, ali neću sebe da kudim, neću da se posipam pepelom, neću da mi sumnja otruje svako uživanje.
Petak, 19. avgust
Rastresenost. Iako podeljen na dva dela, ipak je to jedan stan. Cirkulacija non-stop. Unučica je uznemirena, ne mogu da je uspavam. Zovem svoju snahu, koja čisti za majstorima, da dođe i uspava ćerkicu. Polazi joj za rukom i evo me sada za laptopom, pišem. Šta znači za mene pisanje? Nije važno da li ovog dnevnika, neke priče ili proze, znači grižu savesti i stalno osećanje da kradem nešto i da tom krađom oštećujem najrođenije. Da, kradem vreme za sebe, samo za sebe. Treba podnositi to osećanje da sam sebična dok pišem.
Evo, ulazi neko. Lupa vratima. Majstor. I moja unučica se oglašava, budi se, meškolji, ali ne, nije sasvim budna. Čujem je, mrmlja nešto i tim mrmljanjem ponovo sebe uspavljuje. Dobro je, šapćem, smirujem samu sebe.
Uznemiravajući utisak nikad viđenog na Bulevaru Cara Lazara, prišla sam u SLEDINE koja ga deli od ulice Narodnog Fronta, odakle sam mogla opaziti samo pozadine zgrada njihove dvorišne strane, ali ne onaj spoj stakla i metala na fasadama, ono blistanje novog i basnoslovnog. Iznenada otkrivamo nepoznat svet novca i moći i to ovde na terenu koji osećam svojim još od rane mladosti. Ali kako mi je promaklo eksponiranje tog bogatstva?
Retko se udaljavam od svog dela Limana, starog dela, tih zgrada podignutih početkom sedamdesetih godina, zar već prošlog veka? Retko idem u sam centar grada odkada se u njemu smenjuju faze restauracije, faze raskopavanja i zatrpavanja. Da, zapanjio me je novi izgled Bulevara Cara Lazara. Samo do pre nekoliko godina u njemu su dominirale prizemne zgrade. Neshvatljivo mi je podizanje hotela u ovom kraju, sablasni sjaj stakla i metala na njemu. Ko odseda u tom hotelu, za mene je zagonetka. Zatim, isti spoj stakla i metala na džinovskoj samoposluzi u koju ulazim iz radoznalosti i, pritom konstatujem da je jeftinija od mog ¨C marketa¨ i raznovrsnija.
Kupila sam jednu slikovnicu za moju unučicu. Ko su vlasnici tih novih zdanja, novih prostora? Neki novi profiteri. Na povratku u moj deo Limana, na jednoj travnatoj ledini, blizu opštine, neka devojčica protrčava pored mene i našavši se sama, na tom širokom prostoru, na čistini zastaje briznuvši u plač. Njen otac, udaljen 2-3 metra od nje, prilazi:
¨Ne znam zbog čega? Uplašila se slobode.¨, kažem mu, Ne, ne! Već od igračke koju drži u ruci.¨ on mi odgovara.
Zazvučalo mi je sve nekako, filozofski. Moje reči, njegove. Kao deo nekakve komedije, zabune možda, apsurda.
Kod kuće me je dočekalo razočarenje. Moleri još nisu došli, iako su obećali da će stići oko 10. Sada je već podne. Dok ih čekam, vreme kao da mi je poklonjeno. Čitam ispovesti svetog Augustina. Njegova razmišljanja o vremenu. Koliko su moderna. Ponekada mi zazvuči kao neki pesnički, Ajnštajnov alter-ego. Ali, evo čujem majstore kroz zid. Otišli su prvo u onaj deo stana koji smo odvojili za starijeg sina i njegovu porodicu.
Nedelja, 14. avgust
Pri povratku sa pijace, napad kijanja. Počela je moja alergija na ambroziju. Bronal nema nikakvog efekta. Igram se sa unučicom. Kada kijam okrenem glavu od nje, ona se onda smeje. Zabavlja me njen rečnik, njene skraćenice. Sve razume, ali ne voli da ponavlja ono što joj moj muž i ja sugerišemo. Npr. kaži baba, kaži deda.
Pravim musaku od modrih patlidžana. To zahteva vreme. Faza ljuštenja, sečanja na šnite, soljenja da pusti vodu, uvaljivanje u brašno pa u umućena jaja. Recept nasleđen od moje majke ponekada se samo približi njenoj veštini u kuvanju.
Majstori danas gletuju. U predahu čitam ¨Građanski list¨, bombastični naslovi: ¨Okuplja li se ponovo porodica Milošević?¨, ¨Trogodišnja devojčica živi u varadinskim katakombama¨. Ponekada su dovoljni samo naslovi da bih izvukla zaključke. Postala sam apolitična i apatična. Previše sam izgleda, očekivala od onih koje sam bodrila na mitinzima u vreme kada su bili opozicija.
Uveče, širim pred sobom svoje koncepte za novu prozu. Još tragam za glasom, mojim glasom. Ustvari, tragam za komentarom. Ne smem biti previše na distanci.
Ponedeljak, 15. avgust
Majstori su obavili posao. Sada je na nama da stvari vratimo na svoja stara mesta. Arlauču bušilice, tiple se ubacuju, zavrtnji, klinovi na koje treba okačiti kuhinjske elemente. To sve rade moji muški. Pomalo su nervozni, čak bahati. Povlačim se. Osećam se kao manje vredna osoba. Ne baratam tim alatima. Moj i snajin posao dolazi nakon njihovog, posao čišćenja i uspostavljanja reda. Povremena varničenja - gde ćemo šta staviti, a neke stvari treba i izbaciti. Sada smo podeljeni na dve familije pa smo i prostor podelili. Možda je to samo iluzija, iluzija odvojenosti i samostalnosti.
Utorak, 16. avgust
Vraćajući se uobičajenim putem iz radnje, opet mi privuče pažnju slogan: ¨SVE ŠTO MESO MOŽE DA VAM PRUŽI!¨ Slogan ispisan džinovskim, crvenim slovima kao nekakva reklama. Sada tužan ostatak na propaloj mesari iza čijih izloga se, već godinama, vidi isti čamotni prizor. Prazne tezge i gondole već posivele od stajanja. Koliko napuštenih prostora u mojoj okolini. Zakatančene radnje, uglavnom one specijalizovane.
Danas su mi došli, u već uobičajenu avgustovsku posetu, Vladislava Ribnikar i njen muž Dejvid Noris. Oboje su predavači na odseku za srpske i hrvatske studije pri univerzitetu u Notingemu. Vladislava je moja drugarica još sa fakulteta, sa čuvene katedre za svetsku književnost pri filološkom fakultetu u Beogradu. O piscima tzv. Stvarnosne proze, koji su se pojavili u srpskoj književnosti početkom sedamdesetih godina, objavila je knjigu o mogućnosti pripovedanja. I moje prve priče svrstavane su u stvarnosnu prozu. Izraz pripada Ljubiši Jeremiću, koji je i napravio prvu antologiju ove proze pod nazivom ¨Nova srpska pripovetka¨. Dejvid Noris je nedavno objavio knjigu ¨Balkanski mit¨, u kojoj je razbio neke pogrešne predstave o Balkanu, o tzv. Zapadnom svetu. Analizirajći dela Borisava Stankovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Svetlane Velmar-Janković sve do Vladimira Arsenijevića i Kusturice.
Sada nakon ručka pričamo o svemu i svačemu. Spominju mi sa rezignacijom kako su išli da obiđu kuću Ribnikarovih, u kojoj je 4.jula 1941. godine Centralni komitet KPJ doneo odluku o pokretanju ustanka protiv nemačkih okupatora. Nisu mogli da je pronađu. I njima je čudno i ružno da se taj dan više ne obeležava i ne pominje. Stidimo se onoga čime bi se drugi narodi dičili. Predveče, moji gosti su se vratili u Beograd. Počela je kiša.
Sreda, 17. avgust
Možda je ova avgustovska kiša nekakav glasnik, glasnik koji donosi prve vesti o posledicama globalnog zagrevanja. Moj muž je ustao rano. Putuje za Makedoniju zajedno sa svojim kolegom, grafičarem S. Arvenitidisem koji nastavlja za Grčku, čak na ostrvo Zakintos, gde mu se ćerka udala, iako je rođena u Novom Sadu. Iako se čak, zaposlila kao profesor književnosti, ali krv nije voda. Doduše, majka joj je Mađarica, ovdašnja, no očeva strana je prevladala. Obojica u Skopju imaju dobrog drugara još iz vremena kada su zajedno išli skopsku umetničku školu pa, zatim na likovnu akademiju u Beogradu. Nostalgija za rodnim krajem, za mladošću, to stoji za potrebu moga muža, da obiđe neka svoja kultna mesta iz onog davnog vremena, šezdesetih godina prošlog veka. Odvratno zvuči ta sintagma ¨Iz prošlog veka¨. Naravno, posetiće i svog brata koji je ostao u Velesu. Opraštamo se na brzinu. Na muževljevom licu, u isto vreme, kao da hvatam izraz krivice i zadovoljstva što ide malo u svet, dok mi ostajemo u ipak dosadnoj svakodnevnici.
Četvrtak, 18. avgust
Danas opet majstori. Ispostavilo se da nešto još nije urađeno. Nije postavljen laminat u dečijoj sobici. Glavno je da ne dolaze kod mene.
Osećam se kao da kradem nešto kada uzmem nešto da čitam. Vladislava Ribnikar mi je ostavila najnoviji broj ¨Književnosti¨, koja je počela ponovo da izlazi zahvaljujući upornosti glavnog urednika Milovana Marčetića. Koliko li će izdržati u toj svojoj misiji, ako se uzme u obzir komplikovana situacija u ¨Prosveti¨, koja je izdavač. Osećam se gotovo neprijatno kada sam videla da ovaj drugi broj obnovljene ¨Književnosti¨ počinje odlomkom iz mog, još neobjavljenog, romana koji sam poslala uredniku i ne sanjajući da će broj početi njime. Kao da sam privilegovana. Oni pripovedači i pesnici, koji dolaze, poznatiji su od mene, čak i cenjeniji, ali neću sebe da kudim, neću da se posipam pepelom, neću da mi sumnja otruje svako uživanje.
Petak, 19. avgust
Rastresenost. Iako podeljen na dva dela, ipak je to jedan stan. Cirkulacija non-stop. Unučica je uznemirena, ne mogu da je uspavam. Zovem svoju snahu, koja čisti za majstorima, da dođe i uspava ćerkicu. Polazi joj za rukom i evo me sada za laptopom, pišem. Šta znači za mene pisanje? Nije važno da li ovog dnevnika, neke priče ili proze, znači grižu savesti i stalno osećanje da kradem nešto i da tom krađom oštećujem najrođenije. Da, kradem vreme za sebe, samo za sebe. Treba podnositi to osećanje da sam sebična dok pišem.
Evo, ulazi neko. Lupa vratima. Majstor. I moja unučica se oglašava, budi se, meškolji, ali ne, nije sasvim budna. Čujem je, mrmlja nešto i tim mrmljanjem ponovo sebe uspavljuje. Dobro je, šapćem, smirujem samu sebe.
