Petak, 15. april 2005. godine
Rano dolazim na posao u muzej, iako je prethodni dan bio prilično naporan. Kasno sam se vratio iz Subotice gde sam promovisao knjigu mog nekadašnjeg studenta - Industrija i industrijalci Subotice 1918. – 1941. godine. U muzeju me čeka puno obaveza. Prihvatili smo jedan važan projekt pod nazivom Živeti zajedno. Inspirisan je našom etničkom stvarnošću i pojavama militantnijeg nacionalizma u Vojvodini. Projektom se planira jedna velika izložba multietničkog srpsko-mađarskog karaktera koja se radi zajedno sa Gradskim muzejom u Subotici. Izvršno veće Vojvodine prihvatilo je njegovo finansiranje, a kako se očekuje, u tome će participirati i neke međunarodne organizacije. U osnovi naših razmišljanja dominira pitanje kako kulturom doprineti većoj međunacionalnoj harmoniji i toleranciji u Vojvodini, posebno u srpsko-mađarskim odnosima, razumevanju njihove prošlosti i istorijskih osnova zajedničkog življenja. Sa kustosima Muzeja Vojvodine, istoričarima i etnolozima, pokušavamo da definišemo dublji smisao i sadržaj projekta. Odabiramo vodeće ličnosti iz mađarske i srpske prošlosti koje su najdublje simbolizovale ove ideje. Osećam zadovoljstvo što u ovim, često delikatnim, pitanjima dominira svest o tome da se istorijom i kulturom bez mitskih predrasuda i uticaja može bitno doprinositi međuetničkoj toleranciji i zajedničkom životu u Vojvodini. Izložba je prevashodno namenjena učenicima srednjih škola i mladim ljudima uopšte. U svemu ovome vidim evropski smisao projekta i važnu kulturnu misiju Muzeja Vojvodine.
U 12:00 časova sam na Filozofskom fakultetu gde imam konsultacije sa post diplomcem. Razgovaramo o mogućoj temi njegovog magistarskog rada. Usaglasili smo se da bi tema trebala da bude iz naše novije prošlosti za koju postoji relevantna istorijska dokumentacija. U tom smislu sugeriram temu Politički odnos prema seljaštvu u Vojvodini 1945. – 1950. godine. O ovoj temi već postoje određeni radovi ali je u njima i mnogo neistorijskih implikacija.
Popodne se družim sa unukom koja uskoro puni pet godina. Njenu dinamičnost i interesovanja sve teže mogu da pratim, a o smišljenim pitanjima i da ne govorim. Prisećam se svog detinjstva i jednostavnosti u kojoj sam ga proveo.
Subota, 16. april 2005. godine
Subotu i nedelju obično čuvam za porodicu. Ovoga puta dugo odlagani susret sa prijateljima na jednoj vikendici i planirano jagnje nije se moglo propustiti. Topao i sunčan dan daje ovom susretu posebnu privlačnost. Društvo je relativno brojno i uglavnom se međusobno dugo poznaje. Samo sam ja pomalo nov, ali mi ono po svemu odgovara. Različitih su profesija i interesovanja: profesori, advokati, lekari i drugo. O svemu se razgovara u potpuno opuštenoj atmosferi. Političke teme uglavnom su na margini ili se primaju sa dozom ironije. To bežanje od političke svakodnevnice najviše me odmara i relaksira. Osećam da mi takve atmosfere, iako ih često ne praktikujem, zaista nedostaju.
Nedelja, 17. april 2005. godine
Ručak sa porodicom. Atmosfera je uobičajena. Dominiraju unuka i unuk. Sve je, razumnjivo, podređeno njima i njihovim malim i neskrivenim ljubomorama.
Popodne u 18:00 časova zajedno sa mojim zamenikom primam u Muzeju Vojvodine predstavnika Kulturnog centra Irana iz Beograda. Razgovaramo o mogućnosti organizovanja jedne izložbe iranskih tepiha i rukotvorina. Slažemo se sa tim da postoji potreba za ovakvom izložbom i planiramo je za početak maja. Razmišljamo i o mogućnostima gostovanja jedne reprezentativne izložbe koja bi potpunije predstavila iransku baštinu.
Ponedeljak, 18. april 2005. godine
U devet časova sam na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta gde držim nastavu iz metodologije istorijskih nauka. Studenti su se upravo vratili sa ekskurzije iz Istanbula. Kazuju mi da su više nego zadovoljni onim što su videli. Potpuno ih razumem. Mnogima je to prvo putovanje u inostranstvo. Čas je posvećen pitanjima utemeljenja istorije kao nauke i istorijskim idejama velikog Rankea. Studenti s pažnjom prihvataju razgovore o teorijskim aspektima istorijske nauke. Znam da su pod različitim političkim uticajima koje često primaju i kao istorijska mišljenja. Uporno potenciram značenje čuvene Rankeove maksime da istorija treba da istraži kako je zapravo bilo. Ne mogu pri tom a da ne komentarišem i učestale distance od ovog važnog metodološkog principa. Posebno upozoravam na mnoge primere iz istorije XX veka kojom se bavim naučno.
U 12:00 časova sam u Muzeju Vojvodine. Imam sastanak sa redakcijom časopisa Muzeja Vojvodine. O uređenju novog broja već smo ranije razgovarali. Sada mu samo dajemo konačan sadržaj. Zadovoljni smo njegovom strukturom jer odražava kompleksnost rada našeg muzeja: arheološku, istorijsku, etnološku, umetničku, pedagošku i drugu. Dogovaramo se da časopis mora iz štampe izaći do kraja maja meseca.
Uveče u 21:00 gledam Insajder, razgovor sa Čedom Jovanovićem, bivšim potpredsednikom Vlade Srbije i Demokratske stranke. Sa pažnjom gledam emisiju, više kao profesionalni istoričar. Iako se njegovi nastupi kontraverzno primaju u javnosti, mislim da kazuje istine o Srbiji koje mnogi ne vole da čuju. Posebno se doima dokumentarnost i pouzdanost njegovog kazivanja. Za njega su ideje 5. oktobra više od političkih uverenja. On u njih veruje strasno i zato su njegove ocene i istine bolnije od drugih. Veruje i da je nužnost raskida sa Miloševićevim vremenom ljudima i institucijama na koje se oslanjao bez istorijske alternative. Otuda je u našim prilikama teško ne biti mu naklonjen i ne podržati njegove poglede.
Utorak, 19. april 2005. godine
Očekivao sam mirniji radni dan. Mnogi moji saradnici me uznemiruju svojim važnim stručnim pitanjima i problemima.
U 12:00 razgovaram o mogućnosti publikovanja rukopisa o Istoriji jugoslovenskog sporta. Autor želi da se publikacija pojavi u okviru izdavačke delatnosti Muzeja Vojvodine. Mi nemamo takvih finansijskih mogućnosti pa tragamo za eventualnim sponzorima. Rastajemo se u uverenju da će se sredstva naći kako bi se ovakva, izvesno potrebna, publikacija pojavila.
U 13:30 razgovaram sa novim direktorom Muzeja savremene likovne umetnosti. Pošto njima nedostaje izložbeni prostor, Muzej Vojvodine im pruža odgovarajuće usluge. Kako smo u toj saradnji imali povremenih nesporazuma, očekujem da ćemo ih u tom razgovoru nekako prevazići. U razgovoru smo pokazali više razumevanja i uvažavanja nego što se to moglo na prvi pogled pretpostaviti. Branili smo dignitet i integritet naših institucija slažući se da su potrebe Muzeja savremene likovne umetnosti specifične i da ih treba rešiti u iznalaženju stalnog prostora koji bi bio samo njihovo vlasništvo. Muzej Vojvodine će im do tada pružiti maksimalnu pomoć.
Sreda, 20. april 2005. godine
Već u 9:00 razgovaram sa delegacijom Gradskog muzeja Zenice na čelu sa direktorom Muhamedom Bajramovićem. U okviru posete delegacije Zeničko-dobojskog kantona Izvršnom veću Vojvodine, oni su gosti našeg muzeja. Posetu Muzeju Vojvodine i buduću saradnju simbolizovali smo dvema njihovim izložbama o starim vezovima i nošnjama i savremenom slikarstvu Zeničko-dobojskog kantona koje će biti otvorene u četvrtak, 21. aprila.
Popodne i do kasno u noć čitam magistarski rad Građanske opozicione stranke u Vojvodini 1929. – 1941. godine, čija je odbrana zakazana za utorak 26. aprila. Kako sam i mentor, pažljivo iščitavam sve delove rada, budući da je reč o jednoj složenoj istorijskoj temi. Sasvim sam zadovoljan metodološkim pristupom i njegovom dokumentarnom osnovom.
Četvrtak, 21. april 2005. godine
Rano u jutro dolazim u izložbenu salu da bih proverio kako teku radovi na pripremi izložbi gostiju iz Zenice. Pomalo strahujem da poseta izložbama neće biti uobičajena jer ceo dan pada kiša, iako su izložbe u sredstvima informisanja dobro i korektno najavljene.
U 18:30 sam u Muzeju i dočekujem goste. Opravdano je bilo moje strahovanje. Odziv na posetu bio je nešto manji nego što smo navikli. Na izložbi govorim prvi kao domaćin. U kratkom govoru potenciram dve ideje. Radujem se našoj saradnji koju su nam neki ljudi u prethodnoj deceniji uskratili. U obnovi naših veza vidim važan kulturni gest jer se samo kulturom mogu prevazići suluda vremena u koja smo bili uvučeni. Na izložbi govori i direktor Gradskog muzeja Zenice i predsednik Skupštine Zeničko-dobojskog kantona. Obojica izražavaju veliko zadovoljstvo saradnjom i želju da joj damo trajni karakter.
Rano dolazim na posao u muzej, iako je prethodni dan bio prilično naporan. Kasno sam se vratio iz Subotice gde sam promovisao knjigu mog nekadašnjeg studenta - Industrija i industrijalci Subotice 1918. – 1941. godine. U muzeju me čeka puno obaveza. Prihvatili smo jedan važan projekt pod nazivom Živeti zajedno. Inspirisan je našom etničkom stvarnošću i pojavama militantnijeg nacionalizma u Vojvodini. Projektom se planira jedna velika izložba multietničkog srpsko-mađarskog karaktera koja se radi zajedno sa Gradskim muzejom u Subotici. Izvršno veće Vojvodine prihvatilo je njegovo finansiranje, a kako se očekuje, u tome će participirati i neke međunarodne organizacije. U osnovi naših razmišljanja dominira pitanje kako kulturom doprineti većoj međunacionalnoj harmoniji i toleranciji u Vojvodini, posebno u srpsko-mađarskim odnosima, razumevanju njihove prošlosti i istorijskih osnova zajedničkog življenja. Sa kustosima Muzeja Vojvodine, istoričarima i etnolozima, pokušavamo da definišemo dublji smisao i sadržaj projekta. Odabiramo vodeće ličnosti iz mađarske i srpske prošlosti koje su najdublje simbolizovale ove ideje. Osećam zadovoljstvo što u ovim, često delikatnim, pitanjima dominira svest o tome da se istorijom i kulturom bez mitskih predrasuda i uticaja može bitno doprinositi međuetničkoj toleranciji i zajedničkom životu u Vojvodini. Izložba je prevashodno namenjena učenicima srednjih škola i mladim ljudima uopšte. U svemu ovome vidim evropski smisao projekta i važnu kulturnu misiju Muzeja Vojvodine.
U 12:00 časova sam na Filozofskom fakultetu gde imam konsultacije sa post diplomcem. Razgovaramo o mogućoj temi njegovog magistarskog rada. Usaglasili smo se da bi tema trebala da bude iz naše novije prošlosti za koju postoji relevantna istorijska dokumentacija. U tom smislu sugeriram temu Politički odnos prema seljaštvu u Vojvodini 1945. – 1950. godine. O ovoj temi već postoje određeni radovi ali je u njima i mnogo neistorijskih implikacija.
Popodne se družim sa unukom koja uskoro puni pet godina. Njenu dinamičnost i interesovanja sve teže mogu da pratim, a o smišljenim pitanjima i da ne govorim. Prisećam se svog detinjstva i jednostavnosti u kojoj sam ga proveo.
Subota, 16. april 2005. godine
Subotu i nedelju obično čuvam za porodicu. Ovoga puta dugo odlagani susret sa prijateljima na jednoj vikendici i planirano jagnje nije se moglo propustiti. Topao i sunčan dan daje ovom susretu posebnu privlačnost. Društvo je relativno brojno i uglavnom se međusobno dugo poznaje. Samo sam ja pomalo nov, ali mi ono po svemu odgovara. Različitih su profesija i interesovanja: profesori, advokati, lekari i drugo. O svemu se razgovara u potpuno opuštenoj atmosferi. Političke teme uglavnom su na margini ili se primaju sa dozom ironije. To bežanje od političke svakodnevnice najviše me odmara i relaksira. Osećam da mi takve atmosfere, iako ih često ne praktikujem, zaista nedostaju.
Nedelja, 17. april 2005. godine
Ručak sa porodicom. Atmosfera je uobičajena. Dominiraju unuka i unuk. Sve je, razumnjivo, podređeno njima i njihovim malim i neskrivenim ljubomorama.
Popodne u 18:00 časova zajedno sa mojim zamenikom primam u Muzeju Vojvodine predstavnika Kulturnog centra Irana iz Beograda. Razgovaramo o mogućnosti organizovanja jedne izložbe iranskih tepiha i rukotvorina. Slažemo se sa tim da postoji potreba za ovakvom izložbom i planiramo je za početak maja. Razmišljamo i o mogućnostima gostovanja jedne reprezentativne izložbe koja bi potpunije predstavila iransku baštinu.
Ponedeljak, 18. april 2005. godine
U devet časova sam na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta gde držim nastavu iz metodologije istorijskih nauka. Studenti su se upravo vratili sa ekskurzije iz Istanbula. Kazuju mi da su više nego zadovoljni onim što su videli. Potpuno ih razumem. Mnogima je to prvo putovanje u inostranstvo. Čas je posvećen pitanjima utemeljenja istorije kao nauke i istorijskim idejama velikog Rankea. Studenti s pažnjom prihvataju razgovore o teorijskim aspektima istorijske nauke. Znam da su pod različitim političkim uticajima koje često primaju i kao istorijska mišljenja. Uporno potenciram značenje čuvene Rankeove maksime da istorija treba da istraži kako je zapravo bilo. Ne mogu pri tom a da ne komentarišem i učestale distance od ovog važnog metodološkog principa. Posebno upozoravam na mnoge primere iz istorije XX veka kojom se bavim naučno.
U 12:00 časova sam u Muzeju Vojvodine. Imam sastanak sa redakcijom časopisa Muzeja Vojvodine. O uređenju novog broja već smo ranije razgovarali. Sada mu samo dajemo konačan sadržaj. Zadovoljni smo njegovom strukturom jer odražava kompleksnost rada našeg muzeja: arheološku, istorijsku, etnološku, umetničku, pedagošku i drugu. Dogovaramo se da časopis mora iz štampe izaći do kraja maja meseca.
Uveče u 21:00 gledam Insajder, razgovor sa Čedom Jovanovićem, bivšim potpredsednikom Vlade Srbije i Demokratske stranke. Sa pažnjom gledam emisiju, više kao profesionalni istoričar. Iako se njegovi nastupi kontraverzno primaju u javnosti, mislim da kazuje istine o Srbiji koje mnogi ne vole da čuju. Posebno se doima dokumentarnost i pouzdanost njegovog kazivanja. Za njega su ideje 5. oktobra više od političkih uverenja. On u njih veruje strasno i zato su njegove ocene i istine bolnije od drugih. Veruje i da je nužnost raskida sa Miloševićevim vremenom ljudima i institucijama na koje se oslanjao bez istorijske alternative. Otuda je u našim prilikama teško ne biti mu naklonjen i ne podržati njegove poglede.
Utorak, 19. april 2005. godine
Očekivao sam mirniji radni dan. Mnogi moji saradnici me uznemiruju svojim važnim stručnim pitanjima i problemima.
U 12:00 razgovaram o mogućnosti publikovanja rukopisa o Istoriji jugoslovenskog sporta. Autor želi da se publikacija pojavi u okviru izdavačke delatnosti Muzeja Vojvodine. Mi nemamo takvih finansijskih mogućnosti pa tragamo za eventualnim sponzorima. Rastajemo se u uverenju da će se sredstva naći kako bi se ovakva, izvesno potrebna, publikacija pojavila.
U 13:30 razgovaram sa novim direktorom Muzeja savremene likovne umetnosti. Pošto njima nedostaje izložbeni prostor, Muzej Vojvodine im pruža odgovarajuće usluge. Kako smo u toj saradnji imali povremenih nesporazuma, očekujem da ćemo ih u tom razgovoru nekako prevazići. U razgovoru smo pokazali više razumevanja i uvažavanja nego što se to moglo na prvi pogled pretpostaviti. Branili smo dignitet i integritet naših institucija slažući se da su potrebe Muzeja savremene likovne umetnosti specifične i da ih treba rešiti u iznalaženju stalnog prostora koji bi bio samo njihovo vlasništvo. Muzej Vojvodine će im do tada pružiti maksimalnu pomoć.
Sreda, 20. april 2005. godine
Već u 9:00 razgovaram sa delegacijom Gradskog muzeja Zenice na čelu sa direktorom Muhamedom Bajramovićem. U okviru posete delegacije Zeničko-dobojskog kantona Izvršnom veću Vojvodine, oni su gosti našeg muzeja. Posetu Muzeju Vojvodine i buduću saradnju simbolizovali smo dvema njihovim izložbama o starim vezovima i nošnjama i savremenom slikarstvu Zeničko-dobojskog kantona koje će biti otvorene u četvrtak, 21. aprila.
Popodne i do kasno u noć čitam magistarski rad Građanske opozicione stranke u Vojvodini 1929. – 1941. godine, čija je odbrana zakazana za utorak 26. aprila. Kako sam i mentor, pažljivo iščitavam sve delove rada, budući da je reč o jednoj složenoj istorijskoj temi. Sasvim sam zadovoljan metodološkim pristupom i njegovom dokumentarnom osnovom.
Četvrtak, 21. april 2005. godine
Rano u jutro dolazim u izložbenu salu da bih proverio kako teku radovi na pripremi izložbi gostiju iz Zenice. Pomalo strahujem da poseta izložbama neće biti uobičajena jer ceo dan pada kiša, iako su izložbe u sredstvima informisanja dobro i korektno najavljene.
U 18:30 sam u Muzeju i dočekujem goste. Opravdano je bilo moje strahovanje. Odziv na posetu bio je nešto manji nego što smo navikli. Na izložbi govorim prvi kao domaćin. U kratkom govoru potenciram dve ideje. Radujem se našoj saradnji koju su nam neki ljudi u prethodnoj deceniji uskratili. U obnovi naših veza vidim važan kulturni gest jer se samo kulturom mogu prevazići suluda vremena u koja smo bili uvučeni. Na izložbi govori i direktor Gradskog muzeja Zenice i predsednik Skupštine Zeničko-dobojskog kantona. Obojica izražavaju veliko zadovoljstvo saradnjom i želju da joj damo trajni karakter.
