Saradnja: Nebojša Grabež
No, ne samo da je na taj način uskrsnula grupa koja je odavno zamrla, nego je Bregović izborom tri grada u kojima se održavaju povratnički koncerti – Sarajeva, Zagreba i Beograda, poslao poruku koja bi mogla da glasi: bez obzira šta se sve dogodilo u novijoj prošlosti, i dalje među državama bivše Jugoslavije postoje tačke spajanja; ako to poričete, mi smo tu da vas opovrgnemo. Ono što je Goran Bregović indirektno saopštio, nije, međutim, svuda dočekano sa oduševljenjem. Uprkos ogromnom interesovanju publike za koncerte u svakoj od ovih zemalja, u Bosni su pojedina boračka udruženja otvoreno tražila da se koncert Bijelog dugmeta zabrani, dok su u Hrvatskoj pojedini mediji upozoravali sugrađane „da ne trče kao guske u magli“. U Beogradu se moglo čuti ono dobro poznato negodovanje sa aluzijama na provincijalizam ove grupe. Stoga su značenje, motivi i smisao povratka Bijelog dugmeta tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
• Dugogodišnji pevač ove grupe koji je poslednjih godina nastanjen u Zagrebu, Željko Bebek
• Predsednik boračkog udruženja Patriotska liga kantona Sarajevo, Suad Ćupina
• Scenarista televizijskog serijala o Bijelom dugmetu, inače beogradski pisac i publicista Mirjana Bobić-Mojsilović
• Rok-kritičar Dragan Kremer iz Beograda, koji je svojevremeno javno poderao omot jednog od tiražnijih albuma Bijelog dugmeta
* * * * *
No pre nego što se naši sagovornici posvete ponovnim nastupima Bijelog dugmeta, Nebojša Grabež će dati kratak portret ove grupe:
Bijelo dugme, jedan od najpopularniji i po mišljenjima mnogih najbolji bend svih vremena na prostorima bivše Jugoslavije, osnovan je u Sarajevu sedamdesetih godina. Na YU rok scenu se probijaju 1974. godine sa albumom „Kad bih bio bijelo dugme“ i od tada do kraja osamdesetih beleže karijeru do tada gotovo nezamislivu za sve koji su delovali u tim vodama.
Lider i osnivač grupe Goran Bregović u muzički život ulazi već sa šesnaest godina kada počinje i sam da se izdržava svirajući po kafanama i u danas zaboravljenim, lokalnim bendovima. Grupu Bijelo dugme zvanično je pokrenuo 1. januara 1974. godine u postavi: Željko Bebek, Zoran Redžić, Vlado Pravdić i Ipe Ivandić. Od tog trenutka stvari kreću u smeru koji je malo ko mogao da pretpostavi.
U periodu suverene vladavine jugoslovenskom rok scenom, smenjuju se brojni koncertni nastupi, albumi koji su na listama najtiražnijih konkurisali jedan drugom, intervjui, televizijski nastupi, afere koje po pravilu prate muzičare tog formata, ali i česte personalne promene sastava, od kojih je najburniji bio razlaz sa Željkom Bebekom. Mesto pevača preuzima Mladen Vojičić Tifa, a potom i Alen Islamović. Tokom petnaestak godina burne karijere kroz Bijelo dugme su takođe prodefilovali i Milić Vukašinović, Laza Ristovski, Điđi Jankelić i drugi.
Krajem osamdesetih, potpuno iznenadno i bez najave, grupa je prestala s radom. Isto tako, sasvim neočekivano, petnaest godina posle, Bijelo dugme je ponovo na sceni. Kakav trag i kakvu količinu emotivnog naboja su ostavili za sobom, najbolje potvrđuje atmosfera na koncertima u Sarajevu i Zagrebu i enormno interesovanje za beogradski koncert na Hipodromu, na kome se očekuje za jugoslovenske ili ex-jugoslovenske prilike rekordnih dvesta hiljada ljudi.
* * * * *
RSE: Bijelo dugme nikada nije bilo samo muzička grupa. Oni to nisu ni želeli da budu. Razbijali su tabue kada su to god mogli i pravili različite provokacije, ostajući stalno u fokusu pažnje. Goran Bregović nije previše mario da li se o njegovoj grupi neprekidno govori zbog muzike, ekstravagantnog odevanja, odlaska na radnu akciju, droge ili drugih afera, jer je u svemu tome zajedno, video dobru reklamu. Da li je Bijelo dugme i dalje pre svega neka vrsta društvenog fenomena, a tek u drugom planu muzička grupa?
BEBEK: Dugme je društveni fenomen od sedamdesetih godina. Od toga ne bježimo. U svakom slučaju, to smo zahvaljujući malo nama, malo našim pjesmama.
KREMER: Očigledno je da su doživljavani i tumačeni kao više društveni fenomen. Svi ti slojevi koji dolaze iznad muzike daju im tu društvenu dimenziju. Ja bih voleo da su više muzički događaji.
RSE: Da li su različite društvene i političke konotacije rada ove grupe i dan-danas neka vrsta kompenzacije za ono što oni nikada nisu uspeli da postignu svojom muzikom?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Za mene je to apsolutno društveni događaj. Bijelo dugme je gotovo od samog početka mnogo više od muzike. Oni su društveni fenomen. Ali nemojmo zaboraviti da je Goran uvek imao političke izjave, odnosno political statement, i kad su ga pitali i kad ga nisu pitali. On se uvek poigravao s politikom, s tim što je to nekad radio postmodernistički, a nekad iz ličnih uverenja.
ĆUPINA: Bijelo dugme je prečesto pokušavalo biti politički angažirano. Naravno onoliko koliko je to moglo biti u bivšoj državi. Ali nije moglo više od „Pljuni i zapjevaj“. Naravno da je sav taj angažman bio limitiran i Bregovićevom nesposobnošću da napravi suvisle i pristojne pjesme, s ozbiljnim političkim i društvenim angažmanom. Za takvo djelovanje bila je neophodna istinoljubivost koju on nije imao, niti je ima, što je pokazao i tada i kasnije. On je jedino znao efektirati i vrdati. To je tekla voda od brijega do brijega, kako kažu ovdje u Bosni. A ova tri koncerta mogu biti politički događaji, ali to nipošto nije svjesni čin. Po mom mišljenju se jednostavno radi o ozbiljnoj zaradi.
RSE: Naravno Bijelo dugme, kao i svaka druga uspešna firma, i dalje vešto skriva tajnu svog uspeha koja je sada vezana pre svega za njihovo ponovno okupljanje. Moglo se poslednjih dana zaista svašta pročitati i čuti na tu temu od samih članova ove grupe. Bilo je u opticaju više različitih objašnjenja. Od toga da je to direktna posledica preslušavanja starih materijala, probuđenih emocija, želje za susretom sa publikom i potrebom da se još jednom odsviraju neki hitovi... no negde se stalno u pozadini provlačila jedna ista reč – „novac“. Zašto se zapravo vratilo Bijelo dugme – zbog brze i velike zarade, ili nekih drugih motiva?
BEBEK: Iskreno da kažem, svi smo se pomalo bili poželjeli toga da probamo još jednom zajedno izaći pred publiku i na veliku pozornicu i vidjeti da li nas još uvijek vole. Moram reći da smo toliko puni dojmova da ne možemo ni razgovarati o tome. Uglavnom smo samo sa lijepim osmijehom na licu, začuđeni i zadivljeni.
ĆUPINA: Motiv je samo novac. Da je Bregović želio drugačije, da je želio biti politički angažiran na pravi način, on bi dio novca od koncerta u Sarajevu poklonio za više od 250 sarajevske djece koja su ostala bez oba roditelja, ili bi bio jednostavno poklonio preživjelim Srebreničanima. Ali siguran sam da mu takvo što ne bi palo na pamet ni da je tri koncerta organizovao u Sarajevu. Na kraju treba pjevati na sve tri strane i pehlivaniti, na isti način kako je to radio i prije tragedije Sarajeva i Bosne i Hercegovine.
RSE: No osim stalnog sumnjičenja Gorana Bregovića, pa indirektno i ostalih članova njegove bivše grupe, za neskrivenu pohlepu prema novcu, Bijelom dugmetu se sada zamera i zbog navnodne manipulacije sa sećanjima na neka bolja vremena, kada je ovaj bend žario i palio bivšom Jugoslavijom. Jugonostalgija je i dalje roba koja lako nalazi kupce, a Bijelo dugme se pokazalo kao jedan od najsnalažljivijih prodavaca sentimenata:
KREMER: Sve što je nekad iole valjalo, danas izgleda još mnogo bolje, idealizuje se, i to ima veze s tom jugonostalgijom. Ovde je, naravno, možda nešto veći doprinos te vrste nostalgije, zato što je prošlo toliko godina, zato što se u međuvremenu desilo toliko loših stvari da nam sve izgleda mnogo bolje. Ali to ide do mere koja je ne samo kičasta, nego i iritirajuća.
BEBEK: Mislim da je Bijelo dugme jedno od rijetkih lijepih stvari koje su nastale za vrijeme bivše Jugoslavije.
RSE: Sa čim zapravo sada ponovo trguje Bijelo dugme?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Pa zar nije bolje da se sećamo boljih dana nego da se sećamo kako smo se mrzeli? Meni je gotivnije ovo prvo. Danas na koncertima Bijlog dugmeta su Titovi pioniri i njihova deca. Ne zaboravimo da su i Bijelo dugme Titovi pioniri. Neki dolaze po ponovni susret sa svojom mladošću, neki dolaze po iluzije o Jugoslaviji, neki dolaze po parčiće jugonostalgije, neki dolaze da zaista budu levičari koji su mislili da je „Hajdučka česma“ novi „Vudstok“ (Woodstock), dolaze da ponove to iskustvo. Ali dolazi i ogromna generacija klinaca koji nikada pre nisu bili ni na jednom velikom koncertu.
ĆUPINA: Razgovarao sam sa nekim koji su se spremili da idu na Koševo i svi oni su mi potvrdili da se na trenutak žele sjetiti nekog starog vremena, odnosno svoje mladosti. Ja svoju mladost ne mogu tražiti preko Bijelog dugmeta. Iskren da budem, uvijek sam njihove albume smatrao odličnom retorskom školom, i danas smatram da više od toga nisu ni bili.
RSE: Bijelo dugme je kao izrazito populistički bend značilo dosta velikom broju ljudi, ali kakav je uopšte smisao rada grupe u kontekstu sadašnjih dešavanja na muzičkim scenama Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Srbije i Crne Gore? Pomalo paradoksalno Bijelo dugme, uprkos nesumljivoj popularnosti, nikada nije ostavilo neki ozbiljniji trag, niti je ostvarilo veći uticaj na druge muzičare, pa se postavlja pitanje, kome danas uopšte znači nešto muzika ovog sastava?
BEBEK: Publika koja će nas pratiti i oni koji čitaju i kojima je drago što će nas vidjeti, to je mlada publika za koju smo na neki način bili ostavština za budućnost.
KREMER: Ključna stvar je da li će oni išta novo da snime. Goran Bregović praktično od raspuštanja Bijelog dugmeta nije objavio novu pesmu. On je uglavnom besomučno reciklirao ono što je napravio s Bijelim dugmetom, malo menjao, prekrajao, kao staru garderobu, fond od par desetina istih svojih pesama je proturao kroz razne etno muzike u raznim zemljama za razne izdavače. E sad, izgleda da je to toliko sažvakao da je ostalo da prežvaće samo Bijelo dugme, kao i mesto gde je prvi put objavio te pesme. Dakle, ono što bi bilo zaista interesantno i što bi moglo da ima neki ozbiljniji uticaj, to je ako bi on sada sa njima, u ovoj ili onoj varijanti, objavio neke nove numere.
RSE: Zbog svega toga sastav Bijelo dugme ponovo je podelio javnost na prostoru bivše Jugoslavije. Jedni su oduševljeni, drugi zgađeni, ali se to i moglo očekivati. Neobično bi bilo jedino to da se niko nije osvrnuo na povratničke koncerte Bijelog dugmeta, ali se to nije ni moglo dogoditi. Sve ono čega bi se poduhvatio Goran Bregović, uvek se pretvara u neku vrstu provokacije:
BEBEK: Mi nismo nikad bili uvjereni da nas baš svi vole, ali nas je puno više ljudi voljelo nego što nas nije voljelo. Tako da se to i danas pokazuje. Samo što su, naravno, kod ovolikog broja reakcija na vijest o Bijelom dugmetu, a kamoli o koncertima Bijelog dugmeta, oni koji nas nisu voljeli, bili ipak malko glasniji nego što je to ukusno.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Naša percepcija ovoga danas, to je ono oko čega teško možemo da imamo konsenzus, zajednički stav. Činjenica je da on danas radi jednu vrlo politički korektnu stvar. On pravi turneju i pokazuje da je svuda isto, u tri najzakrvljenija glavna grada, tri najzakrvljenija naroda na Balkanu, znači ide u Sarajevo, Zagreb i Beograd.
RSE: No jedno su gunđanja nezadovoljnika i zajedljive primedbe onih koji nikada nisu mogli da podnesu Bijelo dugme i stavove Gorana Bregovića, ali su kritike koje su se mogle čuti u Bosni ili Hrvatskoj, daleko nadmašile sve ono što se nekada prigovaralo ovom sastavu. Zahvaljujući nekim nespretnim opaskama na račun Sarajeva u kontekstu Alije Iztbegovića u poslednjim intervjuuima, Goran Bregović je proglašen sejačem mržnje:
ĆUPINA: Logično, najmanje rezervi je bilo u Srbiji. Ne znam baš zašto velike rezerve u Hrvatskoj. Ovdje u Bosni i Hercegovini smo imali tragediju i zbog jedne i zbog druge strane. Koncert Bijelog dugmeta, nakon užasa koje smo imali u Bosni i Hercegovini, nakon jedne planetarne tragedije, ne može biti isti doživljen ovdje i u Zagrebu i u Beogradu. Sarajevo je nakon tri i po godine opsade bilo pretvoreno u jednu stravičnu ruševinu. Na Zagreb je palo nekoliko granata.
BEBEK: Do mene su dopreli uglavnom samo lijepi glasovi. Pet dana prije sarajevskog koncerta smo svi bili u Sarajevu i osjećali smo ono što smo osjećali onih godina kada je postojala i bivša država – veliku naklonost ljudi prema nama, i na ulici. Evo isto se to dešava sad u Zagrebu. A u Beogradu smo to gostoprimstvo grada osjetili još u vrijeme kada smo tehnički i muzički pripremali ovaj koncert.
RSE: Šta je zapravo u osnovi te lavine napada kojima je u poslednje vreme izložen Goran Bregović, a indirektno i članovi sastava Bijelo dugme?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: To je pitanje Bosne. Sarajevo je jedna užasno mala i provincijalna sredina i oni ne trpe suštinski nikoga ko, nakon što je otišao iz Sarajeva, nije neviđeno pljuvao po Srbima i nije i krvlju svojom dokazao da je za bošnjačku državu, da ne kažem za nešto drugo.
ĆUPINA: Da je Bijelo dugme održalo koncert samo u Sarajevu, nekako bi se to moglo razumjeti. Ali šta da je koncert u Sarajevu propao? Ko bi im na svirku došao u Zagreb ili Beograd? Bregović je prilično poslovan muzičar. On odlično zna da ovdje, i pored svega, može okupiti desetine hiljada ljudi. On je odlično znao da mu valja početi u najsigurnijem i najtolerantnijem gradu. Naravno, sve je to različito od njegovog ponašanja i njegovih izjava o Sarajevu, dok je nemilosrdno rušeno i pretvarano u prah i pepeo.
RSE: Mada su ukupno uzevši reakcije na povratničke koncerte Bijelog dugmeta bile više pozitivne nego negativne, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj se od samog početka moglo čuti da je ova mini turneja nekakva prosrpska ujdurma i marketinški trik koji je osmišljen u Beogradu:
BEBEK: Ja se, iskreno rečeno, nikako ne mogu složiti sa takvom tezom. Da je to tako, onda se hrvatski dio benda ne bi odazivao, ili sarajevski dio benda. A mi smo na poziv velikih sponzora i našeg organizatora Rake Marića bili pristali upravo zbog toga što mi ovaj prostor doživljavamo emocionalno a ne geopolitički, i kroz našu pjesmu probija samo ljubav.
KREMER: Ja mislim da je to za očekivati. Svaka stvar koja je iz domena nekadašnje Jugoslavije, doživljava tu vrstu otpora u Hrvatskoj, što ne znači da je cela javnost protiv toga. Kao što vidimo, ima publike za Bijelo dugme. Ali sve što iole može da zamiriše ili da mu se pripiše da pokušava da obnovi bilo šta jugoslovensko, naravno da će naići na tu odbojnost delom u Hrvatskoj. Kao što u Bosni i Hercegovini, gde postoji mnogo veća sklonost ka ujedinjavanju po bilo kom nivou, ne mislim formalnom, državnom ujedinjavanju, nailazi na mnogo toplije reakcije.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Pljuvaće ih ekstremisti svih zemalja. Islamski ekstremisti su Gorana Bregovića nazvali saradnikom četnika. Pa izvinite, ako taj čovek negde nije pogrešio, nije pogrešio u svojim političkim izjavama.
KREMER: Ovo je godina povratka Mire Marković i Bijelog dugmeta. Ne zaboravimo da je Bijelo dugme posrbljeno. Ne može da se kaže nasilno jer se niko od njih nije protivio, naročito ne Bregović. Na početku devedesetih, kad se raspala Jugoslavija, nizom postupaka, Bijelo dugme je prevedeno nekako u srpsku grupu. Naravno da je tome pomoglo i to što se Goran Bregović preselio ovde i tako dalje, što je sa sobom doneo niz reizdanja, mastere i prava, kao praktično jedini autor u Bijelom dugmetu. To je radila državna disko kuća u Beogradu. Pravljena je ona visokoprodukcijska i loša serija na Televiziji Beograd o istorijatu Bijelog dugmeta. To je sve, naročito sa strane, moglo da bude doživljavano kao – aha, ovi su sad, bez obzira kojih su nacionalnosti i šta su posle radili, preseljeni i prišrafljeni tamo u Beograd i Srbiju.
RSE: Kada se razgrnu ti različiti slojevi iz kojih uglavnom dolaze kritike upućene Goranu Bregoviću, na prvom mestu stoji njegov odlazak iz Sarajeva na samom početku rata, i faktičko preseljenje u Beograd. Neki članovi grupe ostali su u Sarajevu, drugi su prešli u Zagreb, ili su se nastanili u stranim zemljama, ali vođi Bijelog dugmeta nikada nije oprošteno što se u jednom krajnje osetljivom trenutku vezao za glavni grad Srbije. Da li se iz izbora mesta življenja članova Bijelog dugmeta uopšte mogu izvoditi bilo kakva značenja?
BEBEK: Vjerojatno da. Ja ne mogu reći da sam čovjek operisan od politike, nisam. Ali sam po vokaciji pjevač i to ću u životu ostati. Doselio sam tu, a mogao sam i bilo gdje drugo, jer nama sviračima je imanentno to da ne moramo živjeti tamo gdje smo se rodili, već gdje god pronađemo da nam je zgodno. Prvo i osnovno, svako živi ondje gdje mu se čini da mu je najbolje.
KREMER: Za ljude koji su ipak kao članovi jedne popularne grupe i dobro etablirani ljudi u Sarajevu, koji su imali bolji uvid i možda mogli da se pripreme, imali više para, veza i tako dalje, više znači taj izbor nego u slučaju običnih građana. Ja pretpostavljam da je jedan od razloga što se Bregović preselio ovamo taj što bi mu manje prijalo u Hrvatskoj, jer je na posljednjim turnejama, na onom frankenštajnovskom insistitranju da spaja himne i da održava taj truli privid Jugoslavije, nailazio na dosta oštre reakcije u Hrvatskoj.
RSE: No možda više od toga što je Goran Bregović, između ostalog, kupio kuću upravo u Beogradu, mnoge je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini posebno iritirala njegova pesma „Đurđevdan“ koja je komponovana za film Emira Kusturice „Dom za vešanje“. Od jednog muzičkog hita, ova tema vremenom se pretvorila u neku vrstu populističke budnice, jednog od prepoznatljivih simbola vremena takozvanog nacionalnog buđenja u Srbiji, koje je širom otvorilo vrata za rat i raspad zemlje.
ĆUPINA: Pojedine pjesme, poput „Đurđevdana“, imaju jake političke konotacije. Uz tu pjesmu se, između ostalog, pucalo na Sarajevo s okolnih brda. Mi to svi ovdje znamo. To su pjevali oni koji su razorili ovaj grad, pretvorili ga u ruševinu. Mi je nismo čuli od topova snajpera. Logično mi je što im se u repertoaru našla Bregovićeva umotvorina.
KREMER: U legendarnom razdoblju srpskog buđenja i krmeljanja, koje mnogima još uvek traje, nacionalnog buđenja i krmeljanja, naravno da je „Đurđevdan“ korišćen. Do neke mere autor može da odgovara za svoje pesme, ali kad postanu jako popularne, onda ne baš. Mislim da je tu osnovni problem što je ta pesma takva u estetskom smislu i što je, naravno, plagijat. Da je to bilo rešeno svojevremeno, postoji mogućnost da ne bi bila ni tako upotrebljavana kasnije.
ĆUPINA: Ti s brda su vjerovatno pohrlili na Koševo i Bregovićev koncert. Da vide i ono porodilište u susjedstvu koje su pretvorili u polomljene zidine i ona groblja iz ratne opsade na stadionu „Koševo“.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Ja ne mogu to da razumem zato što sam ja Beograđanka. Čak i u najgorim i najcrnjim trenutcima Miloševića, uvek je neko jezgro Beograda bilo kosmopolitsko, pametno i široko. Tako je i danas.
RSE: Kada je ispod svega toga podvučena crta, uključujući to što je Bregović održao protestni koncert u Atini zbog NATO intervencije u Srbiji, a da ništa slično nije uradio kada su tenkovi iz Srbije prelazili granicu sa Bosnom, Goran Bregović je u simboličkoj ravni, kako u Sarajevu tako i u Zagrebu, stekao epitet portparola velikosrpske politike. Ta teza je ponovo reaktivirana neposredno nakon najave povratničke turneju Bijelog dugmeta:
ĆUPINA: Ono što je on izjavio da je Sarajevo grad rahmetli Izetbrgovića, to je takva bljuvotina, takav užas, da ga ljudi ovdje nisu željeli niti komentirati. To je licemjerno, reći: „Neću da sviram za Alijino Sarajevo“, a ne reći nijednu riječ o tragediji grada u toku troipogodišnje opsade. To dovoljno govori o Bregoviću. Da ne spominjem onaj koncert za žrtve bombardovanja NATO-a, a za bajagi njegovo Sarajevo ništa, ničeg ljudskog, niti jedne poštene riječi.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Čovek nikada nije napravio pogrešan politički korak. Goran Bregović je najbolji političar. On je ideal političke korektnosti. Njega u Beogradu napadaju što je politički korektan. U Sarajevu ga napadaju što živi u Beogradu. U Beogradu je napadan što je Bosanac. On nikda nije uradio ništa protiv nekog drugog naroda, a ne verujem da je radio ni preterano za. Milion puta je važnije da budete čovek koji nikada nije rekao nešto protiv nekog naroda. Nije se gorčinom, mržnjom i solju umuljao u balkanski kazan. A to je mnogo važnije od nekih koji su na jednoj strani sejali žuč, a na drugoj posipali šećerom.
ĆUPINA: Što se mene tiče, on je zaslužio jednostavno prezir. On je pokupovao kuće i stanove u državama NATO-a, a držao je koncert protiv njih u Grčkoj. To može samo posebno dvoličan čovjek.
RSE: U situaciji krajnje povišene osetljivosti prema svemu onome što radi Goran Bregović, pa samim tim i Bijelo dugme, mnogima je zapalo za oko što se beogradski koncert održava upravo 28. juna. U traganju za nekim skrivenim namerama, najmanje je bilo važno što je to veliki verski prazni Vidovdan, jer je tok asocijacija išao mnogo brže ka nekim sudbonsnim datumima iz srpske istorije, bilo da je reč o Kosovskoj bici ili govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Da li je taj datum slučajno odabran?
ĆUPINA: Ja ništa drugo nisam ni očekivao, osim da se i terminom priključi nacionalističkim orgijama.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: To je za nas jedna simbolika, za nas Srbe, i čitamo je kako kome odgovara. Neko će to da čita s tugom – 1989. godine nas je bilo milion na Kosovu polju i slavili smo Miloševića i vikali mu: „Slobo, slobodo!“, a onda, šesnaest godina kasnije, u razvaljenoj zemlji, eto nas sto hiljada. A drugi će reći – genijalno je da nas je poslije svega, poslije svih užasa, ratova, bombardovanja, mržnji, atentata, političkih mitinga i tako dalje, napokon okupilo nešto tako lepo ili nešto tako odlično kao što je želja da budeš u gomili bez pištolja, bez mržnje, bez političkog predznaka.
RSE: Zašto je izabran jedan takav datum, prepun različitih značenja, za vreme održavanja beogradskog koncerta Bijelog dugmeta i da li u tome ima bilo kakve simbolike?
BEBEK: Iskreno a kažem, ako ima, to je onda napravio organizator. Ja nisam birao datum. S tim što mi je sasvim svejedno koji je datum, ja pred sobom vidim beogradsku publiku i vidim sebe nakon osamnaest godina nakon mog posljednjeg nastupa u Beogradu, vidim sebe na pozornici i vidim priliku da se pjesmom obratim svijetu sa pozornice.
KREMER: Kad su već birali, namestili su ovde na praznik. Ja ne vidim drugog razloga da to bude utorak, znači sredina radne nedelje i tako dalje. Iz komercijalnih razloga bi bilo mnogo bolje da to bude vikend, petak uveče ili subota uveče. Sticaj okolnosti je da je Miloševićev govor održan na Vidovdan planski. E sad, to što opet neko na taj datum drži koncert ne znači baš da se direktno referiše na Miloševića. Mada ako požive Bregović i bar još neko od članova, za deset ili petnaest godina, kad nam bude možda još mnogo gore nego sada, možda budu imali reizdanja sa Slobinom slikom na omotu, nikad se ne zna.
BEBEK: Gdje god bilo šta uradi grupa, uvijek ima onih koji se tome dive, a to divljenje može biti izraženo i kroz neki vid neke blage mržnje. Ja sam onako možda predobro raspoložen i preeuforičan zbog ovako lijepih koncerata da bih sad dozvolio da mi nečije mišljenje imalo kvari raspoloženje. „Šta bih dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive…“. To je otprilike tako.
RSE: I kada se završi ova mini turneja Bijelog dugmeta, iza nje će ostati trag koji povezuje Sarajevo, Zagreb i Beograd, tri najveća grada u tri zemlje nekadašnje Jugoslavije. Reč je dakako o nekoj vrsti reintegraciji jugoslovenskog kulturnog prostora, ali na neki specifičan, dugmetovski način:
BEBEK: Osobno bih volio da se desi kulturna reintegracija ovog prostora. Volio bih da je u ovoj kombinaciji bilo i Skoplje i Split i Ljubljana, ali moram reći da sam strašno zadovoljan Sarajevom, Zagrebom i Beogradom. Lijepa je zamisao i lijepo ćemo je ostvariti, makar to bila posljednja.
KREMER: Ta vrsta implikacije postoji i u nekoj realnoj, ali maloj meri i u nerealnoj, pripisivanoj meri, kod svakog projekta koji bilo šta radi na više od jednog mesta u više od jednoj od bivših jugoslovenskih republika. Pre svega je jasno da se države neće ujediniti. Čak ni na kulturnom nivou ne verujem da to može da bude jedinstvo tipa onog što se nekad zvalo jedinstveni kulturni prostor, koji je malo duže izdržao nego sama država Druga Jugoslavija. Pre svega ne vidim nikakav doprinos kulturnom prostoru u tome što se estradna manifestacija, koja u suštini nema nikakve veze sa kulturom, niti promoviše bilo kakav novi kulturni proizvod, nego samo reciklira neke stare estradne domete, ne vidim da to ima baš mnogo veze sa kulturnim prostorom. Ali pre će biti da može da pomogne ujedinjenju tržišta, što je takođe veoma bitno, potrebno i pohvalno.
RSE: Naravno Bijelo dugme je između svih tih značenja ipak ostalo i muzički sastav. Da li se nakon njihovih povratničkih koncerata javlja bilo kakva nova poruka, u odnosu na ono što je Bijelo dugme ostavilo za sobom pre više od petnaest godina?
ĆUPINA: Poruka može samo biti – zaboravite onaj zločin, da bi se pripremio teren za novi i još gori. Sarajlijama i ljudima u BiH koji su vidjeli šta je fašizam, nikakve poruke ne mogu promijeniti stav o onome što su osjetili na vlastitoj koži. Svako drugačije mišljenje bi bilo apsurdno.
BEBEK: Ne bih rekao da je samo u glazbi bilo poruka, ali vjerujem da će to što smo učinili prije 30, 20 i 15 godina, pa ponavljamo sada u još ozbiljnijem svjetlu, zaista ostati u sjećanju i da ćemo, na kraju krajeva, i mi sami moći sebi reći da smo se imali zbog čega roditi.
RSE: Da li ovo zaista konačan oproštaj Bijelog dugmeta od svih onih koji su voleli i mrzeli ovu grupu, ili je ovo samo još jedno poglavlje u kranje nepredvidivom životnom putu ovog sastava?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Ne verujem da će biti nova poruka, samo neka naša reinterpretacija. Bilo je lepo i gotovo. Oprostili smo se s tom pričom, počinjemo neke druge priče.
KREMER: Ne verujem da će ostati samo na ta tri koncerta, jer će se sada, bilo kao Bijelo dugme, bilo kao pojedinci, oni da jašu onako tezgaroški, dok se svima nama ne smuče. Zaista ne verujem da će da stanu na ova tri koncerta. Dokle god bude dovoljno para na stolu, ići će dalje. Sigurno će biti, kao što je uvek bilo, malih Bregovića, biće drugih grupa iz tog fundusa jugoslovenskih zvezda i zvezdica, koje će onda pokušati nešto slično, kao ujedinjenje, pa da onda to izvedu na raznim mestima, ne sumnjam da će imitatora uvek biti. Ali ne očekujem neki poseban, veći odjek i uticaj „kad to sve prekrije ruzmarin“ ili šta god ko gaji u saksijama.
RSE: No nema nikakve sumnje da povratnički koncerti Bijelog dugmeta, barem što na trenutak svukli jedan mit na zemlju i pokazali kao u svojoj ogoljenost. Osim ako sve to ne bude kamen temeljac za stvaranje jedne nove mitologije. A za to je Goran Bregović imao uvek mnogo više talenta u odnosu na pravljenje muzike.
No, ne samo da je na taj način uskrsnula grupa koja je odavno zamrla, nego je Bregović izborom tri grada u kojima se održavaju povratnički koncerti – Sarajeva, Zagreba i Beograda, poslao poruku koja bi mogla da glasi: bez obzira šta se sve dogodilo u novijoj prošlosti, i dalje među državama bivše Jugoslavije postoje tačke spajanja; ako to poričete, mi smo tu da vas opovrgnemo. Ono što je Goran Bregović indirektno saopštio, nije, međutim, svuda dočekano sa oduševljenjem. Uprkos ogromnom interesovanju publike za koncerte u svakoj od ovih zemalja, u Bosni su pojedina boračka udruženja otvoreno tražila da se koncert Bijelog dugmeta zabrani, dok su u Hrvatskoj pojedini mediji upozoravali sugrađane „da ne trče kao guske u magli“. U Beogradu se moglo čuti ono dobro poznato negodovanje sa aluzijama na provincijalizam ove grupe. Stoga su značenje, motivi i smisao povratka Bijelog dugmeta tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
• Dugogodišnji pevač ove grupe koji je poslednjih godina nastanjen u Zagrebu, Željko Bebek
• Predsednik boračkog udruženja Patriotska liga kantona Sarajevo, Suad Ćupina
• Scenarista televizijskog serijala o Bijelom dugmetu, inače beogradski pisac i publicista Mirjana Bobić-Mojsilović
• Rok-kritičar Dragan Kremer iz Beograda, koji je svojevremeno javno poderao omot jednog od tiražnijih albuma Bijelog dugmeta
* * * * *
No pre nego što se naši sagovornici posvete ponovnim nastupima Bijelog dugmeta, Nebojša Grabež će dati kratak portret ove grupe:
Bijelo dugme, jedan od najpopularniji i po mišljenjima mnogih najbolji bend svih vremena na prostorima bivše Jugoslavije, osnovan je u Sarajevu sedamdesetih godina. Na YU rok scenu se probijaju 1974. godine sa albumom „Kad bih bio bijelo dugme“ i od tada do kraja osamdesetih beleže karijeru do tada gotovo nezamislivu za sve koji su delovali u tim vodama.
Lider i osnivač grupe Goran Bregović u muzički život ulazi već sa šesnaest godina kada počinje i sam da se izdržava svirajući po kafanama i u danas zaboravljenim, lokalnim bendovima. Grupu Bijelo dugme zvanično je pokrenuo 1. januara 1974. godine u postavi: Željko Bebek, Zoran Redžić, Vlado Pravdić i Ipe Ivandić. Od tog trenutka stvari kreću u smeru koji je malo ko mogao da pretpostavi.
U periodu suverene vladavine jugoslovenskom rok scenom, smenjuju se brojni koncertni nastupi, albumi koji su na listama najtiražnijih konkurisali jedan drugom, intervjui, televizijski nastupi, afere koje po pravilu prate muzičare tog formata, ali i česte personalne promene sastava, od kojih je najburniji bio razlaz sa Željkom Bebekom. Mesto pevača preuzima Mladen Vojičić Tifa, a potom i Alen Islamović. Tokom petnaestak godina burne karijere kroz Bijelo dugme su takođe prodefilovali i Milić Vukašinović, Laza Ristovski, Điđi Jankelić i drugi.
Krajem osamdesetih, potpuno iznenadno i bez najave, grupa je prestala s radom. Isto tako, sasvim neočekivano, petnaest godina posle, Bijelo dugme je ponovo na sceni. Kakav trag i kakvu količinu emotivnog naboja su ostavili za sobom, najbolje potvrđuje atmosfera na koncertima u Sarajevu i Zagrebu i enormno interesovanje za beogradski koncert na Hipodromu, na kome se očekuje za jugoslovenske ili ex-jugoslovenske prilike rekordnih dvesta hiljada ljudi.
* * * * *
RSE: Bijelo dugme nikada nije bilo samo muzička grupa. Oni to nisu ni želeli da budu. Razbijali su tabue kada su to god mogli i pravili različite provokacije, ostajući stalno u fokusu pažnje. Goran Bregović nije previše mario da li se o njegovoj grupi neprekidno govori zbog muzike, ekstravagantnog odevanja, odlaska na radnu akciju, droge ili drugih afera, jer je u svemu tome zajedno, video dobru reklamu. Da li je Bijelo dugme i dalje pre svega neka vrsta društvenog fenomena, a tek u drugom planu muzička grupa?
BEBEK: Dugme je društveni fenomen od sedamdesetih godina. Od toga ne bježimo. U svakom slučaju, to smo zahvaljujući malo nama, malo našim pjesmama.
KREMER: Očigledno je da su doživljavani i tumačeni kao više društveni fenomen. Svi ti slojevi koji dolaze iznad muzike daju im tu društvenu dimenziju. Ja bih voleo da su više muzički događaji.
RSE: Da li su različite društvene i političke konotacije rada ove grupe i dan-danas neka vrsta kompenzacije za ono što oni nikada nisu uspeli da postignu svojom muzikom?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Za mene je to apsolutno društveni događaj. Bijelo dugme je gotovo od samog početka mnogo više od muzike. Oni su društveni fenomen. Ali nemojmo zaboraviti da je Goran uvek imao političke izjave, odnosno political statement, i kad su ga pitali i kad ga nisu pitali. On se uvek poigravao s politikom, s tim što je to nekad radio postmodernistički, a nekad iz ličnih uverenja.
ĆUPINA: Bijelo dugme je prečesto pokušavalo biti politički angažirano. Naravno onoliko koliko je to moglo biti u bivšoj državi. Ali nije moglo više od „Pljuni i zapjevaj“. Naravno da je sav taj angažman bio limitiran i Bregovićevom nesposobnošću da napravi suvisle i pristojne pjesme, s ozbiljnim političkim i društvenim angažmanom. Za takvo djelovanje bila je neophodna istinoljubivost koju on nije imao, niti je ima, što je pokazao i tada i kasnije. On je jedino znao efektirati i vrdati. To je tekla voda od brijega do brijega, kako kažu ovdje u Bosni. A ova tri koncerta mogu biti politički događaji, ali to nipošto nije svjesni čin. Po mom mišljenju se jednostavno radi o ozbiljnoj zaradi.
RSE: Naravno Bijelo dugme, kao i svaka druga uspešna firma, i dalje vešto skriva tajnu svog uspeha koja je sada vezana pre svega za njihovo ponovno okupljanje. Moglo se poslednjih dana zaista svašta pročitati i čuti na tu temu od samih članova ove grupe. Bilo je u opticaju više različitih objašnjenja. Od toga da je to direktna posledica preslušavanja starih materijala, probuđenih emocija, želje za susretom sa publikom i potrebom da se još jednom odsviraju neki hitovi... no negde se stalno u pozadini provlačila jedna ista reč – „novac“. Zašto se zapravo vratilo Bijelo dugme – zbog brze i velike zarade, ili nekih drugih motiva?
BEBEK: Iskreno da kažem, svi smo se pomalo bili poželjeli toga da probamo još jednom zajedno izaći pred publiku i na veliku pozornicu i vidjeti da li nas još uvijek vole. Moram reći da smo toliko puni dojmova da ne možemo ni razgovarati o tome. Uglavnom smo samo sa lijepim osmijehom na licu, začuđeni i zadivljeni.
ĆUPINA: Motiv je samo novac. Da je Bregović želio drugačije, da je želio biti politički angažiran na pravi način, on bi dio novca od koncerta u Sarajevu poklonio za više od 250 sarajevske djece koja su ostala bez oba roditelja, ili bi bio jednostavno poklonio preživjelim Srebreničanima. Ali siguran sam da mu takvo što ne bi palo na pamet ni da je tri koncerta organizovao u Sarajevu. Na kraju treba pjevati na sve tri strane i pehlivaniti, na isti način kako je to radio i prije tragedije Sarajeva i Bosne i Hercegovine.
RSE: No osim stalnog sumnjičenja Gorana Bregovića, pa indirektno i ostalih članova njegove bivše grupe, za neskrivenu pohlepu prema novcu, Bijelom dugmetu se sada zamera i zbog navnodne manipulacije sa sećanjima na neka bolja vremena, kada je ovaj bend žario i palio bivšom Jugoslavijom. Jugonostalgija je i dalje roba koja lako nalazi kupce, a Bijelo dugme se pokazalo kao jedan od najsnalažljivijih prodavaca sentimenata:
KREMER: Sve što je nekad iole valjalo, danas izgleda još mnogo bolje, idealizuje se, i to ima veze s tom jugonostalgijom. Ovde je, naravno, možda nešto veći doprinos te vrste nostalgije, zato što je prošlo toliko godina, zato što se u međuvremenu desilo toliko loših stvari da nam sve izgleda mnogo bolje. Ali to ide do mere koja je ne samo kičasta, nego i iritirajuća.
BEBEK: Mislim da je Bijelo dugme jedno od rijetkih lijepih stvari koje su nastale za vrijeme bivše Jugoslavije.
RSE: Sa čim zapravo sada ponovo trguje Bijelo dugme?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Pa zar nije bolje da se sećamo boljih dana nego da se sećamo kako smo se mrzeli? Meni je gotivnije ovo prvo. Danas na koncertima Bijlog dugmeta su Titovi pioniri i njihova deca. Ne zaboravimo da su i Bijelo dugme Titovi pioniri. Neki dolaze po ponovni susret sa svojom mladošću, neki dolaze po iluzije o Jugoslaviji, neki dolaze po parčiće jugonostalgije, neki dolaze da zaista budu levičari koji su mislili da je „Hajdučka česma“ novi „Vudstok“ (Woodstock), dolaze da ponove to iskustvo. Ali dolazi i ogromna generacija klinaca koji nikada pre nisu bili ni na jednom velikom koncertu.
ĆUPINA: Razgovarao sam sa nekim koji su se spremili da idu na Koševo i svi oni su mi potvrdili da se na trenutak žele sjetiti nekog starog vremena, odnosno svoje mladosti. Ja svoju mladost ne mogu tražiti preko Bijelog dugmeta. Iskren da budem, uvijek sam njihove albume smatrao odličnom retorskom školom, i danas smatram da više od toga nisu ni bili.
RSE: Bijelo dugme je kao izrazito populistički bend značilo dosta velikom broju ljudi, ali kakav je uopšte smisao rada grupe u kontekstu sadašnjih dešavanja na muzičkim scenama Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Srbije i Crne Gore? Pomalo paradoksalno Bijelo dugme, uprkos nesumljivoj popularnosti, nikada nije ostavilo neki ozbiljniji trag, niti je ostvarilo veći uticaj na druge muzičare, pa se postavlja pitanje, kome danas uopšte znači nešto muzika ovog sastava?
BEBEK: Publika koja će nas pratiti i oni koji čitaju i kojima je drago što će nas vidjeti, to je mlada publika za koju smo na neki način bili ostavština za budućnost.
KREMER: Ključna stvar je da li će oni išta novo da snime. Goran Bregović praktično od raspuštanja Bijelog dugmeta nije objavio novu pesmu. On je uglavnom besomučno reciklirao ono što je napravio s Bijelim dugmetom, malo menjao, prekrajao, kao staru garderobu, fond od par desetina istih svojih pesama je proturao kroz razne etno muzike u raznim zemljama za razne izdavače. E sad, izgleda da je to toliko sažvakao da je ostalo da prežvaće samo Bijelo dugme, kao i mesto gde je prvi put objavio te pesme. Dakle, ono što bi bilo zaista interesantno i što bi moglo da ima neki ozbiljniji uticaj, to je ako bi on sada sa njima, u ovoj ili onoj varijanti, objavio neke nove numere.
RSE: Zbog svega toga sastav Bijelo dugme ponovo je podelio javnost na prostoru bivše Jugoslavije. Jedni su oduševljeni, drugi zgađeni, ali se to i moglo očekivati. Neobično bi bilo jedino to da se niko nije osvrnuo na povratničke koncerte Bijelog dugmeta, ali se to nije ni moglo dogoditi. Sve ono čega bi se poduhvatio Goran Bregović, uvek se pretvara u neku vrstu provokacije:
BEBEK: Mi nismo nikad bili uvjereni da nas baš svi vole, ali nas je puno više ljudi voljelo nego što nas nije voljelo. Tako da se to i danas pokazuje. Samo što su, naravno, kod ovolikog broja reakcija na vijest o Bijelom dugmetu, a kamoli o koncertima Bijelog dugmeta, oni koji nas nisu voljeli, bili ipak malko glasniji nego što je to ukusno.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Naša percepcija ovoga danas, to je ono oko čega teško možemo da imamo konsenzus, zajednički stav. Činjenica je da on danas radi jednu vrlo politički korektnu stvar. On pravi turneju i pokazuje da je svuda isto, u tri najzakrvljenija glavna grada, tri najzakrvljenija naroda na Balkanu, znači ide u Sarajevo, Zagreb i Beograd.
RSE: No jedno su gunđanja nezadovoljnika i zajedljive primedbe onih koji nikada nisu mogli da podnesu Bijelo dugme i stavove Gorana Bregovića, ali su kritike koje su se mogle čuti u Bosni ili Hrvatskoj, daleko nadmašile sve ono što se nekada prigovaralo ovom sastavu. Zahvaljujući nekim nespretnim opaskama na račun Sarajeva u kontekstu Alije Iztbegovića u poslednjim intervjuuima, Goran Bregović je proglašen sejačem mržnje:
ĆUPINA: Logično, najmanje rezervi je bilo u Srbiji. Ne znam baš zašto velike rezerve u Hrvatskoj. Ovdje u Bosni i Hercegovini smo imali tragediju i zbog jedne i zbog druge strane. Koncert Bijelog dugmeta, nakon užasa koje smo imali u Bosni i Hercegovini, nakon jedne planetarne tragedije, ne može biti isti doživljen ovdje i u Zagrebu i u Beogradu. Sarajevo je nakon tri i po godine opsade bilo pretvoreno u jednu stravičnu ruševinu. Na Zagreb je palo nekoliko granata.
BEBEK: Do mene su dopreli uglavnom samo lijepi glasovi. Pet dana prije sarajevskog koncerta smo svi bili u Sarajevu i osjećali smo ono što smo osjećali onih godina kada je postojala i bivša država – veliku naklonost ljudi prema nama, i na ulici. Evo isto se to dešava sad u Zagrebu. A u Beogradu smo to gostoprimstvo grada osjetili još u vrijeme kada smo tehnički i muzički pripremali ovaj koncert.
RSE: Šta je zapravo u osnovi te lavine napada kojima je u poslednje vreme izložen Goran Bregović, a indirektno i članovi sastava Bijelo dugme?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: To je pitanje Bosne. Sarajevo je jedna užasno mala i provincijalna sredina i oni ne trpe suštinski nikoga ko, nakon što je otišao iz Sarajeva, nije neviđeno pljuvao po Srbima i nije i krvlju svojom dokazao da je za bošnjačku državu, da ne kažem za nešto drugo.
ĆUPINA: Da je Bijelo dugme održalo koncert samo u Sarajevu, nekako bi se to moglo razumjeti. Ali šta da je koncert u Sarajevu propao? Ko bi im na svirku došao u Zagreb ili Beograd? Bregović je prilično poslovan muzičar. On odlično zna da ovdje, i pored svega, može okupiti desetine hiljada ljudi. On je odlično znao da mu valja početi u najsigurnijem i najtolerantnijem gradu. Naravno, sve je to različito od njegovog ponašanja i njegovih izjava o Sarajevu, dok je nemilosrdno rušeno i pretvarano u prah i pepeo.
RSE: Mada su ukupno uzevši reakcije na povratničke koncerte Bijelog dugmeta bile više pozitivne nego negativne, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj se od samog početka moglo čuti da je ova mini turneja nekakva prosrpska ujdurma i marketinški trik koji je osmišljen u Beogradu:
BEBEK: Ja se, iskreno rečeno, nikako ne mogu složiti sa takvom tezom. Da je to tako, onda se hrvatski dio benda ne bi odazivao, ili sarajevski dio benda. A mi smo na poziv velikih sponzora i našeg organizatora Rake Marića bili pristali upravo zbog toga što mi ovaj prostor doživljavamo emocionalno a ne geopolitički, i kroz našu pjesmu probija samo ljubav.
KREMER: Ja mislim da je to za očekivati. Svaka stvar koja je iz domena nekadašnje Jugoslavije, doživljava tu vrstu otpora u Hrvatskoj, što ne znači da je cela javnost protiv toga. Kao što vidimo, ima publike za Bijelo dugme. Ali sve što iole može da zamiriše ili da mu se pripiše da pokušava da obnovi bilo šta jugoslovensko, naravno da će naići na tu odbojnost delom u Hrvatskoj. Kao što u Bosni i Hercegovini, gde postoji mnogo veća sklonost ka ujedinjavanju po bilo kom nivou, ne mislim formalnom, državnom ujedinjavanju, nailazi na mnogo toplije reakcije.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Pljuvaće ih ekstremisti svih zemalja. Islamski ekstremisti su Gorana Bregovića nazvali saradnikom četnika. Pa izvinite, ako taj čovek negde nije pogrešio, nije pogrešio u svojim političkim izjavama.
KREMER: Ovo je godina povratka Mire Marković i Bijelog dugmeta. Ne zaboravimo da je Bijelo dugme posrbljeno. Ne može da se kaže nasilno jer se niko od njih nije protivio, naročito ne Bregović. Na početku devedesetih, kad se raspala Jugoslavija, nizom postupaka, Bijelo dugme je prevedeno nekako u srpsku grupu. Naravno da je tome pomoglo i to što se Goran Bregović preselio ovde i tako dalje, što je sa sobom doneo niz reizdanja, mastere i prava, kao praktično jedini autor u Bijelom dugmetu. To je radila državna disko kuća u Beogradu. Pravljena je ona visokoprodukcijska i loša serija na Televiziji Beograd o istorijatu Bijelog dugmeta. To je sve, naročito sa strane, moglo da bude doživljavano kao – aha, ovi su sad, bez obzira kojih su nacionalnosti i šta su posle radili, preseljeni i prišrafljeni tamo u Beograd i Srbiju.
RSE: Kada se razgrnu ti različiti slojevi iz kojih uglavnom dolaze kritike upućene Goranu Bregoviću, na prvom mestu stoji njegov odlazak iz Sarajeva na samom početku rata, i faktičko preseljenje u Beograd. Neki članovi grupe ostali su u Sarajevu, drugi su prešli u Zagreb, ili su se nastanili u stranim zemljama, ali vođi Bijelog dugmeta nikada nije oprošteno što se u jednom krajnje osetljivom trenutku vezao za glavni grad Srbije. Da li se iz izbora mesta življenja članova Bijelog dugmeta uopšte mogu izvoditi bilo kakva značenja?
BEBEK: Vjerojatno da. Ja ne mogu reći da sam čovjek operisan od politike, nisam. Ali sam po vokaciji pjevač i to ću u životu ostati. Doselio sam tu, a mogao sam i bilo gdje drugo, jer nama sviračima je imanentno to da ne moramo živjeti tamo gdje smo se rodili, već gdje god pronađemo da nam je zgodno. Prvo i osnovno, svako živi ondje gdje mu se čini da mu je najbolje.
KREMER: Za ljude koji su ipak kao članovi jedne popularne grupe i dobro etablirani ljudi u Sarajevu, koji su imali bolji uvid i možda mogli da se pripreme, imali više para, veza i tako dalje, više znači taj izbor nego u slučaju običnih građana. Ja pretpostavljam da je jedan od razloga što se Bregović preselio ovamo taj što bi mu manje prijalo u Hrvatskoj, jer je na posljednjim turnejama, na onom frankenštajnovskom insistitranju da spaja himne i da održava taj truli privid Jugoslavije, nailazio na dosta oštre reakcije u Hrvatskoj.
RSE: No možda više od toga što je Goran Bregović, između ostalog, kupio kuću upravo u Beogradu, mnoge je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini posebno iritirala njegova pesma „Đurđevdan“ koja je komponovana za film Emira Kusturice „Dom za vešanje“. Od jednog muzičkog hita, ova tema vremenom se pretvorila u neku vrstu populističke budnice, jednog od prepoznatljivih simbola vremena takozvanog nacionalnog buđenja u Srbiji, koje je širom otvorilo vrata za rat i raspad zemlje.
ĆUPINA: Pojedine pjesme, poput „Đurđevdana“, imaju jake političke konotacije. Uz tu pjesmu se, između ostalog, pucalo na Sarajevo s okolnih brda. Mi to svi ovdje znamo. To su pjevali oni koji su razorili ovaj grad, pretvorili ga u ruševinu. Mi je nismo čuli od topova snajpera. Logično mi je što im se u repertoaru našla Bregovićeva umotvorina.
KREMER: U legendarnom razdoblju srpskog buđenja i krmeljanja, koje mnogima još uvek traje, nacionalnog buđenja i krmeljanja, naravno da je „Đurđevdan“ korišćen. Do neke mere autor može da odgovara za svoje pesme, ali kad postanu jako popularne, onda ne baš. Mislim da je tu osnovni problem što je ta pesma takva u estetskom smislu i što je, naravno, plagijat. Da je to bilo rešeno svojevremeno, postoji mogućnost da ne bi bila ni tako upotrebljavana kasnije.
ĆUPINA: Ti s brda su vjerovatno pohrlili na Koševo i Bregovićev koncert. Da vide i ono porodilište u susjedstvu koje su pretvorili u polomljene zidine i ona groblja iz ratne opsade na stadionu „Koševo“.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Ja ne mogu to da razumem zato što sam ja Beograđanka. Čak i u najgorim i najcrnjim trenutcima Miloševića, uvek je neko jezgro Beograda bilo kosmopolitsko, pametno i široko. Tako je i danas.
RSE: Kada je ispod svega toga podvučena crta, uključujući to što je Bregović održao protestni koncert u Atini zbog NATO intervencije u Srbiji, a da ništa slično nije uradio kada su tenkovi iz Srbije prelazili granicu sa Bosnom, Goran Bregović je u simboličkoj ravni, kako u Sarajevu tako i u Zagrebu, stekao epitet portparola velikosrpske politike. Ta teza je ponovo reaktivirana neposredno nakon najave povratničke turneju Bijelog dugmeta:
ĆUPINA: Ono što je on izjavio da je Sarajevo grad rahmetli Izetbrgovića, to je takva bljuvotina, takav užas, da ga ljudi ovdje nisu željeli niti komentirati. To je licemjerno, reći: „Neću da sviram za Alijino Sarajevo“, a ne reći nijednu riječ o tragediji grada u toku troipogodišnje opsade. To dovoljno govori o Bregoviću. Da ne spominjem onaj koncert za žrtve bombardovanja NATO-a, a za bajagi njegovo Sarajevo ništa, ničeg ljudskog, niti jedne poštene riječi.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Čovek nikada nije napravio pogrešan politički korak. Goran Bregović je najbolji političar. On je ideal političke korektnosti. Njega u Beogradu napadaju što je politički korektan. U Sarajevu ga napadaju što živi u Beogradu. U Beogradu je napadan što je Bosanac. On nikda nije uradio ništa protiv nekog drugog naroda, a ne verujem da je radio ni preterano za. Milion puta je važnije da budete čovek koji nikada nije rekao nešto protiv nekog naroda. Nije se gorčinom, mržnjom i solju umuljao u balkanski kazan. A to je mnogo važnije od nekih koji su na jednoj strani sejali žuč, a na drugoj posipali šećerom.
ĆUPINA: Što se mene tiče, on je zaslužio jednostavno prezir. On je pokupovao kuće i stanove u državama NATO-a, a držao je koncert protiv njih u Grčkoj. To može samo posebno dvoličan čovjek.
RSE: U situaciji krajnje povišene osetljivosti prema svemu onome što radi Goran Bregović, pa samim tim i Bijelo dugme, mnogima je zapalo za oko što se beogradski koncert održava upravo 28. juna. U traganju za nekim skrivenim namerama, najmanje je bilo važno što je to veliki verski prazni Vidovdan, jer je tok asocijacija išao mnogo brže ka nekim sudbonsnim datumima iz srpske istorije, bilo da je reč o Kosovskoj bici ili govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Da li je taj datum slučajno odabran?
ĆUPINA: Ja ništa drugo nisam ni očekivao, osim da se i terminom priključi nacionalističkim orgijama.
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: To je za nas jedna simbolika, za nas Srbe, i čitamo je kako kome odgovara. Neko će to da čita s tugom – 1989. godine nas je bilo milion na Kosovu polju i slavili smo Miloševića i vikali mu: „Slobo, slobodo!“, a onda, šesnaest godina kasnije, u razvaljenoj zemlji, eto nas sto hiljada. A drugi će reći – genijalno je da nas je poslije svega, poslije svih užasa, ratova, bombardovanja, mržnji, atentata, političkih mitinga i tako dalje, napokon okupilo nešto tako lepo ili nešto tako odlično kao što je želja da budeš u gomili bez pištolja, bez mržnje, bez političkog predznaka.
RSE: Zašto je izabran jedan takav datum, prepun različitih značenja, za vreme održavanja beogradskog koncerta Bijelog dugmeta i da li u tome ima bilo kakve simbolike?
BEBEK: Iskreno a kažem, ako ima, to je onda napravio organizator. Ja nisam birao datum. S tim što mi je sasvim svejedno koji je datum, ja pred sobom vidim beogradsku publiku i vidim sebe nakon osamnaest godina nakon mog posljednjeg nastupa u Beogradu, vidim sebe na pozornici i vidim priliku da se pjesmom obratim svijetu sa pozornice.
KREMER: Kad su već birali, namestili su ovde na praznik. Ja ne vidim drugog razloga da to bude utorak, znači sredina radne nedelje i tako dalje. Iz komercijalnih razloga bi bilo mnogo bolje da to bude vikend, petak uveče ili subota uveče. Sticaj okolnosti je da je Miloševićev govor održan na Vidovdan planski. E sad, to što opet neko na taj datum drži koncert ne znači baš da se direktno referiše na Miloševića. Mada ako požive Bregović i bar još neko od članova, za deset ili petnaest godina, kad nam bude možda još mnogo gore nego sada, možda budu imali reizdanja sa Slobinom slikom na omotu, nikad se ne zna.
BEBEK: Gdje god bilo šta uradi grupa, uvijek ima onih koji se tome dive, a to divljenje može biti izraženo i kroz neki vid neke blage mržnje. Ja sam onako možda predobro raspoložen i preeuforičan zbog ovako lijepih koncerata da bih sad dozvolio da mi nečije mišljenje imalo kvari raspoloženje. „Šta bih dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive…“. To je otprilike tako.
RSE: I kada se završi ova mini turneja Bijelog dugmeta, iza nje će ostati trag koji povezuje Sarajevo, Zagreb i Beograd, tri najveća grada u tri zemlje nekadašnje Jugoslavije. Reč je dakako o nekoj vrsti reintegraciji jugoslovenskog kulturnog prostora, ali na neki specifičan, dugmetovski način:
BEBEK: Osobno bih volio da se desi kulturna reintegracija ovog prostora. Volio bih da je u ovoj kombinaciji bilo i Skoplje i Split i Ljubljana, ali moram reći da sam strašno zadovoljan Sarajevom, Zagrebom i Beogradom. Lijepa je zamisao i lijepo ćemo je ostvariti, makar to bila posljednja.
KREMER: Ta vrsta implikacije postoji i u nekoj realnoj, ali maloj meri i u nerealnoj, pripisivanoj meri, kod svakog projekta koji bilo šta radi na više od jednog mesta u više od jednoj od bivših jugoslovenskih republika. Pre svega je jasno da se države neće ujediniti. Čak ni na kulturnom nivou ne verujem da to može da bude jedinstvo tipa onog što se nekad zvalo jedinstveni kulturni prostor, koji je malo duže izdržao nego sama država Druga Jugoslavija. Pre svega ne vidim nikakav doprinos kulturnom prostoru u tome što se estradna manifestacija, koja u suštini nema nikakve veze sa kulturom, niti promoviše bilo kakav novi kulturni proizvod, nego samo reciklira neke stare estradne domete, ne vidim da to ima baš mnogo veze sa kulturnim prostorom. Ali pre će biti da može da pomogne ujedinjenju tržišta, što je takođe veoma bitno, potrebno i pohvalno.
RSE: Naravno Bijelo dugme je između svih tih značenja ipak ostalo i muzički sastav. Da li se nakon njihovih povratničkih koncerata javlja bilo kakva nova poruka, u odnosu na ono što je Bijelo dugme ostavilo za sobom pre više od petnaest godina?
ĆUPINA: Poruka može samo biti – zaboravite onaj zločin, da bi se pripremio teren za novi i još gori. Sarajlijama i ljudima u BiH koji su vidjeli šta je fašizam, nikakve poruke ne mogu promijeniti stav o onome što su osjetili na vlastitoj koži. Svako drugačije mišljenje bi bilo apsurdno.
BEBEK: Ne bih rekao da je samo u glazbi bilo poruka, ali vjerujem da će to što smo učinili prije 30, 20 i 15 godina, pa ponavljamo sada u još ozbiljnijem svjetlu, zaista ostati u sjećanju i da ćemo, na kraju krajeva, i mi sami moći sebi reći da smo se imali zbog čega roditi.
RSE: Da li ovo zaista konačan oproštaj Bijelog dugmeta od svih onih koji su voleli i mrzeli ovu grupu, ili je ovo samo još jedno poglavlje u kranje nepredvidivom životnom putu ovog sastava?
BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: Ne verujem da će biti nova poruka, samo neka naša reinterpretacija. Bilo je lepo i gotovo. Oprostili smo se s tom pričom, počinjemo neke druge priče.
KREMER: Ne verujem da će ostati samo na ta tri koncerta, jer će se sada, bilo kao Bijelo dugme, bilo kao pojedinci, oni da jašu onako tezgaroški, dok se svima nama ne smuče. Zaista ne verujem da će da stanu na ova tri koncerta. Dokle god bude dovoljno para na stolu, ići će dalje. Sigurno će biti, kao što je uvek bilo, malih Bregovića, biće drugih grupa iz tog fundusa jugoslovenskih zvezda i zvezdica, koje će onda pokušati nešto slično, kao ujedinjenje, pa da onda to izvedu na raznim mestima, ne sumnjam da će imitatora uvek biti. Ali ne očekujem neki poseban, veći odjek i uticaj „kad to sve prekrije ruzmarin“ ili šta god ko gaji u saksijama.
RSE: No nema nikakve sumnje da povratnički koncerti Bijelog dugmeta, barem što na trenutak svukli jedan mit na zemlju i pokazali kao u svojoj ogoljenost. Osim ako sve to ne bude kamen temeljac za stvaranje jedne nove mitologije. A za to je Goran Bregović imao uvek mnogo više talenta u odnosu na pravljenje muzike.
